Danas, 15. februara obeležava se godišnjica Prvog srpskog ustanka, kada su se na Sretenje 1804. skupili najuticajniji Srbi pod Osmanskim carstvom i odlučili da podignu ustanak. Sa ovim datumom, takođe se obeležava Dan državnosti Srbije. Ali on se ne obeležava u duhu u kojem je ta državnost osnovana. Eventualno se priča o nekim srpskim junacima koji su se borili za slobodu, ali sa današnjom servilnom politikom vladajuće klase koja je potpuno potčinjena imperijalističkim centrima, ne spominje se za slobodu od čega i šta je taj ustanak stvarno značio. Iz tog razloga današnji srpski državnici nisu dostojni obeležavanja ovog datuma.

Reč ustanak nažalost danas ne sadrži onu oštrinu koju je možda imala u momentima kada su se naši prethodnici borili da postave temelje slobode od imperijalističke ugnjetenosti. Prvi srpski ustanak, zajedno sa Drugim, zajedno su činili istorijsku prekretnicu koja se obeležavala imenom koje se danas slabo koristi - Srpska revolucija. Nemački istoričar Leopold Ranke je u svom delu „Istorija srpske revolucije“ (1829) na temeljan način opisao tok i izazove Prvog srpskog ustanka i cilj ovog članka baziranog na tom delu je povratiti revolucionarni sjaj koji je ovaj ustanak imao.

Odumirući svet feudalizma

Sloboda vodi narod - Ežen Delakroa

Period u kojem se odvijao Prvi srpski ustanak, jeste bio period velikih promena i konvulzija u svetskoj politici. Velika Francuska revolucija iz 1789. predstavljala je šok za Evropu i sa njom se rađao novi svet, u kojem se nagoveštavao budući kraj carstava, rađanje republika, nadmoć kapitalističke proizvodnje i odumiranje feudalnih odnosa koji su držali Evropu u mračnom dobu Srednjeg veka. Napoleonova osvajanja su sa sobom nosila ovaj novi model ekonomije, tako što ga je on uvodio u pokorenim teritorijama, dok su ostala kraljevstva hitno morala da modernizuju svoje vojno i ekonomsko uređenje, kako bi se mogle suočiti sa novim neprijateljem koji je pretio da osvoji celu Evropu.

I dok je Osmansko carstvo još uvek držalo ogromne teritorije pod svojom kontrolom, ono je sve više pokazivalo da model na kojem je ranije bilo bazirano više nije održiv. Prostranstvo kakvo je ono pokrivalo teško je mogla kontrolisati jedna centralna vlast, pogotovo sa toliko različitih podjarmljenih naroda. Sa druge strane, janičari, koji su ranije predstavljali jedan od nosećih stubova Osmanskog carstva, u ovo doba su se pretvorili u svoju suprotnost. Oni su se osilili i sve više odbijali poslušnost sultanu i drugim nadređenima, bunili se na teritorijama na koje su poslati da služe, i u njima silom uspostavljali svoju vlast nezavisnu od sultana.

Pored toga, dok je Evropa krenula u modernizaciju, Osmansko carstvo je ostalo krajnje konzervativna i protivna reformi. Janičari su i tu bili jedna od glavnih prepreka, jer su shvatali da bi novo uređenje rizikovalo da izazove gubitak njihove istorijske uloge i privilegija. Selim III jeste pokušavao da modernizuje Osmansko carstvo, posebno u savezu sa Francuskom i Napoleonom. Ali to ga je na kraju koštalo života. Sukobi unutar carstva su bili toliko intenzivni, da je Selim III usred srpskog ustanka zbačen od strane janičara i ubrzo ubijen.

Istorijski periodi u kojima se pokaže da reforma postaje nužnost, često su i oni u kojima je državni aparat najslabiji. Nagomilane protivrečnosti Osmanskog carstva ispoljavale su se u vidu sve manje kontrole nad svojim teritorijama, kao i paralizom kakve odluke treba donositi da bi se carstvo stabilisalo.

Život potlačanih naroda pod Osmanskim carstvom

Spaljivanje moštiju Svetog Save - Stevan Aleksić

Srbi su ubrzo nakon Kosovskog boja 1389. potpali pod tursku vlast. Sva velika carstva Srednjeg veka podjarmljivala su druge narode na različite načine, a nije bio redak slučaj da se diskriminacija vodi i na bazi religiozne pripadnosti. Osmansko carstvo nije bilo izuzetak u tome i posebnu surovost je sprovodila prema hrišćanskim narodima. Iako je neke delove naroda na Balkanu prevodilo u islam i time im omogućilo blaži nivo podjarmljivanja, a njihovim vodećim ljudima privilegije, ono nije zabranjivalo drugim narodima da praktikuju veroispovest koju žele. To nije radilo iz neke ljubavi prema pravima naroda, koliko zbog ideološkog opravdanja da dodatno tlači hrišćane koje su trebali biti podređeni muslimanima.

Pored redovnih feudalnih danaka koji su kmetovi imali prema spahijama (feudalnim zemljoposednicima), kao i kulučenja, gde su pored zemljišne parcele koje su im dodeljene za izdržavanje svojih porodica morali prisilno raditi i na zemlji spahija, Osmansko carstvo je imalo i dodatne namete za hrišćanske narode. Najpoznatiji i najsuroviji među njima bio je danak u krvi, koji je bio sistem prikupljanja i oduzimanja muške hrišćanske dece, kako bi bila konvertovana u islam i odgojena da postanu lojalni vojnici i sluge sultana. Ukinut početkom 18. veka, ostavio je traumatično sećanje u narodu. Tu je bio i harač, dodatni porez koji se primenjivao samo na nemuslimane i koji je bio glavni izvor eksploatacije Porte. Gradovi su pripadali Turcima i muslimanima, dok je za raju uglavnom bilo selo. U slučaju susreta sa Turčinom, hrišćani su morali da siđu sa konja i pokriju oružje, ako su ih imali.

