Godina 1927. je označila odlučujuću tačku preloma u borbi, koju su vodili Lav Trocki i Leva opozicija, za odbranu ideja Marksa i Lenjina unutar ruske Komunističke partije. Na desetogodišnjicu Oktobarske revolucije, gotovo na isti dan, uz Lenjina najveći lider tog veličanstvenog poduhvata je izbačen iz partije. Ubrzo nakon toga začetnik Crvene armije biva isteran iz zemlje.

Bitka da se spasi Oktobarska revolucija i partija koja je vodila je bila istinska borba na život i smrt koja je koštala života hiljade najpredanijih revolucionara. Prekaljeni borci koji su preživeli godine egzila, zatvoreništvo, napade carskog režima i razaranja građanskog rata, bili su brutalno zbrisani od strane staljinističke birokratije u godinama koje su usledile.

Borbe ovog perioda su bogate poukama za borbu radničke klase danas. Kao uvod u ovu materiju ovde ćemo se ukratko osvrnuti na događaje koji su se zbili od vremena posle Lenjinove smrti na početku 1924. do čistke 1927. Nadamo se da će ovo barem otvoriti apetit čitalaca i navesti ih da pročitaju dela samog Trockog, gde se ove teme obrađuju u detalje kako i zaslužuju.

Verovatno najcesce postavljano pitanje je kako je Trocki izgubio vlast? Bilo zbog toga što se činio kao Lenjinov prirodan naslednik, ili zbog moći koju je imao kao zapovednik Crvene armije, ovo je, čini se, vrlo logično pitanje. Pa ipak, gubljenje vlasti nije isto kao kad neko izgubi ključeve od kola - jednostavno rezultat nesmotrenosti. To nije jednostavno pitanje individua i ličnosti. Ekonomska zaostalost Rusije i pustoš prouzrokovana građanskim ratom i imperijalističkom intervencijom, zajedno sa porazima revolucionarnog pokreta internacionalno, otvorili su put ka rastu birokratije i iscrpljenosti dobrog dela masa.

Lični autoritet

Istina je da je lični autoritet Trockog bio nenadmašiv. Pa ipak, sudbina ličnog autoriteta, koji može igrati presudnu ulogu kao u primeru prevage koju je doneo Lenjin u redove Boljševičke partije u aprilu-maju 1917., u krajnjoj liniji zavisi od procesa koji se odigrava među masama. Staljinova pobeda nije rezultat taktike i veštih makijavelističkih manevara kako nas mnogi akademski "mozgovi" i istoričari ubeđuju. Intrige ovih ljudi su bile potpomognute objektivnim okolnostima, štaviše njihov uspeh je zavisio od njih.

Pa ipak, njihov zadatak nije bio nimalo lak. Imena Lenjina i Trockog su još uvek bila intimno vezana u svesti masa sa revolucijom. Te veze nisu mogle biti prekinute jednim rezom. Reakcija je prvo morala da pripremi teren kampanjom kleveta. Uspeh ove kampanje i izvrtanja istine zavisio je od neuspeha internacionalne revolucije da dođe na vreme u pomoć mladoj radničkoj državi.

Francuska revolucija je doživela istu takvu degeneraciju pod nazivom Termidor. U ovom periodu reakcija je povukla društvo unazad, ali ne toliko daleko do pozicije pre revolucije. Ruska radnička država se jeste degenerisala, ali nova birokratska kasta se zasnivala na novom socijalnom uređenju kreiranom u revoluciji, ne na povratku u kapitalizam. Ovo je ideja koju je Trocki u potpunosti razvio kasnije, pogotovo u svom remek-delu "Izdana revolucija" . Ono što je francuska reakcija uradila u jednom nasilnom naletu, ruska birokratija je morala da sprovodi u talasima. Ruski Termidor je zamenio giljotinu lažima - barem prvobitno. Kasnije njegova tortura i mašina za ubijanje prevazišla je bilo šta što se do tada dogodilo u istoriji.

Revolucija u inostranstvu nije dolazila u pomoć zaostaloj Rusiji. "Možda su potrebne godine", mislio je birokrata, "možda nikada". Cinizam, defetizam i reakcija prerasli su u protivljenje prema zavisnosti od internacionalne revolucije, i shodno tome protivljenje prema ideji Permanentne Revolucije i protivljenje trockizmu. Samo su u ovom kontekstu laži i klevete birokratske mašinerije protiv Trockog mogle da se prošire. Laž postaje istorijska snaga samo onda kada je upotrebi neka istorijska potreba.

