Obećanja i politički marketing DOS-a su se izlizali, u njih više niko ne veruje. Nema privrednog rasta, nema boljih plata,nema stranih investicija, i neće ih biti - to je saznanje koje se polako, ali neumoljivo rađa u glavama sve većeg broja običnih radnika širom zemlje. Na površinu isplivavaju veze vlasti, mafije i biznisa, korupcionaške i švercerske afere, privatizacija prljavim novcem...

"Mnogo ste isti!" - Ova duhovita varijacija na temu marketinškog slogana^[1] SD Partizan i njegove kontra-parole^[2] Zvezdinih navijača, poput zaraze se širi ulicama Beograda i sve jače odjekuje u pozadini afera koje iz dana u dan paraju medijsko nebo Srbije. Obećanja i politički marketing DOS-a su se izlizali, u njih više niko ne veruje. Nema privrednog rasta, nema boljih plata, nema stranih investicija, i neće ih biti - to je saznanje koje se polako, ali neumoljivo rađa u glavama sve većeg broja običnih radnika širom zemlje. Na površinu isplivavaju veze vlasti, mafije i biznisa, korupcionaške i švercerske afere, privatizacija prljavim novcem... Svakodnevno iskustvo divljeg, burazerskog kapitalizma u Srbiji na sopstvenoj, goloj koži polako otrežnjava i one najopijenije liberalnom propagandom kojom smo bili bombarodvani protekle dve ipo godine. Sve lakše se prepoznaju iste one pojave koju su odlikovale bivši režim i sistem personifikovane u liku Slobodana Miloševića. "Promene" na rečima je zamenio kontinuitet u praksi; reči je odneo vetar, dresovi su zamenjeni a ekipa je manje-više ista.

još jedan poraženi štrajk rudara Kolubare

Socijalno nezadovoljstvo neprestano raste, o čemu svedoče učestala upozorenja visokih sindikalnih birokrata upućena vlasti o revoltu radnika i očajnički pozivi na "socijalni diijalog" i kompromise^[3]. Sindikalna rukovodstva su u proteklih par godina odigrala izuzetno važnu ulogu u sabotiranju otpora radnika otkazivanjem štrajkova i demonstracija, kupovinom vremena lažnim pregovorima sa vladom kako bi se umorom slomio otpor i podgrevale iluzije u uspeh reformističkih zahteva... U poslednjih dve godine bezbrojni štrajkovi u skoro svim privrednim granama su poraženi zahvaljujući tome što ih sindikati nisu koordinirali ili čak uopšte nisu ni podržali. Rudari, profesori, tekstilci, zdravstveni radnici... stotine hiljada radnika je protestvovalo u protekle tri godine, ali zbog ograničenosti štrajkova na pojedinačna preduzeća vlast je uspevala da ih iznuri, iscrpi i demorališe, i u većini slučajeva porazi.

Demoralisanost porazima u borbi za ispunjenje najosnovnijih ekonomskih zahteva (plata, zadržavanja posla, itd.) se odrazila političkom apstinencijom na proteklim predsedničkim izborima, u odsustvu snage koja bi artikulisala interese radnika. Pre ili kasnije će ovo pasivno nezadovoljstvo prerasti u neki organizovaniji oblik otpora zbog objektivno teške ekonomske situacije u kojoj se oni nalaze, i upravo je to ono na šta Smiljanić, Čanak i drugi sindikalni "lideri" očajnički upozoravaju vladu.

