Većina modernih udžbenika sadrži jednu od varijacija poznate definicije ekonomije, prema kojoj je ekonomija nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i ograničenih sredstava koja imaju alternativne upotrebe.

Ovo svodi ekonomiju na proučavanje logike izbora u uslovima oskudice. Većina ljudi ne bi na ovaj način razumela taj izraz, ali proverite sami i videćete da se reč oskudica stalno iznova javlja u udžbeničkim definicijama ekonomije. Pol Semjuelson u svojoj knjizi "Economics", vrlo popularnom udžbeniku po kome se studira, govori o "velikoj oskudici" i kaže da kada dobra ne bi bila oskudna, onda ne bi bilo potrebe za naukom kao što je ekonomija. Prema tome, zasnovano na ovim definicijama, na ekonomiju se gleda kao na proučavanje proizvodnje i distribucije oskudnih dobara.

Dogma oskudnosti

Ova definicija se međutim može održati samo uz pomoć specifičnog značenja datog reči "oskudica". Normalan smisao oskudice je onaj u kontekstu manjka, ukazujući na to da postoji manjak ponude nečega u odnosu prema željama za njegovom upotrebom. Ekonomisti, pristalice teorije oskudnosti, međutim, definišu oskudnost kao odsustvo neograničene ponude. Pošto ni jedno dobro koje ljudi proizvode nije, niti će ikada biti, pristupačno u neograničenim količinama sva takva dobra su po definiciji "oskudna".

Oni ovo potvrđuju drugom pretpostavkom - da su ljudske potrebe neograničene. Ovo im služi kao potpora jer, ako su ljudske potrebne beskonačne čak i po normalnom značenju oskudnosti u vezi sa upotrebom - ponuda dobara će uvek biti ograničena. Ali, ova pretpostavka o ljudskim potrebama kao beskonačnim je podjednako dubiozna jer, dok su ljudske potrebe možda velike, one nisu neograničene. Niti one postoje van specifičnog društvenog i istorijskog konteksta već su određene od strane društva u kome određeni ljudi žive u određenoj vremenskoj tački i u praksi su uvek ograničene.

Ovoj ekonomskoj školi (koja je dominantna danas) potrebna je pretpostavka o oskudnosti - zasnovana bilo na nerealnoj definiciji oskudnosti, bilo na nerealnoj pretpostavci beskonačnih ljudskih potreba, jer je ovo osnova njihove tvrdnje da je najbolji način da se reši večiti ili/ili problem, sa kojim se po njima ljudi susreću kada treba da odluče šta da proizvode, pribegavanje novcu, cenama i tržistima. Oni žele da su u situaciji da dokažu da je sadašnji ekonomski sistem, pod kojim je većina vrednosti proizvedena za prodaju na tržistu, najbolji mogući. Drugim rečima, njima je potrebna pretpostavka oskudnosti, da bi mogli da izbegnu ovo pitanje.

Škola ekonomije koja se bazira na principu oskudnosti u pravu je kada vidi ekonomiju kao nauku koja proučava šta i kako se proizvodi, a naćin na koji se proizvodi je određen tržišnim sistemom. Ono u čemu oni greše je što gledaju na taj sistem kao na produkt "oskudnosti".

Oskudnost, u specifičnom značenju koje joj pridaju, postojala je kroz celu ljudsku istoriju, ali tržišni sistem - gde sve, uključujući i mentalnu i fizičku energiju ljudi, ima cenu i gde je svakome potreban novac da bi obezbedio ono što mu je potrebno - nastao je relativno skoro, pre oko 500 godina, a u potpunosti je došao do izražaja na mestima kao što su Amerika, Evropa i Japan tek u poslednjih 100 godina. On još uvek nije u potpunosti razvijen u većini ostalih delova sveta.

Osnova tržišnog sistema nije nekakva večna oskudica, već ukidanje prava pristupa većini ljudi zemljištu koje im omogućava da proizvode sopstvenu hranu, odeću i mesto prebivališta. Drugim rečima, njegova osnova je eksproprijacija većine populacije od svih produktivnih resursa osim njihove sopstvene sposobnosti za rad i koncentracija vlasništva nad ovim resursima u rukama manjine. Upravo je ova činjenica, a ne oskudnost, ta koja čini novac, cene i tržište univerzalnim odlikama života kakve su one danas.

