Dik Čejni je mrtav. Radnici i ugnjetavani širom sveta treba da žale, ne zbog smrti Dika Čejnija, već zbog činjenice da je još jedan imperijalistički ratni zločinac preminuo, a da se nikada nije suočio sa pravdom za svoje zločine.

Potpredsednik Čejni je imao veliki uticaj, ako ne i ključan, u donošenju odluka administracije Džordža V. Buša, posebno u oblasti spoljne politike. Nadgledao je američke invazije na nekoliko zemalja tokom svog života, dok je istovremeno jačao nadzorni aparat države kod kuće. Najistaknutije je to što je orkestrirao invaziju na Irak, rat vođen pod izgovorom očigledne laži, što je rezultovalo sa više od milion mrtvih u regionu.

Šta čini čudovište?

Okolnosti Čejnijevog ranog života ne daju nikakve naznake o vrsti toksičnih uslova za koje bismo mogli očekivati da iznedre čudovište. Odrastao u skromnoj Nebraski u porodici demokrata srednje klase, Dik je bio toliko daleko od političkog plemstva koliko je Vajoming daleko od Masačusetsa.

Tek sa svojim ulaskom u kuloare vlasti – ogroman aparat američke državne mašinerije – Dik Čejni je oblikovan u krvožednog predstavnika američkog imperijalizma.

Od 1960-ih, penjao se na lestvicama američke politike, od službenika za političare Srednjeg zapada, do pripravnika za republikanskog kongresmena u Vašingtonu, a zatim do šefa kabineta Bele kuće pod predsednikom Džeraldom Fordom.

Zasluživši svoje mesto u birokratiji američke savezne vlade (pet puta odlažući svoju regrutaciju za Vijetnamski rat), Dik se oprobao u zakonodavnoj vlasti, koju je Lenjin u delu „Država i revolucija“ ispravno opisao kao još jednu podelu rada u okviru diktature buržoazije.

Dik je uspeo da postane kongresni predstavnik šireg okruga Vajominga 1978. godine. Kao kongresmen, uprkos tome što je poticao iz veoma skromnog zaleđa, brzo je postao vodeća figura Republikanske stranke. U tom procesu je postigao značajna dostignuća poput glasanja protiv stvaranja Ministarstva prosvete.

Izvor: The U.S. National Archives, Flickr

Nekoliko godina kasnije, pod administracijom Džordža H. V. Buša, Čejni je imenovan za ministra „odbrane”. „Branio“ je svoju zemlju pokretanjem invazija na zemlje, uključujući Panamu i Irak. 

Tokom svoje karijere, u toku koje se uspinjao kroz izvršnu i zakonodavnu vlast Sjedinjenih Država, akumulirao je sledbenike ogromnog sloja bezličnih birokrata u hiljadu i jednom odeljenju, kancelariji, agenciji, sudu i interesnoj grupi. Dok većina običnih američkih radnika ne zna da ova tela postoje, ona tiho dozvoljavaju političkom sistemu da funkcioniše.

Ovo je ključna karakteristika Dika Čejnija. Njegov uspon na vrh počeo je iz najnižih ćoškova američke federalne vlade. Na svom putu, on se intimno upoznao sa birokratskim funkcionisanjem države do stepena u kojem je malo koji drugi izabrani zvaničnik uspeo. Bio je stvorenje birokratije američkog imperijalizma, živo oličenje onoga što je postalo poznato kao „duboka država“. Upio je sva njena licemerja, lažne ljubaznosti, izdaje, proceduralizam i cinizam.

Tokom Hladnog rata, on je bio otelotvorenje frustracije američkog imperijalizma što svet još uvek nije u potpunosti dominiran njime. Žudio je za potencijalnim tržištima i resursima koje nije mogao da kontroliše. Želeo je sve.

Problem je bio u tome što je Sovjetski Savez postojao i sprečavao takvu želju. Pa ipak, kada su došle devedesete i SSSR se raspao, prepreke su nestale, a Čejni je, zajedno sa vladajućom klasom SAD, trljao ruke.

Njegovim rečima: „Raspad Sovjetskog Saveza sam smatrao najvećim korakom napred ka ljudskoj slobodi u poslednjih šezdeset godina.“

Najmoćniji potpredsednik u istoriji SAD

Godine 2000, Džordž V. Buš (sin Džordža H. V.), sa Dikom Čejnijem uz sebe, nasledio je Bila Klintona na mestu predsednika Sjedinjenih Država – što je u to vreme efektivno značilo predsednik celog sveta – putem sumnjivih izbora.

