Prošle godine je bila pedesetogodišnjica od čuvene Francuske revolucije 1968. Tih pedeset godina posle diže se novi pokret „žutih prsluka“ povodom nezadovoljstva prema kapitalističkom sistemu. Taj pokret još traje i ne može mu se predvideti kraj. Pokret 1968, kao dalekosežniji i organizovaniji, ostavio je radnim masama Francuske i sveta lekcije koje su od izuzetne važnosti za nove etape u klasnoj borbi. Članak je objavljen pre deset godina, ali ostaje aktuelan danas jer ostaju aktuelni svi oni sistemski problemi kapitalizma, protiv kojih su se francuski šezdesetosmaši borili.
Crvena kritika, 16. januar 2019.
Maj 1968. bio je najveći revolucionarni generalni štrajk u istoriji. Ovaj snažan pokret desio se na vrhuncu posleratnog ekonomskog uspona kapitalizma. U to vreme, kao i sada, buržoazija i njene apologete čestitale su sebi zbog toga što su revolucije i klasna borba stvar prošlosti. Tada su se odigrali događaji u Francuskoj 1968, koji su delovali kao grom iz vedra neba. Uhvatili su većinu levice potpuno nespremnu, zbog toga što je otpisala evropsku radničku klasu kao revolucionarnu silu.
Predviđanje i zapanjenost
 |
| Foto: Barbi Bruno |
U maju 1968, Ekonomist (The Economist) je objavio specijalno izdanje o Francuskoj, koje je napisao Norman Makrej, kako bi obeležio deset godina golističke vladavine. U ovom izdanju, Makrej je slavio uspehe francuskog kapitalizma, ističući da Francuzi imaju bolji životni standard od Britanaca; jeli su više mesa, bili su vlasnici više automobila itd. Takođe je naveo i „veliku nacionalnu prednost“ Francuske nad njenim komšijama sa druge strane Kanala: njeni sindikati bili su „patetično slabi“. Tek što se mastilo na Makrejevom članku osušilo, a francuska radnička klasa zapanjila je svet društvenim ustankom bez premca u modernom dobu.
Stratezi kapitala nisu predvideli majske događaje, ni oni iz Francuske, ni oni iz drugih zemalja. Nisu ih predvidele ni staljinističke i reformističke vođe. Stvari su bile još gore kada je u pitanju bila takozvana revolucionarna levica. Intelektualne dame i gospoda koje su sebe smatrale marksistima (većina njih je provela decenije raspravljajući se o „oružanoj borbi“, pobuni i ostalom) ne samo da nisu predvidele bilo kakav pokret francuskih radnika. One su negirale bilo kakvu mogućnost tako nečega.
Da uzmemo za primer jednog od „teoretičara“ iz redova akademskim marksista, Andrea Gorca. Ovaj pojedinac napisao je u jednom članku da „u doglednoj budućnosti neće biti krize evropskog kapitalizma toliko dramatičnog da povede mase radnika u revolucionarne generalne štrajkove, ili oružane pobune u odbranu svojih vitalnih interesa.“ (A. Gorc, Reforma i revolucija (Reform and Revolution), u Socijalističkom regristru (Socialist Register) 1968. Naš akcenat). Ove reči objavljene su usred najvećeg revolucionarnog generalnog štrajka u istoriji.
 |
| Andre Gorc |
Gorc nije jedini otpisivao radničku klasu. Onaj „veliki marksista“ Ernest Mandel, govorio je na sastanku u Londonu samo mesec dana pre ovih velikih događaja. U toku svog predavanja, pričao je o svemu što leži pod Suncem, ali ni jednu reč nije rekao o situaciji francuske radničke klase. Kada mu je ukazano na tu kontradikciju od strane jednog od naših drugova iz publike, njegov odgovor je bio da su se radnici previše poburžujili i „amerikanizovali“ i da neće biti nikakvog pokreta francuskih radnika u sledećih dvadeset godina.
Pozadina
Ono što ni jedan od ove gospode nije razumeo je da je dugi period uspona kapitalizma nakon 1945. transformisao balans snaga između klasa i mnogo ojačao evropsku radničku klasu. Pre Drugog svetskog rata, francuska vladajuća klasa pokušavala je da se temelji na nazadnosti. Posle iskustva Pariske komune, francuska buržoazija je bila smrtno uplašena rasta proletarijata i zbog toga je razvila parazitsku zakupačku ekonomiju, čvrsto utemeljenu na finansijskom kapitalu, bankarstvu i kolonijama.
Razvoj industrije znači da je proletarijat mnogo jači nego što je bio 1930-ih, a kamoli za vreme Pariske komune, kada su praktično svi radnici bili u malim radionicama. Čak i 1931. skoro dve trećine svih industrijskih preduzeća u Francuskoj nije zapošljavalo čak ni jednog najamnog radnika, dok je preostala trećina zapošljavala manje od deset. Samo 0.5% industrijskih preduzeća zapošljavalo je više od sto. Međutim, posle Drugog svetskog rata postojao je snažan razvoj industrije u Francuskoj, što je dovelo do ubrzanog jačanja proletarijata i postepenog pada seljaštva.
Za vreme revolucionarne krize 1936, polovina stanovništva Francuske živela je od poljoprivrede, dok danas ruralno stanovništvo čini manje od 6% celokupnog stanovništva. Do 1968, klasa koja radi za najamninu porasla je ne samo brojčano, nego i u svom potencijalu za borbu. Fundamentalna promena videla se 1968. u ključnoj ulozi odigranoj u velikim fabrikama, kao Renoovoj u Flinu, sa celokupnog radnom snagom od 10.500 ljudi, od kojih je 1.000 učestvovalo u piketama i najmanje 5.000 prisustvovalo dnevnim štrajkačkim sastancima samo u tom postrojenju.
Kada je odnos snaga među klasama 1936. bio beskrajno manje povoljan, za situaciju koja nije bila ni za deseti deo toliko razvijena, Trocki je rekao da su Komunistička partija (PCF) i Socijalistička partija (SP) mogle preuzeti vlast:
„Da je partija Leona Bluma stvarno bila socijalistička, zasnovana na generalnom štrajku, mogla je zbaciti buržoaziju u junu, skoro bez građanskog rata, sa minimumom nemira i žrtvovanja. Ali Blumova je buržoaska partija, mlađi brat trulog radikalizma.“ (Leon Trocki, O Francuskoj (On France), str. 178, naš akcenat).
