U posleratnom periodu, MI5 (britanska državna agencija za unutrašnju bezbednost) nije obraćala mnogo pažnje na aktivnosti trockista u Britaniji, obzirom da je pretnja koju su predstavljali bila naizgled minimalna. Ali uspon Militanta 1970-ih i 1980-ih – čvrsto organizovane, profesionalne i teorijski obučene organizacije koju je osnovao Ted Grant – potpuno je transformisao percepciju trockizma od strane tajnih službi.

Po prvi put postali su ozbiljna subverzivna pretnja. Najbolje tradicije trockizma i militanta danas žive i rastu u Međunarodnoj Marksističkoj Tendenciji.

Izvor: In Defence of Marxism

Nema sumnje da je britanska država imala dugu i neuglednu istoriju špijuniranja i pokušaja da podriva radnički i sindikalni pokret.

Konkretno, organizacije sa radikalnim kampanjama bile su tokom godina na meti državnih organa kao što su policija i MI5, često prelazeći granice zakona.

Otkrića „policajaca špijuna“ pokazala su kako su se policajci na tajnom zadatku infiltrirali u različite kampanje, često ostajući skriveni godinama. Ovi špijuni su se često ponašali kao agenti provokatori, gurajući aktiviste da počine radnje za koje su mogli biti uhapšeni.

Nova akademska studija Džordža Kasimerisa i Olivera Prajsa, koju je objavio časopis Savremena britanska istorija, pobliže razmatra kako je država nastojala da preduzme tajne akcije protiv trockističkih grupa u Britaniji, a posebno Militanta.

Prvi deo studije oslikava osnovnu istoriju britanskog trockizma od 1937. pa nadalje – uglavnom izvučenu, mora se reći, iz starih i ne uvek potpuno pouzdanih izvornih knjiga.

Čitaoci koji žele precizniju istoriju trebalo bi da pročitaju „Istoriju britanskog trockizma” Teda Granta (History of British Trotskyism, Ted Grant) i „Permanentan revolucionar” Alana Vudsa (The Permanent Revolutionary, Allan Woods), obe u izdanju izdavaštva Wellred Books.

Doušnici i infiltratori

Tokom Drugog svetskog rata, država je sprovela istragu 1944. o trockističkoj Revolucionarnoj komunističkoj partiji (Revolutionary Communist Party - RCP) da vidi da li ona predstavlja pretnju ratnim ambicijama. Bilo je pokušaja da se regrutuju i infiltriraju doušnici na sastanke RCP-a, ali sa malo uspeha.

Država je bila posebno zabrinuta zbog činjenice da su u jeku Drugog svetskog rata sve glavne stranke bile u ratnoj koaliciji. Na levoj strani, Komunistička partija je dobila naređenje iz Moskve da podrži Čerčilov kabinet, koji je igrao ulogu dostojnu prezira u razbijanju radničkih štrajkova, za koje je tvrdio da moraju svoje interese podrediti gazdama da bi dobili rat. RCP je ostavljena kao jedina opoziciona partija u celoj Britaniji.

Izvor: Ted Grant Internet Archive

Država je 1944. godine sprovela istragu Revolucionarne komunističke partije, jer je to u to vreme bila jedina opoziciona partija u celoj Britaniji.

MI5 je primetio da su u toku rata trockisti evoluirali od „nevažne šačice govornika” 1940. da bi do 1945. postali „disciplinovani organ određene veličine, koji ima program, finansije, organizaciju i odlučnost da ih koristi”.

Agencija je bila posebno zainteresovana za WIL, na čelu sa Tedom Grantom i Džokom Hastonom (Jock Haston), koji će postati jezgro RCP-a, a posebno zainteresovan za njen „rad među oružanim snagama“. MI5 se posebno zabrinuo kada je formiran RCP, napominjući da je ovo prvi put da je ime neke trockističke organizacije „počelo da se čuje izvan njenih bednih podrumskih prostorija“.

Međutim, ništa se nije preduzelo uprkos žalbama Komunističke partije lojalne „njegovom veličanstvu”. I zaista, nakon rasparčavanja RCP-a nakon rata, razne levičarske grupe povezane sa trockizmom bile su prilično ignorisane od tada pa nadalje do pojave Militantne tendencije.

