Od već loše, situacije je postala još gora na svetskom tržištu finansija. Nakon tri propale banke u SAD i jednoj u Švajcarskoj, tržište traži sledeću slabu kariku.

Jutros je Dojče Bank bio u fokusu usled pada cene akcija od 13%, a ni ostale banke nisu u boljem stanju. Ovo pokazuje da i nakon 15 godina ‚‚kreditskog stiska” ništa nije rešeno.

Još jedan dan, još jedna kriza

Prošle nedelje, propale su i Banka Silicijumske doline i Signature Bank, nakon što su njihovi deponenti, uglavnom iz biznisa, povukli desetine milijardi dolara sa svojih računa, plašeći se da im neće moći pristupiti na neki duži period ili da će ih potpuno izgubiti.

Banke su počele padati kao domine, počinjući od najslabijih. Jedino garancijom svih depozita Federalni regulator i Federalna rezerva uspeli su zaustaviti taj trend.

Čak ni to nije bilo dovoljno. U četvrtak su velike banke dale preko 30 milijardi dolara Banki Prve Republike, koja je delovala kao sledeća žrtva.

Istovremeno je Kredit Svis, švajcarski bankarski gigant, silom prilika, postao dio svog većeg rivala UBS.

Za razliku od američkih, Kredit Svis je globalna banka i njen kolaps bi imao globalne posledice. Regulatori su je klasifikovali kao jednu od 30 ‚‚globalnih banki od sistemskog značaja”. Implozija Kredit Svisa značila bi katastrofu za svetski finansijski sistem.

Švajcarska centralna banka ponudila je 54 milijarde dolara garancije Kredit Svisu da bi opstao. Ali ni to nije bilo dovoljno. Na kraju, banka je morala biti spašena kombinacijom državnog novca i spajanjem sa UBS.

Slika: investing academy pro Flickr

Ova turbulencija otkriva nastavak nestabilnosti svetskog kapitalizma. Ovo je sada već treća ili četvrta ozbiljna finansijska kriza od 2008. Desila se kriza tržišta državnih obveznica 2011. i 2012; COVID-19 kriza; britanska kriza državnih obveznica u septembru; i sada još jedna komercijalna bankarska kriza.

Jeftin novac serviran finansijskim tržištima u vidu kvantitativnog olakšanja, posebno od 2011, čuvao je finansijski sistem od ozbiljnih poteškoća. Ali tome je sada došao kraj.

Pritisak kamatnih stopa

Rastuća inflacija naterala je centralne banke da promene kurs. Od 0% kamatnih stopa i štampanja novca, morale su ubrzano da povećavaju kamatne stope. Ovo je njihov najbrži rast još od ranih 1980-ih. Žerom Pavel, predsednik Federalne rezerve, izjavio je u avgustu prošle godine:

‚‚Sprovodimo jake i brze mere da smanjimo potrošnju kako bi se bolje poklopila sa ponudom i kako bi se zaustavila inflacija. Nastavićemo sa tim dok nismo sigurni da je posao gotov.”

Dodao je u oktobru: ‚‚Moramo završiti sa inflacijom. Voleo bih da postoji bezbolan način da to uradimo. Ne postoji.”

Sada počinje taj bol. Tehnološki sektor daje otkaze i građevinski sektor takođe počinje da se muči.

Banke, posebno SVB, uhvaćene su sa velikom količinom državnih obveznica u svom posedu. Ovo je možda delovalo kao dobra ideja pre godinu ili dve. Ali ova ‚‚vrlo bezbezdna” sredstva nisu više bezbedna.

Kada je SVB morao da ih proda kako bi pokrio depozite koji su bili povučeni, završili su sa velikim gubitkom. Logično, državne obveznice sa 1% kamatne stope nisu privlačne investitorima, kada mogu da dobiju iste takve sa 4% kamatne stope na tržištu.

Slika: Federalreserve, Flickr

Dokle god postoji mogućnost da se obveznice čuvaju do sazrevanja (10, 20, 30 godina), onda problema nema. Međutim, ako postoji potreba da se prodaju u trenutnim uslovima, onda se moraju prodati sa gubitkom. Takvi gubici pretili su SVB-u da postane insolventan, što ih je nateralo da pokrenu po sebe lošu ponudu akcija.

