Objavljujemo jedno veoma zanimljivo pismo koje je 1915. godine napisao srpski socijalista Dušan Popović Kristijanu Rakovskom, velikom balkanskom internacionalisti. Pismo je objavljeno u Našem slovu (Naša reč), dnevnim socijalističkim novinama na ruskom jeziku koje su izlazile u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, a uređivao ih je Lav Trocki. Mislimo da ovo pismo sadrži ključne lekcije za stav marksista prema imperijalističkom ratu i način na koji imperijalističke sile koriste prava nacija kao izgovor za svoje stvarne ciljeve.
Pismo je napisano u proleće 1915. godine, manje od godinu dana od početka Prvog svetskog rata, i opisuje antiratnu antiimperijalističku poziciju srpske socijaldemokratije (kako su u to vreme bili nazivani marksisti) kao i raspoloženje različitih slojeva stanovništva u Srbiji u tom trenutku.
Podsetimo se da je srpsko pitanje dalo formalni izgovor za početak Prvog svetskog rata, atentatom u Sarajevu na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 28. juna 1914. Kao što Popović ispravno ističe u svom pismu Rakovskom:
„Nama je bilo jasno, što se tiče sukoba između Srbije i Austrougarske, da je naša zemlja očigledno bila u defanzivnoj poziciji. Austrija je vodila osvajačku politiku prema Srbiji mnogo pre nego što je ona postala nezavisna država. (...) [u]glavnom Srbija brani svoje postojanje i svoju nezavisnost, kojim je Austrija neprestano pretila i pre sarajevskog atentata. I ako je socijaldemokratija imala legitimno pravo da glasa za rat bilo gde, onda je to svakako bio slučaj u Srbiji pre svega.”
Ovo je bila upravo ista ocena koju je Lenjin dao o ovom pitanju u svom čuvenom pamfletu „Kolaps Druge internacionale“ (maj-jun 1915):
„U sadašnjem ratu nacionalni element predstavlja samo rat Srbije protiv Austrije (što je, inače, zabeleženo u rezoluciji Bernske konferencije naše partije). Samo u Srbiji i među Srbima možemo naći dugotrajni narodnooslobodilački pokret, koji obuhvata milione, „narodne mase“, čiji je „nastavak“ sadašnji rat Srbije protiv Austrije. Da je ovaj rat izolovan, odnosno da nije povezan sa opštim evropskim ratom, sa sebičnim i grabežljivim ciljevima Britanije, Rusije itd, bila bi dužnost svih socijalista da žele uspeh srpske buržoazije, što je jedini ispravan i apsolutno neizbežan zaključak koji se može izvesti iz nacionalnog elementa u sadašnjem ratu.”
Međutim, rat nije bio ograničen samo na srpsko pitanje, već je predstavljao opšti sukob između različitih imperijalističkih sila, u kojoj je svaka grupa velikih gangstera koristila nacionalna prava malih naroda (Srbija, Belgija) kao smokvin list da prikriju svoje stvarne imperijalističke ciljeve.
Tako Lenjin objašnjava:
 |
| Slika Dušanovog pisma kako je izgledalo na naslovnici Našeg slova |
„(...) Marksistička dijalektika, kao poslednja reč naučno-evolutivnog metoda, isključuje svako izolovano ispitivanje neke materije, tj. one koja je jednostrana i monstruozno iskrivljena. Nacionalni element u srpsko-austrijskom ratu nema, niti može imati nekog ozbiljnog značaja u sveevropskom ratu. Ako Nemačka pobedi, ugušiće Belgiju, još jedan deo Poljske, možda deo Francuske, itd. Ako Rusija pobedi, ugušiće Galiciju, još jedan deo Poljske, Jermeniju itd. Ako se rat završi „nerešeno“, ostaće staro nacionalno ugnjetavanje. Za Srbiju, odnosno za možda oko jedan odsto učesnika sadašnjeg rata, rat je „nastavak politike“ buržoasko-oslobodilačkog pokreta. Za ostalih devedeset i devet procenata, rat je nastavak politike imperijalizma, odnosno oronule buržoazije, koja je sposobna samo da ugnjetava nacije, a ne da ih oslobađa. Trojna Antanta, koja „oslobađa“ Srbiju, prodaje interese srpske slobode italijanskom imperijalizmu u zamenu za njenu pomoć u pljački Austrije.“
Za Lenjina je nacionalno pitanje uvek bilo podređeno klasnom pitanju, odnosno opštim interesima radničke klase. U ovom slučaju, odlučujući faktor nije bilo samoopredeljenje Srbije, već reakcionarni imperijalistički sveopšti evropski rat.