Ovakvo stanje naravno nije bilo prihvatano bez preispitivanja od strane potlačenog stanovništva. Iako su bili četiri veka pod Turcima, Srbi nikada nisu prihvatali Osmansko carstvo kao svoju državu, nego su ga smatrali okupacionom silom. Zbog navedenih brutalnosti, Srbi, kao i ostali hrišćani, neretko su se pridruživali hrišćanskim vojskama u borbi protiv Turaka, kao što su bile austrijska i ruska. Kada to nije bila mogućnost, odlazili su u hajduke, koji su uvek imali velike simpatije domaćeg pokorenog stanovništva, jer su pljačkali Turke, na šta se gledalo kao vid otpora. Iako je kroz istoriju bilo vazalskih srpskih gospodara, kao i povremenog blažeg odnosa osmanskog režima, san Srba da žive slobodno od Turaka nikada nije umirao.

Stvaranje zemlje ratnika

Čas mačevanja - Paja Jovanović

Kao što smo gore naveli, paše i janičari su postajali sve više korumpirani i nelojalni elementi u Osmanskom carstvu, krajem 18. i početkom 19. veka. Odmetali su se u svim delovima carstva, što na Bliskom istoku, tako i na Balkanu, dovodeći i do pobuna.

Ni Beogradski pašaluk nije bio pošteđen janičarskog divljanja. Oni su takođe odbijali poslušnost sultanu i borili se protiv zvanične vlade. Nakon njihovog poraza od strane sultanove vojske, janičari su bili proterani iz ovog pašaluka. U jednom trenutku je na njegovo čelo postavljen Hadži Mustafa-paša, koji je bio vrlo lojalan sultanu. On jeste bio jedan od onih paša koji je više naginjao reformi, te se njegova vladavina smatrala jednom od najumerenijih prema Srbima, zbog čega su ga Srbi prozvali „srpskom majkom“.

Došao je na vlast u periodu nakon Austrijsko-turskog rata (1788–1791), u kome je Austrija prodrla i u Srbiju, i kojoj su se pridružili mnogi Srbi protiv Turaka. Sa potpisivanjem Svištovskog mira 1791, Austrija je napustila Srbiju, ali je garantovana amnestija svim Srbima, koji su se između ostalog masovnije pridruživali austrijskoj vojsci zbog sve većeg divljanja lokalnih janičara. Kompromis sa Srbima služio je da smanji mogućnost za njihovu pobunu, a proterivanje janičara kao pokušaj povratka kontrole sultana nad teritorijom.

U Bugarskoj i Makedoniji je janičar Osman Pazvanoglu otkazao poslušnost sultanu, i defakto imao svoju državu u državi. Pazvanoglu je u svojoj pobuni u jednom momentu nasrnuo i na Srbiju. U vrlo nesvakidašnjem maniru za Osmansko carstvu, Hadži Mustafa-paša pozvao je Srbe, hrišćane, da se udruže zajedno protiv novog nasrtaja janičara, koji su hteli da se vrate u Srbiju. U tom momentu, zvanične sultanove snage i Srbi zajedno ustaju protiv nasrtaja janičara i uspevaju da odole Pazvanogluovim snagama.

No Pazvanoglu je svoje teritorije držao pod kontrolom. Sultan je slao ogromnu vojsku da uguši pobunu, ali nije uspeo da porazi Pazvanoglua i dovede ga u red. Unutrašnji sukobi između janjičara, paša i sultana podrivali su carstvo kao celinu. Shvatajući da silom ne može da uguši pobunu janjičara, sultan se odlučio na ustupke. Sultan Pazvanogluu dodeljuje titulu paše, koja je bila oduzeta od njegovog oca, a janičarima dozvoljava povratak iz teritorija iz kojih su proterani, uključujući i Beogradski pašaluk.

Seča knezova

Ovi ustupci sultana prema janičarima daleko od toga da su im utolili apetite. Primirje između janičara i sultana bilo je kratkotrajno i oni su se ubrzo ponovo odvažili da nastave sa svojom bahatošću i odmetanjem.

Hadži Mustafa-paša proterao je jednog janičara zbog novog talasa iživljavanja u Šapcu. To je razbesnelo sve ostale janičare. Sa time se stvorila klima u kojoj su četiri dahije, Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-Aga Fočić, janičari koji su služili pod Pazvanogluom, udružile da ubiju Hadži Mustafu. Iako su od sultana tražili da im pošalje novog pašu, pod izgovorom da je ubijeni paša bio previše blizak sa rajom, oni su bili odgovorni za ubistvo zvaničnika postavljenog od strane sultana. Stvarna vlast je sada bila u njihovim rukama.

Sa tom vlašću oni su dodatno povećali danak i krenuli silom da se nameću i kmetovima, ali i turskim spahijama. Srbi su izgubili povlastice koje su imali pod Hadži Mustafom, a trpeli su i dodatno iživljavanje janičara koji su sada imali odrešene ruke. Kada su se spahije žalile sultanu na stanje u pašaluku, sultan je zapretio dahijama da se dovedu u red, u suprotnom će poslati nemuslimansku vojsku na njih, kako musliman ne bi više morao da ubija muslimana, kao što se dešavalo u prethodnim međusobnim obračunima. Dahije su to interpretirale tako da će sultan na njih podići Srbe, pogotovo što se već desila jedna neuspela buna protiv njih, koju su pokrenuli zajedno Turci i Srbi.