Odnos snaga bio je daleko povoljniji 1968. Mirna transformacija bila bi moguća, samo da su se vođe PCF ponašale kao što bi se marksisti trebali ponašati. Bitno je naglasiti ovo. Samo izdaja staljinističkih vođa, koje su odbijale da preuzmu vlast kada su najpovoljniji uslovi za to postojali, sprečila je francuske radnike u preuzimanju vlasti.
Uloga studenata
Studenti su uvek osetljiv barometar tenzija koje kuljaju u dubinama društva. Talas studentskih demonstracija i okupacija koje su prethodile majskim dešavanjima bile su kao munja koja prethodi oluji. U mesecima pre maja, pojavilo se nezadovoljstvo među studentima koje se ispoljilo u serijom demonstracija i okupacija.
Suočen sa poraslim talasom studentskih protesta, rektor prestižnog Univerziteta u Sorboni odlučio je da ga zatvori po drugi put u poslednjih 700 godina. Prvi put je zatvoren 1940, kada su nacisti okupirali Pariz. Pokušaj policije da očisti dvorište u Sorboni 3. maja, bila je varnica koja je zapalila bure baruta. Nasilje je izbilo u Latinskoj četvrti, rezultirajući u više od 100 povređenih i 596 privedenih. Sledeći dan, kursevi na Sorboni su prekinuti. Glavne studentske organizacije, UNEF i SNESup, pozvale su na neoganičene štrajkove. Nove borbe u Latinskoj četvrti izbile su 6 maja: 422 privedenih; 345 policajaca i oko 600 studenata su povređeni. Represija je izazvala raširenje ogorčenja. Pobesneli studenti vadili su kamenje iz kaldrme da bi gađali policiju i podigli barikade kao što dobra stara francuska tradicija nalaže. Studenti ostalih univerziteta Francuske izjavili su podršku.
 |
| Studenti su igrali ključnu ulogu u revoluciji |
U noći 10. maja desila se potpuna pobuna u Latinskoj četvrti. Pobunjenici su podigli barikade po staroj francuskoj tradiciji, koje je policija napadala izuzetno nasilno. Naoružani banditi francuske interventne policije CRS, upadali su u privatne apartmane i divljački prebijali obične ljude, uključujući i jednu trudnu ženu. Međutim, dobili su više nego što su očekivali. Obični Parižani sa prozora su bombardovali policiju saksijama i ostalim teškim predmetima. Od 367 hospitalizovanih ljudi, 251 su bili policajci. Još 720 ljudi je povređeno, a 468 privedeno. Kola su paljena ili oštećivana. Ministar obrazovanja uvredio je protestante: „Ni doctrine, ni foi, ni loi“ (Nema učenja, nema poverenja, nema zakona).
Prve nedelje, vođe PCF omaložavale su studente, dok su vođe sindikata pokušavale da ih ignorišu. Časopis L’Umanite (L’Humanité) objavio je članak budućeg vođe PCF, Žorža Maršea, pod naslovom Lažnim revolucionarima će pasti maske. Ali suočeni sa opštim ogorčenjem stanovništva i pritiskom od strane članstva, sindikalna birokratija bila je primorana na akciju. Glavni sindikati, CGT, CFDT i FEN, su 11. maja pozvali na generalni štrajk 13. maja. Oko 200.000 demonstranata uzvikivalo je slogane kao „De Gol ubica!“
Brzo se vrativši u Pariz, tadašnji premijer Žorž Pompidu, najavio je ponovno otvaranje Sorbone istog dana. Ovo je trebao biti kompromisni gest da se spreči socijalna eksplozija. Ali bilo je prekasno. Mase su to videle kao znak slabosti i nastavile napred.
Generalni štrajk
Bes studenata bio je samo najvidljivija manifestacija nezadovoljstva u francuskom društvu. I pored ekonomskog buma, francuske gazde stavljale su nemilosrdan pritisak na radnike. Ispod površine prividnog mira nalazila se ogromna akumulacija nezadovoljstva, gorčine i frustracije. Već u januaru desili su se nasilni sukobi za vreme demonstracija štrajkača u Kanu.
Generalni štrajk 13. maja označio je kvalitativnu prekretnicu. Stotine hiljada studenata i radnika izašlo je na ulice Pariza. Slika ovoga prikazana je u sledećem opisu ove moćne demonstracije milion ljudi, koja je zauzela ulice Pariza 13. maja:
„Beskrajno su se ređali. Postojale su cele sekcije bolničkog osoblja u belim mantilima, neki od njih noseći transparente sa natpisom „Où sont les disparus des hôpitaux?“ („Gde su povređeni koji su nestali?“). Svaka fabrika, svako veće radno mesto bili su predstavljeni. Bile su brojne grupe železničara, poštara, štampara, osoblja metroa, metalskih radnika, aerodromskih radnika, trgovaca, električara, advokata, radnika kanalizacije, bankarskih službenika, radnika sa gradilišta, staklara, hemijskih radnika, konobara, opštinskih službenika, slikara, dekoratora, radnika sa pumpi, prodavačica, službenika osiguranja, čistača puteva, operatera filmskih studija, vozača autobusa, profesora, radnika novih industrija plastike, redovi i redovi, krv i meso modernog kapitalističkog društva, beskrajna masa, moć koja može da počisti sve pred sobom, ako bi tako odlučila.“ (Citirano iz Revolucionarne vežbe (Revolutionary rehearsals), str. 12.)
Vođe sindikata su se nadale da će ovo biti dovoljno da se zaustavi pokret. One nisu imale nameru da se generalni štrajk nastavi i proširi. One su videle demonstraciju kao način da se masa izduva. Ali kada je počeo, pokret je dobio sopstveni život. Poziv na generalni štrajk bio je kao težak kamen bačen u mirno jezero. Talasi su se raširili po svakom ćošku Francuske. Iako je samo tri i po miliona radnika bilo organizovano u sindikate, deset miliona je krenulo u štrajk i počeo je talas okupacija fabrika po celoj Francuskoj.