Trocki je delio ovo gledište, kako je objasnio u Ratu i Internacionali:
„Ako je internacionalna socijaldemokratija zajedno sa svojim srpskim delom pružila nepopustljiv otpor nacionalnim zahtevima Srbije, to svakako nije bilo iz obzira prema istorijskim pravima Austrougarske da ugnjetava i dezintegriše nacionalnosti koje žive u njenim granicama; a sasvim sigurno ne iz obzira prema oslobodilačkoj misiji Habzburgovaca. O tome se do avgusta 1914. niko, osim crno-žutih najamnika štampe, nije usuđivao da progovori. Ponašanje socijalista bilo je drugačije motivisano. Pre svega, proletarijat, iako ni u kom slučaju ne osporava istorijsko pravo Srbije da teži nacionalnom jedinstvu, nije mogao da poveri rešenje ovog problema silama koje su tada upravljale sudbinama srpske kraljevine. I na drugom mestu – a to je za nas bio odlučujući faktor – međunarodna socijaldemokratija nije mogla da žrtvuje mir Evrope za nacionalno pitanje Srba, prepoznajući, kao što i jeste, da je, osim evropske revolucije, jedini način da se takvo jedinstvo postigne bio evropski rat.” (L. Trocki, Rat i Internacionala, 1914, naš naglasak).
Konačno, isti stav u pogledu srpskog pitanja iznela je i Roza Luksemburg u svom Junijevom pamfletu:
„Ako je ikada neka država, prema formalnom shvatanju, imala pravo na nacionalnu odbranu, to je Srbija. Lišena austrijskim aneksijama svog nacionalnog jedinstva, ugrožena od Austrije u samom njenom nacionalnom postojanju, naterana od Austrije u rat, bori se, po svim ljudskim shvatanjima, za postojanje, za slobodu i za civilizaciju svog naroda. Ali ako je socijaldemokratska grupa u pravu u svom stavu, onda su srpske socijaldemokrate koje su protestovale protiv rata u Skupštini u Beogradu i odbili da glasaju za ratne kredite zapravo izdajnici najvitalnijih interesa sopstvene nacije. U stvarnosti, srpski socijalisti Lapčević i Kaclerović ne samo da su svoja imena zlatnim slovima upisali u anale međunarodnog socijalističkog pokreta, već su pokazali jasnu istorijsku koncepciju pravih uzroka rata. Glasajući protiv ratnih kredita, oni su stoga svojoj zemlji učinili najbolju moguću uslugu.”
Luksemburg dalje ističe da je srpska vladajuća klasa imala i reakcionarne ciljeve u ratu i svoje grabežljive imperijalističke ambicije:
„Srbija je formalno angažovana u nacionalnom odbrambenom ratu. Ali njena monarhija i njene vladajuće klase ispunjene su ekspanzionističkim željama kao što su i vladajuće klase u svim modernim državama. Ravnodušni su prema etničkim linijama, pa njihovo ratovanje poprima agresivan karakter. Tako Srbija danas posežeka jadranskoj obali gde na račun Albanaca vodi pravi imperijalistički sukob sa Italijom, sukob o čijem konačnom ishodu neće odlučivati nijedna od direktno zainteresovanih strana, već će velike sile dati poslednju reč o uslovima za mir.”
