Povodom 1. maja – međunarodnog praznika rada, razgovaramo sa Petrom Čurićem – komunistom i članom Marksističke organizacije Crveni, jugoslovenske sekcije Internacionalne marksističke tendencije.
Originalnu verziju na makedonskom jeziku možete pročitati na levičarskom sajtu Glasnik.
Nikola Šindre: ,,Petre, svake godine se ponovo otvara debata o pravima radnika, ali uopšte se ne raspravlja o pravima radničke klase. Kako ti gledaš na individualizaciju borbe za opšte dobro, kao i potencijalno umrežavanje?
P. Č.: Iako se sama debata za prava radnika ne odnosi na neke apstraktne radnike, nego na konkretne, na radničku klasu koja realno postoji, evidentno je izbegavanje pominjanja klase. Odsustvo tog pojma iz vokabulara sindikata i političkih radničkih organizacija ne odslikava samo određeni manir u izražavanju ili političku korektnost, nego nešto suštinsko. Prvenstveno, to predstavlja prodor vrednosti dominantne ideologije (zasnovane na individualizmu, antagonizmu i pohlepi) u naše redove. Ovakva podela među radnicima, pre svega na strukovnoj osnovi, kada je obim sindikalne borbe i zalaganje ograničeno na domet konkretne profesije, proizvodi efekat da se klasna svest zameni uskogrudim interesima konkretne profesije. Odnosno, ovakva besklasnost radnika predstavlja oblik depolitizacije njihovih borbi. Prema tome, besklasna radnička borba može da se poima samo u okvirima postojećeg sistema, ne dovodeći ga u pitanje, kao zalaganje za poboljšavanje određenih zakonskih normi ili uslova rada, ali ništa više od toga. Jedan vid sterilizacije potencijala radničke klase. Mogućnost za udruživanje i zajedničko delovanje je otvorena, koren našeg ugnjetavanja je isti, a sistem ne može da prikriva nagomilane protivrečnosti.
N.Š.: Veliki deo nepravde prema radnicima dolazi i od ekološke i klimatske krize koja se dešava. Kako se gradi svest za nekonzumeristički način života, kako to može da se pokaže ličnim primerom, a kako treba raditi u široj zajednici?
P.Č.: Razume se da je neophodno dati lični primer u promovisanju ekoloških pitanja, kao i da učestvujemo u pokretanju zelenih akcija i inicijativa, odnosno u izgradnji svesti o problemu i posledicama koje su na vidiku. Međutim, iako pojedinačna akcija igra važnu ulogu, ne smemo upasti u zabludu da se ekološka kriza može rešiti na individualnom nivou, jer je to sistemski problem u srcu načina na koji kapitalistička ekonomija funkcioniše. Kristalno je jasno da će posledice ekološke krize, tj. klimatskih promena, najviše uticati na najsiromašnije i najeksploatisanije radnike. Paradoksalno, njih najmanje možemo optužiti za preterani konzumerizam, kada im najosnovnije potrebe, poput zdrave hrane, čiste vode, stanovanje, osnovne zdravstvene zaštite itd. ostaju nedostupne. Ako konzumerizam definišemo kao preterano i nepotrebno rasipanje resursa, onda to može biti karakteristika samo bogate manjine, a nikako siromašnih radnika. Stoga ne smemo prihvatiti logiku tvrdnji da su svi ljudi podjednako krivi za ekološku krizu, pogotovo ne zato što nemamo svi jednaka prava u procesu donošenja odluka, u određivanju načina proizvodnje i distribucije resursa. Ono što mi često zasmeta, a što komentatori često impliciraju, jesu pokušaji preraspodele odgovornosti, dok istovremeno profit, odnosno dobitak iz postojećeg sistema ostaje koncentrisan u rukama manjine i ne dovodi se u pitanje. Suština je da je kapitalizam iscrpio svoj progresivni istorijski potencijal i sada postaje ozbiljna opasnost i prepreka daljem razvoju čovečanstva - neizbežno i apsolutno konkretno pitanje je pred nama: socijalizam ili varvarstvo?