Dan posle demonstracije u Parizu, 14. maja, radnici su okupirali Sud-Aviasion (Sud-Aviation) u Nantu i Renoovu fabriku u Kleonu, nakon koje su u okupaciju krenuli i Renoovi radnici u Flinu, Le Manu i Bulonj-Bijankuru. Štrajkovi su pogodili i ostale fabrike u Francuskoj, uz pariski javni prevoz RATP i železničku kompaniju u državnom vlasništvu SNCF. Novine nisu distribuirane. Rudnici uglja prestali su raditi 18. maja i zaustavljen je javni prevoz u Parizu i ostalim većim gradovima. Nacionalne železnice bile su sledeće, a pratile su ih vazdušni transport, luke, i radnici gasovoda i elektrodistribucije (koji su odlučili da održavaju potrebe domaćinstava), poštarske usluge i prekokanalski trajekti.
Radnici su preuzeli kontrolu nad zalihama benzina u Nantu, odbijajući ulaz svim naftnim tankerima koji nisu imali dozvolu štrajkačkog odbora. Piketa je postavljena na jedinoj aktivnoj benzinskoj pumpi u gradu, koja je osiguravala da se benzin toči jedino doktorima. Kontakt je uspostavljen sa seljačkim organizacijama iz okoline i dogovorena je distribucija hrane po cenama koje su postavili radnici i seljaci. Da bi se sprečilo profiterstvo, prodavnice su morale da izlože nalepnice na prozorima sa rečima: „Ovoj prodavnici je dozvoljeno da radi. Njene cene su pod stalnim nadzorom sindikata.“ Nalepnica je bila potpisana od strane CGT, CFDT i FO. Litra mleka je prodavana za 50 santima, umesto normalne cene od 80. Cena kile krompira spuštena je sa 70 santima na 12; kila šargarepa sa 80 na 50, itd.
Studenti, profesori, profesionalci, seljaci, naučnici, fudbaleri, čak i devojke iz Foli Beržera (Folies Bergère) su svi bili uključeni u borbu. U Parizu, studenti su okupirali Sorbonu. Odeonov teatar(Theatre de l'Odéon) bio je okupiran od strane 2.500 studenata, a školarci su okupirali škole:
„Groznica okupacije uhvatila je inteligenciju. Radikalni doktori okupirali su Medicinsko udruženje, radikalne arhitekte proklamovale su raspad njihovog udruženja, glumci su zatvorili sva pozorišta prestonice, pisci vođeni Mišelom Butorom okupirali su Udruženje književnika Francuske (Societé des Gens de Lettres) u Hotelu de Masa. Čak su se i menadžeri pridružili ovom činu, okupirajući na neko vreme udruženja svojih poslodavaca Nacionalni savet poslodavaca Francuske (Conseil National du Patronat Français), posle prelazeći na Francusku konfederaciju menadžera (Confederation Generale des Cadres). (Dejvid Kot, Šezdeset osma, godina barikada (Sixty-Eight, the Year of the Barricades), str. 203).
Pošto su škole bile zatvorene, profesori i studenti organizovali su jaslice, igrališta, besplatne obroke i aktivnosti za decu štrajkača. Osnovani su komiteti supruga štrajkača, koji su igrali vodeću ulogu u organizovanju distribucije hrane. Ne samo da su studenti bili inficirani virusom revolucije, već su inficirani bili i profesionalni slojevi. Astronomi su okupirali opservatoriju. Desio se štrajk u nuklearnom istraživačkom centru na Sekleji, gde su većina od 10.000 zaposlenih bili istraživači, tehničari, inženjeri i diplomirani naučnici. Čak je i crkva bila pod uticajem. U Latinskoj četvrti, mladi katolici okupirali su crkvu i zahtevali debatu umesto mise.
Vlast na ulicama
Neredi u Parizu su se nastavili, u kojima su se radnici i studenti suprotstavljali policijskom suzavcu i jurišima s pendrecima. U jednoj noći bilo je 795 privedenih i 456 povređenih. Demonstranti su probali da zapale Parisku berzu, taj omraženi simbol kapitalizma. Komesar policije ubijen je u Lionu kamionom.
Kada su se priključili borbi, radnici su počeli preuzimati inicijativu koja je išla daleko van granica redovnog štrajka. Ključni element u jednačini bili su sredstva masovne komunikacije. Formalno, ona su bila moćno oružje u rukama države. Ali ona takođe zavise od radnika koji rade u radio-televizijskim stanicama. Državna radio-televizija ORTF, 25. maja krenula je u štrajk. TV vesti u 8 uveče nisu se prenosile. Štampari i novinari uspostavili su neki vid radničke kontrole štampe. Buržoaske novine morale su da podnesu svoje članke na uvid i morale su da objavljuju deklaracije radničkih komiteta.
Narodna skupština diskutovala je o univerzitetskoj krizi i borbama u Latinskoj četvrti. Ali debate u skupštini već su bile irelevantne. Vlast je iskliznula iz ruku zakonodavaca i ležala je na ulicama. Predsednik De Gol je 24. maja najavio referendum na radiju i televiziji. Njegov plan da se održi referendum bio je osujećen delima radnika. General de Gol čak nije mogao ni da odštampa glasačke listiće za referendum zbog štrajka francuskih štamšparskih radnika i odbijanja njihovih belgijskih kolega da sabotiraju štrajk. Ovo nije bio jedini primer internacionalne solidarnosti. Nemačke i belgijske mašinovođe zaustavljale su njihove vozove na francuskoj granici kako ne bi sprečavale štrajk.
Snage reakcije, do sada u stanju šoka i prisiljene u defanzivu, počele su se organizovati. Komiteti za odbranu Republike – CDR – pokrenuti su sa ciljem mobilizovanja srednje klase protiv radnika i studenata. Odnos snaga među klasama nije samo stvar relativne brojčane snage radničke klase nasuprot seljacima i srednje klase uopšteno. Kada se proletarijat uključi u odlučnu borbu i pokaže kao snažna sila u društvu, on brzo privlači eksploatisane mase seljaka i vlasnika malih prodavnica koji su zgnječeni od strane banaka i monopola. Ovo je bilo očigledno 1968, kada su seljaci postavili blokade puteva oko Nanta i distribuirali besplatnu hranu štrajkačima.