Kao odgovor na tu pretnju, oni su se odlučili na sprovođenje terora nad Srbima u januaru 1804, kako do pobune ne bi došlo, u događaju koji je poznat kao Seča knezova. Knezovi su bili uticajni Srbi u okviru Osmanskog carstva, koji su zadržali određene privilegije u njemu, a isto tako su uživali ugled srpske raje. Dahije su krenule sistematski likvidirati knezove, ali i ostale Srbe, uključujući kmetove, sveštenike i one koji su se isticali u ranijim bojevima.

Često kažemo da je za revoluciju nekad potreban bič kontrarevolucije. Iako nasilje može da na silu uvede red, kada se pretera, ono izazove potpuni gubitak straha, jer mase shvate da više nemaju šta da izgube. Seča knezova definitivno jeste bila jedan od tih momenata u istoriji.

Buna protiv dahija

Zbog u Orašcu - Veljko Stanojević

Srbi u ovom periodu nisu više bili samo obična potlačena raja. To je bio narod koji je u velikom broju učestvovao u ratovanju protiv Turaka, što na strani Austrije, što na strani paše protiv janičara, što odlaskom u hajduke. Ovo iskustvo bilo je ključno u građenju samopouzdanja da Turci više nisu sila sa kojom se potlačeni narodi ne mogu suočiti. Shvatajući pretnju po njihove živote, uticajni Srbi su se organizovali i krenuli oslobađati sela iz različitih krajeva, mobilišući seljake da se priključe ustanku protiv dahija sa pozivom da svaki svoga subašu ubije.

Ustanak je krenuo poprilično uspešno. Nakon oslobađanja brojnih sela u svim krajevima Srbije, ustanici su ubrzo oslobodili i palanke. Turcima su preostali samo gradovi. Shvatajući da je u pitanju sveopšta pobuna u Srbiji, nju je trebalo centralno upravljati, kako bi mogla biti uspešna. Šumadija je važila za najveći kraj u Srbiji i u njoj su se sastali lokalni uticajni Srbi u Orašcu, blizu Aranđelovca, na Sretenje 1804, 14. februara po tadašnjem datumu.

Kada je došlo do biranja ko će biti vrhovni vožd ustanika, bila su tri predloga. Prvo je predložen hajdučki vođa Stanoje Glavaš. On nije želeo da prihvati tu ulogu, govoreći kako hajduci nisu neko ko može povesti celi narod, jer im je život bio baziran na pljački, koja je u nekim slučajevima morala biti usmerena i prema Srbima, a ne samo Turcima, zarad preživljavanja. Drugi predlog je bio knez Teodosije Marićević. Ali i on je odbio taj predlog. Uprkos tome što su bili uticajni među Srbima, knezovi su ipak imali određene privilegije u Osmanskom carstvu, te su uživali neku vrstu ugleda i među Turcima, i među Srbima. Ako bi on stao na čelo, strahovao je od posledica koje bi to donelo knezovima u slučaju dolaska sultanove vojske.

Treći predlog padne na Đorđa Petrovića, kojeg su Turci prozvali Karađorđe, tj. Crni Đorđe. I on se inicijalno uzdržavao od tog predloga, jer je i sam priznavao da je impulsivnog karaktera. Na to su ostali prisutni odgovorili da im baš takav vatren čovek treba da ih u ovakvoj situaciji povede. On je učestvovao u ratu protiv Turaka na strani Austrije u frajkorima, te je kasnije bio i hajduk. Interesantno je da je Karađorđe pripadao klasi trgovaca, koja je deo buržoazije, a sama buržoazija je na Zapadu tada prerastala u revolucionarnu klasu u odnosu na feudalizam. Iako Karađorđe nije imao program preuređenja klasnih odnosa kao buržoazija na Zapadu, u eri revolucija nije slučajnost da je pripadnik baš te klase izabran za vrhovnog vožda ustanka.

Osvajanje Beograda - Katarina Ivanović

Na talasu uspeha koji su imali u manjim mestima, ustanici su uspeli da oslobode prvo Šabac, Požarevac i Smederevo, nakon čega su iz svih smerova krenuli na Beograd. Iako su spahije proterivane u nekim slučajevima, one su uglavnom javljale da je borba protiv dahija zapravo usluga sultanu. Srbima su se pridružili i Turci koji su bili bliski sa pokojnim Hadži Mustafom, kao i bosanski vezir Bećir paša. Plaćenička vojska dahija nije bila previše rada boriti se za njih, te je sa dolaskom bosanskog paše pustila tursku vojsku u Beograd. Slikoviti opis kraja dahijama prepustićemo Leopoldu Rankeu:

„Dahije su bile kukavice tirani i zaludu im bi što utekoše. Budući se Srbi nesu hteli zadovoljiti nikako bez mrtvih glava dahinskih, paša naloži zapovedniku u Oršavi da Srbima izda neprijatelje sultanske. Obnoć puste u grad nekoliko Srba i Milenka pred njima. Zapovednik im pokaže kuću u koje su se svetlili prozori. Unutra su bile dahije. Srbi udare. Pukne nekoliko pušaka. Milenko na skoro donese u srpski stan glave četvorice dahija.“

Snaga naoružanog naroda

Ipak, savez između Srba i Turaka lojalnih sultanu nije bio bez protivrečnosti. Srbi su u carstvu trebali biti raja, pa ipak su igrali ključnu ulogu u obračunu sa dahijama i ostalim janičarima. Praktično su samostalno oslobodili sve gradove od janičara, osim Beograda. Spahije su sa novim strahom gledale kako ova raja dolazi sa svojim zastavama i kako u gradovima „sijaju u nakitu i oružju od Turaka upljačkanom“. Bez da im je sultan to naredio, hrišćanska raja je potukla odmenute muslimanske vladare. Iako u tom momentu nije usmerila svoje snage protiv sultana, taj akt je bio udar na celu tradiciju vladavine u Osmanskom carstvu.