Tako smo stigli do sledeće definicije ekonomije kao: nauke koja se bavi proučavanjem proizvodnje i distribucije bogatstva koja se prizvodi da bi se prodala na tržištu. Ekonomija ne proučava oskudna dobra, već dobra koja se iznose na tržište.

Šta je to bogatstvo?

Bogatstvo čini "bilo koji materijalni objekt ili usluga koji služe da zadovolje određenu ljudsku potrebu ili prohtev". Individualni primerak bogatstva je u ekonomiji poznat kao dobro.

Neka dobra koja su esencijalna za ljudski život, kao što su vazduh koji dišemo, toplota i svetlost koju nam pruža Sunce, obezbeđena du spontano od strane prirode bez ikakvog truda ljudi i stoga se nazivaju "slobodnim dobrima". Pa ipak, većina dobara, uključujući i ona koja su jednako esencijalna za ljudski život kao što je hrana, moraju biti proizvedena u smislu da ljudi moraju da troše svoju fizičku i mentalnu energiju da bi ih obezbedili, čak i ako se pod tim podrazumeva samo branje voćke sa drveta. Drugim rečima, većina dobara je produkt ljudskog rada.

Kada ljudi proizvedu dobro oni ne kreiraju nešto ni iz čega; ono što sto oni čine jeste transformacija delova prirode u nešto što je njima korisno. Ova transformacija se može sastojati samo od, kao što je slučaj kod ubranog voća, promene mesta nekog prirodno datog materijala; uopšteno govoreći doduše, osim promene mesta dolazi i do promene oblika.

Proizvodnja je, prema tome, proces transformacije delova prirode u dobra. Osim "slobodnih dobara", svo bogatstvo je proizvod ljudskog rada nad materijalima originalno nađenim u prirodi.

Bilo koja aktivnost koja transformiše delove prirode u nešto korisno za ljude je produktivna aktivnost. To je slučaj čak i kada je ta aktivnost samo promena mesta, pa je prema tome transport produktivna aktivnost. Isto tako je i skladištenje kao prezervacija korisnosti nekog dobra. Neki produkti rada su neopipljivi, kao što je friziranje, i poznati su kao "usluge".

Neki ljudi su tvrdili da neopipljiva dobra ne predstavljaju vrednost, i da je prema tome samo rad koji rezultira fizičkim proizvodom produktivan. Ali oni nisu u pravu. Jedina razlika između opipljivog i neopipljivog dobra, ili usluge, je što se ovo poslednje troši dok se proizvodi, no ono i dalje ostaje proizvod.

Dobra se mogu podeliti u dve glavne grupe. Prvo, ona koje direktno troše ljudi da bi zadovoljili svoje lične potrebe, ili "potrošačka dobra". Ona se mogu trošiti dok se proizvode (odredjene usluge) ili u jednom mahu (kao hrana ili struja) ili u toku određenog vremenskog perioda (kao što su na primer odeća, nameštaj, kuće).

Drugo, ona koja se koriste da bi se proizvela ostala dobra, ili proizvodna dobra (takođe poznata kao "intermedijarna dobra" i kao "sredstva za proizvodnju" ).

Ona se naravno konzumiraju (iskorišćavaju) ali da bi napravili druga dobra, a direktno od strane ljudi. U njih se ubrajaju materijali koji se ekstrahuju iz prirode, polu-proizvodi, alati, mašine, zgrade, nafta u sredstva za transport.

Osnova za tržišni sistem nije nekakva večna oskudnost, već odvajanje većine stanovništva od zemljišta koje im omogućava da proizvode sopstvenu hranu, odeću i smeštaj. Kao što je govorio Vilijem Peti (1623-1687), rad je otac materijalnog bogatstva, zemlja je majka.