Uz ogradu da je ekonomska realnost mnogo crnja i teža nego što to statistika - posebno zvanična - može (i želi) da prikaže, evo preseka stanja posle skoro tri godine "reformi" u Srbiji. Industrijska proizvodnja u poslednjih šest meseci je manja za 6%^[4] u odnosu na prošlu godinu, u kojoj je jedva dostignut nivo iz 2000. godine. Društveni proizvod sasvim sigurno neće moći da dostigne ni prošlogodišnjih 3%^[5] rasta, a spoljnotrgovinski deficit u prvoj polovini 2003. iznosi dve milijarde dolara^[6], što znači da će do kraja godine iznositi oko 4 milijarde dolara. Statistička sarma (jedni jedu meso, drugi kupus, u proseku svi jedu sarmu) zvana stopa inflacije iznosi nekih 3% za period od januara do juna 2003. godine, ali zato kumulativno od oktobra 2000. godine iznosi oko 230%. Realne zarade su, tvrde statističari, uglavnom pratile stopu inflacije što znači da su jednako bedne kao i sa početka "reformi". Posebno je interesantan podatak da je zvanična zaposlenost pala za par procenata u odnosu na 2000. godinu, ali da je zato zvanična nezaposlenost porasla za skoro 20%^[7]! Budući da se struktura i broj radno sposobnog stanovništva u Srbiji u protekle tri godine nisu drastično promenili, jasno je da je ovo nepodudaranje posledica metodoloških manipulacija pri statističkim proračunima. Kako bilo, procenjuje se da u Srbiji ima oko 950.000 nezaposlenih^[8]. I kao šlag na tortu, ministri (za privredu i privatizaciju) Vlahović i (za rad i zapošljavanje) Milovanović najavljuju još nekoliko stotina hiljada otpuštanja u narednih godinu-dve.

I pored evidentno katastrofalnih rezultata, baš kao i u susednim "zemljama u tranziciji" istočne Evrope, Argentini i drugde po Latinskoj Americi, domaća vlast do besvesti ponavlja ortodnoksnu neoliberalnu mantru iz univerzalnog recepta Međunarodnog monetarnog fonda: "privatizacija, liberalizacija, rezanje budžetske potrošnje" uporno žmureći pred činjenicom da je svuda upravo takva politika dovela do potpunog kolapsa već ruinirane i opljačkane privrede. No, to ne treba da čudi pošto je najveći deo visokih činovnika vlade direktno ili indirektno povezan sa Fondom, i što vlast zahvaljujući kreditima i donacijama u budžet uspeva nekako da zadrži nos iznad vode. Najveći deo kredita ide u krpljenje budžetskih rupa, kupovinu socijalnog mira i drugu neproizvodnu potrošnju, a teret duga se prebacuje narednim generacijama kroz gratis periode i "uspešno reprogramiranje". Posebno su interesantni aranžmani u kojima se kredit odobrava uz uslov da se jedan deo odmah iskoristi za "kupovinu magle" (plaćanje konsultantskih usluga) prelivajući tako deo novca u džepove inostranih i domaćih finansijskih lobija. Najnovija afera oko finansiranja G17+ i preusmeravanja miliona evra kredita i državnog novca koja je izbila oko smene guvernera NBS, samo je vrh ledenog brega... Kako vreme protiče ove "pozajmice za likvidnost" domaćoj vlasti bivaju sve tanje jer Fond i drugi politički i finansijski reprezenti interesa najvećih imperijalističkih sila procenjuju da se poslušnički režim stabilizovao na vlasti i da je na redu naplata kumuliranih dugova i kamata (trenutno nešto preko 12 milijardi dolara). Početak otplate se najavljuje za naredne dve godine, a iz javno publikovanog plana otplate je očigledno da će to imati teške ekonomske i socijalne posledice. Naime, za period od 2005. - 2010. su prognozirane stope rasta društvenog proizvoda od fantastičnih 5-10% koje bi omogućile vraćanje rastućih iznosa počev od oko milijardu dolara godišnje. Već sada se može sa sigurnošću reći da ovakva smela maštanja domaćih prognostičara nemaju ni najmanje uporišta u realnosti.