Bećar 1805 - Čedomir Vasić

Inicijalni plan Srba bio je samo proterati janičare. Ali Srbi koji su oslobodili većinu pašaluka, ovog puta naoružani, vojno iskusni i sposobni, bili su u jakoj pregovaračkoj poziciji. Odnos snaga bio je njima u značajnu korist, a sa druge strane, nisu bili spremni uzdati se u bilo kakve garancije sultana, pošto im je taj isti sultan vratio janičare. Ugledavši se na Vlašku i Moldaviju, kojoj je Rusija u pregovorima sa Turskom osigurala značajnu autonomiju, oni su se okrenuli tome da i njima ona bude posrednik u pregovorima sa Turskom.

Ali Srbi su išli i korak dalje. Videvši nesposobnost sultana da kontroliše svoje redove, oni su podneli zahtev da Srbi budu oni koji čuvaju gradove u pašaluku. Takođe, tražili su oprost danaka koji nisu bili dati, kao odštetu za njihove ratne troškove, koje su vukli iz svojih zaliha. U toku pregovora, nisu se ustručavali u daljem oslobađanju srpskih teritorija od janičara, šire od Beogradskog pašaluka.

Iako za razliku od janičara, Srbi zapravo nisu ustajali protiv sultana, on je bio u nezavidnoj poziciji. Ako pusti hrišćansku raju da ostane naoružana i nastavi borbu protiv muslimanskih vojski, pa makar taj deo vojske bio nelojalan njemu, njegova pozicija će biti podrivena u samom carstvu što je blag prema nevernicima. Isto tako, postavljalo se pitanje šta bi onda ostatak hrišćanske raje sprečavalo da traži iste reforme?

Ako pak odluči da kazni tu raju zato što se usudila bez ičije dozvole da se digne na oružje, moraće da krene u obračun sa rajom ohrabrenom svojim uspesima. Iako je pokušavao biti reformator, sultan Selim III shvatao je opasnost koju bi ustupci prema Srbima imali po celo carstvo, kao i opasnost od njegovog svrgavanja u slučaju tih ustupaka. Iako su Srbi zapravo nastupali u celom postupku lojalno prema sultanu, on je izdao naredbu da se raja razoruža.

Srbima se nije svidelo da je nagrada za njihov obračun sa sultanovim neprijateljem bilo njihovo razoružavanje. U gradovima su već rasle tenzije između Turaka i srpskih vojvoda. Sultan pošalje niškog pašu sa manjom vojskom da izvrši zadatak razoružavanja, ali su ga Srbi ubrzo odbili. Ovo odbijanje rezultovalo je u pripremi velike ofanzive na Srbiju iz svih pravaca.

Srpska revolucija

Jedna od ključnih razlika između Osmanlija i Srba ležala je u tome što vojsku u Srbiji nije činio poseban vojnički stalež, nego je svako služio u vojsci. Nije bilo plate, niko je nije ni očekivao. Svako je nosio svoje oružje i odeću, dok su preostali ukućani bili zaduženi za opskrbljivanje vojske. U tom smislu, ustanak je bio opštenarodni.

U Srbiji je sada već vladala zapaljiva atmosfera između turskih zvaničnika i Srba. U Smederevu su ubili jednog srpskog vojvodu. Na to su Srbi odgovorili bombardovanjem i preuzimanjem grada pod njihovu kontrolu, dok su se ranije držali van gradova, poštujući osmansku vlast. Sa nadolezećom pripremom turske najezde, pod vođstvom Karađorđa ustanici su se odlučili preuzeti i ostale srpske gradove od Turaka. Nakon Smedereva oslobodili su Kruševac i Ćupriju, dok su ka drugima pripremali opsade.

Turci su spremali veliku ofanzivu na Srbiju iz svih smerova – Bosne, Albanije i Bugarske. U svojim pohodima brutalno su kažnjavali srpski narod, sprovodeći teror u osvojenim teritorijama, ubijajući vojno sposobne muškarce, a civile odnosili u roblje. Moral je padao među jednim delom stanovništva zbog toga, ali Karađorđe je ovde pokazao revolucionarnu odvažnost koja je bila potrebna. On se odlučio da izvrši kontranapad na Šabac. U međuvremenu je u povraćenim teritorijama pobio srpske knezove koji su pozivali na predaju. Tvrde mere bile su potrebne ako je bilo ikakve nade suprotstaviti se Turcima.

Boj na Mišaru - Afanasij Šeloumov

Bitka na Mišaru (1806) pripremala je teren za oslobođenje Šapca. Karađorđe je na Mišaru podigao šanac sa 7.000 vojnika i 2.000 konjanika, dok je turska vojska bila daleko brojnija sa 40.000 vojnika. Pa ipak, Turci nisu uspevali da ovaj šanac rasteraju dva dana. Trećeg dana kada su se odlučili na ozbiljniji napad, Karađorđe im je pripremio zasedu. Konjanike je poslao u šumu da udare sa leđa kada se Turci približe šancu i kada krene vatreni obračun. Kada je pukla prva puška, konjanici su izašli iz zasede i napali Turke sa leđa, što je napravilo haos među turskim jedinicama, koje su izgubile glavne vojskovođe, te su se nakon ogromnih gubitaka povukli u Šabac. Kako se u Šapcu nisu osećali sigurno, povukli su se ubrzo i preko Drine, uz dodatne gubitke, te je zapadna Srbija bila na putu da bude oslobođena.

