Desetogodišnji periodi čine se sasvim odgovarajućim vremenskim razgraničenjem za analizu krizne istorijske epohe koja se na ovim prostorima otvorila krajem sedamdesetih godina prošlog veka.U svakoj od protekle tri decenije možemo jasno razlikovati tri politička režima i tri drugačije društveno-ekonomske konstelacije. Svoj program ekonomske „šok terapije“, Srbija je dočekala kada su nagomilane protivrečnosti specifične tranzicije pod Miloševićem otvorile prostor za ekonomske liberale u dotadašnjoj opoziciji da sprovedu u delo sopstvenu viziju ekonomskih reformi. Stanovnicima Srbije je promaklo da primete, ali period između 2004. i 2008. bio je „zlatno doba“ srpskog kapitalizma. Ukoliko su to bile godine ekspanzije, možemo samo zamisliti kako će izgledati naredni period u kome ćemo biti primorani da stežemo kaiš. Pred stanovništvom Srbije su odlučujuće godine koje će doneti nove društvene sukobe i politička previranja.

Desetogodišnji periodi čine se sasvim odgovarajućim vremenskim razgraničenjem za analizu krizne istorijske epohe koja se na ovim prostorima otvorila krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Iako u svakoj od protekle tri decenije možemo jasno razlikovati tri politička režima i tri drugačije društveno-ekonomske konstelacije, zajedničko obeležje epohe jeste svakako pokušaj vladajućih struktura da izvrše korenite izmene sistema koji je stvoren tokom perioda socijalističke modernizacije, kao i permanentna društvena kriza koja se javlja kao rezultat ovih pokušaja reforme odozgo.

Nakon perioda relativne stabilnosti i prosperiteta koje je socijalistička revolucija donela posle Drugog svetskog rata, osamdesete su bile godine duboke ekonomske krize i pokušaja dela partijskog rukovodstva da napravi radikalan prekid sa dotadašnjim tipom „samoupravljačke“[1] planske privrede koji je uključivao kontrolisane uplive tržišta. Umesto toga, partija je rešila da se u potpunosti okrene integraciji u svetsko tržište i profitu kao jedinom merilu ekonomskih performansi preduzeća. Raspad socijalističke Jugoslavije pokazao je da titoistička birokratija nije bila dovoljno jaka da preživi društveno vrenje koje je usledilo u trentuku kada je stanovništvo na svojoj koži počelo da oseća posledice tržišne reforme.

Posle rasformiranja Saveza komunista Srbije, Socijalistička partija Srbije planirala je da još odlučnije nastavi ovim reformskim putem. Međutim, ratovi i sankcije koji su usledili učinili su da devedesete liče na usporeni snimak tranzicije kroz koju su u to vreme prolazila ostala postsocijalistička društva. Svoj program ekonomske „šok terapije“, Srbija je dočekala tek deset godina kasnije, kada su nagomilane protivrečnosti specifične tranzicije pod Miloševićem otvorile prostor za ekonomske liberale u dotadašnjoj opoziciji da sprovedu u delo sopstvenu viziju ekonomskih reformi.

Pa ipak, protekle tri decenije nisu iznedrile samo hroničnu društvenu krizu i periodične smene vladajućih režima, već i društvene pokrete odozdo kao svojevrstan odgovor na pogoršanje životnih uslova i pokušaj stanovništva da utiče na političke prilike. Približavamo se jedanaestogodišnjici obaranja režima Slobodana Miloševića masovnim mobilizacijama na ulicama 5. oktobra 2000. Za marksiste, 5. oktobar je značajan zbog činjenice da se radnička klasa, za razliku od društvenih pokreta oko 9. marta 1991. i krađe lokalnih izbora 1996/97. godine, po prvi put aktivnije uključila u političke procese u zemlji pod Miloševićem. Štrajkovi koji su počeli sa radnicima gradske čistoće, a kulminirali otvorenim sukobom rudara i policije u basenu Kolubara, bili su presudan tas na vagi u korist obaranja režima koji je dominirao političkim životom zemlje čitavu deceniju.

