Preuzimanje Kredit Svisa (Credit Suisse - CS) od strane UBS[1] otkriva izuzetnu nestabilnost svetskog finansijskog tržišta. Ono održava trulost svetskog kapitalističkog sistema. Kao i uvek, dok se bankari kockaju, radničkoj klasi se naplaćuje račun.
 |
| Izvor: eflon, Flickr |
Bankrot CS verovatno bi direktno doveo do svetske finansijske i na kraju ekonomske krize. Federalni odbornik Keler-Suter opisuje ovo UBS-ovo preuzimanje kao „komerijalnu soluciju.“ Kako su korišćeni hitni zakoni i državne garancije od 209 milijardi franaka, vidimo da je ta izjava čista laž. Država koja bi prema liberalnom mitu „ne bi trebala da interveniše u ekonomiji“ morala je da dekretom spase kapitaliste od njih samih, i to drugi put u 15 godina!
Da bi učinila preuzimanje primamljivijim UBS-u, tj. da bi spasila finansijski sistem, posebno rizične obveznice (AT1) su podržavljene, a pravo glasa akcionara je pravno ukinuto. Demokratija i vladavina prava u kapitalizmu su samo senka diktature finansijskog kapitala. Interesi radničke klase, koja će biti žrtva u vidu masovnih otkaza ili kresanja penzionih fondova, nisu uzeti u obzir. Radni narod će na kraju krajeva platiti cenu spašavanja banaka.
Dramatični događaji u vezi sa CS su od ogromnog značaja za klasnu borbu u Švajcarskoj. Nakon bankarske krize iz 2008, iza koje su sledili pandemija, debakl o parazitskoj neutralnosti u vezi Ukrajine, i inflacija, radnička klasa gleda kako švajcarska stabilnost isparava, iako je delovalo da će trajati zauvek.
Nije u pitanju “loše upravljanje”, već kapitalizam u propadanju
Krah CS je odraz akutne krize kapitalizma. Da bi se borila protiv galopirajuće inflacije, vladajuća klasa ima jedno jedino sredstvo: povećanje ključnih kamatnih stopa da bi izvukla livkidnost iz tržišta. Iznova smo pokazivali da kapitalisti nemaju adekvatno rešenje. Krah Banke Silicijumske doline (SVB) bio je direktna posledica rasta kamatnih stopa. Kolaps SVB izazvao je detonaciju u celom finansijskom sistemu, koja je na kraju dovela do implozije u CS. Dramatični događaji u poslednjih nekoliko dana pokazali su nestabilnost kapitalističke svetske ekonomije.
Lanac je pukao na najslabijoj karici. Niko nije imao pouzdanja da će već oštećeni CS imati i najmanju šansu da preživi u novoj klimi krize, rata, inflacije, rasta kamatnih stopa i recesije. Desio se istorijski odliv sredstava u iznosu od preko 10 milijardi po danu. Prošle srede Švajcarska nacionalna banka (SNB) izdala je jemstvo od 50 milijardi – ali sudbina CS je već bila zapečaćena.
Međutim, bilo bi pogrešno tražiti uzrok propasti CS u „lošem upravljanju.“ CS je bila najtrulja među trulim jabukama. Ceo finansijski sektor je uključen u riskantno poslovanje i špekulaciju. Ogromne količine fiktivnog kapitala i finansijske špekulacije izraz su dubine krize kapitalizma.
Još od 1980-ih, svetski bankarski sektor i cela kapitalistička ekonomija tonuli su sve više u mulj finansijske špekulacije. Ovo je posledica organske krize. Postoji sve manje investicionih prilika u stvarnoj ekonomiji, jer ona daje nikakve ili male profite, usled prekomerne proizvodnje. Investicije u industriju opadaju, dok se špekulativni mehuri naduvavaju do pucanja. Izuzetni rast fiktivnog kapitala i špekulativnih transakcija nije moralna anomalija bankara. Oni su posledica čeličnih zakona kapitalizma, konkurencije i trke za profitom, sve u periodu pada sistema.