Dok je ova bitka hujala, Petar Dobrnjac, Stanoje Glavaš i Mladen Milovanović branili su Deligrad kod Aleksinca. Ovo je bila bitka između mnogo ozbiljnijih snaga, gde su obe vojske brojale više desetina hiljada. Nakon nekoliko manjih neuspelih ofanziva Ibrahim-paše, i uspešnih kontranapada Srba, turski vojskovođa se odlučio poslati celu svoju vojsku na Deligrad. Sa dobrim utvrđenjem i visokim moralom, Srbi ne samo da su odoleli napadima, nego su naneli ogromne gubitke Turcima, sa preko 30.000 mrtvih, čime su ih naterali na povlačenje. U njihovom povlačenju i bežaniji, Srbi su uspeli da se domognu još značajnijeg naoružanja.

I dok su bokovi Srbije sada su bili osigurani, postalo je ključno osloboditi Beograd. Beograd su u glavnom čuvale krdžalije, turski i drugi plaćenici. Jedan od njih, Konda Bimbaša bio je Vlah, pravoslavac, koji je odlučio da sa ustankom promeni stranu i stane uz Srbe. Za vreme opsade je izveo diverziju u kojoj je otvorio kapije grada za vreme Bajrama kada su Turci bili nespremni zbog proslave. Srbi su u metežu upali u grad, popalili kuće iz kojih su Turci pucali i pobili ih. Plaćenici su se predali i povukli, a preostale turske snage podlegle su opsadi tvrđave u kojoj su bili. Beograd je bio oslobođen.

U februaru 1807. oslobođen je i Šabac. Pod vođstvom Miloša Obrenovića je u junu oslobođeno Užice, a pod inicijativom Hajduk Veljka Petrovića oslobođena je istočna Srbija. Pokušano je širenje revolucije i na Bosnu, ali bez uspeha. Ipak Šumadija, zapadna i istočna Srbija su sada bile pod kontrolom ustanika. Srbija je time postala defakto nezavisna od Osmanskog carstva.

Političko uređenje

Pečat Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog

Od 1804. do 1807. bila je uzlazna putanja srpske revolucije. Nakon što su pobedili dahije, ustanici su uspeli da oslobode značajne delove Srbije, uzdajući se pre svega u svoje snage, uz još uvek malu pomoć od strane Rusije. Ruska imperija je u toku opsade Beograda taman započela rat sa Osmanskim carstvom, u kojem je počela pružati ustanicima i direktniju vojnu pomoć.

Srbi su u avgustu 1805. osnovali i političku vlast kako bi centralizovali vođenje ustanka. Ona se sastojala od narodne skupštine, kao i Praviteljstvujuščeg sovjeta koji je predstavljao vladu. Njegovom osnivanju i funkcionisanju mnogo su doprineli i Srbi iz Vojvodine, koji su pod Austrougarskom imali više prostora za obrazovanjem i vođenjem uprave.

Ali pravni okvir nije nužno ono što određuje državnu vlast. Glavni element države jesu naoružani odredi ljudi, na kojima se zasniva stvarna vlast. Uprkos pokušaju da se osnuje političko uređenje, stvarna vlast zasnivala se na lokalnim vojvodama, koji su u teritorijama za koje su bili zaduženi bili gospodari. Njihova reč bila je ta koja se prenosi na organe vlasti. A to što su vojvode vodile glavnu reč, umesto politički sposobnih ljudi, odražavalo se i u samom radu ovih organa.

Iako je centralno uređenje vlasti imalo za cilj da ojača revoluciju, ono je jasno odražavalo njene protivrečnosti. Senat nije uspevao ograničiti moć vojvoda i oni neretko nisu postupali po odlukama senata. Dolazilo je do međusobnih sukoba i intriga između vojvoda. Karađorđe je takođe bio u sukobu sa uticajnim vojvodama po pitanju ograničenja njegove vlasti. Vojvodski mentalitet, koji sebe zasniva na podeli teritorija i ratnog plena nagrizao je Srpsku revoluciju i pripremao protivrečnosti koje će imati kobne posledice po ustanak.

Vrhovni vožd

Karađorđe Petrović - Volodimir Borovikovski

Kao vrhovni vožd, Karađorđe je činio centralnu ličnost revolucije. On nije bio čovek od polutanskih mera i svoju vlast nametao je što vojnim pobedama i sposobnošću, to prostom silom. Bio je lak na obaraču, što je odražavalo njegovu zapaljivu prirodu, ali i ličnost koju je bilo teško zaustaviti kada nešto nameri. Svog oca ubio je iz navodne samilosti da ne padne Turcima u ruke posle Karađorđevog učešća u ratu protiv Turaka na strani Austrije. U momentima donošenja odluka u vladi koje mu se nisu sviđale, znao je upirati puške na one koji su o tome većali. Znao je da usred konverzacije potegne pištolj na sagovornika.