Ključna stvar je bila da se rat u Srbiji ne sagleda izolovano, već u širem kontekstu, posebno po pitanju koje sile stoje iza nje:
„Ali iznad svega ovoga ne smemo zaboraviti: iza srpskog nacionalizma stoji ruski imperijalizam. Sama Srbija je samo pijun u velikoj igri svetske politike. Suditi o ratu u Srbiji sa tačke gledišta koja ne uzima u obzir ove važne odnose i opštu svetsku političku pozadinu je nužno bez utemeljenja. (R. Luksemburg, Junijev pamflet, 1915).
Dok je sa jedne strane Lenjin kritikovao stav iznet u Junijevom pamfletu o pitanju nacionalnih ratova uopšte, pohvalio je ovaj deo u vezi sa Srbijom.
Stoga je ispravna internacionalistička pozicija koju je trebalo zauzeti bila suprotstavljanje ratnim ciljevima svih imperijalističkih sila. Tu poziciju srpskim socijalistima je, naravno, bilo teže zauzeti iz očiglednog razloga što su bili prinuđeni da zauzmu stav koji je izgledao protivan progresivnim nacionalnim interesima njihove sopstvene zemlje, koja je bila ugnjetavana i napadana od strane imperijalističke sile.
Popović je, kako aludira u pismu, bio uzdržan pri glasanju za ratne kredite u Skupštini Srbije tokom Prvog balkanskog rata, dok su se ostali u stranci izjasnili protiv. Ali kada je došlo do izbijanja rata između Austrougarske i Srbije, srpski socijaldemokrati se nisu pokolebali i zauzeli su internacionalistički antiratni stav, uključujući i glasanje protiv ratnih kredita. Sećanje na nacionalna klanja i međusobne izdaje balkanskih ratova, koji su bili predjela za Veliki rat, mora da je odigralo ulogu.
Ovakav stav svakako nije bilo lako zauzeti. Trocki, koji je tada bio u Srbiji, opisao je raspoloženje:
„Da bismo u potpunosti cenili ovo delo srpskih socijalista, moramo imati u vidu političku situaciju u kojoj su se našli. Grupa srpskih zaverenika ubila je člana porodice Habzburg, oslonca austrougarskog klerikalizma, militarizma i imperijalizma. Koristeći ovo kao dobrodošli izgovor, vojni vrh u Beču uputio je Srbiji ultimatum, koji samo zbog svoje čiste drskosti ima malo paralela u istoriji diplomatije. Vlada Srbije je u odgovoru napravila vanredne ustupke i predložila da se rešenje spornog pitanja potraži pred Haškim tribunalom. Austrija je tada objavila rat Srbiji. Ako ideja „odbrambenog rata“ uopšte ima bilo kakvo značenje, ona se u ovom slučaju svakako odnosila na Srbiju. Ipak, naši prijatelji, Lapčević i Kaclerović, nepokolebljivi u svom smeru delanja koje oni kao socijalisti moraju da slede, odbili su da izglasaju poverenje vladi. Pisac je na početku rata bio u Srbiji. U Skupštini, u atmosferi neopisivog nacionalnog entuzijazma, glasalo se o ratnim kreditima. Glasalo se prozivanjem. Dve stotine članova je odgovorilo sa „Da“. Onda se u trenutku grobne tišine začuo glas socijaliste Lapčevića „Ne“. Svi su osetili moralnu snagu ovog protesta i scena je ostala neizbrisivo utisnuta u mom sećanju.” (Trocki, Rat i Internacionala, 1914.)
Popović objašnjava u svom pismu:
„Međutim, za nas je bila odlučujuća činjenica da je rat između Srbije i Austrije bio samo mali deo celine, tek uvod u univerzalni, evropski rat, a ovaj drugi – u to smo bili duboko uvereni – nije mogao da nema jasno izražen imperijalistički karakter. Kao rezultat toga, mi smo — kao deo velike socijalističke, proleterske Internacionale — smatrali da je naša obaveza da se odlučno suprotstavimo ratu.