Bilo je razumljivo da su tajne službe tada trockizam videle kao manju pretnju. Sa posleratnim procvatom i jačanjem reformizma i politike konsenzusa, RCP se ubrzo raspao na različite frakcije - od čega je većina, sa izuzetkom grupe Teda Granta, imalo malo veze sa stvarnošću. Teški uslovi tog perioda značili su da je bilo teško dobiti jako uporište među masama. Činilo se da je socijalni mir došao na dnevni red.

Ovo se promenilo sa porastom kampanje protiv Vijetnamskog rata 1968. godine. Laburistička vlada je bila dovoljno zabrinuta zbog ovog talasa omladinskog radikalizma da je uspostavila poseban sektor policije, Specijalni demonstracioni odred (SDS, koji je kasnije postao Specijalni ogranak,) da prati dešavanja.

Špijuni su ciljali na Kampanju solidarnosti sa Vijetnamom; iako su kasnije zaključili da je vladina zabrinutost bila preterana: „Uprkos uticaju koji su trockisti mogli da imaju na protestni pokret (protiv Vijetnamskog rata), MI5 je verovala da će njen uticaj uvek biti ograničen jer je trockistički pokret bio toliko podeljen.”

Ali država će ubrzo otkriti da je ozbiljno potcenila trockiste.

Tendencija "Militant"

Do sredine 1970-ih, pažnja države okrenula se ka Laburističkoj partiji i sindikatima.

Kako je britanska država uvidela subverzivnu pretnju u Militantu 2
Izvor: Ted Grant Internet Archive

Stara politika konsenzusa posleratnog procvata odavno je nestala; a rastuće prisustvo levice u pokretu upozorilo je državu na potencijalnu opasnost od radikalne promene unutar masovnih organizacija radničke klase. Desno krilo Laburističke partije je bilo u redu, ali levo je bilo razlog za brigu.

Istraga MI5 1975. godine sprovela je „opširnu istragu“ o „razmeru podrivačke infiltracije i uticaja u Laburističkoj partiji“; i u ovom trenutku, tajne službe su primetile rastuću snagu Militantne tendencije.

Tajne službe su bile uznemirene rastućim uticajem Militanta unutar Laburističke partije:

„Trockistički ’entrizam’... u CLP-ovima [Laburističkim izbornim jedinicama] predstavlja direktnu pretnju nekim poslanicima, a time i sposobnosti Parlamentarne Laburističke partije da se odupre podrivačkim pritiscima na partiju i unutar partije u celini.”

Procenjuje se da je postojao trockistički uticaj u devet CLP-a u kojima je sedeći laburistički poslanik bio izložen riziku, a i u drugih 67 CLP-a je postojao određeni stepen uticaja trockizma. Kasimeris i Prajs značajno zaključuju:

„Prvi put, … MI5 je verovao da trockizam predstavlja značajnu opasnost, ne samo za postojeće političke partije, već, budući da su laburisti u to vreme bili na vlasti, potencijalno za britansku državu.”

Godine 1976. ministar unutrašnjih poslova pod desničarskim laburističkim premijerom, Džejmsom Kalaganom, lično je zatražio informacije od generalnog direktora MI5 u vezi sa prodorom trockista u partiju.

MI5 je procenio podršku koju Militant ima i primetio da laburistička birokratija izgleda nije sposobna da se nosi sa tim. Oni su primetili da je Militant bio sasvim drugačiji od bilo koje druge krajnje levičarske grupe – to je bila disciplinovana boljševička organizacija, sa ozbiljnim pristupom masovnom pokretu i marksističkoj teoriji:

„Militant je uspeo da se razvije i stekne značajan uticaj ne samo zbog labavih disciplinskih procedura u Laburističkoj partiji, već i zbog posvećenosti njenih članova i jake unutrašnje discipline – karakteristika koja je nedostajala većini drugih trockističkih grupa.”