Krajem osamdesetih, radnički štrajkovi i demostracije su se protezali od rudarskih jama na Kosovu do fabrika u Sloveniji. Mobilizacije jugoslovenske radničke klase na ulicama označile su konačnu krizu jugoslovenskog samoupravnog socijalizma i bile ključni faktor u slamanju kičme tadašnje titoističke birokratije. Danas se ovaj pokret radnika u Srbiji prećutkuje ili mu se negira autonomija stavljanjem u kontekst „događanja naroda“, nacionalističke histerije i navodne manipulacije od strane Miloševića kao velikog vođe. Lakoća sa kojom se istorijska iskustva radničke klase ignorišu ili zlonamerno interpretiraju delimično jeste i zasluga samih pokreta.

Protesti radničke klase krajem osamdesetih, kao i one oko 5. oktobra 2000-te, nisu uspeli da stvore klasnu organizaciju koja bi zastupala intrese radnih ljudi i pisala sopstvenu istoriju. Politički vakuum koji je usledio nakon pada starog režima krajem 1980-tih ispunili su reformski orijentisani bivši komunisti okupljeni oko Slobodana Miloševića, a nakon 2000-te bivši opozicioni liberali i nacionalisti ujedinnjeni u koaliciji DOS. Tako se ušlo u začarani krug „izneverenih očekivanja“, tj. političke demoralizacije širih slojeva, koja je najteže pogodila osiromašenu i usitnjenu radničku klasu. U masama se raširio stav da je aktivizam vid instrumentalizacije masa, koje, nakon što sruše jedan režim i dovedu na vlast drugi, budu isključene iz političkih procesa i gube svaki društveni uticaj čim bi se novi režim stabilizovao.

Nakon par turbulentnih godina, koje su odlikovali interni obračuni različitih intersnih grupa unutar režima, slab ekonomski rast i institucionalna nestabilnost, uspon Borisa Tadića kao dominantne figure na političkoj sceni i pojačan priliv stranih investicija putem privatizacije konsolidovao je novi, post-miloševićevski režim u Srbiji između 2004 – 2008 godine. Politički entuzijazam vezan za produbljavanje ekonomskog i političkog poretka kapitalističke tranzicije nakon 5. oktobra 2000. je bio relativno kratkog daha, baš kao i inicijalna podrška režimu Miloševića. Uzrok tome je isti u oba slučaja – drastičan i kontinuiran pad ekonomskog standarda i kvaliteta života ogromne većine stanovništva. Svetska ekonomska kriza od pre tri godine samo je učinila vidljivijim unutrašnje granice ekonomskog modela zasnovanog na privatizaciji i rastu trgovine i usluga. Nakon tri godine stezanja kaiša, vlada ovih dana narodu poručuje da novi talas krize tek treba da usledi. Režim već neko vreme otvoreno priznaje da je dosadašnji model ekonomskog razvoja neodrživ i da je potrebno uvesti promene.

Međutim, veliki preokreti u ekonomskoj i političkoj putanji ne zavise od nacrta ekspertskih komisija i želja vladajućih političara, ma koliko oni bili svesni gubitka perspektive ukoliko stvari nastave da se odvijaju po starom. Svaki od vladajućih režima u proteklih trideset godina bio je zavistan od niza delikatnih odnosa koji je uspostavio sa različitim klasama i grupacijama u društvu, pre svega sa dominantnom grupom čiji su materijalni interesi i sam opstanak usko povezani sa dotadašnjim modelom razvoja. Bilo da je u pitanju staljinoidna birokratija osamdesetih, ratni profiteri i direktori državnih preduzeća devedesetih ili privatizacioni tajkuni u prvim godinama 21. veka, istorija pokazuje da vladajući slojevi nisu sposobni za promenu kursa bez snažnog pritiska odozdo koji ih primorava na nagle zaokrete, ili ih ruši kada se za te zaokrete pokažu nesposobnima.

U svesti građana Srbije se s punim pravom raširilo uverenje da značajnije promene u društvu ne nastupaju zaokruživanjem opcije na glasačkom listiću, već izlaskom na ulice. Izborna pobeda 2000-te bila je ostvarena putem masovnih demonstracija, isto kao i promene na loklanom nivou 1996-97. ili osvajanje demokratskih sloboda krajem osamdesetih. Nakon deset godina neoliberalnog kursa, osećaj da su potrebne društvene reforme i otvaranje novih perspektiva je ponovo opšte prisutan. Nema sumnje da su pred nama novi društveni sukobi koji će dovesti do raskida sa dosadašnjim modelom razvoja. Koliko će ta promena označiti prekid sa dosadašnjom tradicijom oslanjanja na tržišna rešenja, i u kojoj meri će ona otvoriti kanale za značajniji uticaj prosečnog stanovnika na političke procese, zavisiće pre svega od snage i političkog programa radničke klase. U Srbiji su se proteklih godina posle dužeg vremena ponovo javila jezgra marksističkih aktivista koji pokušavaju da uspostave komunikaciju sa radničkim pokretom.