Zatim nastavlja ogorčenim optuživanjem socijaldemokrata u glavnim imperijalističkim zemljama koji su izdali svoju internacionalističku dužnost i završili u močvari nacional-šovinizma, podržavajući ratne ciljeve sopstvene imperijalističke buržoazije, koji nisu imali ni trunke demokratskog karaktera:
„Nismo hteli da unesemo razdor u stavove sekcija Internacionale, a ipak smo upravo svojim stavom, suprotno našim namerama, izazvali takav razdor, jer, avaj, skoro sve ostale socijalističke stranke su glasale za ovaj rat!“
Iz ove epizode treba izvući brojne pouke o stavu koje socijalisti moraju usvojiti kada imperijalističke sile koriste svoje pravedne nacionalne težnje kao sitniš za potkosurivanje da bi opravdale svoje imperijalističke ciljeve.
U propratnoj belešci uredništva Našeg slova, koju je skoro sigurno napisao Trocki, ista stvar je naglašena:
„[Srpski socijalisti] razumeju da se pitanje sudbine Srbije i srpskog socijalizma ne sme posmatrati izolovano. Smatrajući da je dužnost međunarodnog socijalizma da zauzme beskompromisnu poziciju borbe protiv imperijalizma svih zaraćenih velikih država, srpski socijalisti — upravo zato što su internacionalisti — podređuju lokalne, ograničene karakteristike svog položaja opštoj logici svetskog imperijalizma i svetskog socijalizma“.
Pored ove važne principijelne poente, Popovićevo pismo završava se vrlo zanimljivim opisom raspoloženja u Srbiji nakon što su posledice rata postale jasne (a za to je bilo potrebno svega nekoliko meseci, manje od godinu dana):
„Nažalost, bili smo potpuno u pravu. Ovaj rat je uništio Srbiju. Malo bi bilo reći da je zemlja desetkovana: polovina, i to najbolja polovina našeg stanovništva je uništena. Gubicima u borbi moraju se dodati i drugi, još gori, izvazvani trbušnim tifusom i drugim epidemijama koje su, kao rezultat našeg administrativnog haosa, birokratskog nemara i korupcije, odnele bezbroj žrtava. Ono što je bilo najbolje i najvrednije u Srbiji više ne postoji. 'Velika Srbija neće imati Srba': sada je ova fraza postala popularna kod nas. Narod je potpuno iscrpljen. I svi čeznu za mirom(naš naglasak)“.
Celo pismo je prožeto snažnim osećanjem tuge i bola, što je i razumljivo. Težak udarac imperijalističkog rata nije samo bacio internacionalističke socijaliste u izolaciju, već su mnogi od najboljih aktivista i kadrova pokreta stradali u rovovima. Na početku pisma Popović pominje smrt Tucovića poginulog na frontu novembra 1914. O njemu je Trocki pisao:
„Koliko je zagovarača Balkanske federacije palo u ratovima poslednjih godina! Najteži udarac za srpsku i svu balkansku socijaldemokratiju u ratu bila je sudbina Dimitrija Tucovića, jedne od najplemenitijih i najherojskih ličnosti srpskog radničkog pokreta. (Lav Trocki - 'Politički profili, Rakovski i Kolarov' (oktobar 1915.))
Ali ipak, uprkos svom bolu, gubitku i patnji, Popović svoje pismo Rakovskom završava sa notom odlučnosti: „nastavićemo njihovu borbu uprkos neizlečivoj rani u našim srcima.”
Preporučujemo drugovima da pažljivo pročitaju i razmisle o idejama sadržanim u ovom izuzetnom pismu. Sa Trockim kažemo: 'Učite od naših herojskih drugova Srba!'
Ovo pismo su prvobitno objavili Andreja Živković i Dragan Plavšić (ur.), Balkanska socijalistička tradicija: Balkanski socijalizam i Balkanska federacija, 1871-1915 (Revolucionarna istorija, tom 8, br. 3, 2003)
Horhe Martin (In Defence of Marxism), 27. januar 2023
Srpska socijaldemokratija u ratu
Pismo Kristijanu Rakovskom[1]
Ja sam u Nišu. Odavde od početka rata izlazi naš list Radičke novine. Moram sam da ga uređujem jer je od izbijanja rata Lapčević bio u Skoplju. Objavili smo samo nekoliko brojeva našeg lista nakon objave rata, nakon čega ga je vlast zabranila. Ali čim je panika od prvih nekoliko nedelja prestala, nastavili smo sa objavljivanjem. List je od oktobra izlazio redovno do danas.