Mit o „jakoj državi“
Pokret je uhvatio vladajuću klasu i vladu u potpunosti nespremnima. Bili su prestravljeni studentskim pokretom, što je tadašnji premijer Pompidu priznao u svojim memoarima:
„Neki ljudi ... su mislili da sam ponovnim otvaranjem Sorbone i puštanjem studenata pokazao slabost i ponovo pokrenuo nemire. Odgovorio bih jednostavno: hajde da pretpostavimo da je na ponedeljak, 13. maja, Sorbona ostala zatvorena pod policijskom zaštitom. Ko bi mogao zamisliti da gomila ljudi, koja je jurišala ka Donfer-Rošereu, ne bi uspela da se probije, noseći sve pred sobom kao reka za vreme poplave? Bilo mi je draže da predam Sorbonu studentima radije nego da ih vidim kako je uzimaju silom.“ (G. Pompidu, Za obnavljanje istine (Pour Rétablir une Vérité), str. 184-5.)
Drugde on dodaje:
„Kriza je bila beskrajno ozbiljnija i dublja; režim bi ostao ili bio zbačen, ali nije mogao biti spašen samo izmenama u kabinetu. Nije bila moja pozicija ono što je u pitanju. Bila je Generala de Gola, Pete republike i u značajnoj meri same republikanske vladavine.“ (Ibid., str. 197, moj akcenat)
Šta je Pompidu mislio kada je rekao da je „sama republikanska vladavina“ u opasnosti? Mislio je da je sama kapitalistička država u opasnosti od zbacivanja. I u tome je bio poprilično u pravu. Kada je Pompidu pokušao da smiri krizu ponovno otvarajući Sorbonu, pokret je tek dobio svež zalet sa demonstracijom od 250.000 ljudi. Usled straha da će se studenti udružiti sa radnicima i jurišati na Jelisejsku palatu, ona je evakuisana.
De Gol je incijalno imao poverenja u staljinističke vođe da spasu situaciju. Rekao je svom mornarskom oficiru Fransoi Floiku - „Ne brini, Floik, komunisti će ih držati u redu.“ (Filip Aleksander, Jelisej u opasnosti (L'Elysée en péril), str. 299.)
Šta ove reči dokazuju? Ni manje, ni više, nego da kapitalistički sistem ne bi mogao postojati bez podrške reformistčkih (i staljinističkih) radničkih vođa. Ova podrška je mnogo vrednija od bilo koje količine tenkova i policajaca. De Gol, kao inteligentan buržuj, razumeo je ovo savršeno. U pokušaju da iskaže svoju izuzetnu ravnodušnost prema dešavanjima u Francuskoj, predsednik de Gol otišao je u državnu posetu Rumuniji, gde je dočekan raširenih ruku od strane „komuniste“ Čaušeskua. Međutim, generalovo samopouzdanje nije trajalo dugo.
Suština revolucije je da mase počinju da učestvuju aktivno u dešavanjima i preuzimaju stvari u svoje ruke. Nazad u Francuskoj, „komunističke“ vođe su gubile kontrolu. Crvene zastave vijorile su se nad fabrikama, školama, univerzitetima, zavodima za zapošljavanje, čak i astronomskim opservatorijama. Vlada je bila nemoćna, lebdeći u vazduhu zbog ustanka. Golistička „jaka država“ je bila paralizovana. Vlast je zapravo bila u rukama radničke klase.
Izveštaji o sve goroj situaciji u Parizu potresli su de Gola. Suočen sa rastućim talasom pobune, predsednik de Gol bio je prisiljen da prekine sa glumljenjem ravnodušnosti, prekine svoj predsednički put u Rumuniju i požuri nazad u Francusku. U Jelisejskoj palati, predsednik de Gol je izgovorio besmrtne reči: „La réforme, oui; la chienlit, non” (Reforma da, balavci, ne!). Reč chienlit nije lako prevesti, ali podrazumeva dete koje još nije naučilo da koristi pisoar.
Koristeći takav jezik, de Gol je izražavao svoj prezir prema „deci“ na ulicama. Ali pokret je davno prevazišao faze studentskih demonstracija. Bio je kao velika grudva snega koja se kotrlja niz strmu planinu i koja skuplja snagu i zalet sve vreme. Najneočekivaniji slojevi su bivali privučeni u vrtlog revolucionarne borbe. Filmski profesionalci okupirali su Kanski filmski festival. Veliki francuski režiseri povukli su svoje filmove sa takmičenja a žiri je dao ostavku, terajući festival na zatvaranje.
Do 20. maja procenjeno je da je 10 miliona radnika je bilo u štrajku; zemlja je bila praktično paralizovana. Glas osude opozicionih partija 22. maja odbijen je za samo jedanaest glasova koji su bili potrebni za većinu u skupštini. Vlada je klecala i de Gol je bio očajan. Ipak, baš u ovom momentu su vođe sindikalnih konfederacija ponudile de Golu spas izjavljujući da su voljni da pregovaraju sa udruženjem poslodavaca i vladom.
Amnestija za demonstrante prošla je u skupštini. Naravno! Ne uspevajući da uguše pokret represijom, vlasti su se odlučile na ustupke u pokušaju da ohlade situaciju i dobiju na vremenu. Time su se i vlada i sindikalne vođe udružile u sputavanju revolucionarnog pokreta i njegovom odvođenju u bezbedne kanale. Iako je nudila ustupke studentskim i sindikalnim vođama, država je i dalje nastavila sa selektivnom represijom usmerenom ka onima koje je smatrala subverzivnim elementima. Daniel Kon-Bendit, studentu anarhisti, povučena je dozvola na stanovanje. Ovo je bio glup potez, pošto je stvaran uticaj Kon-Bendita na pokret bio minimalan. Ali to vladino delo uspelo je da izazove masovne demonstracije u Parizu protiv njega.
