Deprecated: Methods with the same name as their class will not be constructors in a future version of PHP; plgContentfacebooklikeandshare has a deprecated constructor in /home/crvena/public_html/plugins/content/facebooklikeandshare/facebooklikeandshare.php on line 45

Oktobarska revolucija drastično je promenila situaciju u kojoj su se ruski homoseksualci nalaze, isto kao što je to učinila i za žene. Prvi krivični zakonik Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike donet je 1922. godine. Svi carski zakoni su suspendovani 1918. godine, a kada je konačno nakon nekoliko godina debate donet novi ustav, homoseksualnost, ili „sodomija“, kako je bila nazivana tada, je dekriminalizovana. Ovo je bio ogroman napredak za homoseksualce, koji su za vreme cara mogli biti uhapšeni i osuđeni na više godina zatvora, ili poslati u radne logore.

7156a062492a1a9293f40938ba3c7ce1 w720 h628Oktobarska revolucija drastično je promenila situaciju u kojoj su se ruski homoseksualci nalaze, isto kao što je to učinila i za žene. Prvi krivični zakonik Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike donet je 1922. godine. Svi carski zakoni su suspendovani 1918. godine, a kada je konačno nakon nekoliko godina debate donet novi ustav, homoseksualnost, ili „sodomija“, kako je bila nazivana tada, je dekriminalizovana. Ovo je bio ogroman napredak za homoseksualce, koji su za vreme cara mogli biti uhapšeni i osuđeni na više godina zatvora, ili poslati u radne logore.

Neki reakcionarni istoričari, sa jasnom namerom da umanje zaslugu boljševika za donošenje tako naprednog zakona, tvrde da je ovo bio previd, a ne svesna odluka. Ova tvrdnja pada pod podrobnijim ispitivanjem procesa kojim je krivični zakonik iz 1922. godine donet, koje nam pokazuje da je postojala diskusija i debata oko ovog pitanja, kao i svesna odluka da se homoseksualnost dekriminalizuje. Ovo je ostalo na snazi sve do 1933-34 kada je staljinistički režim odlučio da rekriminalizuje homoseksualnost i uvede oštre kazne za nju.

Ipak, takođe je tačno da postoji mnogo mistifikacije i mitologije u levičarskim zapisima, koji opisuju post-revolucionarnu Rusiju kao nekakav gej raj. Revizija te situacije, kroz prizmu savremenih stavova, ne uspeva da situira tu stvar istorijski. Ovde ćemo iscrtati stvarni kontekst u kojem su boljševici dekriminalizovali homoseksualnost.

[Primedba: izrazi „gej“ i „homoseksualnost“ se u ovom tekstu koriste umesto „LGBT“, pošto taj izraz nije postojao u ono vreme. Takođe, bavimo se prvenstveno dekriminalizacijom muških istopolnih aktivnosti. Istopolni odnosi između žena nikad nisu bili kriminalizovani, tako da nikada nisu bili ni dekriminalizovani. Ovime ćemo se baviti u drugom članku.]

Homoseksualnost pod carskom vladavinom

Pod carističkim režimom, homoseksualnost je bila smatrana prekršajem skoro čitav vek. Prvu zabranu istopolnih odnosa u armiji uveo je Petar Veliki 1716. godine. Pod Nikolajem I, ova zabrana je proširena i na civilno stanovništvo 1835. godine. Konsenzualni homoseksualni odnosi postali su kažnjivi proterivanjem u Sibir, a ova odredba ostala je na snazi do Oktobarske revolucije 1917.

Uprkos željama Nikolaja I, zakonske odredbe nisu mogle učini da homoseksualnost nestane. Kao prirodan oblik ljudskih seksualnih odnosa, mogla je biti pod represijom, ali nije mogla biti i uklonjena iz društva. Tako je ostala poluskriven fenomen, i mogla se ispoljiti na svega nekoliko mesta. Jedno od tih mesta su bila javna kupatila, u kojima je muška prostitucija bila uobičajena. Ironija te situacije je što su mnogi muškarci iz viših i srednjih klasa bili homoseksualci ili biseksualci. Neki bi se venčavali i vodili naizgled „normalne“ porodične živote, ali bi tražili istopolnu ljubav u mestima poput javnih kupatila.