Ne možete zamisliti pod kakvim uslovima smo se obavezali da radimo! Ali tri velike inspiracije su održale moje napore.
Pre svega, tu je naš najviši socijalistički ideal, koji nas poziva da se gorko i nepopustljivo borimo protiv univerzalnog varvarstva kapitalističkog imperijalizma.
Zatim je usledila smrt mog najboljeg prijatelja Tucovića, koja mi je nanela još veći bol od smrti mog voljenog brata, koji je takođe pao na bojnom polju. Tucović je bio moj najbolji saradnik, i najaktivnija organizatorska snaga našeg pokreta. Njegova smrt je neopisiv gubitak za naš pokret i trajna žalost za mene lično. Ali u isto vreme, njegova smrt je dala novi entuzijazam za rad i borbu; i kada provedem dan u ovoj mračnoj, usamljenoj sobici, kada uveče idem kući, osećam neku utehu pri pomisli da sam možda uspeo da još jednim korakom unapredim ono što će jedino osvetiti smrt našeg nesrećnog i velikog prijatelja.
Konačno, ono što nas ohrabruje da istrajemo jeste to što naš rad daje plodove. Radičke novine se čitaju u svim krugovima društva i uživaju ozbiljan uticaj. Sada, za vreme klanja, kada su skoro svi naši drugovi ili na frontu ili u grobovima, Radničke novine su postigle veliki tiraž kao u najbolja vremena pre rata. Dodatni dokaz je činjenica da trenutno cenzura postoji gotovo isključivo zbog Radničkih novina. To je jedini opozicioni list u Srbiji, a vojna uprava gotovo svakodnevno protestuje vlastima zbog njega.[2] To takođe pokazuje da ne činimo nikakve ustupke, apsolutno nikakve, opšteprihvaćenim stavovima te nacionalnim i ratobornim tendencijama.
Možda ćeš se ovom prilikom setiti onih nijansi koje su me navele da se ne slažem sa ostalim drugovima u vreme Balkanskog rata.[3] Po tom pitanju bih rekao sledeće: i sada ostajem pri svom starom razmišljanju o ovome. U svakom slučaju, ja sam daleko dosledniji od onih evropskih drugova koji su tražili od nas apsolutno odbacivanje tog rata, koji je u izvesnom smislu predstavljao revoluciju za Balkan (ili koji je to, u krajnjoj liniji, mogao to da postane), ali koji su prihvatili ovaj rat, koji je kapitalistički i imperijalistički par excellence.[4]
Ali sve ovo je sada prošlost. Što se ovog rata tiče, svi smo, bez izuzetka, složni od prvog dana rata. Istog dana kada je izdat ukaz o mobilizaciji, sazvali smo naš Centralni komitet, sa našim dragim drugom Tucovićem, i na ovom sastanku jasno smo utvrdili naš principijelni stav.
Nama je bilo jasno, što se tiče sukoba između Srbije i Austrougarske, da je naša zemlja očigledno bila u defanzivnom položaju. Austrija je vodila osvajačku politiku protiv Srbije mnogo pre nego što je ona postala nezavisna država. Što se tiče atentata u Sarajevu, krivica je nesumnjivo na srpskim vlastima. Dakle, formalno, deo odgovornosti za izazivanje rata pada na Srbiju. Ali u suštini Srbija brani svoj život i svoju nezavisnost, kojoj je Austrija neprestano pretila i pre Sarajevskog atentata. I ako je socijaldemokratija imala legitimno pravo da glasa za rat negde, onda je to svakako bio slučaj pre svega u Srbiji.