Laburistička vlada je nastavila da traži više informacija, a špijuni su poslati da nadgledaju konferencije Militanta. Poznato je da su se na jednom događaju dva agenta morala kriti između pregrada od ranog jutra do kasno uveče da bi snimili dnevne diskusije. Prema jednom od službenika specijalnog ogranka:

„Ušunjali smo se u malu pregradu u 8 sati ujutru sa posudom za naše potrebe,  ostali smo tamo dok svi delegati nisu otišli, posle skoro 7 sati uveče, i snimali smo postupak na malom, švajcarskom visokotehnološkom magnetofonu koji nam je obezbedio MI5... Bili smo tako blizu ljudi koji su stajali u zadnjem delu hodnika, samo za širinu male, tanke drvene pregrade, gledajući kroz otvor za špijuniranje.”

I službe bezbednosti i specijalni ogranak slali su infiltratore, ponekad nesvesni međusobnog prisustva. Regrutovano je oko 30 doušnika. Ovaj nadzor se proširio i na korišćenje agenata za špijuniranje pristalica Militanta Dejva Nelista i Terija Fildsa, koji su 1983. izabrani za poslanike laburista za jugoistočni Koventri i Liverul Broudgrin. Zaista, agent je poslat u Laburističku partiju Koventrija da nadgleda Nelista i dobio je instrukcije „da ‘kultiviše’ i razvije blizak odnos sa Nelistom, ‘pomažući mu u mnogim stvarima’ i ‘odlazeći s njim na mnogo sastanaka’.”

Prohibicija i oporezivanje birača

Studija tvrdi da iako je država nastavila da prati akcije Militanta, a posebno onih pristalica Militanta koji su postali poslanici Laburista, interesovanje je splasnulo nakon sredine 1980-ih kako je Militant opao.

Iz nekog razloga, čini se da autori studije misle da se sve svodilo na akciju laburista protiv Militanta. Tendencija je zvanično zabranjena u stranci, a Kinok je održao svoj zloglasni govor na Laburističkoj konferenciji protiv gradskog veća Liverpula predvođenog Militantom.

U stvari, napadi laburističke desnice nisu imali ništa slično štetnom uticaju Militanta za koji se tvrdi. Militant je nastavio da igra vodeću ulogu u kampanji protiv oporezivanja birača, što je na kraju doprinelo rušenju Tačer.

Državna služba

Međutim, država nije bila zainteresovana samo za organizaciju Militant i Laburističku partiju. Do 1980-ih, izražena je zabrinutost o tome šta se dešava u državnoj službi i njenom glavnom sindikatu u to vreme, CPSA (deo onoga što danas čini sindikat PCS).

Javni sektor se dramatično promenio u prethodnih nekoliko decenija. „Brigada kuglarskih šešira” je zamenjena novim slojem zaposlenih, koji su uglavnom bili mnogo mlađi i više poticali iz radničke klase.

 Kako je britanska država uvidela subverzivnu pretnju u Militantu 3
Izvor: In Defence of Marxism

Kao takvi, neizbežno, ljudi sa pretežno levičarskim stavovima su se sada našli zaposleni u državnoj službi.

Unutar države je oduvek postojao sistem provere, uglavnom da bi sprečio članove Komunističke partije i slične da dođu do osetljivih informacija. Ali levičarske promene unutar CPSA (Udruženje civilnih i javnih službi) su značile da bi Militant sada mogao da predstavlja pretnju unutar državne mašine. Po rečima Kasimerisa i Prajsa, to je bio uzrok „značajne nelagode” za službu bezbednosti.

Sekretar kabineta Ser Robert Armstrong upozorio je na sastanku najviših državnih službenika da Militant predstavlja pretnju „efikasnom radu vlade“. Kada je 1984. izbio štrajk u odeljenju za zdravstvo i socijalno osiguranje (DHSS) u Njukaslu, MI5 je zahtevao da odeljenje dostavi izveštaj o aktivnostima Militanta u ogranku. Utvrđeno je da su jedna trećina predstavnika sindikata koji su imali mandate u ustanovama verovatno bili aktivisti Militanta. Drugi najviši državni službenik, Ser Kenet Stou, upozorio je u novembru 1984. da politika Tačer stvara radikalno raspoloženje unutar CPSA, koje podriva staro desničarsko vođstvo.