Pri kraju 19. veka, kako je kapitalizam počeo da se razvija u Rusiji, veliki gradovi su počeli da se šire, a sa tim je nastala i urbana homoseksualna supkultura. I dok je homoseksualnost i dalje bili kriminalizovana, psihijatri su počeli na ovaj fenomen gledati sa medicinske tačke gledišta, umesto sa moralne, pod uticajem razvoja na ovom polju u Evropi. Neki delovi naučne zajednice smatrali su da homoseksualnost treba biti posmatrana kao psihopatološka ili biološka bolest, a ne kao zločin. Ona nije bila posmatrana kao prirodan oblik ljudske seksualne aktivnosti, ali ovo je ipak predstavljao okret od kriminalizacije.

Psihijatri su počeli razvijati ideju da se homoseksualnost može objasniti kao „perverzija“, uzrokovana nepravilnim seksualnim razvojem, koji izaziva nepravilno odgajanje. Iz ovoga se razvila ideja da homoseksualnost može biti izlečena kroz psihoterapiju i čak hipnozu. Korolar ovoga je ideja da se posebnom brigom o razvoju deteta može izbeći pojavljivanje homoseksualnih „devijacija“.

Jedna manja grupa je otišla mnogo dalje i počela zaista smatrati homoseksualnost prirodnim ponašanjem. Ušakovski – što je očigledno pseudonim – u tekstu pod nazivom Ljudi srednjeg pola iz 1908, kaže:

„Zakon treba štititi decu od ludaka i zabraniti svaku vrstu napada. Ali šta dve odrasle osobe, u svojoj spavaćoj sobi, rade sa svojim telima uz međusobni pristanak i bez izazivanja štete se ne tiče države.“

Ova ideja, koju je u to vreme zastupala samo manjima (što se ogleda u anonimnosti autora, uzevši u obzir ileganost homoseksualnosti) se pojavila nakon Oktobarske revolucije u boljševičkom stavu prema istopolnim odnosima.

U poslednjem periodu carskog režima, sve više se povećavao broj ljudi koji su bili osuđivani zbog homoseksualnosti. Bilo je i mnogo licemerja u primeni zakona; članovi viših klasa su dobijali mnogo blaži tretman. Oni na visokim položajima koji su znali prave ljude mogli su povući veze kako bi se njihovi slučajevi ignorisali. Procesi protiv nekoliko homoseksualnih članova carske porodice, na primer, bili su zaustavljeni.

Efekat revolucije

Revolucija 1905. godine imala je uticaj na način na koji je homoseksualnost tretirana. Uprkos sve većem broju osuđivanih homoseksualaca, tretiranje ovog pitanja postalo je malo mekše. Bilo je manje cenzure nakon 1905, a u ovim uslovima ličnosti poput Mihaila Kuzmina (pesnik i pisac koji je bio otvoreno gej) su se pojavile. Kuzmin je smatran prvin romanopiscem koji je predstavio otvaranje gej čoveka, u romanu Krila, koji je objavljen 1906. Postoje takođe i kuzminovi dnevnici koji, između ostalih stvari, opisuju svakodnevni život u gej domaćinstvu, i pod carističkim režimom, i kasnije pod sovjetskom vladavinom. Zapravo, u periodu posle 1905, književnost sa seksualnom tematikom je počela da cveta. U istom periodu, Lidija Žinovjeva-Anibal objavila je Trideset i tri čudovišta, priču o lezbejskoj ljubavi.