Mnogo se govorilo o ličnosti Džordža V. Buša. Neki kažu da je bio istinski idiot. Neki kažu da je tajno bio zli genije. Ova debata je irelevantna zbog nesporne činjenice da prava vlast u Beloj kući između 2000. i 2008. godine nije bila u Ovalnoj sobi, već u manje poznatom Krugu opservatorije Broj jedan, tj. odaji potpredsednika na Pensilvanija aveniji broj 1600. Ovo je bila prostorija u kojoj se odlučivalo o politici SAD, na čijem je čelu bio Dik Čejni.

Pozicija potpredsednika Sjedinjenih Država je tradicionalno simbolična, pod pretpostavkom da je predsednik stvarni donosilac odluka za američki imperijalizam. Međutim, u zakonu nema ničega što kodifikuje ovu pretpostavku. Kada je potrebno, do tada simbolična funkcija može se lako prilagoditi da služi konkretnim potrebama vladajuće klase.

Stoga je funkcija potpredsednika pod Dikom Čejnijem izabrana da preuzme odgovornost vođenja spoljne politike zemlje, kao i ogroman niz drugih domaćih dužnosti, što je navelo Njujork tajms da ga proglasi „najmoćnijim potpredsednikom u istoriji SAD“.

Kao potpredsednik, Čejni je nemilosrdno sprovodio političke odluke. Želeo je da se prljava dela čine bez ikakvog prostora za javnu kritiku. Džordž V. Buš, kao titularni vrhovni komandant, prihvatao je te javne kritike sa svojom karakterističnom imbecilnošću, dok je Čejni obavljao posao iza kulisa.

Zločini Čejnija

Američki imperijalizam je iz Hladnog rata izašao pijan uspehom. Sveprisutni duh potpune američke dominacije zabeležio je Frensis Fukujama u svojoj komično arogantnoj i netačnoj knjizi „Kraj istorije“.

Amerika je vladala svime. Ali, ipak, do kraja 1990-ih, američki imperijalizam je pažljivo procenjivao novu svetsku situaciju. Naravno, čak i uz relativno oprezan stav tokom Klintonove administracije, SAD su i dalje činile ozbiljne ratne zločine, poput bombardovanja Jugoslavije.

Ova opreznost okončana je pobedom Džordža V. Buša. Pod „Dabjom“ (nadimak za Buša zbog južnjačkog čitanja slova ‘W’ iz njegovog srednjeg imena prim. prev.), i naravno, Dikom, SAD su delovale sa drskom arogancijom, ne razmišljajući o posledicama. Zamišljali su i ponašali se kao da je američka moć neograničena.

Izgovor je došao u obliku napada na Kule bliznakinje. Odmah nakon napada 11. septembra 2001. godine, Čejni je zaključio da je invazija na Irak neophodna.

Kakve veze ima napad koji je počinila mala grupa egipatskih i saudijskih verskih reakcionara – čijeg su vođu SAD obučavale u Avganistanu tokom njegovog sukoba sa Sovjetskim Savezom – sa sekularnim (iako brutalnim) režimom Sadama Huseina u Iraku? Zahtevati logičan odgovor na ovo pitanje je uzaludan zadatak. Dete od šest godina može videti da se radilo o nafti.

Pre nego što je preuzeo dužnost, Čejni je – nakon kratkog penzionisanja iz „javne službe“ – bio izvršni direktor Haliburtona, privatne energetske kompanije koja je pod njegovim pokroviteljstvom postala najveća na svetu.

Irak ima pete najveće rezerve nafte na svetu. Mnogo pre rata, naftne kompanije su se maštale o onome što je BP nazivao „velikim naftnim potencijalima“. Kao iskusni kapitalista i strateg američkog imperijalizma, Čejni je u napadu na Svetski trgovinski centar video neograničen mandat za američki imperijalizam i sa njim priliku da obogati sopstvenu kompaniju i celu vladajuću klasu SAD. Rat protiv Iraka je prvenstveno podsticala Čejnijeva kancelarija.

Tako je počela operacija „Iračka sloboda“, možda najbezobranije ironično ime za invaziju u istoriji. Iračke mase su „oslobođene“ od Sadama Huseina od strane Sjedinjenih Država koje su okupirale zemlju osam godina.