N.Š. Pandemija će ubrzati istorijske procese. Pandemija HIV virusa pomakla je granice kvir zajednice i nametnula njihov status na dnevni red. Koja će zajednica/klasa/javnost tražiti reviziju ovog društvenog ugovora u budućnosti?
P. Č. Ako sledimo logiku postavljenu u samom pitanju, da pogođeni revidiraju postojeći društveni ugovor, onda lako dolazimo do odgovora da bi to bila radnička klasa, tj. radnici u celini kao najugroženija grupa. Svedoci smo da se čak i za vreme pandemije KOVID-19, interes vladajuće klase suprotstavlja društvenom interesu. Naime, dok svet traži lek, vladajuća klasa još uvek traži profit. Međutim, ovakvo je gledište preterano pojednostavljeno. Naime, potencijal za promenu naše stvarnosti nesumnjivo postoji, svet je u dubokoj krizi - ideološkoj, ekonomskoj i ekološkoj. Ali to je samo po sebi nedovoljno, odnosno revolucija nije moguća bez revolucionarne organizacije. Zbog toga bi nam revolucionarni razvoj događaja trebao dati zamah za izgradnju radničkih institucija i organizacija koje će morati artikulirati revolucionarne zahteve radničke klase. To je zadatak koji je pred nama i od kojeg zavisi svaka bitna promena.
N.Š. Radničku klasu čine različite zajednice, javnosti, grupe. Kako sarađivati, odnosno kako razmenjivati mišljenja u budućnosti. Na primer, kako kvalitativno spojiti urbani i seljački proletarijat? Kako povezati samozaposlene i prekarne radnike, te projektovati univerzalne zahteve za životnim i materijalnim uslovima?
P. Č. Vladajuća klasa, vođena svojim interesom da održi postojeću ideologiju kao dominantnu, po definiciji ima za cilj podelu i cepanje radničke klase i sukobe njenih delova među sobom. Istorijski gledano, imamo niz primera koji to dokazuju, podele i ugnjetavanje na osnovu boje kože, nacionalnosti, spola, jezika itd. Ova namerna podela radničke klase u prošlosti je proizvela specifične oblike ugnjetavanja koje komunisti ne smiju ostaviti bez rešenja. Zbog toga se komunisti otvoreno protive svim oblicima ugnjetavanja koji proizlaze iz kapitalističkog društva, jer se naša ideja oslobođenja odnosi na čovečanstvo u celini. Ali ne smemo zaboraviti da, kao nekad i danas, sve ove identitetske odrednice vladajuća ideologija koristi za podelu radničke klase i odvraćanje od antagonizma unutar osnovne dihotomije između radnika i kapitalista, tj. od klasne borbe. Danas tendencija otuđenja i fokusiranja isključivo na specifični oblik ugnjetavanja koji je određeni deo radničke klase preživeo ili doživljava, dok se gubi iz vida “glavni neprijatelj” i uzrok samog ugnjetavanja, postaje sve očiglednija. U ekstremnom obliku, ovakva segmentacija je potpuno kontraproduktivna za našu borbu, jer ponovo otuđuje radnike, zatvarajući ih u hermetične zajednice prethodno izgrađenih identiteta i nanovo ih antagonizira. Dakle, kvalitativno spajanje, povezivanje različitih delova radničke klase može se dogoditi samo kroz samosvest pripadnosti toj klasi i uočavanje zajedničkog materijalnog interesa za vlastito oslobađanje od sistema odnosno sveta koji oni nisu stvorili, već je za njih stvoren. Ta bi zajednička borba trebala sadržavati elemente budućeg društva, nadilazeći sve podele.
N.Š. Pored pitanja o kapitalizmu, otvorena su i pitanja o patrijarhatu. Patrijarhat najviše ugnjetava žene, ali takođe taj sistem nije pogodan ni za radne muškarce ni za kvir muškarce. Kako se ljudi mogu osloboditi okova patrijarhata?