Ova činjenica bi mogla biti presudan faktor u slamanju začaranog kruga u kome radnička klasa iznosi promene na svojim ramenima samo da bi se potom na vlasti ustoličili političari koji gaze po njoj. Društvene mobilizacije koje predstoje moraju se iskoristiti za širenje svesti o potrebi izgradnje nove političke snage koja će biti čvrsto utemeljena u radničkoj klasi i svim ugnjetenim slojevima u društvu. Zadatak marksista u tom procesu nije samo da ukažu na neophodnost izgradnje takve organizacije, već i da ponude konkretan politički program koji bi krenuo od trenutnog stanja svesti radničke klase i povezao je sa širokom vizijom društva oslobođenog od bremena razvoja kroz tržište i eksploatoaciju rada.

Vreme je za pokušaj formulisanja prve serije prelaznih političkih zahteva u najboljoj tradiciji socijalističkog pokreta. U pitanju su zahtevi koji bi ponovo izdiferencirali interese radničke klase i napravili temelje za nezavisnu organizaciju svih ljudi koje mediji opisuju kao „gubitnike tranzicije“. No, da bismo to uradili potrebno je prvo analizirati osnovne društveno-ekonomske i političke procese koji su oblikovali društvo u poslednjih deset godina i uočiti njihove specifičnosti. U ovom delu, fokusiraćemo se na ekonomsko okruženje koje je ubrzana restauracija kapitalizma stvorila u proteklih deset godina.

Dve tranzicione decenije

Iako se koalicija koja je pobedila Miloševića na izborima 2000-te odavno raspala, a Srbija u međuvremenu imala četiri različite Vlade, čini se uputnim za političku vrhušku koristiti zbirni naziv DOS kako bi se ukazalo na kontinuitet unutar režima. U državnim kabinetima su se kroz izbore smenjivali uglavnom jedni te isti pojedinci, stasali u političkom miljeu opozicije devedesetih ili u neoliberalnim intelektualnim inkubatorima zapadnih biznis škola i banaka. Bez obzira koja je koalicija stranaka u proteklih deset godina formalno upravljala državom, osnovne smernice ekonomske i državne politike ostale su iste.

Postoje dve dominantne crte političke ideologije koja se vremenom iskristalisala u krugovima srpske opozicije devedesetih. Prva jeste ideja da Miloševićev režim predstavlja kontinuitet „antinacionalne“ i „komunističke“ vlasti, i da kao takav nije sposoban da ostvari srpske nacionalne interese. Milošević dakle nije bio krivljen što je započeo bratoubilačke ratove, već zato što nije bio dovoljno vešt da u njima i pobedi, zadobije poverenje zapadnih sila i promoviše Srbiju kao glavnog eksponenta imperijalističkih interesa u regionu. Druga tačka oko koje se okupljala opozicija jeste uverenje da Milošević nije spreman da do kraja reformiše ekonomski sistem zemlje u skladu sa tadašnjim tranzicionim trendovima u Istočnoj Evropi. Naravno, ove dve stavke su se dopunjavale. Zapad, po njima, nije bio voljan da stane na „srpsku stranu“ u regionalnim obračunima upravo zbog nespremnosti države da u potpunosti usvoji tržište kao osnovni ekonomski mehanizam. Srbija, s druge strane, navodno nije mogla da se razvije u modernu tržišnu ekonomiju sve dok je zadržavala „iluziju o nekakvom jugoslovenstvu“ i odbijala da se vrati buržoaskom konceptu nacionalne države kao „prirodnom“ okviru za društveni razvoj. Tako, deset godina kasnije, polove stranačkog života i dalje predstavljaju tvrdoglavi nacionalizam Vojislava Koštunice i liberalni fundamentalizam Čedomira Jovanovića, političara koji su proizašli iz opozicionog pokreta devedesetih.