Kuzmin je sa simpatijama gledao na Oktobarsku revoluciju, kao i mnogi pisci i umetnici. Postao je član prezidijuma Asocijacije umetnika u Petrogradu, zajedno sa piscima poput Aleksandra Bloka i Vladimira Majakovskog. Takođe je radio i kao prevodilac pod Maksimom Gorkim, i bio je jedan od osnivača novog dnevnog časopisa Život umetnosti, 1918, kao jedan od urednika. Ovo nisu nevažni detalji. Ovo je bila osoba koja je živela kao otvoreno gej čovek, koji je bio visoko poštovan u ranom periodu Sovjetskog Saveza – tačnije – pre nego što je staljinistička kontrarevolucija konsolidovala svoj stisak nad društvom.

Buržoaski istoričari – laži i krivljenja istine

Mnogi istoričari koji su pisali o feminizmu i homoseksualnosti su pokušali da umanje slobode koje je sovjetski zakon dao homoseksualcima i ženama tokom 1920ih. Razlog za ovo je prilično očigledan. Ne mogu da se nateraju da priznaju da je ruska komunistička revolucija 1917. bila toliko progresivna kada su u pitanju žene i gej prava. Ovo nastaje zbog toga što tu revoluciju posmatraju kao čudovišnu anomaliju u istoriji. Ovime verno služe svoje finasijere: kapitalističku klasu koja želi zakopati istinu o revoluciji.

Jedan primer takvog krivljenja istorije možemo naći u članku Džejmsa Riordana „Seksualne manjine: status gejeva i lezbejki u ruskom sovjetskom društvu“, koji se nalazi u knjizi Žene u Rusiji i Ukrajini (Women in Russia and the Ukraine) (Cambridge University Press, 1996), čija je urednica Rozalind Marš (Rosalind Marsh). 17 stranica posvećeno je ovom pitanju, a u samo dva kratka paragrafa se Riordan bavi skoro dvadesetogodišnjim periodom, koju uključuje Rusku revoluciju, Građanski rat koji je usledio, nacrte ustava iz 1922. i 1926, proces birokratske degeneracije, borbu između staljinističke birokratije u usponu i Leve opozicije, postepenu konsolidaciju birokratskog stiska nad moći koja je za posledicu imala uništenje istinske sovjetske demokratije koju je donela revolucija, i na kraju, uništenje mnogih dobitaka revolucije, što je otelovljeno reakcionarnim zakonima donetim tokom tridesetih godina.

Ovo je zgodan način posmatranja istorijskog procesa, koji dozvoljava autoru da spoji represivni staljinistički režim, kakav je on već bio tridesetih, sa ranijim cvetanjem radničke demokratije nakon 1917, i početkom 1920ih. Riordan predstavlja period pre 1917. kao period u kojem su fašistoidni desničari i revolucionarni socijalisti imali isti pogled kada kaže:

„Logike i desnice i levice bila je, dakle, identična: seks i homoseksualnost bili su opasni instrumenti klasnog/nacionalnog neprijatelja kojima on potkopava duhovno i fizičko zdravlje ‚naše strane‘. Novi režime nakon 1917. nasledio je oba duboko ukorenjena stava.“

Istina je da su neki na levici u to vreme smatrali hmoseksualnost „perverzijom“ i „moralnim propadanjem“. Uzimajući u obzir to vreme, ovo nije iznenađujuće. Ipak, ono što se ne uviđa ovde je činjenica da bez obzira na to kakva su viđenja pojedinih socijalista možda bila, sovjetski režim je svesno delao da legalizuje homoseksualnost, i nikakav istorijski revizionizam ne može opovrgnuti tu činjenicu.