Pre svoje smrti Lenjin je već bio započeo bitku protiv narastajuće birokratizacije partije i države. Protiv Staljina, Lenjin je pripremao blok sa Trockim po ovim i drugim pitanjima. Zdravlje ga je sprečilo da učestvuje do kraja u ovoj bitci, ali njegovi pogledi su jasno iskazani u njegovom testamentu.

Odugovlačenje internacionalne revolucije značilo je da se specijalne mere moraju preduzeti da bi se održala radnička država. Dug period građanskog rata je razorio rusku ekonomiju. Politika ratnog komunizma dizajnirana da odbrani Sovjetski Savez od pokušaja imperijalizma da ga uništi, dok joj radnička klasa Evrope ne pritekne u pomoč, bila je zamenjena tzv. Novom ekonomskom politikom (NEP), koncesijom kapitalizmu - dizajniranom da ohrabri selo i poljoprivredu. NEP je imala veliki uspeh u smislu da je regenerisala ekonomski život zemlje. Međutim, ekonomija je proizvodila efekat makazica, tako nazvan zbog rastućeg rascepa između dve linije na grafu koje su predstavljale rastući trend cena proizvodnih dobara i opadajući trend cena poljoprivrednih dobara. Proizvodnja se usporila, plate bivale neisplaćene, radnici su čak bili primorani da krenu u štrajkove. Ono što je bilo potrebno bio je program koji bi rapidno podigao industriju. U ovom smislu je Trocki predložio uvođenje planiranja.

U isto vreme, vojni režim unutar partije - nametnut od strane građanskog rata - stvarao je još veću pretnju budućnosti revolucije, ogromna birokratska hijerarhija je narastala na mestu slobodno izabranih predstavnika.

Kao odgovor za oba problema Trocki je predložio novi zaokret partiji. U seriji članaka skupljenih u pamfletu "Novi kurs", Trocki je pozivao na radničku demokratiju i brisanje birokratije - povezano sa perspektivom brze izgradnje industrije u zemlji kroz uvođenje planiranja.

Nesposobni da odgovore na argumente Trockog, novi trijumvirat lidera, Staljin, Kamenev i Zinovjev pribegli su izvrtanjima, na primer, optužujući Trockog da potcenjuje seljaštvo. Pa ipak upravo su staljinisti bili ti koji su potcenjivali rast velikih seljaka zemljoposednika - kulaka - i opasnost koju su oni predstavljali po revoluciju. Buharinova poruka krupnim seljacima bila je "obogatite se". Oni su to i pokušali gomilanjem svojih proizvoda, sve na štetu radnika u gradovima i sitnih seljaka na selu. Plan Trockog je, upravo suprotno, bio usmeren ka podizanju materijalnog standarda zemlje, na neki način izjednačenje cena, preovladavanje efekta makazica tako što bi se proizvodila jeftinija proizvodna dobra za seljaštvo i time kreirala neraskidiva povezanost između seljaka, radnika i radničke države.

Nemačka

Ove debate ne mogu se gledati izolovano od događaja koji su se odigravali van partije i van Rusije. One su se odvijale za vreme povlačenja Komunisticke partije i neiskorišćenosti potpuno zrele revolucionarne situacije u Nemačkoj. U krajnjoj liniji sudbina internacionalne revolucije je bila ta koja je presudila borbi unutar Rusije.

1923. se izrazito pogodna revolucionarna prilika razvila u Nemačkoj. Situacija je bila toliko zrela da je Trocki pisao kako: "Nemačka buržoazija može sebe iskobeljati iz ove 'neiskobeljive' pozicije samo ukoliko Komunisticka partija ne shvati u pravo vreme da je pozicija buržoazije 'neiskobeljiva' i iz toga ne izvuče potrebne zaključke."