Sigurnost postaje nesigurnost

Jedan od razloga zašto su banke toliko involvirane u tržištu obveznica je da bi bile usklađene sa novim regulativama uvedenim posle krize iz 2008. Ideja je bila da prisiljavanjem banaka na posedovanje velike količine ‚‚sigurnih” sredstava, osiguraju da se ne ponovi 2008.

Naravno, to sve zavisi od toga šta se smatra sigurnim. Ono što je bilo sigurna investicija pre dve godina danas je rizična. Kako je rekao Greg Ip za Volstrit žurnal: ‚‚Problem je u tome što se finansijeri prekomerno fokusiraju na sigurne strategije, sve dok ne postanu nesigurne.” To znači da previše sigurnosti postane nesigurnost.

Ova strategija dovela je do toga da banke kupuju mnogo državnih obveznica, koje su bile viđene kao sigurne investicije. Banke su povećale svoju izloženost ovim obveznicama sa 12% na 20%. Ali ono što je jednom bilo sigurna investicija sada je postala problematična.

Ovo je ponovljena priča sa krizom britanskih državnih obveznica u septembru 2022, kada se iz penzionih fondova, na predlog penzionih regulatora, značajno ulagalo u finansijska sredstva koja su praktično bila opklada da će kamatne stope britanskih obveznica ostati niske. I ovo se smatralo sigurnom opkladom.

Međutim, kada se stopa obeznica naglo povećala nakon najava ekonomskih promena od strane tadašnje premijerke Liz Tras, penzioni fondovi morali su brzo da prodaju ova sredstva da bi se uskladili (opklada je prestala biti sigurna). I kako su to uradili, to je stavilo još veći pritisak na britansko tržište obveznica, izazivajući stope obveznica da se povećaju i prisiljavajući penzione fondove opet na prodaju. Time se stvorio začaran krug.

Sa bankama je sve u redu dokle god mogu da zadrže obveznice dok ne sazreju. Ali ako moraju da ih prodaju preuranjeno i jakim tempom, onda brzo upadaju u problem. Ovo se desilo sa SVB, Kredit Svis, Signature u prethodne dve nedelje.

Prevelike da bi propale

Ove banke su možda bile najslabije karike, ali nisu u tome usamljene. Martin Vulf ističe da cifre Federalne rezerve pokazuju razliku između sredstava i obaveza američkih banaka na 2,2 biliona dolara na papiru. Ali procenjuje se da bi 2 biliona dolara propalo kada bi se morale prodati danas. Ovo bi praktično bacilo bankarski sektor u insolventnost, jer bi njihova sredstva bila manje vredna nego njihove obaveze.

‚‚Masovno povlačenje sredstava iz banaka pogurao bi ove gubitke na površinu i zbrisao kapital,” zaključuje Vulf. ‚‚Da bi sprečile ovo, vlasti će možda morati da zaštite sve depozite.”

To je baš kako se i ponela Federalna rezerva. I ostale centralne banke će uraditi isto prema potrebi.

Time što centralna banka garantuje za svaku banku oni uopštavaju krizu. Njihova politika pretvara krizu pojedinih banaka u krizu celokupnog sistema. Oni nacionalizuju rizik, dok naravno privatizuju profite.

Ovim kriza bankarskog sistema postaje kriza centralne banke. I ovo znači krizu celokupnog kapitalističkog sistema.

Ceo bankarski sektor je značajno više monopolizovan u poslednje tri decenije. To znači da je većina bankarske industrije završilo u kategoriji ‚‚prevelike da bi propale”.

1992. tri banke su kontrolisale 10% američkog bankarskog sektora. Sada to iznosi 40%. U drugim zemljama stepen monopolizacije je još veći, gde tri najveće banke drže 60-80% tržišta.

Posledica propasti neke banke su zbog toga katastrofalne, ne samo za same banke, nego za ekonomiju uopšte.

Država dolazi u pomoć

Ovo takođe znači da regulatori i vlade iznova moraju spašavati banke. Banke dave ekonomiju, kao što vidimo na primeru SVB. Preduzeća koja su zapošljavala četvrt miliona radnika bila su pod pretnjom mogućnosti da ne mogu da plate račune i isplate plate. A SVB čak nije ni smatran dovoljno velikim da bude od ‚‚sistemskog” značaja.