Međutim, za nas je odlučujuća činjenica bila da je rat između Srbije i Austrije bio samo mali deo celine, tek uvod u univerzalni, evropski rat, a ovaj drugi — u to smo bili duboko uvereni —nije mogao da nema jasno izražen imperijalistički karakter. Kao rezultat toga, mi smo — kao deo velike socijalističke, proleterske Internacionale — smatrali da je naša obaveza da se odlučno suprotstavimo ratu. Nismo hteli da unesemo razdor u stavove sekcija Internacionale, a ipak smo upravo svojim stavom, suprotno našim namerama, izazvali takav razdor, jer, avaj, skoro sve ostale socijalističke partije su glasale za ovaj rat!
Bio je to strašan moralni udarac za nas, najteži udarac u našim životima kao borcima. Ali uprkos svemu, to nas ni na koji način nije pokolebalo; nije poljuljalo naše duboko uverenje da smo nastupili kao socijalisti, i to na jedini mogući način za socijaliste. Događaji koji su se desili kasnije su samo učvrstili naše mišljenje o ovom ratu. I nekoliko meseci kasnije, sa najvećom radošću smo saznali da izvestan broj najboljih socijalista deli naš stav.
Nažalost, bili smo potpuno u pravu. Ovaj rat je uništio Srbiju. Malo bi bilo reći da je zemlja desetkovana: polovina, i to najbolja polovina našeg stanovništva je uništena. Gubicima u borbi moraju se dodati i drugi, još gori, izvazvani trbušnim tifusom i drugim epidemijama koje su, kao rezultat našeg administrativnog haosa, birokratskog nemara i korupcije, odnele bezbroj žrtava. Ono što je bilo najbolje i najvrednije u Srbiji više ne postoji. 'Velika Srbija neće imati Srba': sada je ova fraza postala popularna kod nas. Narod je potpuno iscrpljen. I svi čeznu za mirom(naš naglasak)
Nažalost, bili smo potpuno u pravu. Ovaj rat je uništio Srbiju. Bilo bi malo reći da je zemlja desetkovana: polovina, i to najbolja polovina našeg stanovništva je uništena. Gubicima u borbi moraju se dodati i drugi, još veći, izazvani trbušnim tifusom i drugim epidemijama koje su, kao rezultat našeg administrativnog haosa, birokratskog nemara i korupcije, odnele bezbroj žrtava. Ono što je bilo najbolje i najvrednije u Srbiji više ne postoji. 'Velika Srbija neće imati Srba': sada je ova fraza postala popularna kod nas. Narod je potpuno iscrpljen. I svi oni žude za mirom. Kada je pre tri meseca Lapčević održao govor u Skupštini u kome je pozvao na mir i oživeo socijalistički projekat Balkanske federacije, onda je cela Skupština ostala u tišini; ni jedna od političkih partija nije protestovala protiv ovog energičnog govora. Može se reći da je u ovim okolnostima i u ovom trenutku naša partija izrazila ne samo duboka uverenja i goruće želje širokih napaćenih masa, već čak i težnje delova vladajuće buržoazije koja je doživela najstrašnije razočarenje u svoju šovinističku politiku.
Gotovo sve snage naše zemlje, snage koje su bile zrele ne samo za rat već i za revoluciju, sada su uništene, a čini se da je od svih partija upravo naša pretrpela najteže gubitke. Posle rata naša partija će bez sumnje imati široke narodne mase iza sebe.[5] Ali neće imati boraca: svi naši hrabri drugovi, koji su imali temeljnu socijalističku kulturu, i koji su se borili za cilj sa toliko žara i predanosti, i sa takvim uspehom, mrtvi su. Svi, sa svojim drugom Tucovićem, spavaju u svojim grobovima, a mi više nećemo čuti njihove glasove. Što se tiče nas koji smo ostali živi – nastavićemo njihovu borbu uprkos neizlečivoj rani u našim srcima.