Ovo se nažalost upravo i dogodilo. U Oktobru, radnici, sa vlasti na dohvat ruke, bili su prepušteni svojoj sudbini od strane vođstva Komunističke partije. Buržoazija je napala socijalističko-komunističko vođene vlade Saksonije i Turingije. Odgovor komunističkih "vođa" bio je da se "udari na" povlačenje. Partija i radnici su bačeni u konfuziju. Pa ipak lideri Nemačke partije nisu bili sami u ovoj greški. Naprotiv, bili su podržavani od strane vođstva Komunističke internacionale. Evo šta je Staljin pisao Zinovljevu i Buharinu u avgustu 1923. Čak i danas ove reči čine da čovek oseti jezu kroz kičmu: "Trebaju li komunisti (u trenutnoj fazi) da teže da preuzmu vlast bez socijal-demokrata? Da li su sazreli za ovo? ...Ako bi sada u Nemačkoj recimo vlast pala, i kada bi je komunisti preuzeli, oni bi propali. To u 'najboljem' slučaju. A u najgorem bi bili razbijeni u paramparčad i potisnuti nazad...Svakako fašisti ne dremaju, ali nama ide više u korist da fašisti napadnu prvi: to bi okupilo čitavu radničku klasu oko komunista. Osim toga, fašisti u Nemačkoj su, prema podacima koje mi imamo slabi. Po mojoj proceni, Nemce bi trebalo smiriti, ne podsticati."

Drugim rečima, nemački partijski lideri su slušali savete ruskog vođstva. Staljin i kompanija su branili Brandlera i Talhajmera od napada Trockog na lidere nemačke partije i njene politike. Sve do Oktobarske katastrofe kada su od njih oprali ruke i napravili žrtvene jarce za poraz nemačke radničke klase.

Ovo ih nije oslobodilo samo od lične odgovornosti već takođe i od zadatka analize pravih uzroka poraza. Ovaj zadatak je Trocki preuzeo na sebe u "Poukama oktobra".

Trocki je objasnio kako se u najtežim momentima odlaganje i sumnja mogu uvući u vođstvo. To je bio slučaj sa desnicom u partiji u Rusiji pred sam Oktobar 1917. Ali tada je Lenjin uspeo da spasi stvar i usmeri partijsko vođstvo u pravom smeru. Svi su znali na šta je on ciljao. Desno krilo u partiji koje se protivilo ili napustilo koncept osvajanja vlasti u Rusiji predstavljali su Staljin, Zinovjev, Kamenev, Rikov i Tomski. Zaključci te analize su bili očigledni i nisu se mogli dozvoliti. Vođstvo ruske partije i Kominterne žrtvovali su pravu analizu poraza u Nemačkoj, njene uzroke i pouke zarad sopstvenog rata protiv "trockizma".

Iako je ranije ismevao predloge Trockog za planiranu industrijalizaciju, Staljin je sada došao na ideju da je moguće izgraditi socijalizam u samoj Rusiji. Nije bilo potrebno čekati na revoluciju u drugim zemljama. Očigledno - prosle nedelje nije bilo moguće planirati izgradnju teške industrije u Rusiji, ove nedelje je pak bilo moguće izgraditi socijalizam u jednoj jedinoj ekonomski zaostaloj zemlji! Pa ipak ovo je bila samo prva od mnogih kontradikcija. Ni činjenice ni logika nisu smele stajati na putu satanizacije Trockog.

Kontrarevolucionarna teorija socijalizma u jednoj zemlji, abortus začet iz braka između frakcije i poraza, bila je lansirana 1924 u potpunoj kontradikciji sa svakom idejom Marksa i Lenjina. Čak je i sam Staljin u Februaru 1924. pisao: "može li se finalna pobeda socijalizma u određenoj zemlji postići bez zajedničkog napora proletarijata nekoliko razvijenih zemalja. Ne ovo je nemoguće." Bez trunke obraza taj isti Staljin je mogao da napiše sledeće u Novembru iste godine, "Partija je oduvek uzimala kao svoju početnu tačku.....pobedu socijalizma u jednoj zemlji, i taj zadatak se može izvršiti sa snagama te zemlje.

Socijalizam u jednoj zemlji predstavljao je napuštanje internacionalizma. Internacionalizam nije bio, i ni danas nije stvar od sekundarne važnosti za marksizam. To je bio preduslov za izgradnju socijalizma u Rusiji kako je Lenjin više puta objasnio. Ni zaostala Rusija niti bilo koja druga zemlja ima dovoljno resursa potrebnih za izgradnju višeg stupnja društvenog uređenja. Orudja potrebna za takav ekonomski, tehnički i kulturni napredak zahtevaju udruživanje i harmonijsko planiranje resursima svetske ekonomije. Sada je spalo na Trockog da odbrani ovu ideju. Ovo je bilo značenje permanentne revolucije. Kada bi jednom osvojila vlast, čak i u zaostaloj zemlji, radnička klasa se nije mogla zaustaviti na kapitalističkom stupnju već bi morala da preuzme socijalističke zadatke. Da uradi sta god je neophodno da se ne zaustavi na nacionalnim granicama takođe. Socijalizam je nemoguće izgraditi u jednoj zemlji - pogotovo ne u ekonomski zaostaloj zemlji. Ovo je sada bilo okrenuto naglavačke od strane teorijskih giganata birokratije. Oslanjajući se na iscrpljenost masa Staljin je lansirao teoriju kako je socijalizam bilo moguće izgraditi u samoj Rusiji , sve dok radnička klasa drugih zemalja sprečavala svoju vladajuću klasu da sprovodi vojne napade na Rusiju. Od organa revolucionarne borbe komunističke partije drugih zemalja su se pretvorile u "Prijatelje Sovjetskog Saveza", čuvare graničare za novu birokratiju. Nije bilo potrebno dugo vremena da se ova anti-marksisticka doktrina pokaže u praksi u Kineskoj revoluciji 1925-27.