CS je bio suočen sa ovim ograničenjima u kontekstu rastuće konkurencije i dugoročnog opadanja švajcarskog imperijalizma. Od 1990-ih najkasnije, velike švajcarske banke pokušale su se takmičiti u riskantnim investicijama sa velikim američkim i drugim bankama. Ovi manevri su se vratili kao bumerang, posebno u slučaju UBS za vreme bankarske krize 2008. Kako su švajcarske banke bile na kolenima nakon 2008, SAD i EU su iskoristile tu priliku da zbace tajnost sa švajcarskog bankarstva. Ovo je bio izuzetan udarac na prilike za profit banakama. Od tad, posebno se CS okrenuo još više ka visokorizičnom i špekulativnom investiranju. Kao što smo pokazali prošle godina u vezi sa Tajnama Svisa (Suisse Secrets), svi skandali CS u poslednjim godinama pokazuju duboku krizu švajcarskog finansijskog centra.
Novi mega-UBS: Švajcarska u epicentru kapitalističkog zemljotresa
Sada će CS preuzeti UBS po bagatelnoj državno-zaštićenoj ceni. Mogućnost državnog preuzimanja CS ubrzano je odbijena, jer bi izazvala ekstremni rizik za državne finansije i time bi pokrenula mnogo veću osudu javnosti. Vlada se uplašila ovakvog scenarija, te je zato progurana solucija sa UBS. Ovo usiljeno švajcarsko spajanje bilo je preferirano od strane bankarskih kapitalista SAD, Velike Britanije, EU i Švajcarske naspram spašavanja CS od strane Saudijske nacionalne komercijalne banke, koja je bila drugi kandidat. Na ovaj način bi se položaj švajcarskog bankarskog centra održao u vidu „neutralnog“ gomilanja sredstava iz celog sveta, barem zasad.
Moramo biti potpuno jasni: ovo spajanje banaka neće rešiti nikakve probleme. Baš suprotno, napraviće samo veći problem u budućnosti. Umesto dve velike banke, Švajcarska sada ima jednu megabanku izloženu vrlo špekulativnom međunarodnom finansijskom tržištu. Samo je pitanje vremena do sledeće bankarske krize i spašavanja.
Kratkoročno i naivno postoji nada da će se uporedno stabilnija situacija UBS preneti na CS kao podružnicu. Ovo ni u kom slučaju nije osigurano. UBS preuzima potpuno nezdravu banku. Cene UBS-ovih akcija postale su izuzetno nestabilne od preuzimanja. Razne agencije ocenjivanja banaka umanjile su izglede novog UBS-a na „negativne.” Ne može se isključiti da će se tzv. kriza pouzdanja u CS preneti na UBS. Istorijski međunarodni ugled švajcarskog bankarskog centra uništen je, ili barem permanentno oštećen, u toku jednog vikenda.
 |
| Izvor: Martin Abegglen, Flickr |
UBS je i sam deo krize međunarodnog finansijskog sistema. Temelji ovog sistema napunjeni su dinamitom. Inflacija, pretnja recesije, istorijsko visoki dugovi, preteći državni bankroti, pucanje špekulativnih mehura, svi mogu da izazovi globalnu finansijsku krizu manje-više u bilo kom momentu. Izuzetna nestabilnost švajcarskog bankarskog centra će se nastaviti. Sa novim mega-UBS-om, Švajcarska je izuzetno izložena bilo kakvim kapitalističkim potresima.
Nova knjigovodstvena vrednost UBS-a je duplo je veća od švajcarskog BDP-a. Ako bi UBS morao biti spašen od strane švajcarske države, što je verovatan scenario ako uzmemo u obzir perspektive svetskog kapitalizma, Švajcarska bi dosegla zaduženost Italije sve u jednom zamahu. Sa spajanjem banaka, švajcarska vladajuća klasa iskoristila je još jedno oruđe protiv krize. Ali trenutna bankarska kriza je samo prvi udar. Ušli smo u najturbulentniji period kapitalizma. Kriza kapitalizma je definitivno stigla i u Švajcarsku.