De Golov pad morala
De Golov biograf, Čarls Viliams, slikovito opisuje njegovo mentalno stanje uoči obraćanja naciji 22. maja:
„Nema sumnje da se general, nakon veselja u Rumuniji, veoma potresao onim na šta je naišao po povratku u Francusku. U toku sledeća tri dana, barem jednom posetiocu koji ga nije video već neko vreme, delovao je staro i neodlučno, naglašeno pognuto. Delovalo je kao da sve to postaje previše za njega.“
„Prenos 24. maja, kada je emitovan ispao je kompletni neuspeh. General je izgledao i zvučao nemirno i uplašeno. Istina, najavio je referendum o „participaciji”, ali nije bilo jasno koje će tačno postavke pitanja biti, i onima koji su ga čuli delovalo je kao sumnjiv plan. Rekao je da je dužnost države da osigurava javni red i mir, ali njegovom glasu nedostajala je stara rezonanca, a fraze, iako i dalje na istom svečanom jeziku, nekako nisu više zvučale posvećeno. Delovao je kao starac, umoran i ranjen. Znao je to i on sam. ‘Promašio sam metu,' rekao je to veče. Najbolje što je Pompidu mogao reći bilo je: ‘Moglo je biti i gore.'” (Č. Viliams, Poslednji veliki Francuz. Život generala de Gola(The Last Great Frenchman. A life of General De Gaulle), str. 463-4, moj akcenat.)
„Ali de Golovo raspoloženje se na jutro 25. pogoršalo. Bio je, po rečima jednog od njegovih ministara, ‘povijen i ostareo.' Ponavljao je, ‘Ovo je nered.' Drugi ministar naleteo je na starca koji ‘nije imao «osećaj» za budućnost.' General je pozvao svog sina Filipa, kojem je otac delovao ‘umorno' i kojem je naglasio da je malo spavao. Filip je predložio da njegov otac ode do atlanske luke Brest – senke iz 1940. – ali mu je rečeno da on neće odustati.
„Od 25. do 28. maja de Gol je ostao u stanju duboke sumornosti. Pompiduovi pregovori sa sindikatima su ispali farsa. On im je jednostavno dao sve što su tražili: ozbiljne povišice i socijalne beneficije, kao i povećanje minimalca za 35 posto. Jedina prepreka, čak i kada je dogovor potpisan, bila je ta što je CGT insistirao da on bude ratifikovan od strane članstva. Žorž Segi, vođa CGT-a, požurio je u parisko predgrađe Bijankur, gde je 12.000 Renoovih radnika bilo u štrajku. Kada im je dogovor predstavljen, ponizili su Segija, odbijajući ga potpuno. Grenelski sporazum, kako su ga zvali, bio je mrtvorođen.“
„Savet ministara sastao se u 3 popodne 27. maja, ubrzo nakon što su Renoovi radnici odbili grenelski sporazum. General je predsedavao, ali je primećeno da su mu srce i um bili negde drugde. Buljio je u svoje ministre bez da ih je video, s rukama ispruženim na stolu ispred njega I pognutim ramenima , delujući „potpuno ravnodušno” povodom stvari koje se dešavaju oko njega. Diskutovalo se o referendumu; general je izgleda čuo samo delove toga.” (Ibid., str. 464-5, moj akcenat.)
Ovi isečci iz saosećajne biografije daju jasnu sliku totalne dezorijentacije, panike i demoralisanosti. Prema rečima američkog ambasadora, de Gol mu je rekao da je „igra gotova. Za nekoliko dana, komunisti će biti na vlasti.“ Odnos snaga među klasama značajno se promenio 27. maja u korist radničke klase. Vlast im je bila na dohvat ruke. De Gol je bio u potpunosti demoralisan, ali imao je jednog keca u rukavu kojeg je mogao odigrati, a to je vođstvo Komunističke partije i sindikata.
Vojna intervencija?
Stvari su već dostigle tačku gde se problem ne može razrešiti normalnim parlamentarnim sredstvima. Šta je trebalo da se radi? Vojna intervencija je bila jedna od opcija koju je de Gol razmatrao još od početka generalnog štrajka. U ranim fazama štrajka, postojali su planovi da se privede i zatvori više od 20.000 levičarskih aktivista u zimski stadion, gde bi prošli kao njihovi čileanski saborci pet godina kasnije.
Ali operacija nikad nije ostvarena. Ovi planovi francuske vlade slični su planovima svake vladajuće klase u istoriji kada se suočava sa revolucijom. Vlada cara Nikolaja („krvavog“ kako su ga zvali) nije bila daleko od svojih vojnih planova za vandredne situacije pre februara 1917. Ali da li se takvi planovi mogu ostvariti je skroz druga stvar, kao što je Nikolaj sam saznao preko svojih leđa. Međutim, ono što je odlučujuće u revoluciji nisu planovi režima, nego realni balans sila u društvu.
De Gol je došao na ivicu, pogledao u ambis i povukao se. Prestavljen širinom pokreta, general je bio izuzetno pesimističan. Bio je ubeđen da će komunističke vođe doći na vlast. Bezbroj svedoka potvrdilo je da je de Gol kompletno utučen i demoralisan, i barem u dva slučaja je razmišljao o bežanju iz zemlje. Njegov sin urgirao ga je da pobegne preko Bresta, a drugi izvori govore da je razmatrao da ostane u Zapadnoj Nemačkoj, gde je bio u poseti generalu Masuu. De Gol je bio pametan i proračunat političar koji nikad nije delao iz impulsa i retko je gubio živce. Ako je rekao američkom ambasadoru da je „igra gotova i da će za nekoliko dana komunisti biti na vlasti,“ to je zato što je verovao u to. I ne on sam, nego i većina vladajuće klase.
Na papiru, de Gol je imao na raspolaganju ozbiljnu represivnu mašinu. Bilo je nekih 144.000 policajaca (naoružanih) različitih kategorija, uključujući i 13.500 ozloglašenih CRS interventnih policajaca, i nekih 261.000 vojnika stacioniranih u Francuskoj i Zapadnoj Nemačkog. Ako bi neko pristupio pitanju sa čisto kvantitativne tačke gledišta, morao bi da otpiše ne samo mirnu transformaciju, nego mogućnost revolucije uopšte, i to ne samo u Francuskoj 1968. Sa te tačke gledišta, ni jedna revolucija nikad ne bi uspela u celoj istoriji. Ali pitanje se ne može tako postaviti.