Kako reče Vulf: ‚‚Bankarstvo se razotkriva kao deo države koja se pravi da je deo privatnog sektora.”

Buržoaski komentatori vole da pričaju o ‚‚moralnoj opasnosti” vezanoj za spašavanje banaka, kao da postoji išta ‚‚moralno” u kapitalizmu. Ovo govori o tome da bi kapitalisti trebali propasti ako ne sprovode profitabilne strategije dugoročno i ako preteruju sa rizicima. Ali to se ne dešava.

Oni ne smeju da dozvole ovakvu devastaciju kakva je potrebna da bi se povratio ekvilibrijum kapitalističke ekonomije. Više od trećine američkih bankarskih institucija propalo je tokom tridesetih godina i deponenti su izgubili oko 150 milijardi dolara u današnjem novcu.

Kriza bi trebala da prisili preduzeća i banke da propadnu kako bi otvorile put onim profitabilnim.

Apsurdno, prema anarhičnoj logici kapitalističke ekonomije, masovno nezaposlenje i patnja za radničku klasu potrebni su da bi stvorili novi ‚‚ekvilibrijum” u ekonomiji. Buržoaski ekonomista Žozef Šumpeter eufemistično je ovo nazvao ‚‚kreativnim unišitenjem.”

Ali ovo se ne dešava. Vlade i centralne banke iznova održavaju ekonomiju na aparatima. Ovo je dovelo do pojave tzv. ‚‚zombi” kompanija, koje gube novac i trebale bi da bankrotiraju, ali koje bivaju održavane u životu na bazi jeftinog kredita. Kredit Svis je zapravo bio zombi banka koju je održavao jeftin kredit.

Sa politikom rasta kamatnih stopa, vladajuća klasa je trebala da zaustavi ovu tendenciju. Ali sada su se povukli. Čim se pojavila mogućnost ozbiljne štete za ekonomiju, centralni bankari su uprkos svojim jakim rečima ubrzo odustali da se suoče sa posledicama svoje politike.

Ovo oslikava situaciju gde slobodno tržište više ne funkcioniše. Proizvodne snage prerasle su uskost privatnog vlasništva. Monopolizacija banaka, njihova povezanost i međusobna zavisnost slika su monopolističkog kapitalizma.

Tržište ne podnosi ovo i državni aparat uleće sa prećutnim priznanjem o bankrotu kapitalističkog sistema i završetku njegove istorijske uloge.

Inflacija ostaje

Nova finansijska inicijativa Federalne rezerve otvara novo poglavlje besplatnog ili jeftinog kredita i njihovo poslednje povećanje kamatnih stopa, koje su uveli ove nedelje i koje je trebalo da iznosi do 0,5 posto, smanjeno je na 0,25 posto.

Štaviše, Federalna rezerva promenila je svoju retoriku. Od govora o ‚‚tekućem” rastu kamatnih stopa, počeli su da govore da bi ‚‚dodatna” povećanja mogla biti potrebna.

Zašto? Nije teško zaključiti. Bajden i Pavel pogledali su na 250.000 poslova koji su bili u opasnosti; na potencijalni bankarski kolaps u stilu tridesetih, koji su pratili trkovi na banke i zaključili su - ne dokle god se mi pitamo.

Američki radnici već pate i ovo bi pojačalo pritiske na njih. Već sada komunizam je postao popularan među omladinom i ideja socijalizma ima podršku velikog dela društva. Pozicija političkog centra je propala i vladajuća klasa je izgubila kontrolu nad mnogim njenim predstavnicima. Nije ni čudo da su trepnuli.

Istovremeno, postoji konstantan pritisak ponude u jednačini inflacije.

Pavelov plan je bio da putem rasta kamatnih stopa učini radnike i preduzeća siromašnijim i time umanji potražnju u ekonomiji. Ali nije imao plan kako da se suoči sa problemima ponude.

Vladajuća klasa nema plan kako da se nosi sa vrtoglavim rastom cena sirovina, energije, prevoza itd. Centralne banke ne mogu da urade ništa povodom protekcionizma i masovne potrošnje na militarizaciju. Sve ovo pojačava inflatorne pritiske i ne može biti rešeno bez udaranja na neki deo ekonomije.