Kontinuitet vladavine DOS-a u proteklih deset godina se pak najbolje vidi kroz ekonomsku politiku i individue koji su je spovodile. Neoliberalni činovnici i ideolozi iz Demokratske stranke i G 17 (plus) obeležile su čitav period u raznoraznim sastavima vlada. Figure poput Božidara Đelića, Aleksandra Vlahovića, Mlađana Dinkića ili Radovana Jelašića predstavljaju novi tip tehnokratskih političara, često školovanih u inostranstvu i sa iskustvom u restrukturiranju privrede raznih tranzicionih zemalja devedesetih kroz rad u finansijskim institucijama. Ovi „eksperti“ sa lakoćom menjaju mesta na odgovornim pozicijama kao ministri, guverneri Narodne banke Srbije, savetnici za privatizaciju i evrointegracije, predstavnici multinacioanalnih banaka, zastupnici humanitarnih organizacija ili „uspešni privatni preduzetnici“. Mlađan Dinkić je u narodu postao posebno omražen kao simbol ove nove generacije hiperaktivnih japi političara koja je sa scene zbrisala nekadašnji tip tromih funkcionera nasleđen iz SFRJ.

Početkom raspada SFRJ, Socijalistička partija Srbije je imala nameru da ode korak dalje od Saveza komunista Jugoslavije usvajanjem novog zakona o privatizaciji sredinom 1991. On je omogućavao značajan uticaj u unutrašnjem ekonomskom životu zemlje stranom kapitalu, putem otvaranja granica zemlje za investicije, i otvorio vrata privatizaciji izjednačavanjem privatnog vlasništva sa ostalim oblicima svojine. Do kraja devedesetih međutim, privatni sektor u Srbiji je uvećao svoj udeo u proizvodnji Društvenog bruto proizvoda na skromnih 37%, dok su društveni, državni i mešoviti sektori zapošljavali skoro 80% radne snage i zajedno doprinosili čak 61% ukupno proizvedenih proizvoda i usluga u društvu. Strane direktne investicije tokom čitave decenije iznosile su minornih 1.1 milijardu dolara − gotovo u potpunosti vezanih za privatizaciju 49% tadašnjeg Telekoma pred parlamentarne izbore 1997.

Postoje dva osnovna faktora koji su uticali na to da se tranzicija u Srbiji devedesetih prevori u ovako rastegnut proces. Ka prvo, vođstvo Socijalističke partije Srbije sastojalo se od reformisanih titoističkih birokrata koji su prelazak na tržišnu ekonomiju shvatali kao evoluciju samoupravnog tržišnog socijalizma koji je dominirao ekonomskom politikom SFRJ šezdesetih godina prošlog veka. Privatizacioni zakoni su tako predviđali vaučerski tip privatizacije, po kome sami radnici postaju akcionari preduzeća, kao najoptimalniji tranzicioni put za zemlju koja je već imala veliko iskustvo u uvođenju tržišnih stimulacija kroz radničko samoupravljanje.

U ostalim zemljama Istočne Evrope, koje su posegle za vaučerskim tipom privatizacije, finansijska tržišta su ubrzo, za male pare, otkupila akcije od osiromašenih radnika, prebacujući vlasništvo nad privredom u ruke stranih multinacionalnih kompanija i lokalnih tajkuna. U sankcijama i ratovima paralisanoj Srbiji, u nedostatku svežeg inostranog kapitala i institucija finansijskog tržišta, naizgled nije bilo mnogo razlike između starog statusa samoupravljača nad društvenom svojinom i akcionara, vlasnika privatizovanog preduzeća. Ostanak u sklopu sistema državne potpore kompanijama je garantovao investicije za održavanje minimuma proizvodnje, topli obrok, nastavk radnog staža i pristup zdravstvenom i socijalnom sistemu. Motiv za svojinsku transoformaciju bio je dakle slab i za radnike i za preduzetnike. Usred izrazito nestabilne makroekonomske situacije i hiperinflacije Miloševićev režim je novim privatizacionim zakonom 1994. bio primoran da u velikoj meri poništi prethodnu privatizaciju i ojača drušvenu i državnu svojinu kako bi sprečio potpuni ekonomski kolaps.