P. Č. Da bismo uopšte mogli potražiti rešenje, prvo moramo razmotriti pitanje porekla, odnosno odakle dolazi patrijarhat. Ako prihvatimo da se patrijarhat rađa zajedno s početkom klasnog društva - pojavom privatnog vlasništva i posledično podelom rada u klasnom društvu, onda je to zapravo najstariji oblik ropstva i ugnjetavanja koje u potpunosti prožima strukturu ukupnog klasnog društvenog poretka. Kao takav, patrijarhat je srž postojećih društvenih odnosa i jedan je od njihovih glavnih moralnih stubova na koje se oslanja. Njegova manifestacija u određivanju rodnih uloga, definisanju seksualnosti itd. nije jednoznačna, naprotiv, menja se u skladu s određenim istorijskim uslovima, ali njegova funkcija ostaje uvek ista, a to je očuvanje klasnog društva. I za žene i za muškarce borba protiv patrijarhata mora biti usmerena protiv uslova koji su ga stvorili. Budući da je koren patrijarhata osnova samog klasnog poretka, jedino rešenje koje patrijarhalnu strukturu može u potpunosti ukinuti je - ukidanje samog klasnog društva.
N.Š. Navike se menjaju lično i kolektivno. Neizbežno je da se određene kolektivne navike trebaju promeniti kako bi se razvile mogućnosti za bolje, pravednije i egalitarnije društvo. Kako promeniti navike?
P. Č. Navike su duboko ukorenjeni načini ponašanja - stvoreni u određenim materijalnim okolnostima. Navike su često nekritično, društveno prihvatljivo ili nametnuto ponavljanje. Promena navika u osnovi znači revolucionarnu aktivnost uma, napuštanje konformizma, uočavanje neadekvatnosti uspostavljenog ponašanja, što znači svest o problemu, predviđanje posledica nastavka takvog delovanja i potrebu za odgovarajućom radikalnom reakcijom. To je prvi korak ličnog učešća u neophodnim promenama. Međutim, to nipošto nije dovoljno. Prilike za razvoj humanijeg i egalitarnijeg društva mogu se razviti samo organizovanjem ljudi koji su stekli uvid u iracionalnost, ugnjetavanje i neadekvatnost odgovora koje društvo daje (kultura, dakle navike) u smislu problema sa kojima se suočavamo. Konačno, promena navika zahteva promenu okolnosti koje ih stvaraju, a to je moguće samo na društvenom nivou.
N.Š. Konačno, kako sanjati o budućem društvu? Oslobađanje od kapitalizma možda neće moći u potpunosti osloboditi sve ili svakoga. Kako razmišljati o budućnosti?
P. Č. Da li je borba (i nasilna) protiv početnog ugnjetavanja, čiji je cilj transcendencija, a ne njegovo reprodukovanje, novo ugnjetavanje ili njegova negacija i društveno poravnanje? Oslobađanje od klasnog društva oslobodilo bi i potlačene i tlačitelje od neljudskog stanja u kojem se nalaze. Pitanje kako razmišljati o alternativi vrlo je složeno. Novostvoreni odnosi će radikalno promeniti društvene odnose, a praksa humanizacije nije konačna već trajna. Stoga je nemoguće sa apsolutnom sigurnošću znati kako će izgledati budućnost, ali možemo pretpostaviti. Nova stvarnost mora se sagledati kroz prizmu ukidanja profita iz ekonomskih odnosa, demokratizacije vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, racionalizacije proizvodnje, društveni prioritet bio bi razvoj nauke i kulture, adekvatno zadovoljenje životnih potreba ljudi, izumiranje starih oblika podele - nacionalizma, seksizma, homofobije itd. Ovo su samo neke od hipoteza ili smernica koje bi vodile novo društvo zasnovano na univerzalnim vrednostima i idealima.