Čak i pre ove tragedije koja će uslediti u Kini, ideja je bila sprovedena od strane Anglo-Ruskog komiteta. Inicijalno zamislena kao organizacija koja bi dovela levo orijentisane lidere britanskog sindikalnog pokreta pod uticaj lidera Sovjetske Unije, ARK je ubrzo transformisan u zgodni crveni kolorit za vodjstvo TUC sindikata, Purcel Tomasa i kompanije - izdajnika Generalnog štrajka 1926. Trocki je zahtevao da se ovaj blok okonča. Zinovjev je u početku oklevao ali je kasnije podržao stav Trockog (jedno vreme posle razlaza sa Staljinom Zinovjev je formirao zajedničku opoziciju sa Trockim). Čak i kada su Purcel i kompanija prodali britansku radničku klasu, Staljin se i dalje držao njih. Ovo je bio glavni deo njegovih diplomatskih dostignuća i nije ga se hteo odreći. Kada su ove iste sindikalne vođe podržale britanski imperijalizam u napadu na Nanking 1927. - još uvek ih se nije hteo odreći. Naprotiv, upravo su se britanske sindikalne vođe odrekle svojih "prijatelja" kada više nisu imali koristi od crvenog kolorita. Prema tome, Generalni štrajk 1926. nije bio istorijski događaj samo za Britaniju već i za život Ruske partije. Pisanje Trockog iz ovog vremena - "Kuda ide Britanija?" i "Pouke Generalnog štrajka" su dragoceni dokumenti za britansku radničku klasu danas.

Kina

U međuvremenu u Kini dobijamo obrise onoga što bi se dogodilo u Rusiji 1917 da Lenjin nije uspeo da skrene partiju sa njenog tragičnog kursa u aprilu-maju 1917. Poraz kineske revolucije (1925-1927) predstavlja istorijsku tragediju koja je natopila barjak Komunističke internacionale krvlju kineskih radnika. Jedina stvar koja je sprečila kineske radnike da preuzmu vlast bila je politika Staljina, Buharina i vođstva Kominterne. Menjsevička linija koju su usvojili 1917. pre nego što je Lenjin trgnuo partiju sada je sprovođena u praksi sa tragičnim posledicama. Počeli su sa konceptom po kojim pod jarmom imperijalističkog ugnjetavanja sve kinske klase pate podjednako. Buržoazija je vodila revolucionarni rat protiv ovih sila i prema tome sve klase su morale stati iza nje i podržati je. Revolucionarni anti-imperijalistički blok je trebalo po njima da se formira od četiri klase, buržoazije, sitne buržoazije, seljaštva i radnika. A vođstvo ovog pokreta je bilo povereno buržoaziji i njenoj partiji -Kuomintangu. Staljin je išao tako daleko da je predložio prihvatanje Kuomintanga u Komunističku internacionalu kao simpatizersku partiju, Trocki je bio jedini koji je glasao protiv ove ideje na Politbirou. Ovi "simpatizeri" su nastavili i u krvi udavili kineske radnike.

Klasna borba unutar Kine je bila likvidirana zarad interesa jedinstva u anti-imperijalističkoj borbi. Ovo je bila ideja vodilja lidera Komunističke internacionale, i rezultirala je pobedom buržoaske kontrarevolucije i masakrom najnaprednijeg dela kineskog proleterijata i seljaštva od strane tih istih "saveznika" koje je Staljin odabrao. Po istom šablonu, 1917. ove "vođe" su podržavale vladu Kerenskog. Da ova pozicija nije bila preokrenuta kao rezultat Lenjinovog povratka u zemlju i njegove borbe unutar partije, ruski radnici i seljaci bi deceniju ranije doživeli pokolj koji se sad sprovodio nad njihovom kineskom braćom i sestrama.