Moj bratski pozdrav,
tvoj,
Dušan Popović
Iz redakcije[6]
Ovom pismu, koje govori samo za sebe, možemo dodati vrlo malo. Što se tiče rešavanja pitanja savremene međunarodne politike, neke naše drugove muči sudbina Srbije i Belgije. Ali pogledajte kako srpski socijalisti rešavaju ovo pitanje samostalno, ne klanjajući se sa svojim revolucionarnim barjakompred Molohom[7] imperijalizma. Njima je jasno, i više nego socijalpatriotama Trojne Antante, da je Srbija objekat, a ne subjekat krvave igre međunarodnih sila. Ali njima je jasno još nešto. Oni shvataju da se pitanje sudbine Srbije i srpskog socijalizma ne sme posmatrati izolovano. Smatrajući da je dužnost međunarodnog socijalizma da zauzme beskompromisnu poziciju borbe protiv imperijalizma svih zaraćenih velikih država, srpski socijalisti — upravo zato što su internacionalisti — podređuju lokalne, ograničene karakteristike svog položaja opštoj logici svetskog imperijalizma i svetskog socijalizma. Ali patriote Trojne Antante rade upravo suprotno: (Četiri i po reda isekao je francuski cenzor).
'Učite od naših herojskih drugova Srba!' — rekli bismo vladinim socijalistima Trojne Antante, kada bismo na trenutak mogli da zamislimo da je ovde reč o logičkom i ideološkom neslaganju, a ne o svesnom i čak zlonamernom iskorišćavanju belgijskog i srpskog pitanja za nacionalne interese buržoaskih država. 'Učite od Srba!' — reći ćemo ruskim radnicima, među kojima socijal-nacionalisti pokušavaju da poseju razdor i ideološku korupciju — od Srba, naučite se hrabrosti i sposobnosti da odbacite nacionalističke stavove u ime viših zahteva međunarodnog socijalizma!
[1] Ovo pismo, napisano u proleće 1915. godine, prvi put se pojavilo na ruskom jeziku 5. septembra 1915. na naslovnoj strani pariskih novina Naše slovo, koje je uređivao Lav Trocki. Francuska verzija pojavila se 20 godina kasnije u Alfred Rosmerovom Le mouvement ouvrier pendant la guerre (Pariz, 1936), str. 231-3. Ruska verzija sadrži dodatni materijal koji se ne pojavljuje na francuskom. Nije bilo moguće utvrditi ni tačan datum pisma, niti da li je prvobitno napisano na ruskom ili francuskom jeziku. Ovo je prevod sa francuskog i proveren u odnosu na rusku verziju, kao i dodatni materijal.
[2] Nakon pisanja ovog pisma, Vlada Srbije je zabranila Radničke novine. Ali zamenio ga je dnevni list Budućnost (beleška Našeg slova).
[3] Dušan Popović, istaknuti srpski novinar i autor ovog pisma, iznoseći objektivne revolucionarne momente Prvog balkanskog rata saveznika protiv Turske, smatrao je da je prikladnije da se uzdrži u glasanju protiv kredita nego da glasa protiv, i uopšteno za manje aktivno suprotstavljanje ovoj politici. (napomena Našeg slova)
[4] Ovaj pasus se pojavljuje samo u verziji Našeg slova.
[5] Komunistička partija Jugoslavije, naslednica srpske i ostalih jugoslovenskih socijaldemokratskih stranaka, pobedila je u brojnim velikim gradovima Jugoslavije na lokalnim izborima nakon rata, zbog čega je ubrzo zabranjena.
[6] Ovaj odeljak se pojavljuje samo u verziji Našeg slova. Njegov stil sugeriše da ga je napisao Trocki. Sa francuskog preveo Ian Buthall, uz dodatni materijal koji je sa ruskog preveo Dragan Plavšić.
[7] Prim. prev. “Moloh- (hebr. molech kralj) mit. božanstvo, kumir starih Feničana, Amonita i Moabita u kome su poštovali Sunce i kome su prinosili decu na žrtvu; poznat je njegov mesingani kip sa volovskom glavom i raširenim rukama; fig. nešto što zahteva velike i teške žrtve npt. Moloh gladi, Moloh rata i dr.“ Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, (Beograd: Prosveta, 1980), 578. str.
