Ima neke simbolike u tome što godina vladavine DOS-a završava onako kako je i počela - štrajkovima. Možda će se i sama vladavina završiti na isti način na koji je počela - masovnom pobunom ljudi na ulicama? Ne prođe dan a da se ne objavi štrajk u ovom ili onom rudniku, javnom preduzeću, školskoj ustanovi... Verovali su radnici bajkama lidera DOS-a, i strpljivo čekali hepiend horor priče zbog koje su srušili stari režim, ali koja se nastavila i u obećanoj "demokratiji".
Za sada vlast uspeva kako-tako da spreči plamen pobuna da se ne razbukta parcijalnim, privremenim rešenjima - sipanjem kašičica vode - davanjem malih koncesija radnicima u vidu preusmeravanja sredstava, odobravanja rasta zarada i gomilom obećanja koja, kako i sama priznaje, neće moći da ispuni ukoliko ne dobije značajnu finansijsku injekciju sa zapada. A neće je dobiti. Toga su i sami svesni u DOS-u, te se već retorika sa donacija i pomoći okreće ka "oslanjanju na sopstvene snage". Javljaju se i pukotine u koaliciji i počinje pranje ruku od "reformi" koje se sprovode. Od poklona i stranih investicija nema ništa, to je i vrapcima jasno - zapadne imperijalističke sile se nalaze na ivici recesije i ne mogu sebi priuštiti tako nešto, sve i kad bi htele - a neće. Ipak, one žele da zadrže stečenu kontrolu nad događajima u regionu u vidu vrlo submisivnog, pro-zapadnog režima koji će im obezbediti pristup novim tržištima i resursima. Zbog toga su spremne da ga podrže određenim vidovima "ulaganja" koja će kasnije naplatiti. Naime, najverovatnije je da će odobriti nekoliko stotina miliona dolara kredita kako bi režim u Beogradu pacifikovao radničku klasu dok se ne završi privatizacija, odnosno kupovina rentabilnih preduzeća i prirodnih monopola, i zatvaranje onih koja bi mogla predstavljati konkurenciju zapadnim korporacijama. Pretnja naplate kredita i kamata će biti giljotina nad glavom DOS-a kojom će održavati njihovu poslušnost.
Ipak, ni uz pomoć dobijenih kredita, vlast neće moći da obuzda otpore koji se javljaju u sprovođenju programa i diktata MMF-a. Veze između MMF-a i vlade se ne kriju, čak se određene mere koje preduzimaju pravdaju zahtevima ove organizacije. O tome svedoči i skorašnja izjava premijera Đinđića kako je vlada "dobila odobrenje" da cene struje poveća manje nego što je zahtevano od strane Fonda. Pojedini članovi G17 su bili, ili još uvek jesu na platnom spisku MMF-a, a upravo G17 kreira ekonomsku politiku zemlje. Pre ili kasnije, nametnuće se pitanje otplate starih (i novih) kredita - i u tom svetlu treba posmatrati tvrdnje guvernera NBJ, Dinkića, kako su devizne rezerve na rekordno visokom nivou u odnosu na protekle godine. Visoke devizne rezerve su faktički "mrtav" novac koji ne donosi nikakav prihod, jer stoje u trezorima umesto da se nalaze u prometu. One će u određenom trenutku biti iskorišćene za isplatu jednog dela kredita, u boljem slučaju, ili kamata i pokrivanje platnobilansnog deficita u gorem slučaju. Ipak, te devizne rezerve su suviše male da bi značajno smanjile stepen zaduženosti jugoslovenske privrede, čak i ukoliko se u Pariskom i Londonskom klubu odobre otpisivanja jednog dela duga. Sa druge strane, velika je cena plaćena za njihovo formiranje - jer, kako se može objasniti rast deviznih rezervi za skoro 100% (sa 250 na blizu 500 miliona dolara) u godini kada spoljnotrgovinski deficit iznosi oko 2,5 milijardi dolara? Ovakav deficit bi ih, po logici stvari, istopio u potpunosti. Stvar je u tome što su cenu njihovog rasta platili građani - pad životnog standarda, kojim ćemo se pozabaviti malo kasnije, primorao ih je da troše svoju deviznu štednju iz slamarica. Rast spoljnotrgovinskog deficita, posledica je liberalizacije uvoza, još jedne mere zahtevane od strane MMF-a. Uvozi se sve i svašta, a neretko i vrlo opasne hemijske supstance i proizvodi, štetni po zdravlje čoveka i prirodnu sredinu. Zapadne korporacije se tako rešavaju zabranjenih proizvoda i nusproizvoda čije uništavanje i skladištenje povlači eneromne troškove, a domaći uvoznici ih prihvataju za šaku dolara dok režim u Beogradu žmuri i okreće glavu na drugu stranu, i sam korumpiran. Tako je, na primer, vrlo rasprostranjena pojava da domaći uvoznici naftnih derivata kupuju kancerogene veštačke aditive i supstitute koje sipaju u benzin kako bi povećali njegovu količinu a time i profite. Te supstance posle sagorevanja u motoru isparavaju u atmosferu, direktno ugrožavajući zdravlje ljudi izlažući ih povećanom riziku od dobijanja kancerogenih oboljenja.