Sa druge strane, on se u mnogome još uvek ponašao kao čovek iz naroda. Iako se jeste u procesu vođstva obogatio, on je često nosio staru odeću. Nije tolerisao specijalne privilegije za njegovu porodicu i njegova ćerka ispunjavala je seoske obaveze, isto kao i sve ostale seoske devojke. Nastavio je sam da ore zemlju i čak je zbog kućnih poslova oštetio jedan od svojih ruskih ordena. Čovek ga ne bi mogao razlikovati od seljaka ponekad. U boju je silazio sa konja, jer se najviše voleo tući peške. Svog rođenog brata obesio je zbog silovanja, jer nije trpeo zloupotrebu položaja i surovost koja je podsećala na tursku vladavinu. Iako mu je definitivno značila njegova pozicija moći, ovaj neprivilegovani pristup životu oličavao je da je njemu srpska revolucija bila na prvom mestu.

Razvijanje protivrečnosti u ustanku

Od 1809. godine revolucija je počela da upada u krizu. Uprkos učešću Rusije u ratu protiv Turske i vojne pomoći koju je pružala, Osmanlije su postajale sve uspešnije u ponovnim pokoravanjima srpskih teritorija. Dok su zabeležene značajne defanzivne pobede u Bici za Loznicu i Varvarinskoj bici, u kojima su učestvovali i Rusi, postalo je sve teže odolevati turskim naletima. I da to nije bilo dovoljno, ova kriza na bojnom polju produbila je krizu same ustaničke vlasti.

Herojska smrt Stevana Sinđelića

Intrige između vojvoda počele su da budu daleko intenzivnije. Prvi značajan poraz u Bici na Čegru, bio je vezan za rđave odnose između vojvoda. Jedni su optuživali druge za sve nezahvalniju situaciju. Neke vojvode pobunile su svoje krajeve protiv centralne vlasti. Ključne i uspešne vojvode, kao što su Petar Dobrnjac, Jakov Nenadović, Milenko Stojković i Milan Obrenović, sve više su radile protiv Karađorđa i gledali da ga zbace sa čela. Karađorđe je pak te intrige primetio, te se obračunao sa njima na različite načine. Jakova je pridobio na svoju stranu, Milanu i Milošu Obrenoviću smanjio je teritoriju kojom su upravljali. Milan se takođe razboleo i preminuo u međuvremenu, a sumnjalo se i da je otrovan. Petar i Milenko proterani su zbog nepoštovanja naredbi koje je nametnuo Karađorđe.

Iako je Karađorđe time konsolidovao svoju vlast, gubitak značajnih vojvoda imao je kobnu ulogu po revoluciju. Te vojvode ranije su se pokazale u boju i imali su poverenje zemljaka u teritorijama u kojima su upravljali. Karađorđe je na njihovo mesto stavio svoje poslušnike nižeg ranga i manjih sposobnosti, koji nisu bili sposobni da uspešno brane revoluciju.

I da stvar bude gora, preveliko oslanjanje ustanika na rusku pomoć postala je slaba tačka revolucije. Napoleon je nastavio sa svojim pohodima i krenuo je na Rusiju 1812. Rusija je svakako srpske ustanike koristila kao posrednike preko kojeg bi širila svoj uticaj i ratovala protiv Osmanskog carstva, te je morala Srbiju prepustiti svojoj sudbini kako bi se fokusirala na najveći evropski obračun tog doba. Srbi su time prepušteni na milost i nemilost Turaka nakon Bukureškog mira iz 1812. između Ruske imperije i Osmanskog carstva. Revolucija nije smela uzdati sve svoje nade u drugu zemlju.

Bukureški mir trebao je iznedriti neke ustupke Srbima, ali nije imao ko da ih sprovodi, jer je Rusija bila zauzeta na potpuno drugom frontu. Osmanlije su dale ultimatum da se stvari u potpunosti vrate na stanje pre revolucije. Ustanici su to odbili i na njih se pripremala ofanziva kakve nije bilo dosad. Karađorđe je dao zapovest da se čita molitva u svim mestima i prosledio revolucionarni poziv vojvodama i narodu na odlučni boj. Ali taj poziv imao je slab odjek. Novopečene vojvode velikom većinom se nisu pokazale sposobne odupreti se Turcima. Sa velikim gubicima, porazima i bez adekvatnog vođstva i spoljne pomoći, moral u Srbiji je padao.

Karađorđe koji je u ranijem delu revolucije preletao iz boja u boj i bio svetionik revolucije, ovog puta se nije pojavljivao na frontu. Promena toka revolucije uticala je i na njega i demoralisala ga. Odlučio je da se povuče iz Srbije, kako bi se jednom vratio da ponovo podigne ustanak, kada prilike budu povoljnije. Ipak, dočekala ga je smrt po naređenju vođe Drugog srpskog ustanka i njegovog rivala, Miloša Obrenovića. Drugi srpski ustanak je okončan kompromisom sa sultanom, a Obrenović je sultanu poslao Karađorđevu glavu kao simboličan gest da revolucija neće ići daleko kao što je išla pre i da će biti lojalan sultanu u novonastaloj autonomnoj Kneževini Srbiji.

Heroizam ustanika

Prvi srpski ustanak bio je odličan primer kako veličanstveno revolucije izgledaju. Ona inspiriše ono najviše u ljudima i tera ih da učine nemoguće. Ustanici nisu samo sjajili u svojim pobedama – sjajili su čak i u svojim porazima.

Stevan Sinđelić

Verovatno najpoznatiji primer ovog heroizma je delo Stevana Sinđelića, kneza i prijatelja Karađorđa, iz gorepomenute Bitke na Čegru iz 1809. Ustanici su se ušančili na brdima oko Niša, koji je bio pod turskom okupacijom. Odatle je krenula velika ofanziva Turaka. Oni su nadirali na Sinđelićev šanac na Čegru u talasima, ali su u vatrenom obračunu njihovi gubici bili ogromni. Kada se šanac već nagomilao leševima, Turci su uspeli na juriš da probiju do njega. Tu se sa vatrene prešlo na blisku borbu prsa u prsa, u najsirovijem stilu - kundacima, noževima i golim rukama.