Pod naslovom „Seksualne manjine nakon 1917.“ u kojem Riordan umanjuje ulogu boljševika u dekriminalizovanju homoseksualnosti, on kaže:

„Inicijativa za povlačenje anti-homoseksualnih carističkih propisa nakon revolucije 1917. godine, potekla je ne od boljševika, već od Konstitucionalnih demokrata – već smo videli da je jedan od kadetskih vođa, Vladimir Nabokov, bio predložio upravo to – i od anarhista.“

Dakle, po Riordanu, zasluga za legalizovanje homoseksualnosti nakon revolucije pripada jednom kadetu – koji je tada već bio u egzilu – i anarhistima koji nisu bili na vlasti! Nabokov je bio istaknuti član Konstitucionalne demokratske partije (iliti kadeta, kako su bili zvani), partije koja je igrala otvoreno kontrarevolucionarnu ulogu tokom 1917. Takođe je služio i kao ministar pravde u prvoj krimskoj regionalnoj vladi koja je uspostavljena u junu 1918. pod nemačkom zaštitom, i jasno je sarađivala sa reakcionarnim beloarmejcima.

Zaista je teško poverovati da je ova reakcionarna osoba bila pravi borac za dekriminalizaciju homoseksualnosti u Rusiji. Zatim, bez trunke srama, Riordan nastavlja:

„Kada je stari krivični zakonik oboren nakon Oktobarske revolucije, Član 516 je takođe prestao važiti.“

Ovime se implicira da su boljševici, nakon dolaska na vlast, ukidanjem starog carskog zakonika, slučajno ukinuli i članak kojim se zabranjuju homoseksualni odnosi. Ali kako su kadeti mogli imati išta sa boljševičkim zakonodavstvom nakon što se sovjetska moć učvrstila? Ovo je veoma nepromišljen pokušaj da se boljševici predstave kao grupacija koja je bila protiv dekriminalizacije homoseksualnosti, uprkos njihovim stvarnim delanjem za dekriminalizaciju.

Istina je da je Nabokov imao liberalne poglede kada su u pitanju istopolni odnosi, ali on je bio buržoaski liberal. Ovo znači da je branio odnose vlasništva na kojim je ugnjetavanje žena i homoseksualaca zasnovano. Borio se protiv socijalističke revolucije, što njegova pozicija u Krimu 1918. i pokazuje. Takođe je i bio član komisije koju je privremena vlada postavila nakon februara 1917. da pregleda carski krivični zakonik iz 1903. Ta komisija nije postigla ništa značajno. Tako da, dok reakcionarni istoričari umanjuju ulogu boljševičku ulogu u dekriminalizaciji homoseksualnosti (što je tačno ono što su uradili 1922), buržoaski liberali koji su samo pričali dobijaju zasluge za oslobođenje gejeva Rusije!

Uprkos Riordanovim pokušajima da iskrivi stvarnost, mora priznati sledeće:

„Tokom 1920ih, situacija je za sovjetske homoseksualce bila relativno podnošljiva, i mnogi gejevi i lezbejke (poput Kuzmina, Kljueva, i Pamoka) igrali su značajnu ulogu u sovjetskoj kulturi...“

Ipak, nakon što je napravio kratko priznanje istorijske istine, veoma brzo ide na 1934.

„Vlada [pod Staljinom] je donela predlog koji je postao zakon sedmog marta 1934. Po tom zakonu je ‚pederluk‘ ponovo postao prekršaj i ova stavka je uneta u krivične zakonike svih sovjetskih republika.“

Metod ovde je jasan: pomenuti veoma kratko šta je postignuto nakon što su boljševici došli na vlast, i onda se vrlo brzo premesti na represivni režim pod Staljinom i predstavi to kao stvarnu boljševičku politiku.