Drugo, za razliku od najvećih opozicionih stranaka s početka devedesetih poput Srpske radikalne stranke, Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke, koje su imale izrazito liberalne ekonomske programe, Socijalistička partija Srbije se ugledala na zapadnoevropsku socijaldemokratsku tradiciju i takozvanu „socijalnu tržišnu provredu“ ili „kapitalizam s ljudskim likom“, gde država zadržava jak uticaj u regulisanju ekonomskih kretanja. Milošević je od privatizacije izuzeo i pretvorio u državna oko 530 preduzeća ključnih za privredni život i održavanje socijalnog mira, poput prirodnih monopola i velkih industrijskih giganata. Na taj način, uz zadržavanje presudnog uticaja države u bankarskom sektoru, režim nikada nije izgubio kontrolu nad osnovnim polugama kojima je mogao da utiče na ekonomske tokove u zemlji i finansira ratove u regionu, iznajmljuje političke saveznike iz redova opozicije, kupuje lojalnost službi bezbednosti i saradnju vodećih kriminalnih grupa, kao i da, što je najvažnije, osigurava dalje nesmetano bogaćenje svojih ključnih ljudi.

Politički profil vladajuće garniture dakle nije bio glavni motiv za održavanje u životu društvenog sektora i širenje državne svojine. Glavni kadrovi Socijalističke partije Srbije bili su direktori neprivatizovanih preduzeća koji su obavezno sa strane imali i manja privatna preduzeća koja su obsluživala socijalističke gigante. Opstanak društvene i državne svojine, uz ukidanje i minimuma radničke kontrole koja je postojala pod socijalizmom, je tako poslužio kao paravan za isisavanje kapitala u privatna preduzeća i bankovne račune na egzotičnim lokacijama. Prema tome, ekonomska politika Socijalističke partije Srbije devedesetih nije bila nikakva borba za očuvanje tekovina socijalizma, već specifičan oblik restauracije kapitalizma uslovljen ratovima, izolacijom i socijalnim sastavom nove vladajuće klase koja je nastajala iz redova bivše socijalističke birokratije i ratnih profitera.

Nova ekonomija destrukcije

Nakon izborne pobede 2000-te, ekonomski eksperti DOS-a rešili su da dignu ruke od kreativnih rešenja i pokušaja kontrolisanja tokova tranzicije. Ekonomiju Srbije je jednostavno trebalo postaviti na kolosek već oprobanih rešenja koja su Evropska Unija, Vašington i Međunarodni Monetarni Fond već čitavu deceniju nalagali režimima zemalja u tranziciji. „Da živimo kao sav normalan svet“ i „Nije teško biti fin“ bili su lajt motivi stvaranja nove atmosfere u društvu koja je sugerisala osećaj kulturološke (u krajnjoj instanci nacionalne) inferiornosti i najavljivala trend servilnosti i skrušenosti pred „Zapadnom civilizacijom“. Srbija je konačno trebalo da se „otrezni“, da „ne izmišlja rupe na saksiji“, da shvati da ne može da „ratuje sa celim svetom“ i strpljivo stane u red u tranzicionoj čekaonici za bolju budućnost.

Zemlja je navodno kaskala za kapitalističkom modernizacijom koja je bila u punom zamahu u ostalim tranzicionim društvima. Presija da se mnogo ne razmišlja, već da se dela, po unapred zadatim, zdravorazumskim linijama transformacije, postala je glavni politički program agresivnijeg reformatorskog dela DOS-a. Sa metaforama o neophodnosti građana da podnesu bez otpora napad na kvalitet života, poput „kad moraš da progutaš žabu, samo to uradi, ne gledaj koliko je velika“ ili bućkurišima od parafraza rečenica poznatih lidera, poput „ne pitaj šta država može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za sebe“, Zoran Đinđić je bio ovaploćenje ove nove histerične demagogije pragmatizma i instant preduzetništva.

Negde u to vreme, kritika neoliberalne „šok terapije“, sprovedene u ostatku Istočne Evrope deset godina ranije, i novo interesovanje za značaj institucija u tranzicionim društvima ulaze u mejnstrim globalne ekonomske političke misli. Bivši glavni ekonomista Svetske banke, Džozef Štiglic, 2002. obljavljuje bestseler „Globalizacija i njeni gubitnici“ u kome zagovara reformu međunarodnih finansijskih institutcija i mere uspostavljanja tržišne ekonomije osetljivije na specifičnosti svake od zemalja. Profitirajući na preko dve decenije formiranoj antikomunističkoj i antisocijalističkoj atmosferi, koja je postala dominantna tek u spoju sa reagovanjem masa na pseudo-socijalističku retoriku SPS-a i, mnogo više, omraženog JUL-a Mirjane Marković, te odsustvu dovoljno jakog pritiska od strane dezorijentisane i atomizovane radničke klase, koja se našla u šoku od siline naglog ekonomskog napada i bila gotovo sasvim napuštena od strane sindikalnih rukovodstava, DOS-ov režim nije osećao potrebu ni da se pretvara da će pokušati da uči na greškama vlada koje su prve zakoračile u tranziciju.

