Pred vama se nalazi intervju sa Zoranom Popnovakovim, sekretarom Sindikata Solidarnost Pošte Srbije iz Novog Sada, autorom knjige Priče iz poštanske torbe, urednikom bloga Dotkom - Portal za reanimaciju kulture, kao i velikim ljubiteljom alternativne muzike.

CK: Radnici Pošte Srbije poznati su kao trenutno jedan od najborbenijih delova radničke klase Srbije. Poslednji i najznačajniji primer te borbe, bila je obustava rada krajem 2019. Šta ste postigli tom borbom i kako se ona odrazila na Vaš sindikat?

ZP: U tom trenutku smo mislili da smo uradili veliku stvar, ali je vreme pokazalo da je tih nepunih 20% povećanja vrlo brzo obezvređeno poskupljenjima potrošačke korpe i (nepostojećom) inflacijom. Što se tiče sindikata kojem pripadam vrlo brzo je narastao za više od 1000 članova jer su radnici prepoznali našu ulogu u tim dešavanjima. Nažalost, nismo postali reprezentativni jer nas je u tome omela pandemija, podmetanje velikih sindikata i poslovična zaboravnost jednog dela kolega. No, nastavljamo da se borimo i dalje.

Foto: mojnovisad.com

CK: Šta je sprovedeno od obećanja uprave?

ZP: Sprovedeno je samo to povećanje plate. Od ostalih obećanja nismo mnogo videli, tačnije nismo videli ništa. Povećanje broja radnika u tehnologiji je misaona imenica, a od novih i boljih sredstava za rad, dobili smo, uglavnom, obećanja.

CK: Gde vidite prostor za unapređenje uslova rada?

ZP: Prostor vidimo u samoj činjenici da je država, tj. Vlada Srbije, vlasnik Pošte. Potrebna je samo dobra volja vlasnika da poboljša uslove rada, zarade i odnose u preduzeću. Od marta meseca novo poslovodstvo je preuzelo upravljanje firmom, ali sem obećanja (barem, do sada) nismo ništa videli.

CK: Kakvo je raspoloženje među radnicima Pošte?

ZP: Preovladava apatija, to odgovorno mogu da kažem, jer je vrlo mali broj kolega koji se uopšte buni protiv sadašnjeg stanja u firmi. To je potvrdilo i veoma mali broj učesnika protesta protiv trenutne situacije u Pošti, koji je, istina, organizovao Sindikat “Sloga” (novoformirani, uglavnom sastavljen od nezadovoljnih članova jednog drugog sindikata). Na njemu je bilo, naravno i naših članova, ali, sve u svemu, nedovoljno. Naravno da postoji jedan broj radnika koji se ne mire sa sadašnjim problemima, ali su to uvek isti ljudi koji su izneli najveći teret i u ranijim protestima, obustavama i svim drugim radnjama preduzetim za poboljšanje statusa radnika Pošte.

CK: Šta su u proteklom periodu najaktuelnija dešavanja u sindikatu?

ZP: Najaktuelnija dešavanja u Sindikatu su pregovori sa V.D. generalnog direktora, Zoranom Đorđevićem o problemima u firmi. Nekoliko rundi je već održano, a završna nas čeka vrlo uskoro.

CK: Kako Solidarnost premošćava prepreke nametnute pandemijom?

ZP: Mislim, iskreno, da se nismo najbolje snašli. Poprilično nas je omela u omasovljavanju članstva, ali neki odbori ipak rade bolje od drugih. Pomenuo bih kikindski, čačanski i beogradske odbore, koji su po mom mišljenju više uradili od ostalih. Poprilično sam nezadovoljan onim što je novosadski odbor odradio u poslednjih godinu dana, a tu ima, sigurno, i moje krivice, a to ćemo pročešljati na sastanku koji nam dolazi vrlo brzo. Slede nam izbori u našem odboru pa ćemo videti šta ćemo i kako ćemo.