U knjizi Istoriji homoseksualnosti u Evropi i Americi (History of Homosexuality in Europe and America), čiji su urednici Vejn R. Dajnz (Wayne R. Dynes) i Stiven Donaldson (Stephen Donaldson) (Garland Publishing Inc, 1992), stoji još jedan očigledan pokušaj falsifikovanja istorije. Kaže nam se da je istina da su boljševici ukinuli stari carski krivični zakonik nakon dolaska na vlast, čime su srušili sve stare zakone, ali nisu svesno uklonili kriminalizaciju homoseksualnosti. Navedeni smo da mislimo da su boljševici bili samo malo zaboravni kad je ovo u pitanju. Ovim malim trikom se tvrdi da boljševici nisu bili odgovorni za dekriminalizaciju homoseksualnosti. Uprkos ovim naporima, autor, poput Riordana mora pokazati malo poštovanja za istorijsku istinu:

„Kada se građanski rat završio, novi sovjetski kriminalni zakonik je proglašen 1922, a ispravljen 1926. U seksualnoj sferi, ovaj zakonik je zabranjivao seks sa maloletnicima ispod 16 godina, mušku i žensku prostituciju, i podvođenje. Nije pominjao konsenzualne seksualne odnose između odraslih ljudi, što je značilo da je muška homoseksualnost bila legalna.“ [moj akcenat]

Dakle, iako kalja boljševike, mora priznati da, dok su oni bili na vlasti, homoseksualnost je bila legalizovana.

Simon Kalinski, profesor sa Berklija koji je umro 2009, u svom delu iz 1976. Ruska gej književnost i kultura: uticaj Oktobarske revolucije (Russia‘s Gay Literature and Culture: The Impact of the October Revolution), takođe tvrdi da su boljševici prosto zaboravili da uvrste homoseksualnost u prekršaje u Ustavu iz 1922. Karlinski je bio otvoreno anti-komunista, što objašnjava njegovu nesposobnost da se priseti istine o tome šta se zapravo desilo. Umanjuje represiju nad homoseksualcima tokom carističke vladavine u pokušaju da dokaže da su stvari bile gore kada su boljševici došli na vlast. Ovo se ponovo radi naglašavanjem kasnije staljinističke politike prema istopolnim odnosima i preskakanjem onoga što je postignuto u ranim godinama revolucije.

Dekriminalizacija – svesni čin

Skoriji rad Dena Hilija (Dan Healey), Homoseksualna žudnja u revolucionarnoj Rusiji (Homosexual Desire in Revolutionary Russia) (2001), zasnovana je na materijalu koji je već bio dostupan na zapadu, kao i na kasnijem pristupu arhivskom materijalu nakon kolapsa Sovjetskog Saveza 1991. O tome da li je dekriminalizacija 1922. bila svesna odluka ili ne, Hili kaže:

„Iako u ovim dokumentima nema detaljne diskusije o članku o sodomiji, oni pokazuju principijelnu nameru ka dekriminalizaciji konsenzualnog čina između odraslih ljudi, koja se očituje u najranijim naporima za pisanjem socijalističkog krivičnog zakonika 1918. pa sve do usvajanja tog zakonika 1922.“ [moj akcenat]

U prvom razvoju nacrta krivičnog zakonika 1918. mnogo toga je preuzeto iz zakonika iz 1903. Ipak, postojala je svesna odluka u tom nacrtu da se konsenzualni istopolni činovi dekriminalizuju, dok su isto vreme odnosi sa maloletnicima ili odnosi u kojima su nasilje ili prisila bili uključeni, bili kriminalizovani. Ovo je poslužilo kao osnova razvoja krivičnog zakonika iz 1922. Kozlovski, komesar za pravdu je 1920. izneo seriju komentara o nacrtima takvim kakvi su bili, što upućuje na to da je njegova politika bila da se konsenzualni istopolni odnosi između odraslih uklone iz zakona.

S vremenom, novi krivični zakonik je usvojen prvog juna 1922. Kada je krivični zakonik bio izmenjen 1926, homoseksualnost je ostala legalna, što upućuje na to da nije bilo nikakvog previda ili zaboravnosti.

Ovo je značilo da je Rusija postala druga velika zemlja – nakon Francuske posle revolucije 1789. - u kojoj je homoseksualnost postala legalna. U nekom budućem članku ćemo ispitati kako je zakon bio primenjen i kakvi su bili pogledi na homoseksualnost u Rusiji tokom dvadesetih godina.