Ekspertsko znanje novih DOS-ovih „eksperata“ uglavnom se svodilo na mantranje neoliberalnih fraza o inheretnoj neefikasnosti državne svojine. Trebalo je u što kraćem roku nadoknaditi tranzicijsko kašnjenje i privatizovati što više delova ekonomije. U proleće 2010, suočen sa kritikama povodom prodaje državne kompanije Telekom, Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković lepo je sumirao svu vulgarnost važeće ekonomske doktrine prethodne decenije sledećim rečima:

„Kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom...ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne“

Ubrzo nakon početka ubrzane tržišne reforme, pokazalo se da je privatizacija bila cilj sama po sebi, a ne sredstvo nekakvog novog tipa razvoja. Uprkos ranim naznakama da puna liberalizacija ne stvara novu podlogu za ekonomski rast kroz strane direktne investicije u izvozno orijentisane kompanije i povećanje konkurentnosti domaće privrede, politika privatizacije preduzeća nastavljena je do samog kraja, praktično bez javne diskusije. Praksa čerupanja infrastrukture nasleđene iz socijalističkog perioda i prelivanje društvenog bogatstva u privatne džepove iz devedesetih nastavila se još jačim tempom, ovaj put podržana novim privatizacionim zakonima.

Nakon slabe zainteresovanosti stranih kompanija za domaću industriju u prve dve godine DOS-ove vladavine, vlada Zorana Đinđića 2002. menja ranije ustanovljenu metodologiju utvrđivanja vrednosti preduzeća koja se prodaju putem javnih aukcija, i time prepolovljava knjigovodstvenu vrednost kompanija. Osim toga, tadašnji Ministar za privatizaciju, Aleksandar Vlahović, uveo je mogućnost kupovine preduzeća na više godišnjih rata u roku od pet godina. Time je, nakon sankcija i NATO bombardovanja, otvoren prostor za novi talas razaranja domaće industrije.

Sitni kapitalisti i prevaranti raznih profila su se tako poput lešinara obrušili na preživelu supstancu samoupravne privrede. Sve što je bilo potrebno jeste podići kredit, kupiti preduzeće, a zatim, kroz oštru eksploataciju zaposlenih, neisplaćivanje plata i neuplaćivanje doprinosa, otplaćivati dug. Novi vlasnici koji su to činili još su i održavali kakvu takvu proizvodnju. Većina kupaca pak nije imala ambiciju da se ostvari kao klasičan kapitalista koji pokreće proizvodni proces, već je u privatizaciju ulazila iz čisto špekulantskih razloga. Preduzeća su uništavana proračunato, sa namerom da se zemljište na kome se nalaze budu preprodata po ceni većoj od one za koju je fabrika kupljena. Novi vlasnici otkidali bi delove preduzeća i po internim cenama ih prodavali nekoj od svojih brojnih firmi. Poznat je slučaj Jovice Stefanovića Ninija koji je putem lažnih potraživanja zaduživao zrenjaninsku fabriku lekova Jugoremedija kod svog matičnog preduzeća i time pretvarao dug u vlasništvo. Ovaj slučaj se probio u medije samo zahvaljujući istrajnosti radnika koju su kroz štrajk i blokadu fabrike došli do računovodstvenih knjiga i raskrinkali malverzaciju unutar preduzeća. Jugoremedija nije izuzetak već tipična praksa DOS-ove ubrzane privatizacije čije posledice istorija tek treba da sagleda u punom obimu.

Svaka peta privatizacija u prethodnih deset godina u Srbiji je poništena usled neisplaćene kupoprodajne cene, nepoštovanja socijalnog programa i drugih neregularnosti. Nedavno istraživanje javnog mnjenja sprovedeno od strane Fridrih Ebert fondacije govori da 44% stanovništva privatizaciju izjednačava sa pljačkom dok dodatnih 27% veruje da je to nužna mera, ali da se pogrešno sprovodi. Ovo je frapantan podatak koji dovodi u pitanje legitimitet čitavog tranzicionog poretka. Naime, ne postoji nijedna stranka u Srbiji koja u svom programu kao dosledan zahtev ima reviziju dosadašnje privatizacije, da ne govorimo o konceptu ekonomskog razvoja koji ne bi podrazumevao privatnu svojinu kao glavni oslonac razvoja. Revizija privatizacije se u proteklih deset godina više puta na momente spominjala kao predizborna teza, no od nje se brzo odustajalo pod izgovorom da bi takva mera destabilizovala privrednu klimu i poslala pogrešnu poruku stranim investitorima.