U svakoj revoluciji, dižu se glasovi koji pokušavaju da uplaše potlačenu klasu senkom nasilja, krvoprolića i „neizbežnosti građanskog rata.“ Kamenjev i Zinovjev govorili su u potpunosti istu stvar pred oktobarsku pobunu. Hajnc Diterih i reformisti u Venecueli danas koriste istu argumentaciju u pokušaju da zakoče venecuelansku revoluciju.
Protivnici pobune iz redova Boljševičke partije, međutim su imali dovoljno jak temelj za pesimistične zaključke. Zinovjev i Kamenjev upozoravali su protiv potcenjivanja neprijateljskih snaga:
„Petrograd će odlučiti i u Petrogradu neprijatelj ima... značajne snage: 5.000 junkera, sjajno naoružanih i sposobnih za borbu, i onda vojni štab, a zarim jurišnike i kozake, i značajan deo garnizona, kao i veoma značajan broj artiljerije raširen oko Petrograda. Šta više, neprijatelj će, uz pomoć centralnog izvršnog komiteta skoro sigurno pokušati da dovede trupe nazad sa fronta...“
Trocki je odgovorio prigovorima Kamenjeva i Zinovjeva ovako:
„Lista zvuči preteće, ali ona je samo lista. Ako je cela vojska kopija društva, onda kad se društvo otvoreno podeli, obe armije su kopije dva zaraćena tabora. Vojska posednika imala je u sebi rupe od izolacije i truleža.“ (Trocki, Istorija ruske revolucije(History of the Russian Revolution), str. 1042.)
U stanju panike, de Gol je odjednom nestao. Otputovao je u Nemačku, gde je napravio tajnu posetu generalu Masuu, čoveku zaduženom za francuske trupe stacionirane u Baden-Virtembergu. Tačna sadržina ovih razgovora se možda nikad neće saznati, ali nije potrebno mnogo mašte da se razradi šta ga je pitao. „Da li možemo da računamo na vojsku?“ Odgovor se ne može naći ni u jednom zapisanom izvoru, iz očiglednih razloga. Međutim, Tajms (The Times) je poslao dopisnika u Nemačku da intervjuiše francuske vojnike, od kojih većina regruta čine deca radničke klase. Jedan od intervjuisanih od strane The Times odgovorio je na pitanje da li bi pucao na radnike ovako: „Nikad! Mislim da su njihove metoda možda malo grube, ali i ja sam radnički sin.“
U svom članku, Tajms je postavio ključno pitanje: „Može li de Gol da iskoristi vojsku?“ i sam je odgovorio na to pitanje, govoreći da bi je mogao iskoristiti samo jednom. Drugim rečima, jedan krvav obračun bi bio dovoljan da slomi vojsku na delove. To je bila procena najtvrdoglavijih stratega internacionalnog kapitala tog vremena. Ne postoji razlog da se sumnja u njihove reči u ovom slučaju.
Kriza države
Policijski sindikat koji predstavlja 80 posto uniformisanog osoblja 13. maja izdao je deklaraciju u kojoj kaže da:
„ ...smatraju premijerovu izjavu kao potvrdu da su studenti bili u pravu i totalno odricanje od akcija policijskih snaga koje je vlada naredila. U ovim okolnostima, iznenađujuće je da se efikasan dijalog sa studentima nije tražio pre nego što su se desile ovi žalosni sukobi.“ (Le mond (Le Monde), 15 May 1968, moj akcenat.)
Ako je ovo bila pozicija policije, efekat revolucije na redove vojske bio bi još jači. I pored nedostatka informacija, bilo je izveštaja o nezadovoljstvu vojnih snaga, pa čak i pobuna u mornarici. Nosač aviona Klemenso, koji je išao do Pacifika zbog nuklearnog testa, odjednom se okrenuo i vratio u Tulon bez objašnjenja. Bilo je izveštaja o pobuni na brodu i da se nekoliko mornara „izgubilo na moru.“ (Le kanar enšene (Le Canard Enchainé), 19. jun, detaljniji izveštaj je objavljen u Aksionu (Action) 14. juna, ali je konfiskovan od strane vlasti).
Po proslavljenom aforizmu Maa, „Moć raste iz cevi puške.“ Ali puške moraju nositi vojnici, a vojnici ne žive u vakumu, nego su pod uticajem raspoloženja masa. U svakom društvu, policija je nazadnija od vojske. Ipak, u Francuskoj, da citiramo naslov iz Tajmsa (31. maj), policija je „kipela od nezadovoljstva.“
U članku piše:
„Oni kipte od nezadovoljstva zbog načina na koji ih vlada tretira i jedinica zadužena za sakupljanje informacija o studentskim aktivnostima namerno je uskraćivala informacije vladi o studentskim vođama pozivajući se na troškove.“
„ ...Niti je policija bila impresionirana vladinim ponašanjem od kad su problemi počeli. ‘Prestavljeni su od gubljenja naše podrške', rekao je jedan čovek.”
„Okakvo nezadovoljstvo je jedan od razlog za očiglednu neaktivnost pariske policije u poslednjih nekoliko dana. Prošle nedelje, ljudi iz nekoliko lokalnih stanica odbili su da vrše dužnost na raskrsnicama i trgovima prestonice.” (Tajms, 31.5.1968, naš akcenat.)
Letak objavljen od strane članova RIMECA (mehanozivanog pešadijskog puka), stacioniranog u Mucigu blizu Strazbura, ukazuje da su delovi vojske već bili pod uticajem raspoloženja masa. On sadrži sledeći odeljak:
„Kao i svi regruti, zatvoreni smo u barakama. Spremaju nas da intervenišemo kao represivne snage. Radnici i omladina moraju da znaju da vojnici ovog puka NIKAD NEĆE PUCATI NA RADNIKE. Mi iz akcionih komiteta pod svaku cenu smo protiv opkoljavanja fabrika od strane vojnika.“
„Sutra, ili prekosutra, očekuje se od nas da opkolimo fabriku oružja koju tri stotine radnika, koji rade tamo, hoće da okupiraju. MI ĆEMO SE BRATIMITI.“
„Vojnici puka, formirajte svoje komitete!“ (Citirano iz Revolucionarne vežbe (Revolutionary Rehearsals), str. 26.).