Čejni i vladajuća klasa SAD, sada vladari Iraka, postigli su svoj krajnji cilj – neograničen pristup ogromnim iračkim prirodnim resursima. Prvi među dobitnicima bio je Čejnijev Haliburton, koji je ostvario desetine milijardi dolara u ugovorima.

Irak je, u međuvremenu, platio za „slobodu“ sa milion ubijenih, široko rasprostranjenim razaranjem od kojeg se zemlja još uvek nije oporavila, glađu, društvenim kolapsom i usponom još ekstremnijih reakcionarnih snaga, poput IDIL-a.

Grad Bagdad, nekada jedan od dragulja ljudske civilizacije, sravnjen je sa zemljom. Godinama grad nije bio ni jedinstvena celina, već su ga američki okupatori podelili na „zone“. Bezbroj civila je izgubilo živote ili je živelo u uslovima najgoreg ugnjetavanja. Svi tragovi eufratskih civilizacija koje su nekada stajale na toj zemlji uništeni su tenkovima M1 Abrams.

Šta je sa slobodom i demokratijom koju je obećala američka „vojna operacija“? Umesto cvetajućeg demokratskog raja, Irak se pretvorio u haotičnu borbu za kontrolu među lokalnim elitama i sektaškim milicijama. Siromašne i ugnjetavane mase nikada nisu imale nikakvu reč u ovome, ni pre ni posle rata u Iraku.

Ironično, haos izazvan invazijom zapravo je ojačao Iran kao glavnog protivnika američkog imperijalizma na Bliskom istoku. Sa uklanjanjem antiiranskog režima Sadama Huseina, proiranske snage su dobile prostor za manevrisanje, a niz proiranskih vlada je došao na vlast u Iraku.

Ovo nije brinulo Čejnija. On i njegovi akcionari bili su daleko od Iraka. Gledali su kako im akcije rastu između golf mečeva u američkim kantri klubovima.

Uz invaziju i okupaciju, SAD su primenjivale široko rasprostranjenu torturu protiv svih osumnjičenih za terorizam, legalno ili ilegalno zarobljenih iz celog sveta, od kojih su mnogi poslati u Gvantanamo, vojnu bazu na Kubi. Dik Čejni je popularizovao eufemizam „pojačano ispitivanje“ kao jedva prikriveno opravdanje za upotrebu mučenja kao sredstva za izvlačenje informacija.

Takvo „pojačano ispitivanje“ je daleko prevazišlo svoj navodni cilj i zalutalo u sadizam. Korišćene mere su bile toliko ekstremne da je tadašnji šef kabineta državnog sekretara, pukovnik Lorens B. Vilkerson, godinama kasnije otkrio da „znamo da je najmanje 39 ljudi umrlo“ od posledica mučenja.

Čuvari zatvora u Gvantanamu su redovno podvrgavali zatvorenike seksualnom zlostavljanju, silovanju i ponižavanju ni iz koje druge svrhe osim sopstvene zabave. U Abu Graib zatvoru američke vojske u Iraku, američki vojnici su uživali u agoniji žrtava mučenja, što je otkriveno procurelim fotografijama koje prikazuju neopisive okrutnosti.

Mnoge žrtve ovih mera nisu imale nikakve veze sa Al Kaidom. Kada je na televiziji suočen sa ovim, Čejni je glatko odgovorio: „Nemam problem [sa tim] sve dok smo postigli naš cilj.“

Takozvani „Rat protiv terora“ nije samo terorisao protivnike SAD u inostranstvu, već i njihove sopstvene građane. Patriotski zakon je brzo uveden nakon napada 11. septembra, kojim je celokupno američko stanovništvo stavljeno pod vladin nadzor. Cenzura je znatno pojačana u svim sferama života. Mnogi muzički bendovi su bili primorani da promene omote svojih albuma koji su sugerisali „subverzivne“ i „neameričke“ poruke kako bi izbegli potpune zabrane.

Ovi napadi na demokratiju, u ime odbrane demokratije, entuzijastično su podržali i demokrate i republikanci. Takvo „dvostranačko jedinstvo“ je pozdravljeno kao lep momenat kada se „zemlja ujedinila“. Iz kancelarije potpredsednika, Čejni je smišljao ove napade bez brige o posledicama.