Koju su poziciju branili Trocki i Leva Opozicija? Borba protiv imperijalizma bila je važan deo demokratske revolucije u Kini , ali ne i jedini. Rešenje pitanja zemljišta nije se moglo rešiti pod vođstvom buržoazije. Zemljoposednici, finansijeri, industrijski kapitalisti kao i strani kapital su bili do te mere intimno povezani da se demokratska revolucija mogla sprovesti samo protiv svih ovih snaga. Jedina snaga u društvu koja je bila sposobna da povede siromašne mase u ovakvoj borbi bila je radnička klasa. U ovoj borbi radnička klasa se morala osloniti samo na svoje organizacije koje su morale očuvati nezavisnost od buržoazije, a ne da se subordinira svojim klasnim neprijateljima.

Ali ovo je bila permanentna revolucija. U kontriranju Trockom, birokratija je izvukla ideju "demokratske diktature radnika i seljaka" iz kante za otpatke u koju ju je bacio Lenjin 1917. Lenjinova ranija algebarska formula je bila zamenjena 1917. u skladu sa realnim iskustvima Oktobra - tj. ciljevi demokratske revolucije mogu se postići samo uz pomoć radničke klase koja preuzima vlast, potpomognutom od strane siromašnih masa i seljaštva. U rukama birokratije, Lenjinova stara formula - koja je uvek značila da radnici i seljaci mogu zajednički napraviti revoluciju u Rusiji koja bi inspirisala socijalističku revoluciju u Evropi - zauzvrat stvarajući uslove za izgradnju socijalizma u Rusiji u neprekidnom procesu, bila je zamenjena za staru menjševičku teoriju "dva stadijuma". Nije ni iznenađujuće kada se zapazi da je upravo Martinov, stari Menjševik, bio zadužen za odnose sa Kinom. Teorija "stadijuma" po kojoj je prvo potrebna demokratska revolucija vođena od strane nacionalne buržoazije a zatim kasnije borba za socijalizam, je prerezala grkljane revolucionarnih pokreta širom sveta od tada do današnjeg dana.

Ova izopačena verzija "demokratske diktature proletarijata i seljastva" pretvorila se u omču oko vrata kineskih radnika 1927.

Osvajanje podrške

Opozicija je dobila znatnu podršku kao rezultat ove tragedije, ali Opozicija se nije mogla uzdići na porazu kineske revolucije. Analiza Trockog je privukla hiljade simpatizera, ali za milione ključna stvar nije bila prognoza već činjenica da je kineska radnička klasa porazena. Potpomognuto porazom nemačkih radnika 1923. i izdajom britanskog Generalnog štrajka, nova katastrofa u Kini je samo intenzivirala osećaj razočaranosti u masama i to je bilo gorivo za Staljina i njegovu kampanju protiv Trockog. Porazi su hranili birokratiju a birokratija je vodila u nove poraze. Posledica je postala uzrok a uzrok posledica. Kasnije, kvalitativna promena se desila u okviru ruske birokratije koja je počinjala svesno da koči revolucije u inostranstvu da bi sačuvala svoje pozicije kod kuće.

Opozicija je dobila na autoritetu i brojnosti, ali poraz u Kini je morao biti zataškan pobedom nad braniocima kineskog proletarijata u Rusiji - Trockim i Levom Opozicijom. Shodno tome, kampanja protiv Trockog je morala da se podigne na novi nivo.

Izbacivanje

Na proslavi desetogodišnjice Revolucije, Leva Opozicija je učestvovala sa sopstvenim sloganima: "Usmerimo vatru na desno - protiv kulaka, novih bogataša i birokrata" i "Sprovedimo Lenjinov testament". Nijedan od ovih slogana nije bio usmeren protiv partije - samo onih koji su je uzurpirali. Leva Opozicija je još uvek verovala da je bilo moguće reformisati partiju, naročito na bazi internacionalne revolucije.

Pa ipak, bili su optuženi za organizovanje kontrarevolucije. Ovo je bila jedna od najizopačenijih optužbi u istoriji. Lider Oktobarske pobune, organizator Crvene armije je optužen za kontrarevoluciju. Pa ipak ovakva izopačenja će uskoro postati norma za vreme Staljinove vladavine.