„Čime buržoazija savladava krize? Time što priprema obimnije i silnije krize, a smanjuje sredstva za sprečavanje kriza.” Ove reči Marksa i Engelsa iz Komunističkog manifesta uklapaju se savršeno.
Period pripreme za društvene eksplozije
Ovo se takođe odnosi na celu ekonomsku situaciju. Inflacija je veoma opasna za vladajuću klasu, jer ima nekontrolisane ekonomske posledice i u krajnjoj liniji intenzivira klasnu borbu. Zato nacionalne banke podižu kamatne stope. Ali baš ovo podizanje kamatnih stopa je bilo glavni činilac u izazivanju kraha SVB i time trenutne bankarske krize.
Nacionalne banke reaguju na krah SVB, CS i drugih banaka ponovnim pumpanjem ogromnih svota državnog novca. Ali ovo opet povećava inflaciju. Kapitalizam i njegove vlade su u ćorsokaku. Moraju da biraju između inflacije i ekonomske (i finansijske) krize, a na kraju su dobile obe. Stvarna perspektiva su „stagflacija“ ili „slampflacija”, tj. dugi periodi visoke inflacije zajedno sa ekonomskom stagnacijom i dubokom recesijom. Štaviše, Damoklov mač[2] „majke svih dužničkih kriza“ (rečima ekonomiste Nurijela Rubinija) visi nad svetskom ekonomijom. Kapitalizam je pred savršenom olujom.
Mali švajcarski imperijalizam, izuzetno integrisan u svetsko tržište, biva disproporcionalno snažno pogođen u krizi svetskog kapitalizma. Krah CS-a je još jedna značajna prekretnica. Pre deset godina švajcarska buržoazija izgubila je privilegiju bankarske tajnosti. Godinama su se velike korporacije udaljavale od Švajcarske. Sa ratom u Ukrajini, švajcarska „neutralnost“ je pod stalnim napadom. U vreme protekcionizma, Švajcarska je stisnuta između velikih geopolitičkih blokova. Sada buržoazija gubi još jedan od svojih stubova – Kredit Svis. Prethodni vikend, bankarski centar, njena visoko hvaljena pravna sigurnost, Švajcarska kao biznis lokacija, podneli su velik pad ugleda i stabilnosti.
Švajcarska buržoazija u velikoj meri je na milosti ovih procesa. Ne može ih izbeći. Sve više je njen jedini način da ojača svoje profite napad na radničku klasu. Brutalni napadi na penzije, mere štednje širom zemlje i potpuno svaljivanje tereta inflacije na leđa radničke klase su samo početak. Švajcarska je samo na početku dugog perioda u kom će se klasne protivrečnosti ubrzano intenzivirati. Švajcarska klasna borba ušla je u period priprema za drutšvenu eksploziju.
Jedini put napred: eksproprijacija i radnička kontrola!
Dok hleb poskupljuje za 11 posto, rate zdravstvenog osiguranja rastu, radnice i radnici u sektoru nege kolabiraju pod pritiskom mera štednje. Ovaj vikend milioni ljudi gledali su uživo kako Federalni savet otkriva svoje prave lice kao političko krilo finansijskog kapitala.
Reformistička Socijalistička partija izjavljuje: „Sistemski i personalni neuspeh bankarskog sektora: ništa se nije promenilo od finansijske krize 15 godina ranije. Baš ništa. Menadžeri, akcionari, kao i cela industrija mora da odgovara za ovo.“ Ovo je potpuno tačno. Ali šta to znači konkretno?
 |
| Izvor: Der Funke |
Šta je alternativa „finansijskom kasinu? “ Odgovor SP je: „Sada nam konačno trebaju efikasne regulative.“ Ovaj zahtev, koji SP deli sa skoro svim buržoaskim partijama, kasni za potrebama radničkog pokreta koju trenutna situacija traži. Bazirana je na potpuno pogrešnoj analizi finansijskog kapitala.