Razlog za svojevrsnu zaveru ćutanja o pogubnosti privatizacije jeste činjenica da celokupan establišment profitira od nje. U prvom redu to su novopečena domaća buržoazija i strane korporacije koji za male pare kupuju preduzeća i infrastrukturu koji su građeni decenijama. Državna birokratija i političari su za svoje ćutanje plaćeni malo krupnijim mrvicama sa stola. Zakon o privatizaciji unapred predviđa da se polovina prihoda od privatizacije ulaže u razvoj republičke ili pokrajinske privrede, 5% se odvaja za lokalnu samoupravu, 5% na naknadu nacionalizovane imovine itd. Privatizacioni savetnici i kompanije koje pružaju konsultantske i revizorske usluge su posebna priča. Državni funkcioneri, poput bivšeg ministra za privatizaciju, Aleksandra Vlahovića, bivšeg predsednika Agencije za privatizaciju i sadašnjeg predsednika Vlade, Mirka Cvetkovića ili ekonomskog savetnika predsednika Srbije, Jurija Bajeca, bili su na čelnim pozicijama ako ne i vlasnici kompanija, poput Deloitte and Touch i Ekonomskog instituta, koje procenjuju vrednost preduzeća u privatizaciji. Naravno, ovde govorimo samo o legalnim primanjima koja razni nivoi državne birokratije i politički povezanih tehnokrata stiču na osnovu prodaje društvene imovine. O razmerama korupcije unutar sistema i sumama koje političari primaju van javnih tokova možemo samo da nagađamo na osnovu malobrojnih afera koje su isplivale u javnost kroz sukobe unutar režima.

Defetistički duh koji se proširio sa krizom staljinističkih i staljinoidnih sistema osamdesetih godina prošlog veka, doneo je uverenje da kapitalizam, iako surov i nehuman sistem, putem preduzetničke inicijative barem najoptimalnije raspoređuje proizvodne faktore i doprinosi bržem i efikasnijem ekonomskom razvoju država.

Poslednjih deset godina pokazuje da je u pitanju još jedna u nizu zabluda. Činjenica je da slobodno tržište nije uspelo da regeneriše privredu i donese značajne investicije na kojima bi se bazirao budući ekonomski rast. Država danas nema tačan uvid u proizvodne potencijale i distribuciju delatnosti u srpskoj privredi. Od ukupno 2 449 prodatih firmi, procenjuje se da je oko 580 zadržalo dotadašnju delatnost, dok za ostatak nije poznato čime se zapravo bave.

Glavni izvozni proizvodi Srbije su čelik, gvožđe, aluminijum, šećer, kukuruz, voće i povrće. U proteklih dvadeset godina, izvoz mašina i automobilskih delova pao je sa preko 15% na ispod 5%. Udeo poljoprivrednih proizvoda se za isto vreme u ukupnom izvozu popeo sa 4,8% na preko 20%. Drugim rečima, restauracija kapitalizma, „tranzicija“, uspela je zemlju da gurne nazad u status periferne ekonomije koja na svetsko tržište izvozi sirovine i poljoprivredne proizvode nižih faza obrade, što je pozicija slična onoj koja je Kraljevini Srbiji dodeljana početkom prošlog veka.

No, srpski kapitalizam još uvek nije dosegao tačku u kojoj bi mogao da se brine o sastavu svog izvoza. Sistem se uglavnom zasniva na uvozu roba široke potrošnje bez obnove izvozno orijentisane industrije. Naime, u 2008. izvoz Srbije predstavljao je samo 33% BDP, za razliku od ostalih zemalja slične veličine sa rastućim ekonomijama, gde se udeo izvoza kreće između 50 i 80%. Struktura društvenog proizvoda u poslednjih deset godina pokazuje da u rastu sa čak 80% učestvuju sektori trgovine, finansija i saobraćaja. Proces tranzicije je stvorio hronično bolesnu ekonomiju koja kroz priliv novca od privatizacije, zaduživanje i privlačenje špekulativnog finansijskog kapitala održava mehure u finansijskom sektoru, trgovini i na tržištu nekretnina bez ikakvih temelja za rast u budućnosti.