Pa ipak, ljudi su životinje koje prave i koriste oruđa, pored vrlo osnovnih produktivnih aktivnosti kao što su branje voća sa divljeg drveta, proizvodnja uključuje i treći element: oruđa i mašineriju koju ljudi koriste da bi transformisali prirodno date materijale u bogatstvo. Ova proizvodna dobra su naravno izvedena iz ova dva faktora pošto su oni poprimili trenutni oblik uz pomoć ranijeg opredmećenog ljudskog rada na prirodno-datim materijalima.

"Distribucija" bogatstva je jednostavno govoreći način na koji se distribuiralo ono što se proizvelo - ili raspodelilo - među članovima društva.

Tržišni sistem

Samjuelson opisuje sadašnji ekonomski sistem (njegov idealni sistem) na sledeći način:

"Sve ima cenu - svaka roba i svaka usluga. Čak i različite vrste ljudskog rada imaju cene, uobičajeno nazivane nadnice. Svako prima novac za ono što prodaje i koristi taj novac da bi kupio šta zeli".

Tako, pod tržišnim sistemom ogromna većina dobara (mada ni u kom slučaju sva, kao što ćemo uskoro videti) se proizvodi da bi bila prodana. Dobro koje se proizvodi radi prodaje se naziva, u modernoj ekonomiji, "ekonomsko dobro" ( ili "roba" u marksističkoj ekonomiji - obratiti pažnju na Semjuelsonovu upotrebu iste reči gore da bi jednostavno opisao neopipljiva dobra). Koncept ekonomskog dobra isključuje čitav niz ne-tržišnih dobara kao što su: kućni rad, povrće koje raste u vašoj bašti, kućne popravke i dobrotvorni rad. Ovo samo po sebi potvrđuje da ekonomija nije zainteresovana za proizvodnju i distribuciju bogatstva uopšte, već samo za proizvodnju i distribuciju bogatstva koje je proizvedeno radi prodaje.

Dobra proizvedena za tržište imaju "ekonomsku vrednost" uz njihovu osobinu da zadovoljavaju neku ljudsku potrebu ili prohtev, i njihovu upotrebnu vrednost. Ova ekonomska vrednost se meri količinom drugih ekonomskih dobara za koje ona mogu biti razmenjena. U novcu se to uobičajeno izražava kao njihova cena.

Ovo znači da pod tržišnim sistemom svi osnovni fizički faktori umešani u proizvodnju - prirodno-dati materijali, ljudska mentalna i fizička energija i proizvodna dobra - imaju monetarnu vrednost. Oni postaju "kapital". Shodno tome "kapitalizam" je drugo ime za tržišni sistem.

U svom originalnom značenju kapital je suma novca iznajmljena uz kamatu a i dan danas se koristi u ovom smislu. Pod tržišnim sistemom postoji i drugi način - to je u stvari dominantan način - na koji oni sa kapitalom, ili kapitalisti, mogu napraviti novac, a to je da ga iskoriste da bi kupili proizvodna sredstva sa namerom da ih koriste da bi proizvodili vrednost za prodaju. Upravo je to ono što ih pretvara u kapital. (pomalo zbunjujuće, ekonomisti koriste reč kapital takođe da bi ukazali na fiksna produktivna dobra kao što su: zgrade, mašine i fabrike isključujući time zalihe sirovina i gotovih proizvoda i radove u toku kao i slučaj isplate najamnina, plaćanja goriva i usluga, stvari koje računovođe logičnije računaju kao kapital).

Sam čin kupovine proizvodnih sredstava da bi se neko upustio u proizvodnju dobara za tržište naziva se "investicija" a monetarna dobit koja se dobija kao rezultat toga se naziva "profit". Ukupna monetarna vrednost novostvorenog bogatstva u određenoj zemlji u određenom vremenskom periodu naziva se "nacionalni proizvod". Ono se distribuira tako što se otkupljuje od strane članova društva iz monetarnih primanja koja dobijaju i koja se inicijalno generišu u trenutku proizvodnje u formi najamnina i plata ili profita.

Upravo su ovi odnosi, koji se uspostavljaju tek kada je većina bogatstva proizvedena radi prodaje, ti koji formiraju suštinu izučavanja ekonomije. Ekonomija je nauka koja proučava faktore koji upravljaju proizvodnjom i distribucijom vrednosti pod tržisnim sistemom proizvodnje radi profita.