Opozicija je dobijala na snazi - 20.000 i više je prisustvovalo mitingu Opozicije u Moskvi i Lenjingradu. Zinovjev je verovao da bi nova udružena opozicija lako odnela pobedu. Bilo bi dovoljno da se Zinovjev i Trocki pojave zajedno pod istom platformom da bi ujedinili partiju, mislio je. Trocki je bio trezveniji. Pripremao se za dugotrajnu borbu.

Partiju su zapljusnuli prethodno ne-politički elementi, njeni komiteti zatrpani karijeristima i poltronima, mnogi od kojih su se i sami kasnije suočili sa torturom i smrću od strane tog istog režima.

Pred 15-ti kongres Trocki i Zinovljev su izbačeni. Zinovljev je istog trena kapitulirao. Ali ta kapitulacija ga nije spasila na kraju. Leva Opozicija je održavala svoju principijelnu poziciju. Tik pre kongresa mnogi drugi su izbačeni ili izgnani.

Nezadovoljan samim obaranjem tradicija Boljševizma, da bi ih konačno porazio Staljin je morao da ode dalje i fizički zbriše Trockog i sve žive veze sa liderima revolucije. Kroz politiku mučenja i ubistava Staljin je udavio Boljševizam u krvi. Svako ko tvrdi kako Staljin predstavlja prirodan nastavak Lenjinizma morao bi prvo da objasni ovu zagonetku, zašto je onda bilo neophodno da se porazi Boljševizam, da se goni, da se uništi da bi se sačuvala vlast?

Sa čistkama jedna faza reakcije bila je kompletna. Ali čak ni udaljavanje Trockog sa teritorije Rusije nije bilo dovoljno, Staljin je morao da ga izbriše sa lica zemlje.

U godinama posle Lenjinove smrti upravo je Torcki sa svojim saradnicima bio taj koji je održavao ideje marksizma, Lenjina i Oktobra u životu. Uprkos svim zločinima Staljina oni su održali barjak boljševizma neukaljanim. Suština Trockizma sadrži se u odbrani ideja Marksa i Lenjina, u primeni tih ideja - borbi za radničku demokratiju i nepokolebljivoj posvećenosti internacionalnoj radničkoj klasi.

Ovo je možda i najveći doprinos Trockog - on je uspeo da sačuva plamen revolucije upaljen za nove generacije. Za ovo on i njegovi saradnici su platili svojim životima. To je bila žrtva na koju je Trocki bio spreman:

"Nećemo predati ovaj barjak gospodarima falsifikacije. Ako se pokaže da je naša generacija bila preslaba da uspostavi socijalizam na ovoj planeti, mi ćemo predati ovaj neukaljani barjak našoj deci. Borba koja leži pred nama daleko prevazilazi značaj individua, frakcija i partija. To je borba za budućnost čitavog čovečanstva. Ona će biti silna. Ona ce biti duga."

"Ko god traga za fizičkim odmorom i duhovnim komforom - neka se skloni po strani. Za vreme reakcije lakše je nakloniti se birokratiji nego istini. Ali za sve one za koje socijalizam nije prazna fraza - već sadržina njihovog moralnog života - napred! Ni pretnje, ni progoni, niti nasilje neće nas zaustaviti. Možda će to biti preko naših kostiju, ali istina će trijumfovati. Mi utiremo put ka tome i istina će biti pobedonosna. Pod užasnim udarima sudbine biću srećan kao u najboljim danima svoje mladosti ako vam se mogu pridružiti u pripremi ove pobede. Jer, moji prijatelji, najveća ljudska sreća ne leži u eksploataciji sadašnjice, već u pripremi budućnosti."

1907. dostignuca revolucije 1905-te zatrpana su reakcijom Stolpina. Deset godina kasnije ruski radnici, vođeni od strane Boljševičke partije Lenjina i Trockog, zbacili su viševekovnu carsku vladavinu i uspostavili prvu radničku državu u svetu. Još jednu deceniju nakon toga izolacija revolucije dozvolila je reakciji da izbaci Trockog iz partije a potom iz zemlje, pre nego što ga je konačno brutalno ubila. Za deset godina čitava istorija se može preokrenuti.

Svet se dramatično promenio u prošloj deceniji. Sledecih deset godina će ga transformisati do granice koju ne možemo zamisliti. Ideje trockizma, istinske ideje marksizma, mogu ponovo osvojiti masovnu podršku pripremajući se za proslavu stogodišnjice Ruske revolucije tako što će transformisati planetu.