CK: Prošle godine ste izdali knjigu Priče iz poštanske torbe, zajedno sa kolegom Aleksandrom Tepićem. Sadrži zanimljive priče i izraz je radničke solidarnosti, jer je sindikat pomogao da se knjiga objavi. Šta Vam je bio glavni motiv da se upustite u njeno pisanje, kojim ste se idejama rukovodili i šta za Vas predstavlja taj čin sindikata?

Foto: mojnovisad.com

ZP: Da nije bilo “Solidarnosti” pitanje je da li bi do realizacije knjige uopšte došlo. Aleksandar i ja smo računali na podršku Pošte, ali sve što smo dobili je potpuno ignorisanje, nisu se udostojili čak ni da nam odgovore a nije da ih nismo “vukli za rukav”. Sam taj čin se nalazi u imenu sindikata i još jedan je dokaz da bez radničke solidarnosti slabo šta može da se uradi. Glavni motiv je sigurno bilo predstavljanje poštanskog posla u nekom drugom svetlu od onog koje je uvreženo. Postoje mnoge predrasude o poštarima i nadamo se da smo bar neke razbili ovom knjigom. Gotovo ceo tiraž je planuo (dosta smo knjiga i podelili, ali ne žalim se, samo iznosim činjenicu) i ostalo je samo još par desetina primeraka. Bili smo sigurni da će biti drugog tiraža, ali kako sada stvari stoje ništa od toga. Postoji materijal i za moguću drugu knjigu, ali ako ne nađemo izdavača, bojim se da nećemo imati snage da ponovo sami prođemo kroz sve što nam se dešavalo sa prvom. Videćemo.

CK: Pored dugogodišnjeg rada i sindikalne borbe, poznati ste i po brojnim drugim zalaganjima. Možete nam ih navesti?

ZP: Podnaslov bloga koji uređujem je “Portal za reanimaciju kulture” a postoji i udruženje građana čiji sam zastupnik čije je puno ime “Dotkom – Nepolitikin Zabavnik, Centar za reanimaciju kulture” i već po njihovim nazivima možete spoznati šta mi je cilj – borba protiv neukusa. Naravno, količina entuzijazma je promenljiva, ali i dalje nalazim snage da istrajem u tome. Ima me baš dosta na koncertima rok muzike, na književnim večerima, na izložbama. Društveni život mi je bogatiji nego kad sam bio mlad. Od 1. maja prošle godine sa još nekoliko prijatelja uređujem i vodim internet radio UnderGRAND u kojem puštamo svu onu muziku koju ne možete čuti na ostalim radio stanicama. Od metala do džeza, preko panka, bluza i elektronske muzike. Imamo i desetak saradnika iz cele zemlje i isto toliko autorskih emisija od kojih “Laičke Priče”, “Razgovori ugodni”, “Experiment” i “Džumbus” ponekad kao teme imaju i situaciju u državi, kvalitet života i status radnika u njoj. Pored toga, učestvovao sam i u mnogim protestima i protestnim šetnjama građana protiv trenutne vlasti, ali nisam član nijedne stranke (više).

CK: Kriza kapitalizma se neprestano zaoštrava i u Srbiji i na Balkanu. Šta Vam Vaše dosadašnje sindikalno i životno iskustvo u tom svetlu govori o važnosti radničke borbe?

ZP: Ono što mi jako, jako smeta je nedostatak prave i iskrene levičarske stranke koja bi se borila za prava radnika. Kapitalizam u ovim krajevima je sa sobom osim klasne nepravde doneo i istorijski revizionizam, bujanje fašizma i nacionalističkog ekstremizma. Bez radničke borbe nema poboljšanja standarda, kvaliteta života i nema pravde. Umereni sam optimista i očekujem da se u sledećih nekoliko godina profiliše neki pokret, organizacija ili stranka koja će se iskreno i aktivno baviti i problemima radničke klase. Dotle, ostaje na nama, pojedincima i vama, hrabrim entuzijastima da bar malo damo udela u toj borbi.

Intervju originalno objavljen u 23. broju štampanog izdanja Crvene kritike