No, vratimo se štrajkovima. Iako brojni, slabo su organizovani i bazirani na ekonomskih zahtevima. To je najbolji pokazatelj da propaganda režima kako je ekonomska situacija bolja nego pre godinu dana, jednostavno nije tačna. Ovakvi štrajkovi se organizuju zbog enormnog pritiska radnika na sindikalna rukovodstva. Radnici, nalazeći se u neodrživoj ekonomskoj situaciji kontinuiranog pada životnog standarda, guraju sindikalne lidere u štrajk. Lideri, iako prilično korumpirani i spremni na "kompromis" sa vlasti od čega bi mogli imati lične koristi, ipak moraju da idu u štrajk jer bi u suprotnom došlo do samoorganizovanja radnika što bi i njima i vlasti otrglo iz ruku kontrolu nad situacijom. Koliko su sindikalna rukovodstva nesposobna i korumpirana pokazuje činjenica da ne postoji koordinacija aktivnosti i štrajkačkih napora izvan okvira preduzeća. Dobro organizovan udruženi granski ili generalni štrajk bi momentalno bacio na kolena vladajuću koaliciju. Ovakvo stanje stvari je posledica odsustva klasne svesti u radničkoj klasi, ali ono se rapidno može promeniti ukoliko ovakva situacija potraje. Određene promene su već uočljive u ponašanju rudara, koji su oduvek bili najprogresivniji i najsnažniji deo radničke klase - počelo se sa koordiniranim štrajkovima u više rudnika odjednom, a ekonomski zahtevi se više ne iscprljuju u zahtevima za većim platama. Više ne pristaju da ih režim potkupi malim procentualnim povećanjem plata, praznim obećanjima i pozivanjem na strpljenje i solidarnost.
Iako nema razvijenu klasnu svest, ipak u radničkoj klasi postoji određeni klasni instinkt kojim shvata opasnosti i pruža otpor napadima režima. Otpor privatizaciji je, i pored masovne medijske kampanje, veliki i dovoljno jak da primora DOS da je stalno odlaže. Režim nije sposoban da izvrši zatvaranja industrijskih kapaciteta i otpuštanja koja su mu neophodna da bi mogao da proda preduzeća, što se jasno vidi na primeru Zastave - radnici zahtevaju da se njihova prava zaštite, bilo u vidu otpremnina, doškolovavanja ili preobuke, što iziskuje novac koji vlast ne može da obezbedi. Zastavu je uspela da pacifikuje, ali takve koncesije koje je dala ne može ponuditi mnogobrojnim preostalim društvenim i državnim preduzećima.