Kada je Sinđelić shvatio da je bitka izgubljena ustoličio se delom vrednim legende. Shvatajući da ih čekaju grdne muke ako njega, ili bilo koga od ustanika Turci uhvate žive, odlučio je da ispali metak u zalihe baruta, kako bi razneo šanac, i sve u njemu, jer je bilo bolje umreti herojski, nego umreti poniznom smrću. U ogromnoj eksploziji odneo je živote svih u šancu. Treba samo zamisliti taj momenat odlučnosti povlačenja obarača znajući da je poslednji. Od lobanja ustanika Turci su sazidali čuvenu Ćele kulu u Nišu. Ona je u početku izazivala strah i gađenje lokalnog stanovništa. Ali kada je osećaj straha splasnuo, ona je postala simbol otpora i mesto hodočašća.

Takođe omiljeni junak Prvog srpskog ustanka bio je Hajduk Veljko Petrović, kojem su ruski saveznici preporučivali da odbaci titulu hajduka jer se povezuje sa pljačkom, što je ovaj odbijao jer mu se osladila. Bio je čovek proste duše, ali je voleo da ratuje. Za njega je Leopold Ranke rekao da je „U njega narod gledao kao u svoj najboljeg junaka“ i da je „bio junak kakav je samo mogao postati u Srbiji u ono doba i u onakim prilikama“. U poslednjoj turskoj ofanzivi, on je bio na prvoj liniji odbrane u Negotinu.

Kada su se Turci kretali iz smera Vidina, dolazio im je na konju čak do kapija grada da ih provocira. Čim je krenula Opsada Negotina (1813), on i njegova vojska vršili su kontranapade svaki dan i noć. Gubici su sve više rasli sa srpske strane, a Turci su nadomešćivali svoje gubitke pojačanjem. Sa kakvom voljom se branio Veljko, Leopold Ranke slikovito opisuje:

Hajduk Veljko - Uroš Knežević

„…Turci [se] stanu sve većma primicati gradu, potkopavajući zemlju. Kule negotinske stanu obarati jednu za drugom. Obore najposle i onu najveću u kojoj je boravio sam Veljko. To Veljka ni malo ne pokoleba. Od to doba je stanovao u podrumu. Što je god bilo olova i kalaja u Negotinu sve Veljko salije u đuleta. Nije zadržao ni samih kašika i čiraka. Pa kad se i to pobacalo iz topova, Veljko je punio topove mesto katrača novcima: te se srećno branio od neprijatelja.“

Poginuo je kada je obilazivao šanceve, jer ga je turski tobdžija prepoznao i pogodio. „Drž’te se!” su bile njegove poslednje reči. Priča ide da je Vuk Karadžić takođe sugerisao Veljku da deo svog blaga sačuva negde dalje od Negotina, kako ga Turci ne bi uzeli u slučaju da pogine. To je odbio i rekao kako ne želi da Turci misle da je bio siromašan čovek kada ga nađu mrtvog. Veljko je pak zapravo bio darežljiv. Imao je običaj reći „Kad ima u mene, nek ima u svakoga; a kad nema u mene, teško onome u koga ima pa ne da“. Srdačno je davao od pljačke i svojim vojnicima i za centralnu vladu za svrhe revolucije, te iza pređašnjeg odgovora Vuku deluje da je pre svega stojao inat da i u smrti provocira Turke, koji su mrzeli da vide okićene Srbe.

Iako je Prvi srpski ustanak bio poražen i ugušen, on je pokazao neverovatan heroizam ustanika. Raja koju su Osmalije gledale sa nipodaštavanjem, u prvom talasu ustanka sama je oterala okupatora i sa njim ratovala skoro 10 godina. Revolucionarni duh davao je elan za borbu ustanicima, koji je neretko bio ključan u bitkama, a odvažnost njihovih vođa pravila je velike uspehe. I taj poraz nije bio dugotrajan. Kaže se da poražene vojske najbolje uče i Prvi srpski ustanak začinio je maštu Srbima da Srbija može biti slobodna. Nije trebalo ni dve godine da izbije novi ustanak, koji je bio pobedonosan.

Drugi srpski ustanak

Takovski ustanak - Paja Jovanović

Gušenje Prvog srpskog ustanka donelo je još gore izdanje starog odnosa prema Srbima. Pored feudalnih obaveza, Osmanlije su sprovodile teror, kako revolucija ne bi ponovo izbila. Ali kao i u slučaju Prvog srpskog ustanka, bič kontrarevolucije pokrenuo je Drugi srpski ustanak.

Na njegovo čelo je stao Miloš Obrenović, koji je za razliku od Karađorđa bio čovek od kompromisa. Pre početka ovog ustanka, on je pomagao gušenju Hadži Prodanove bune (1814) protiv Osmanlija, a pred sam ustanak, Srbi su već sami krenuli da se sukobljavaju sa Turcima. U Takovu su se 23. aprila 1815. na praznik Cveti skupile srpske starešine i zamolile Miloša Obrenovića da vodi ustanak, što je on uz kolebanje prihvatio.