Još jedan od indikatora da tako neće biti je stalno rastući spoljnotrgovinski deficit koji je posledica kombinovanog dejstva dva faktora: liberalizacije uvoza i precenjenog kursa dinara. Sada već bivši guverner NBS Mlađan Dinkić, u duhu pravovernog monetariste tvrdoglavo se držao svog krstaškog pohoda na inflaciju i "stabilnog kursa dinara" ne obazirući se na ekonomske štete koje je takva politika proizvela. Istini za volju, možda to i nije toliko proizilazilo iz njegovih ubeđenja koliko iz diktata Fonda, jer se i novopostavljeni guverner, Kori Udovički - ekspert opšte prakse, kako je duhovito prozvana posle prelaska sa mesta ministra za energetiku, zaklinje da će se držati iste politike. Svejedno, činjenica je da je precenjen kurs dinara doveo do enromnog rasta uvoza svakakvih roba koje su preplavile domaća tržišta i istisnule domaće proizvođače, uz istovremeno poskupljenje izvoza. Stoga je domaća privreda doživela dvostruki udarac i tu takođe, pored privatizacije, treba tražiti jedan od uzroka pada proizvodnje. Na prvi pogled paradoksalno, istovremeno su rasle devizne rezerve NBS - ako je verovati Dinkiću - do nivoa od 2,8 milijardi dolara. Do povećanja rezervi je došlo zbog vraćanja jednog dela devizne štednje stanovništva u banke koje se morale deo deviza deponovati kao obaveznu rezervu na račune NBS, zatim zbog povećanog priliva deviza iz odobrenih kredita i donacija u proteklom periodu, i kroz menjačke poslove do kojeg je došlo zbog inflacije pri stabilnom kursu. Sve robe su poskupele ne samo u dinarima, nego i u devizama što je dovelo do faktičkog obezvređivanja devizne štednje građana i njenog ubrzanog trošenja. Stoga, rast deviznih rezervi nije bio odraz uspeha monetarne politike kako to tvrdi Dinkić. Kada se ovi - u suštini neodrživi - izvori njihovog rasta iscrpe, odnosno kada dođe vreme naplate kredita i kada se deficit ne bude mogao pokrivati devizama od novih kredita, one će se brzo istopiti. Zbog ovakvih rezultata Dinkićeve monetarne politike u poslednje vreme su se iz ekonomskih krugova bliskih vlasti koji su skloni trezvenijem razmišljanju počeli javljati sve glasniji zahtevi za korekcijom deviznog kursa. U tom svetlu se smena Dinkića, osim kroz prizmu konflikta DOS-a i G17+ oko startnih pozicija za nove izbore može posmatrati i kao odraz borbe interesnih grupa domaćeg kapitala koje žele da se zaštite od inostrane konkurencije, i uvozničkih lobija kojima odgovara precenjen dinar. Iako u ovom trenutku izgleda da je prva struja odnela prevagu, politički i ekonomski pritisci Međunarodnog monetarnog fonda i drugih instrumenata S.A.D. i E.U. onemogućiće svaku radikalniju promenu deviznog kursa i monetarne politike, i time vezati vlastima ruke u smanjenju deficita.

Mere fiskalne politike, a pre svega zahtevana smanjenja javne potrošnje (tj. izdataka za penzije, bolnice, školstvo...) i uravnoteženje bužeta sastavni su deo diktata Fonda. U prvim godinama vladavine DOS-a se budžetske rupe uspevale su se pokrivati donacijama i kreditima, a kasnije i prihodima od privatizacije. Ali, priliv inostranih sredstava je sve manji, prihodi od rasprodaje državnih i društvenih preduzeća su daleko niži nego što je planirano, i već se čuju prve stidljive najave ministra finansija Božidara Đelića da je budžetski deficit izvestan. Budući da je zbog ionako teškog ekonomskog položaja većine običnih ljudi drastično smanjenje javne potrošnje nemoguće bez ozbiljnih socijalnih potresa i pretnji po opstanak DOS-a na vlasti, izvlači se poslednji adut iz rukava. Kao što je Milošević 1996. prodao Telekom kako bi dobio milijardu ipo dolara za kupovinu još malo vremena na vlasti, tako se sada planira prodaja duvanske industrije, Elektroprivrede Srbije i Naftne industrije Srbije. Privatizacija ovih sistema neće doneti ništa pozitivno, osim "masnih" provizija na računima pojedinaca i nešto keša državi za kupovinu socijalnog mira. Ova preduzeća bi se pocepala na profitabilne i neprofitabilne delove, pri čemu bi neprofitabilni delovi ostali u rukama države i na teretu budžeta, a profitabilni delovi bi bili u funkciji što bržeg izvlačenja uloženog kapitala uz višestruki rast cena - kao što je iskustvo Telekoma pokazalo.