Godine 2006, Dik Čejni je slučajno upucao sačmaricom u lice svog prijatelja i teksaškog advokata Harija Vitingtona. Čejni se nije izvinio, ali se žrtva, Vitington, izvinila Diku. Nema bolje analogije za izuzetno bezobrziran, arogantan i umišljen nastup američkog imperijalizma, koji je Čejni otelotvorivao, od ove. Vitington je preživeo, ali mnogi ljudi na Bliskom istoku i šire nisu imali tu sreću. Čejni se nije pokajao do kraja života. Kao što je napisao u svojoj autobiografiji: „Kad bih mogao da sve ovo ponovo uradim, uradio bih to bez razmišljanja.“

Njegov poslednji rat: protiv Trampa

Nakon ubedljive pobede Baraka Obame 2008. godine, Dik Čejni se povukao u senku, ali je svoj uticaj ostvarivao preko privatnih veza i preko svoje ćerke Liz, još jedne predstavnice Vajominga u Kongresu.

Čejnijeve penzionerske godine, poput onih koje je proveo njegov prethodnik Henri Kisindžer (koga je Čejni s divljenjem nazivao „učiteljem“), neumorno su provedene savetujući vladajuću klasu SAD i njene predstavnike.

Međutim, Čejni je bio nepomirljivi protivnik Trampa. Kako je i sam rekao, „u 248-godišnjoj istoriji naše nacije nikada nije postojala osoba koja je bila veća pretnja našoj republici.“ 

Čejnijevo neprijateljstvo nije iznenađujuće. Dik Čejni je u mnogo čemu bio oličenje birokratskog „neokonzervativnog“ republikanca od kojih se Tramp trudio politički distancirati.

Posvetivši svoju političku karijeru širenju američkog imperijalizma po svetu, Trampovo protivljenje „večnim ratovima“ i njegovi pokušaji da utvrdi Američku imperiju na zapadnoj hemisferi, rizikovali su da unište Čejnijevo životno delo. Među članovima MAGA pokreta, Čejni je s pravom ozloglašen kao lice „neokonzervativaca“.

Dik i njegova ćerka Liz pozicionirali su se kao ‚‚nikad Tramp” republikanci i glasno su se protivili Trampovom predsedništvu. Na vrhuncu svog krstaškog rata protiv Trampa, Liz Čejni je sarađivala sa demokratama i postala potpredsednica komisije koja je istraživala upad Trampovih pristalica na Kapitol Hil 6. januara. Ponavljajući za demokratama, vikali su iz sveg glasa o „opasnosti“ i „pretnji“ koju Tramp predstavlja za temelje američke demokratije.

Ali ova strategija je bila osuđena na propast. Na republikanskim preliminarnim izborima 2022. u Vajomingu, Liz je ubedljivo poražena od strane pro-Trampovog izazivača.

Nemojmo dozvoliti da se iko više od njih izvuče

Dik Čejni je umro okružen luksuzom i medicinskim tretmanom koji su on i njemu slični uskraćivali svojim sunarodnicima od početka svoje političke karijere. Uživao je u mirnoj i tihoj smrti, poput Henrija Kisindžera i mnogih američkih predsednika i ratnih zločinaca pre njega. Danas predstavnici američke vladajuće klase pevaju hvalospeve o „integritetu“ i „nepokolebljivom osećaju dužnosti“ ovog sluge Američke imperije. Još jedan ratni zločinac se izvukao, umro je bez da ga je stigla pravda za svoje varvarske zločine.

Štaviše, mnoštvo sličnih zločinaca, među kojima su i verni učenici Čejnijevih metoda, ne samo da su živi, već su i deo vlasti. Klintoni, Bajdeni, Obame, Bušovi, a sada i mnogi pod Trampovom administracijom, i dalje usmeravaju brutalnu politiku američkog imperijalizma iza, ili u prvom planu scene.

Čejni i njemu slični nisu samo zli pojedinci koji su oblikovali istoriju prema svojoj subjektivnoj volji. Čejni je bio stvorenje, sluga i dželat vladajuće klase SAD i kapitalističkog sistema uopšte.

Jedini način da se okončaju zločini ljudi poput Čejnija bio bi svrgavanje pravog krivca, američkog imperijalizma i kapitalizma. To bi značilo pobedonosnu socijalističku revoluciju u Americi i širom sveta.