Plašeći se otvorenog napada na radnike, DOS odlaže rasprodaju preduzeća, pokušavajući da ih dokusuri nastavljajući praksu starog, Miloševićevog režima - pljačkajući ih, zadržavajući stare korumpirane rukovodeće kadrove, i vršeći indrektne napade na prava radnika koje oni teže prepoznaju i za koje ne uspevaju da pruže organizovan otpor. Tako je donesen paket zakona kojim se degradira položaj radnika ukidanjem određenih beneficija, daju se velika ovlašćenja poslodavcu pri otpuštanju. Izvršen je i prelazak na bruto sistem obračuna plata. Uvođenje ovog sistema se pravdalo time što su preduzeća zloupotrebljavala činjenicu da se topli obrok i regres nisu oporezivali kako bi izbegla plaćanje poreza koje nisu mogla ili nisu želela da plaćaju. Bruto sistemom se potpuno ukida svaki smisao toplog obroka i regresa, koji su bili pozitivna dostignuća bivšeg, u odnosu na zapadni kapitalistički sistem. Neoporezivanje toplog obroka je omogućavalo radnicima bolji životni standard, jer su time dobijali više nego kada bi kupovali hranu samostalno. Umesto ukidanja, pravilno rešenje bi bilo ograničenje njegovog iznosa. Ali, vlasti je trebao dodatni izvor prihoda.
Vlast očigledno nije shvatila da je Milošević pao zato što je ekonomska situacija još onda bila na tački ispod koje se ne može. Radnici su jedno vreme trpeli u iščekivanju poboljšanja, ali ono je zamenjeno oštrim napadom na ionako bedne plate, i otrežnjenje je došlo. Ispraznost obećanja DOS-a danas je svima jasna. Razlog zašto još nije pao sa vlasti je isključivo taj što ne postoji alternativa - radnici ne žele DOS, ali ne žele ni povratak u zagrljaj SPS-u i Radikalima. Onoga trenutka kada se počne pomaljati na sceni prava levičarska alternativa, sposobna da artikuliše prave interese radnika, nastupiće kraj ovom režimu.
Što se tiče ekonomskih efekata godine vladavine DOS-a, brojevi govore sami za sebe. Došlo je do pada industrijske proizvodnje, tako da je ona u avgustu ove godine bila za čak 7,9% niža u odnosu na proizvodnju u avgustu prošle godine. Izvoz je takođe opao, uvećavajući ionako ogroman spoljnotrgovinski deficit. Inflacija se, čak i po zvaničnoj statistici, u ovom trenutku kreće oko 35-40% u odnosu na početak godine, a ako se tome doda i njen nivo iz perioda oktobar-decembar 2000. godine, onda je ona i više nego duplo veća. Budući da je devizni kurs držan na istom nivou, ovakva inflatorna kretanja su dovela do relativnog poskupljenja domaće robe u odnosu na uvoznu, što objašnjava i pad konkurentnosti domaće robe a sa njime i pad industrijske proizvodnje i rast spoljnotrgovinskog deficita.
I kao da to nije bilo dovoljno, nego je domaća industrija uništavana i direktnim napadima vlasti na pojedina preduzeća - na primer, uredbom vlade je bio odobren uvoz polovnih automobila do 6 godina starosti. Tim potezom je direktno povećan spoljnotrgovinski deficit za nekoliko stotina miliona maraka, uvezena je roba (automobili) koja je već delimično izraubovana a sve to da bi se kako-tako pronašli izvori svežeg novca od taksi i poreza novoj vlasti. Istovremeno je kragujevačkoj Zastavi zadat snažan udarac, jer je taj potez dokusurio ionako mizernu prodaju domaćih automobila. Ali, to se u krajnjoj liniji i želelo - jer su pojedine grupacije u DOS-u već pronašle kupce, ili kako oni vole da kažu: "strateške partnere" za Zastavu, boreći se međusobno za proviziju od prodaje. Razlog zašto Zastava još uvek nije prodata u bescenje je samo taj što je novac od provizije, iako će se raditi o milionima dolara na tajnim računima po zapadnim bankama, isuviše mali za apetite svih koji bi da se ogrebu, pa u međusobnom podmetanju nogu niko nije uspeo da izgura stvar do kraja. Manje-više ista situacija je i sa duvanskom industrijom - više različitih grupa unutar DOS-a se gloži oko prodaje proizvodnih prava i kapaciteta velikim zapadnim monopolistima. Otuda i afera oko BAT-a, prepucavanje Đinđića i Velje Ilića po medijima, kao i najave i demantiji o otvaranju fabrika BAT-a, Ronhill-a i drugih po Srbiji.