Ovaj ustanak bio je mnogo manje krvav obračun i trajao je malo više od dve godine do jula 1817. Ako je Karađorđe predstavljao revolucionarni duh ustanka, Miloš Obrenović je predstavljao njegovo povlačenje. Izmoreno bitkama sa srpskim ustanicima i svojim unutrašnjim problemima, koje su dovela do svrgavanja dva sultana, Osmansko carstvo je ipak pokleknulo prema potrebi za reformama. Umesto potpune nezavisnosti, Srbija je dobila autonoman status u Osmanskom carstvu kao kneževina.

Ustanak se završio pregovorima 1817. i Srbija je postala samoupravna kneževina tek 1830. Prirodu Obrenovićevog režima kasnije je sumirao prvi srpski proto-marksista Svetozar Marković u svom delu „Srbija na Istoku“, kojom se nećemo baviti ovde u detaljima. Osim poreza koje je morala da daje sultanu, ona je u svojim internim stvarima bila potpuno autonomna. Uveden je Sretenjski ustav 1835. koji je predstavljao moderan zaokret na Balkanu i sprovedena je zemljišna reforma, sa kojom je zemlja predata seljacima u privatno vlasništvo i sa kojim je sprovedena buržoaska revolucija koja je postavila temelje kapitalizma u Srbiji. Punu nezavisnost Srbija je stekla na Berlinskom kongresu 1878. u kojem su velike evropske sile išle ka tome da polako dokrajče odumiruće Osmansko carstvo.

Značaj srpske revolucije danas

Drugi srpski ustanak predstavljao je završtak Srpske revolucije. Ona je obeležila početak buđenja nacionalne svesti na Balkanu, koja je bila proizvod modernih kapitalističkih odnosa koji su se širili u Evropi. U narednih sto godina, svi narodi osmanskog dela Balkana – Grci, Bosanci, Hercegovci, Albanci, Crnogorci, Bugari, imali su svoje revolucije, ustanke, pobune i inicijative za oslobođenje, dok su o istom razmišljali i Južni Sloveni pod dominacijom Austrougarske. Sa druge strane, u Srbiji je ona ostavila jedan ogroman antiimperijalistički pečat u nasleđe budućim generacijama. Svoju nezavisnost Srbija je stekla u krvavoj borbi protiv imperijalizma. Nije slučajnost da volja za borbu protiv daleko jačih neprijatelja postoji u Srbiji i dan danas. Ona je bila oličena u oba svetska rata, borbom protiv Austrougarske, i još značajnije za vreme jugoslovenske revolucije u borbi protiv nacista, ali i prkosu imperijalizmu za vreme NATO bombardovanja 1999.

Alegorija na I i II srpski ustanak - Đorđe Krstić

Ali Svetozar Marković je primetio i jednu ključnu činjenicu analizirajući prirodu Kneževine Srbije. Iako je uvela moderne kapitalističke odnose svojine, ona je uprkos svojoj autonomiji i načelnoj nezavisnosti zavisila od nepovoljne trgovine sa imperijalističkim centrima. To je zato što su imperijalistički centri imali kolonije i već razvijene proizvodne snage i jedino što je Srbija njima mogla ponuditi jeste jeftine poljoprivredne proizvode. Pod tim uslovima, ona je bila krajnje ograničena u mogućnosti za nezavisan razvoj sopstvenih proizvodnih snaga i zavisila je od upliva stranog kapitala.

Isti slučaj je bio i za ostale zemlje Balkana. Male balkanske nacije došle su prekasno na istorijsku scenu da bi mogle stvarno igrati nezavisnu ulogu. Kao odgovor na to, Svetozar Marković je još tada postavio tezu da bi Balkan mogao jedino biti nezavisan udruživanjem njegovih malih nacija u balkansku socijalističku federaciju. Iako je taj projekat bio nadomak uspeha nakon Drugog svetskog rata, usled raskola Tito-Staljin takva mogućnost je završila neslavnom podelom Balkana na Jugoslaviju, zemlje Varšavskog pakta, Albaniju i Grčku.

Pa ipak, makar i u izvrnutoj formi, skicu toga šta može da uradi planska ekonomija kada se balkanski narodi ujedine videli smo na primeru SFRJ. Iako je ona imala faličnosti koje su na kraju dovele do njenog raspada, o kojima ovde nije mesto raspraljvati, ona je nesumnjivo bila najnezavisnija balkanska zemlja u istoriji. Danas pak, sve zemlje Balkana nalaze se u krajnje zavisnom položaju u odnosu na imperijalističke centre, oslanjajući se na privatizaciju, strane direktne investicije i zaduživanje.

Prvi srpski ustanak pokazao je da je revolucija na Balkanu moguća, čak i u situaciji koja je delovala nemogućom. Jugoslovenska revolucija proširila je tu tezu i pokazala da je moguća i socijalistička revolucija udruživanjem malih naroda, uprkos istoriji tzv. balkanizacije. Iako je nesloga srpskih vođa ustanka nešto što jeste igralo kobnu ulogu u gušenju Prvog srpskog ustanku, sloga Srba sa drugim narodima u vidu jugoslovenske revolucije pokazala je kakvu snagu mogu imati narodi kada se ujedine protiv okupatora i za preobraženje društvenih odnosa.

Uprkos užasnim međuetničkim ratovima, Balkan je pokazao da najveći snagu ima kada je ujedinjen. Sa sve većom solidarnošću jugoslovenskih naroda, koje najviše vidimo sada u protestima studenata u Srbiji, širiće se solidarnost i preko celog Balkana. Sa najdubljom svetskom krizom kapitalizma, ulazimo u novi period revolucija i kontrarevolucija, i u njega moramo ući pripremljeni iskustvima naših prethodnika.