Da li predstavnicima vojvođanske opozicije smeta autonomija Vojvodine? Naravno da im ne smeta; jer to je poluga kojom oni grade svoje mesto – kako u administraciji tako i u svojim partijama (posredstvom pokrajnskih odbora koji su više od gradskih a manje od glavnih odbora, i imaju svoju mesnu nadležnost u okviru svake partije). Da li bi partija koja u okviru svoje unutarpartijske organizacije ima taj organizacioni nivo (mislim na partijsko organizovanje na nivou pokrajne) mogla da ukine autonomiju Vojvodini? Bilo bi suludo po njih, a iskreno ne verujem da bi i pokrajnski funkcioneri olako prešli preko oduzimanja povlastica. Dakle, jedini racionalni zaključak je da se radi o borbi za vlast u Vojvodini – o sukobu unutar rađajuće vojvođanske elite. Jasno je da tu vojvođansku elitu pritiska beogradska elita i da taj pritisak jednako osećaju svi delovi te elite (kako oni na vlasti tako i oni u opoziciji), tako da ova borba predstavlja isklučivo politički manevar i interni obračun unutar vladajuće klase, političke elite i državne birokratije na različitim nivoima.

Vojvođanski patriotizam, poput srpskog nacionalizma, u jednu celinu obuhvata i one delove društva koji su eksploatisani i onaj, manji deo eksploatatora (kapitalista – vladajuće klase), kao i onaj administrativni deo, državni (koji Lenjin naziva „parazitskom izraslinom na telu nacije“); prema tome  jasno je da ni ovaj pokušaj skrivanja interesa regionalnih elita iza lokalnog vojvođanskog identiteta ne može biti ni za dlaku blagonakloniji prema nižim slojevima vojvođanskog društva, nego što je to srpska elita prema nižim slojevima srpskog društva – čiji je Vojvodina nesumnjivi deo. Uprkos etiketama kojima elita pokušava da opravda svoje postojanje – kao što su floskule o „očuvanju bogatstva različitosti“ i drugo – stanovnike Vojvodine u suštini muče problemi identični onima sa kojima se suočavaju građani u ostalim delovima zemlje.  Eliti ovakvo etničko, versko, partijsko, itd. deljenje, na jednoj, i homogenizacija,  na drugoj strani, ide naruku, te je stoga u uvodu deklaracije i vezano u formi „Demokratsko društvo mora da uvažava specifičnosti istorijskog, nacionalnog, kulturnog, religijskog i političkog pluralizma.“ [1] Naime, potenciranje kulturnog, religijskog i političkog pluralizma, koje tržište nemislosrdno potiskuje, samo prikriva materijalne interese lokalnih elita. Jasno je da radnik u Vojvodini trpi samo štetu od  gomilanja i ovako nagomilanog parazitskog državnog aparata.

Ovaj se deo Srbije ne razlikuje toliko od ostalih delova Srbije, izuzev geomorfološki. Poslednji popis stanovništva je pokazao da da je jedna od tri najzaostalije opštine zapravo opština Odžaci, na krajnjem severozapadu – uprkos uvreženom očekivanju da će sve nerazvijene opštine biti na jugu. Vojvođanska elita u rađanju će reći „to je zato što Beograd muze naše krave“. Ali nije tako. Istina je da je i beogradska elita delom kriva  za to, možda i većim delom, ali ne i presudno kriva za ovakvo stanje stvari. Potrebno je dosta truda elita da bi se jedna nekada industrijska varoš dovela do prosjačkog štapa.

Da vidimo šta to piše u predloženom Nacrtu, koji, duboko verujem,  ni oni mitingaši (srpski nacionalisti) nisu pročitali, makar ne veći deo njih.

Naime, cilj ovog Nacrta je da u nekom budućem vremenu  ojača izvršnu moć vojvođanske elite. Ovo će svakako koristiti svakoj eliti kojoj se Vojvodina bude poverila na upravljanje, uključujući i one koji danas protiv toga mitinguju. To je, a kako drugačije, predstavljeno kao zahtev u interesu građana Vojvodine.

Kako borba za vlast bližu građanima Vojvodine nije  primarna,  već zapravo samo politička fraza, govori i ovaj deo Nacrta, u kome se kritikuje Vlada Republike Srbije koja je izvesnu imovinu, koja je po zakonu bila u nadležnosti Pokrajine spustila na nivo imovine Grada Novog Sada. Naravno da je ovde reč o tome što Vlada Vojvodine ne može time da raspolaže jer isti akteri nisu na vlasti i u Novom Sadu. Vojvođanskoj vladi pritom ne smeta to što u Srbiji ne postoji opštinska svojina. Dakle, opet puko partijašenje i borba unutar elite. Ovaj deo Nacrta najjasnije, čak eksplicitno, naglašava da je po sredi briga za onu, pređašnje pomenutu, „parazitsku izraslinu“, te participacije svojih ljudi u istoj:

Sa druge strane, Republička Vlada, bez konsultacija sa pokrajinskim organima, počela je na neustavan način da raspolaže pokrajinskom imovinom. Tako je Uredbom, primera radi, značajna imovina čiji je gruntovni vlasnik Pokrajina, bez bilo kakve saglasnosti, protivzakonito ustupljena gradu Novom Sadu.

Ignorisan je u potpunosti zahtev Pokrajinske Vlade da se, u skladu sa nespornim nadležnostima prema Zakonu o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, predstavnicima Pokrajine obezbedi odgovarajuće učešće u vlasništvu i upravljačkoj strukturi Novosadskog sajma.

Istovremeno, masovno se vrše smene rukovodećih ljudi i članova upravnih odbora u značajnim državnim institucijama pre isteka mandata, bez zakonske osnove i bilo kakvog obrazloženja. Imenuju se stranački podobni kadrovi uz nepoštovanje mišljenja pokrajinske i lokalne administracije, eksperata odgovarajućih struka i sindikalnih organizacija.

Uzurpirano je pravo o postavljanju v. d. direktora Pokrajinskog fonda za zdravstvo i socijalnu politiku, suprotno od ranije podnete inicijative, zasnovane na zakonu, na šta ima nesporno pravo Autonomna Pokrajina Vojvodina. Naime, Upravni odbor Republičkog fonda prekršio je Zakon o zdravstvenom osiguranju kojim je eksplicitno propisano da se direktor Pokrajinskog fonda, po sprovedenom javnom konkursu, imenuje na predlog nadležnog organa autonomne pokrajine. [2]