Način na koji je vršena privatizacija brojnih manjih preduzeća ne ostavlja mesta sumnji da će biti tako. Privatizovana su uglavnom rentabilna preduzeća, dok su firme-gubitaši ostavljene da istrule a radnici prepušteni sami sebi da na crnom tržištu traže dopunski izvor prihoda kako bi preživeli, ili su povremenim finansijskim injekcijama države ovim gubitašima sprečavani totalni kolapsi proizvodnje i bunt radnika. U rentabilnim preduzećima je menadžment namerno stvarao veštačka zaduženja i privid finansijskih gubitaka kako bi se, u dogovoru sa vlastima i kupcem, preduzeće prodalo u bescenje. (Svakako najpoznatiji slučaj je prodaja šećerana čija se vrednost meri milionima evra za svega 3 evra, zbog navodne visoke zaduženosti. Zbog sezonskog karaktera proizvodnje, dugovi koji su postojali u trenutku privatizacije su bili privremeni i oni su se bez problema mogli isplatiti manjim delom sredstava zarađenih prodajom šećera u narednom periodu kada bude završeno dozrevanje šećerne repe.) Kupci su najčešće bili novoformirana "biznis elita" koja je stekla svoje milione pljačkom i šurovanjem sa Miloševićevim režimom u protekloj deceniji, mafija, partijski drugovi i bivši direktori koji su resurse tih istih preduzeća prelivali u svoje džepove. Velike kupovine se obavljaju putem "transparentnih" tendera kojima su tehničkim, pravnim i drugim klauzulama unapred ugovorenim 'ispod žita' sa kupcem eliminisani svi potencijalni konkurenti. Do javnosti, osim pozorišne predstave formalnog izbora "najbolje" ponude povremeno dospe poneki fragment istine, usled sukoba različitih interesnih grupa. O tome svedoče skorašnje afere oko privatizacije Sartida, RTV B92 i druge. Najveći privredni sistemi obično idu u ruke zapadnog kapitala, dok se na javnim aukcijama manjih preduzeća tipično kao kupci javljaju udruženi bivši i sadašnji direktori koji najbolje znaju pravu vrednost i potencijal preduzeća, i tajnoviti "vlasnici kapitala" koji su svoje milione stekli pod skutima Miloševićevog režima.

Privatizacija je, prema vladajućoj ekonomskog dogmi još od kraja osamdesetih godina - koja je sa dolaskom DOS-a na vlast postala i centralna tačka njegovog programa, magično rešenje za sve ekonomske probleme i jedini put u "modernu tržišnu privredu". Privatizacija će - obećavali su lideri DOS-a i 'eksperti' svih struka - dovesti do povećanja efikasnosti i profitabilnosti preduzeća, uvesti novu tehnologiju i metode menadžmenta, doneti milijarde dolara stranih investicija i tako omogućiti dinamičan privredni razvoj i blagostanje svih. Danas još uvek poneko poput ministra Đelića pravi papirnog balkanskog tigra^[9], ali sve je veći broj analiza u medijima koje se bave pitanjima "zastoja" i neuspeha "reformi". Vlast je sebe dovela u nezgodan položaj doktrinom samoregulišućeg tržišnog mehanizma i prepuštanjem privrede samoj sebi. Privatni sektor je zbog svoje relativno male ekonomske snage - ograničenog kapitala i kapaciteta, orijentisanosti na uslužne delatnosti, i drugih faktora bio nesposoban da značajnije poveća zaposlenost, investicije i društveni proizvod. Društvena i državna preduzeća su nastavila da se raspadaju što zbog već nagomilanih dugova, izraubovanosti i zastarelosti kapaciteta, što zbog isisavanja supstance kroz "poslovanje" sa privatnim sektorom udruženog sa menadžmentom... tako da ni sa te strane nije bilo moguće ostvarivanje privrednog rasta. Strani kapital i investicije koje vlast čeka već godinama kao ozebao sunce, uporno odbijaju da je spasu muka. Recesija najvećih svetskih kapitalističkih privreda, zajedno sa obiljem jeftine radne snage i resursa u zemljama istočne Evrope, a posebno Azije i Afrike čine Srbiju neatraktivnom za investiranje, i upravo je to presudan faktor a ne navodni visok politički rizik. Srbija, Hrvatska, Bugraska, Mađarska i drugi istočnoevrposki ekonomski i politički patuljci uprkos svojoj ideološkoj kapitulaciji kapitalizmu i svom političkom dodvoravanju zapadnom kapitalu, ne mogu se porediti sa gladnim i bosonogim masama trećeg sveta koje vegetiraju na par desetina dolara mesečno. To je prava investiciona Meka za zapadni kapital.