Dakle, Ser Robert Armstrong je početkom 1985. godine naručio kompletan izveštaj o levičarskim grupama unutar državne službe. 284 osobe su identifikovane kao pristalice militanta - iako se verovalo da je stvarna cifra veća. Ponovo je izveštaj posebnu pažnju posvetio Militantu:

„Članovi Militanta smatrani su većom pretnjom od ostalih trockista u državnoj službi zbog svojih organizacionih sposobnosti i njihovog uporišta u nekim sindikatima državne službe. 1986. član Militanta, Džon Mekridi, izabran je za generalnog sekretara CPSA.”

Armstrong je izvestio Tačer da je pretnja Militanta ozbiljna i da treba da se sprovedu nove tajne procedure. Tačer je lično potpisala preporuke iz izveštaja, savetujući visoke državne službenike da „budu spremni da otpuste subverzivne izazivače nevolja ako daju bilo kakav razlog za to, prema pravilima državne službe“.

Kao rezultat toga, mnogi levičarski državni službenici našli su se premešteni na manje osetljiva mesta, ili su jednostavno bili blokirani da preuzmu poslove bez objašnjenja zašto.

Moć i privilegije

Studija zaključuje naglašavanjem da je država smatrala da je Militant realna pretnja po status kvo. Shvatili su da ih Militantova baza i orijentacija na radnički i sindikalni pokret čine opasnošću za razliku od bilo koje druge grupe. Po rečima Kasimerisa i Prajsa:

„Tendencija “Militant” je suštinski promenila način na koji su britanske obaveštajne agencije doživljavale trockizam. Po prvi put u skoro pola veka istraživanja trockističkog pokreta, tajne službe su verovale da grupa trockista ima potencijal da predstavlja značajnu subverzivnu pretnju za Britaniju. Militant se razlikovao od drugih trockističkih grupa delimično zato što je uspeo da stekne značajnu bazu moći zahvaljujući blažim disciplinskim procedurama Laburističke partije koje su ranije sprečavale krajnju levicu da uđe u stranku. Militant, za razliku od prethodnih trockističkih pokreta, održao je disciplinu i jedinstvo — ključ za njegov uspeh.”

„… Po prvi put, trockisti su bili posebno ciljani neformalnom procedurom ’čistke’ koja je dugo sprečavala komuniste da rade na određenim poslovima u državnoj službi.

„… MI5-ova definicija subverzije, usvojena 1972. godine, glasila je: „aktivnosti koje ugrožavaju bezbednost ili dobrobit države i imaju za cilj da potkopaju ili zbace parlamentarnu demokratiju političkim, industrijskim ili nasilnim sredstvima“. Tokom kasnih 1970-ih i ranih 1980-ih, Militant je bila prva i do sada, jedina trockistička organizacija koja se uklapala u ovu definiciju i za koju smatrali da predstavlja istinsku pretnju po bezbednost.”

Ustaljeno verovanje da iskrene marksističke ideje nikada ne mogu predstavljati pretnju zauvek je promenjeno napretkom Militanta.

Četiri decenije kasnije, primamljivo je ovo tretirati samo kao priču koja pripada istorijskim knjigama. Militant je pucao sebi u stopalo svojim ultra-levim okretom 1991. godine, a nakon toga je propadao. Umesto toga, prave ideje i metode marksizma danas predstavljaju Socialist Appeal (Socijalistički apel), organizacija koja se 1992. odvojila od Militanta.

Ipak, kako pokazuje skandal sa „špijunskim policajcima“, policija je nastavila da se infiltrira u leve grupe. I MI5 i specijalni ogranak nisu nestali. U uslovima ekonomske i političke krize, oni će ponovo koncentrisati svoju energiju na marksiste i militantne aktiviste u pokretu.

Ovo je upozorenje da ne budete pomirljivi. Država će, u krajnjoj liniji, uvek delovati u interesu vladajuće klase. Kao što ovaj prikaz pokazuje, oni će učiniti sve – legalno ili na neki drugi način – da brane kapitalistički sistem i moć, privilegije i profit onih na njegovom vrhu.

Tekst originalno objavljen u 25. broju štampanog izdavanja Crvene kritike