Pisanje ovakvog letka očigledno je bio izuzetan primer najrevolucionarnijih elemenata među regrutima. Ali usred revolucije ovako masivnih proporcija, da li je bilo moguće sumnjati da će redovi vojske brzo biti „inficirani“ bacilom revolta? Stratezi internacionalnog kapitala nisu sumnjali. Nisu ni njihove francuske kolege.
Ko je spasao de Gola?
Nisu uopšte vojska ili policija (koja je bilo toliko demoralisana da su čak i reakcionarne informacione jedinice odbijale da rade sa vladom protiv studenata, kao što smo videli) one koje su spasile situaciju francuskom kapitalizmu. Bilo je to ponašanje staljinističkih i sindikalnih vođa. Ovaj zaključak nije samo naš, nego on nalazi temelja u najneočekivanijem izvoru. U članku o maju 1968. u Enciklopediji britaniki(Encyclopaedia Britannica)piše sledeće:
„De Gol je delovao nesposobno da se nosi sa krizom ili čak da razume njenu prirodu. Komunističke i sindikalne vođe, međutim, su mu pružile prostor za odah; protivile su se daljem preokretu, plašeći se, očigledno, okretanju njihovih pratilaca ka najekstremnijim i anarhističkim rivalima.“
Sateran u ćošak, premijer Žorž Pompidu se složio da pregovara sa svima. Kada je vladajuća klasa pod pretnjom gubitka svega, uvek će biti spremna da daje velike ustupke. Da bi izvukla radnike iz fabrika, dala je sve od sebe da ponudi sindikalnim vođama stvari koje su daleko pretekle ono što su tražili u ranijem periodu: minimalac je povećan, radno vreme skraćeno, smanjena je granica za penziju i pravo na organizovanje povraćeno. U pokušaju da umiri studente, Pompidu je prihvatio ostavku ministra obrazovanja.
I vlada, i sindikalne vođe, bili su uzmenireni širinom pokreta i odlučni da pozivaju na prekid. Dogovor između sindikata, udruženja poslodavaca i vlade postignut je 27. maja. Ali sindikalne vođe imale su težak zadatak prodavanja dogovora radnicima. I pored ovih ogromnih ustupaka, radnici u Renou i ostalim velikim firmama odbijali su da se vrate na posao. Bio sam u Parizu za vreme ovih burnih događaja i sećam se da sam stojao u pariskom kafiću, sa mnogo drugih ljudi, gledajući prenos na televiziji o masovnom sastanku unutar džinovske Renoove fabrike, gde se ogroman broj radnika okupio, neki sedeći na dizalicama i pokretnim postoljima, da sasluša Žorža Segija, generalnog sekretara CGT, kako čita listu onoga što su šefovi nudili: velike povišice, penzije, skraćenje radnog vremena itd. Ali u sred njegovog govora, bio je nadglašen od strane skandirajućih radnika: „Gouvernement populaire! Gouvermenent populaire!“ (Narodna vlast! Narodna Vlast!) Koliko se sećam, nije ni završio svoj govor.
Do ovog trenutka, radnici su stekli osećaj sopstvene moći. Shvatili su da su imali vlast na dohvat ruke i nisu bili spremni da je se odreknu. U 17h, 30.000 studenata i radnika, marširalo je od Gublana do stadiona Šarleti, gde su imali sastanak, kojem je prisustvovao i Pijer Mendes-Frans. Demonstracija na koju je CGT pozvao dovela je barem pola miliona radnika i studenata na ulice Pariza. Još jednom, cilj sindikalnih vođa i vođa Komunističke partije, bio je da uspostave izduvni ventil za pokret nad kojim su gubili kontrolu.
Inicijativa prelazi u reakciju
Na radio prenosu, 30. maja, predsednik de Gol najavio je raspuštanje skupštine i rekao da će se izbori desiti u dogledno vreme. Žorž Pompidu će ostati premijer. Takođe je suptilno nagovestio da će se koristiti sila ukoliko to bude bilo potrebno. Ova poruka je bila upućena vođama sindikata i Komunističke partije. Ponudio im je izazovnu mogućnost izbora i budućih ministarskih kancelarija pod buržoaskim režimom, ali u isto vreme upozorio da buržoazija neće predati vlast bez borbe.
Kabinet je izmenjen i izbori su najavljeni za 23. i 30. jun. U isto vreme, de Gol je pokušao da mobiliše svoje snage ispred parlamenta. Nekoliko desetina hiljada vladinih simpatizera marširalo je od Konkorda do Etoala. Sličniskupovi podrške vladi održavale su se po Francuskoj. Ali samo pogled na fotografije iz novine odmah je otkrio stvarnu prirodu ovih demonstracija: penzionisani gradonačelnici ukrašeni trobojnim pojasima, buckasti srednjeklasni građani, stariji penzioneri i drugi slomljeni delovi društva.
Samo kad bismo uporedili ove fotografije sa masivnim proleterskim demonstracijama pre nekoliko dana, otkrili bismostvarniodnos snaga među klasama. Sve što je bilo živahno i jako u francuskom društvu, skupilo se pod zastavom revolucije, dok je ono što je bilo ustajalo, mrtvo i trulo, stojalo sa druge strane barikade. Jedan dobar zalet bio bi dovoljan da sruši celu tu skupinu. Sve što je bilo potrebno je konačni coup de grâce (udarac milosti – skratiti nekome muke). Ali on nikad nije bio zadat. Snažna ruka koja je držala moć, pokolebala se i pala.
Radnička klasa ne može biti stalno održavana u stanju zapaljenog uzbuđenja. Ne može biti odvrnuta i zavrnuta kao što se to radi sa slavinom. Jednom kada se radnička klasa mobiliše da promeni društvo, mora da ide do kraja ili neće uspeti. Isto kao u bilo kojem štrajku. U početku su radnici entuzijastični i voljno učestvuju u masovnim sastancima. Spremni su da se bore i žrtvuju. Ali ako se štrajk razvuče bez kraja na vidiku, raspoloženje će se promeniti. Počevši sa slabijim elementima, umor će stizati. Prisustvo na masovnim sastancima će opadati i radnici će se vraćati nazad na posao.