Ekonomska i socijalna kriza nije samo specifičnost Srbije, ona potresa ceo region. Slična situacija je u Crnoj Gori, u kojoj se uprkos pokušajima vlasti da se politički distancira od Beograda jasno uočavaju iste ekonomske tendencije: pad proizvodnje, siromašenje stanovništva i bogaćenje uskog sloja privilegovanih, srastanje mafije i državnog aparata... Između Beograda i Podgorice praktično nema ideoloških razlika, samo konflikt interesa oko toga ko će kontrolisati koje delove državnog aparata i ko će imati većeg udela u tranzicionom plenu.

U narednom periodu se može očekivati produžetak agonije u kojoj se nalaze široki slojevi stanovništva, dalje raspadanje i pljačkanje osnovnih društvenih institucija - školstva, zdravstva i penzijskog sistema, još veća polarizacija na sloj ultra-bogatih i mase siromašnih... Jedini privredni rast koji može biti ostvaren je onaj u friziranim statističkim izveštajima.

Politički slom vlasti DOS-a, koji svakim danom izgleda sve bliže, nažalost neće značiti i kraj "tranzicionih muka". Naprotiv, dolazak na vlast DSS-a, G17, pa čak i "reformisanih" partija iz vremena Miloševića - SPS-a i Radikala, bilo samostalno bilo u koaliciji sa ostacima DOS-a, samo će značiti kozmetičke promene. Agenda restoracije kapitalizma u Srbiji će ostati nepromenjena. A upravo suprotno je potrebno - radnici Srbije moraju shvatiti da ne može biti drugačijeg kapitalizma od onog kakvog danas osećaju na svojim leđima i da se moraju samostalno politički organizovati kako bi ovaj proces zaustavili. Jedina prava alternativa jeste potpuno suportna takozvanoj "tranziciji" - eksproprijacija svega što je opljačkano u proteklih petnaest i više godina, plansko organizovanje privrede uz učešće širokih slojeva društva u demokratskom odlučivanju i planiranju, poštovanje načela humanosti i solidarnosti. To, pak, ne znači vraćanje na kvazi-samoupravljanje, birokratizam i partijski totalitarizam iz druge polovine dvadesetog veka, već istinsku emancipaciju radničke klase.

fusnote:

---

^[1] "Mnogo smo jaki!"
^[2] "Mnogo smo jači!"
^[3] "Čanak: Na jesen radnički štrajkovi i protesti", "Protest SSS u Beogradu", dnevne vesti B92, jun 2003.
^[4] "Informacija sa komentarom indeksa industrijske proizvodnje u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora u junu 2003", Savezni zavod za statistiku SiCG.
^[5] "Osnovni podaci o društveno-ekonomskim kretanjima za 2002. godinu", Savezni zavod za statistiku SiCG
^[6] "Informacija (sa komentarom) robne razmene sa inostranstvom državne zajednice Srbije i Crne Gore u prvih pet meseci 2003. godine", Savezni zavod za statistiku SiCG, 30. jun 2003.
^[7] Savezni zavod za statistiku SiCG
^[8] "Večernje novosti", 26. jul 2003.
^[9] Đelićeva aluzija na tzv. "azijske tigrove" - privrede J. Koreje, Singapura i drugih zemalja koje su ostvarile visoke stope privrednog rasta, na nedavnoj konferenciji u Stokholmu (vesti B92)