Uprkos izjavama ministra policije, Dušana Mihajlovića, kako ne postoji sprega između vlasti i organizovanog kriminala, DOS je preuzeo brojne poslove i kadrove starog režima. Cigarete i alkohol se još uvek ilegalno uvoze u ogromnim količinama, i zaista smešno zvuči izjava vlade da je povećanje prihoda od taksi na uvoz cigareta povećana za 30 miliona maraka, kada se i dalje iznos nenaplaćenih taksi kreće oko jedne milijarde maraka. DOS je već godinu dana u stanju da potpuno kontroliše granice i uvoz budući da ima apsolutnu vlast u Srbiji, i stvarno fantastično zvuči tvrdnja da se tako krupan šverc događa bez njihovog znanja i saglasnosti. Indikativno je i da istraga povodom ubistava i otmica stoji u mestu iako je Mihajlović nebrojeno puta nudio svoju ostavku ako se slučaj ne rasvetli za deset dana, a onda je naprasno zaboravljao. Niko nije uhapšen iz sveta podzemlja i iz službe DB za koju je DOS za vreme Miloševića govorio da je korumpirana i blisko povezana sa organizovanim kriminalom, pa se postavlja pitanje - ako su svi još uvek na svojim mestima i rade ono što su do juče radili, šta se onda promenilo? Ništa, naravno.
Novi režim je napravio kompromis sa mafijom i ostacima starog režima, zadovoljavajući se procentom prihoda i za uzvrat nudeći "legalizaciju" i okretanje glave na drugu stranu. Tako je i dan danas Bogoljub Karić jedan "veliki i uspešan biznismen", koji će, eto, platiti nešto poreza na ekstraprofit, i moći da zadrži imperiju koju je izgradio pljačkajući narod i državu celu deceniju zahvaljujući privilegijama i sprezi sa bivšim režimom. Zakon o ekstraprofitu je sprdnja sa pravdom - njime se amenstiraju sva dela privrednog kriminala i ljudi koji su svesno upropaštavali pre svega društvena preduzeća i svojinu, a obaveza isplate tog poreza se vrlo često nameće samim društvenim preduzećima!
U proteklom periodu, nominalne zarade su porasle sa 120 na oko 200 nemačkih maraka (sam ovaj podatak je vrlo diskutabilan!), što po ministru finansija, Đeliću, i ostalim članovima vlade predstavlja krunski dokaz uspeha ekonomske politike u proteklom periodu i rasta životnog standarda. Međutim, ovakvo iznošenje poluistina i njihovo nakaradno tumačenje teško da može zavarati bilo koga jer je pad životnog standarda očigledan prostim poređenjem onoga što se moglo kupiti za jednu platu ranije i sada. A za takva poređenja su sposobni i potpuni laici. Istina, došlo je do izvesnog rasta zarada u nominalnom iznosu, ali realne zarade su drastično pale. Stopa rasta cena je nadmašila rast zarada, što nije moglo da prikrije nikakvo dovijanje činovnika u statističkim službama. Posebno značajan je bio rast cena osnovnih životnih namirnica i roba koje direktno utiču na životni standard građana a naročito najsiromašnijih slojeva. Hleb je poskupeo sa 3 na 15 i više dinara, što predstavlja povećanje od 500%, a slično je i sa drugim životnim namirnicama čije cene je Miloševićev režim držao pod kontrolom plašeći se socijalnih nemira. Poskupelo je mleko, ulje, meso, i sve ono čega se radnici ne mogu odreći. Nova vlast je iskoristila poverenje i naivnost radnika koje je pozvala na žrtvovanje i trpljenje, i pustila ove cene da divljaju, obećavajući im prosperitet koji bi to omogućilo. Ali, vreme je prošlo, cene su ostale visoke, a zarade nisu realno porasle tako da nezadovoljstvo raste iz dana u dan. Pod izgovorom "ispravljanja dispariteta", ma šta to značilo, povećana je cena struje preko 100%, telefonske usluge su poskupele čak 5 puta uz istovremeno skraćenje trajanja telefonskog impulsa i ukidanje povlašćenih tarifa. Lekovi i komunalne usluge su