Krah CS dokazuje vrlo jasno da nijedan zakon ili regulativa ne mogu pripitomiti kapitalizam. Dokle god su banke na vlasti, biće i masovne špekulacije, kraha banaka i time katastrofalnih kriza za radničku klasu. Ovo nije zato što su zakoni preslabi. Suštinski razlog je kapitalistička kriza prekomerne proizvodnje koja gura banke da investiraju u parazitske aktivnosti.
U kapitalizmu, nisu „regulative“ ono što odlučuje, nego zakoni kapitalističkog tržišta i krize koji usmeravaju kakve bankarske transakcije se poduzimaju i u kakve instesticije se ulaže.
Na ovaj način banke uzimaju ekonomiju i društvo kao taoca. One kontrolišu društveno bogatstvo koje je stvorila radnička klasa. One se kockaju uslovima života i budućnosti ljudi.
Glavni cilj vladinih mera uvedenih preko vikenda bila je da održi ovaj položaj banaka u društvu. Federalni savet dobio je eksplicitan mandat od međunarodnog i nacionalnog finansijskog kapitala da spase vladavinu banaka.
Radnička klasa sada plaća za ovo pomračenjem svoje budućnosti. Do 15,000 zaposlenih će dobiti otkaz u CS-u. Inflacija, koja se sada potpaljuje, nagriza plate radnika. Upotreba državnih garancija plaćaće se dubljim zasecanjem državnog budžeta. „Regulisati“ i time održavati vladavinu banaka znači spašavati sistem koji iznova stavlja interese manjine iznad potreba za ulaganje u zdravstvo, obrazovanje i ekološko restrukturiranje.
Danas, čak i najtvrdokorniji buržoaski ideolozi pričaju o nacionalizaciji banaka. Noje ciriher cajtung piše: „Štaviše, putanja je postavljena 19. marta za buduću nacionalizaciju UBS-a.“ Ali šta kapitalisti i njihov državni aparat misle pod nacionalizacijom je tzv. „privremeno javno vlasništvo.“ To znači da država preuzme propadajuću banku, obnovi je o svom trošku i onda je ponovo privatizuje i preda kapitalističkom finansijskom tržištu. Ovo pokazuje dve stvari. Prvo, da je nacionalizacija apsolutno moguća. Drugo, postavlja se ključno pitanje koja klasa će imati korist od toga.
Jedini put napred može biti potpuno razvlašćivanje kapitalista. Ne može se vladati onim što se ne poseduje. Cele banke moraju biti nacionalizovane bez kompenzacije i stavljene pod demokratsku kontrolu radničke klase. Bonusi i dividende menadžera i akcionara moraju se oduzeti. Radnička klasa stvara celo bogatstvo društva. Zato ona mora odlučiti kako i u šta se ulaže!
Međutim, trenutni događaji jasno pokazuju da je državni aparat oruđe kapitalista i neće nikad sprovoditi takve mere u interesu najamnih radnika. Nama treba vlast radničke klase. Oni koji žele da oslobode društvo od talačkih kriza banaka moraju se boriti za rušenje kapitalizma i građenje revolucionarne organizacije koja će aktivno voditi ovu borbu!
Tekst originalno objavljen u sredu 22. marta 2023.
[1] Prim. prev. UBS (Junijon banka Švajcarske) je najjača privatna banka Švajcarske, dok je Kredit Svis važila za drugu najjaču.
[2] Izraz Damoklov mač se danas koristi kao izraz za veliku nesigurnost koju donosi vlast. Simboliše mogućnost da velika vlast brzo propadne ili kobno završi.