Kako američki buržoaski ekonomista Kenet Rogof argumentuje za Fajnenšl tajms, osvrćući se na cenu odbrane, zelene tranzicije i ‚‚populizma”:

‚‚To znači da čak i da se inflacija povuče, centralne banke će možda morati da drže kamatne stope visokim tokom sledeće decenije, za razliku od prethodne, samo da bi inflacija mogla ostati stabilna.”

Rogof dodaje: ‚‚Stvari će biti teže za Federalnu rezervu. Plusevi i minusi sa kojima će se suočiti sledeće nedelje [referišući se na porast kamatnih stopa ove nedelje] mogli bi biti samo početak.”

Ako je Federalna rezerva prisiljena da uspori rast kamatnih stopa da bi sačuvala bankarski sektor, teško da će nešto zaustaviti povećanje inflacije. Znak upozerenja može se videti na primeru britanske inflacije koja se znatno povećala prethodni mesec.

Dodavanje ulja na vatru

Naravno, neka preduzeća zarađuju ogromne pare u ovoj situaciji.

Prema britanskom sindikatu Junajt: ‚‚Prosečna profitna marža u firmama FTSE 350 skočila je za 89% u prvoj polovini 2022, poredeći sa prvom polovinom 2019.” Naftni gigant BP je duplirao svoje profite na 23 milijarde funti. Još neki od velikih pobednika su i poljoprivredne multinacionalne kompanije, koje su doživele rast svojih profita za 200%.

Ovo je pokrenulo levičarske ekonomiste da pozivaju na delovanje protiv multinacionalnih kompanija. Ali jedina mera koja bi mogla da upali je nacionalizacija. Jedino proizvodnja za interese društva umesto privatnog profita mogla bi naterati ove monopole da se odreknu svojih profita u interesu čovečanstva. Ovi skokovi u profitu su samo još jedna uvreda za radnike koji se bore da nahrane i sačuvaju sebe i svoje bližnje.

Primetno je kako i švajcarska i američka vlada imaju problem da istaknu kako će bankari i investitori morati da plate za poslednji talas spašavanja banaka. Očigledno se boje besa koji bi izazvao novi blanko ček bankarima.

Ali niko ne shvata ova obećanja ozbiljno. Ako se šteta može ograničiti na nekoliko malih banaka, to bi bilo moguće. Ali cela situacija stvara sve veći pritisak na banke. I samo je pitanje vremena kada će sledeća banka pasti.

Situacija ima ogroman efekat na klasnu borbu. Nastavak inflacije izazvaće više štrajkova i borbi za odbranu plata i uslova rada. Sindikalne vođe mogu potpisati samo toliko trulih dogovora dok ih ne sustigne pobuna odozdo. U ovom momentu, čak i najbolji dogovori uglavnom iznose 2 do 3 posto smanjenja realnih plata. Većina dolazi na čak 5-6 posto.

Koliko će dugo radnici ovo trpeti? Ovo je već druga godina dvocifrene inflacije u naprednim zemljama kapitalizma. U ‚‚zemljama u razvoju” situacija je još gora.

Slika: Surekha Samarasena, Wikimedia Commons

Očigledno se buržoazija nadala da će brzo završiti sa inflacijom, kao i sa nekom vrstom dogovora u Ukrajini. Ali rat u Ukrajini se nastavlja i pritisak na bankarski sistem znači dodatan rast kamatnih stopa koji bi mogao izazvati još jednu bankarsku krizu u stilu 2008. Ovog puta bi, ipak, nakon 15 godina mera štednje, rezova i nestabilnosti, uslovi bili potpuno drugačiji i efekat bi bio mnogo drastičniji.

Vladajuća klasa će bez sumnje račun položiti radničkoj klasi u vidu smanjenja plata, masovnog nezaposlenja, rezanja u javnoj potrošnji i rastu poreza.

Kako god da se izvuku iz trenutne krize, izazvaće još više patnje za radničku klasu, a time i nove talase klasne borbe. Prošle godine je inflacija već izazvala revolucionarni pokret u Šri Lanci. Gde će biti sledeći? Niko ne zna. Ali slične okolnosti se pripremaju na sve strane.

Tekst originalno objavljen 24. marta 2023.