Sindikalne vođe dobro su iskoristile ustupke na koje su kapitalisti užurbano pristali, kao što očajan čovek baca gumu za spasavanje sa tonućeg broda. Minimalac je povećan na tri franka na sat, plate su povišene i ostala poboljšanja načinjena. U nedostatku bilo kakve druge perspektive, mnogi radnici su prihvatili ono šta su sindikalne vođe predstavljale kao pobedu. U utorak, posle odmora za vikend početkom juna, većina štrajkova je postepeno prekinuta, i radnici su se vratili na svoje poslove.
1968. je bila revolucija
Šta je to revolucija? Trocki kaže da je revolucija situacija u kojoj mase inače apatičnih muškaraca i žena počnu aktivno učestvovati u životu društva, kada steknu svest o svojoj snazi i kada se kreću ka tome da preuzmu sudbinu u svoje ruke. Tačno to je revolucija. I to je ono što se desilo na kolosalnom nivou u Francuskoj 1968.
Francuski radnici stegli su mišiće i postali svesni ogromne snage koju imaju u svojim rukama. Ovde smo videli izuzetnu snagu radničke klase u modernom društvu: nijedna sijalica ne sija, nijedan točak se ne okreće, i nijedan telefon ne zvoni bez dozvole radnika. Maj 1968. bio je konačni odgovor svim kukavicama i skepticima koji sumnjaju u sposobnost proletarijata da promeni društvo.
Odnos snaga među klasama ovde je bio izražen ne samo kao apstraktan potencijal ili statistika, nego stvarna vlast na ulicama i u fabrikama. Zapravo, vlast je bila u rukama radnika, ali to oni nisu znali. Ali kao i bilo kojoj armiji, iradničkoj klasi treba vođstvo. I to je ono što je nedostajalo maja 1968. Oni koji su trebali da ponude vođstvo – vođe masovnih organizacija klase, tj. sindikati i Komunistička partija – nisu imale perspektivu preuzimanja moći. Njihova jedina briga bila je daprekinu štrajk što pre, predaju vlast buržoaziji i vratite se „normalnosti“.
Generalni štrajk je drugačiji od redovnog štrajka, jer postavlja pitanje vlasti. Pitanje više nije o ovoj ili onoj povišici, nego ko je gazda kuće? U toku borbe, svest radnika se podigla izuzetnom brzinom. Shvatili su da ovo nije redovni štrajk za ekonomske zahteve, nego nešto daleko više. Postali su svesni moći u svojim rukama i videli su slabost onih koji su trebali da predstavljaju celokupnu moć države. Sve što je bilo potrebno je da svako radno mesto izabere svoje delegate i poveže štrajkačke komitete u svakom gradu i regiji, kulminirajući u formiranju nacionalnog komiteta, koji bi mogao preuzeti vlast u svoje ruke, odbacujući staru državnu vlast na smetlište istorije.
Ali ništa od ovoga nije urađeno i enormni revolucionarni potencijal pokreta je ispario, kao što para bezazleno ispari ako se ne sakupi u klipu. Na kraju krajeva, radnici su se vratili na posao i vladajuća klasa je skupljala moć nazad u svoje ruke. Kada je pokret krenuo da se povlači, država je počela sa osvetom. Bilo je nasilnih incidenata, pogotovo 11. juna kada je 400 povređeno, 1500 privedeno i jedan demonstrant upucan u Monbelijaru. Sledeći dan, demonstracije su bile zabranjene u Francuskoj. Dan posle, studenti su isterani iz Odeona, i dva dana posle, iz Sorbone.
Zatim su počela zlostavljanja. Na državnoj radio-televiziji ORTF, 102 novinara su otpuštena zbog svojih aktivnosti za vreme demonstracija. Policija je poslata na univerzitete u Nanteru i Sorboni da kontroliše studentske identifikacione kartice i nije povučena do 19. decembra. Paket mera štednje usvojen je u skupštini 28. novembra. Država koja se nije ustručavala da lomi lobanje demonstrirajućih studenata i štrajkača, sada je pokazivala popustljivost prema fašistima i članovima ekstremno desničarske terorističke OAS. Dok je Kon-Bendit proteran iz Francuske, Žoržu Bidou je dozvoljeno da se vrati, a Raul Salan pušten je iz zatvora.
Reformističke i staljinističke vođe su kažnjenje za njihov kukavičluk tako što nisu dobile pristup željenim plodovima fotelja. Predizborna kampanja počela je 10. juna. U prvom krugu izbora, Federacija levih partija i komunisti su izgubili tlo pod nogama. U drugojm krugu, nedelju dana posle, partije desnice dobile su ogromnu većinu. Levica je izgubila 61 mesto, dok su komunisti izgubili 39. Pijer Mandes-Frans nije ponovo izabran u Grenoblu. Komunistička partija, koja je 1968. bila glavna partija francuske radničke klase, doživela je pad, i na kraju je njeno mesto zauzela Socijalistička partija, koja je sa samo četiri posto glasova delovala disfunkcionalno. Komunistički sindikat, CGT, izgubio je tlo zbog CFDT, koji je imao militantniji stav za vreme 1968.
Veličanstveni pokret francuske radničke klase se time završio u porazu. Ali tradicije maja 1968. ostaju u svesti radnika Francuske i celog sveta. Danas, posle dugog perioda ekonomskog buma, kapitalistički sistem opet ulazi u krizu u kojoj će sve kontradikcije koje su se gomilale poslednjih 20 godina isplivati na površinu. Velike klasne borbe su na dnevnom redu širom Evrope.
Mi nemamo vremena za one sitnoburžoaske bivše revolucionare koji pričaju o 1968. na sentimentalan i nostalgičan način kao da se radi o drevnoj istoriji koja nema praktičan značaj za svet u kojem živimo. Pre ili kasnije, dešavanja iz 1968. će se ponovo pojaviti na još višem nivou. Koja će zemlja biti najverovatniji kandidat za ovaj scenario? Mogla bi biti baš Francuska, ali bi takođe mogla biti Italija, Grčka, Portugal, Španija, ili bilo koja druga zemlja, i to ne samo one koje su u Evropi. Mi iščekujemo to. Mi želimo to i spremamo se za to. Mi težimo da pripremimo avangardu tako da sledeći put budemo uspešni. I na ovu veličanstvenu proletersku godišnjicu mi kažemo: Revolucija je mrtva. Živela revolucija!