takođe poskupeli nekoliko puta. Recimo, voda je poskupela 4 puta, odnosno 400%, a grejanje 100%. Radnici Srbije su dobili svetske cene roba i usluga, "ispravljene disparitete", ali su im plate ostale daleko ispod svetskog, pa čak i proseka regiona. Sva ova poskupljenja su dovela do promene strukture potrošnje, jer se sada znatno veći deo porodičnog budžeta odvaja na osnovne usluge bez kojih jedno domaćinstvo ne može - struju, telefon, komunalije, zatim na hranu i lekove. Ako cena neke robe koje se potrošač ne može odreći brže raste od rasta zarade, onda se povećava njeno učešće u potrošnji te zarade, što ostavlja manje novca za druge robe. Na primer, ako su računi za struju, telefon i komunalne usluge iznosili 10-30% porodičnog budžeta, sada oni zahvataju oko 30-50% primanja jedne porodice, što znači da se još manje novca može izdvojiti za odeću i druge potrebe, i da nužno dolazi do smanjenja kvaliteta i količine hrane koja se kupuje. Ovo posebno pogađa porodice sa najnižim primanjima jer su troškovi za ove usluge u velikoj meri fiksni i ne mogu se smanjiti štednjom. Stoga se ovakvo pogoršanje situacije radnika ne može anulirati niti prikriti nikakvim pričanjem o rastu nominalnih zarada.
Pored ekonomskih, nova vlast je izvršila i brojne druge napade na kvalitet života i prava ljudi u svom pokušaju završavanja uvođenja kapitalizma na ovim prostorima. Sprega crkve i države je ojačana, i uvedena je veronauka u škole što predstavlja ogroman korak unazad u pravima deteta - narušen je princip sekularne države. Deca od 7 godina koja tek treba da počnu da uče da pišu i shvataju neke osnovne pojmove o životu i svetu koji ih okružuje sada su izložena brutalnoj verskoj indoktrinaciji. Srećom, otpor uvođenju veronauke je ipak postojao, pa crkva nije uspela da je nametne kao obavezan predmet što je rezultovalo u veoma slabom odzivu učenika koji su odbili da pohađaju veronauku. Ipak, ovakvi potezi utiru put novim napadima crkve na prava dece i građana u budućem periodu.
Istovremeno je u toku dovršavanje napada na prava studenata koji su otpočeli još pre nekoliko godina, kada je Miloševićev režim uveo kategorije sufinanirajućih i samofinansirajućih studenata. Sada se kategorija sufinansirajućih studenata ukida, i uvode se fantastično velike školarine za samofinansirajuće. Ovime će pravo na obrazovanje biti uskraćeno velikom delu mladih koji neće moći da plate - a to će se neminovno odraziti na kvalifikacioni nivo radne snage u budućnosti a time i na celu ekonomiju. Pravo na znanje je jedno od fundamentalnih prava čoveka, i ovakvi napadi svojstveni kapitalističkim sistemima na zapadu ne mogu doneti ništa pozitivno. Iako dezorganizovani, studenti pružaju izvesan otpor ovakvim napadima na njihova prava primoravajući vlast na kompromise. Ali nažalost, ipak se postepeno i ovaj deo društva podvrgava nemilosrdnom i nehumanom razarajućem delovanju restoracije kapitalizma na ovim prostorima.
Kakav će biti ishod svih ovih događanja, zavisi od toga koliko će DOS u narednom periodu imati smelosti da nastavi sa napadima na prava i životne uslove radnika - što napadi budu jači i brži, brže će se formirati snažan otpor. Da odugovlače ne mogu večno, jer zapadni imperijalistički mentori postaju nestrpljivi, i sami pod pritiskom problema u svojim ekonomijama. Otpor i organizovanost radničke klase zavisiće i od snage i razvoja klasne svesti na globalnom nivou, posebno u najrazvijenijim kapitalističkim državama. Zahuktavanje klasne borbe tamo će svakako razbiti preostale iluzije u kapitalizam koje su gajene na ovim prostorima tokom poslednjih decenija.