Monetarizam za siromašne

Strani investitori i krupni domaći kapitalisti se u svom poslovanju suštinski nisu ponašali mnogo drugačije od sitnih kriminalaca koji su se obrušili na industrijska preduzeća po unutrašnjosti. Multinacionalne kompanije pokazale su se nezainteresovanima za pokretanje proizvodnje, već su tražile pristup ekonomskoj renti i birale investicije sa sigurnim prihodima u kratkom vremenskom roku, poput banaka, prirodnih monopola (NIS, Telekom) i industrija koje su od strane konkurencije zaštićene akcizama i visokim troškovima transporta (duvan, pivo, cement, mlekare).

Gubitak ekonomske suverenosti predajom bankarskog sistema u ruke stranih korporacija i puštanjem pod stečaj najvećih državnih banaka 2002. godine, predstavljao je ključni momenat koji je odredio dalji tok ekonomskog razvoja u zemlji. Strane banke, u čijem posedu je danas 75% finansijkog tržišta, retko su se odlučivale za rizične razvojne projekte ili ulaganja u firme koje bi bile potencijalna konkurencija kompanijama iz njihovih zemalja. Umesto da služi kao potpora za ubrzani razvoj realnog sektora, monetarni sistem u Srbiji guši investicije insistiranjem na zelenaškim kamatama čija se visina pravda političkom nestabilnošću u regionu. Da liberalizovano tržište i konkurencija neminovno ne dovode do snižavanja cena i poboljšanja usluga na tržištu najbolje se pokazalo u slučaju bankarskog sektora, koji je doživeo najveći procvat u poslednjoj deceniji.

Kartelski organizovane banke već godinama održavaju ekstremno visoke kamatne stope i svojevoljno povećavaju marže na već ugovorene kredite. Samo 2008. godine bankarski sektor u Srbiji ostvario je čistu dobit od oko 470 miliona evra.

Najnoviji primer destruktivnog delovanja bankarskog sistema u javnost se probio ovog leta, kada su putari Nibens grupe nakon par meseci neisplaćenih zarada odlučili da blokiraju radove na izgradnji Koridora 10. Sindikalni aktivisti putara su tokom štrajka obelodanili podatak po kome su banke sa vlasnikom Nibens grupe ugovorile po preduzeće niz nepovoljnih kredita sa kamatama koje su dosezale i do 30%. Vlasnik Grupe, Milo Đurašković, uhapšen je u maju 2010. zbog zloupotrebe položaja i malverzacija u privatizovanim firmamama koje je kupio. A kupio ih je mnoštvo. Kroz privatizaciju niza regionalnih preduzeća za puteve, dotični Đurašković pozicionirao je Nibens grupu kao jednu od glavnih firmi kojima država dodeljuje održavanje i izgradnju puteva u Srbiji, uključujući i deo famoznog autoputa Koridor 10.

Ispumpavanjem kapitala iz kupljenih društvenih preduzeća i njegovim prebacivanjem na matična predzeća, vlasnik Nibensa je u prethodnih par godina kroz dividende zaradio najmanje 15 miliona evra. S druge strane, radnici Nibens grupe nisu primali plate od februara, a regrese, putne troškove i tople obroke, firma im duguje još od 2009. godine. Kao garanciju za papreno skupe kredite, Đurašković je kod banaka unapred založio novac koji mu je država dodeljivala za usluge izgradnje i održavanja puteva. Na kraju dana, ispostavilo se da banke od Grupacije potražuju oko 160 miliona evra koje firma nije bila u sanju da isplati. Kako to obično biva u ovakvim slučajevima, država je odlučila da se umeša i zataška skandal garantujući parama poreskih obveznika za zelenaške kredite koje su ugovorile banke i gazda-hohštapler, kako bi smirila štrajk i omogućila nastavak radova.

Kašnjenje izgradnje Koridora 10, projekta koji država vidi kao „okosnicu razvoja domaće privrede“, paradigmatičan je za stanje čitave srpske privrede. I pored povoljnih kredita uzetih od Evropske investicione banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija, kao i ambicioznih izdvajanja iz državnog budžeta, rok za izgradnju ove saobraćajnice, koja bi Srbiju uvezala u evropsku putnu mrežu, već godinama se odlaže. Štrajk putara i informacije koje su zahvaljujući njemu javnosti postale dostupne razotkrivaju parazitsku prirodu srpskog kapitalizma. Problem je očigledno mnogo dublji od par neodgovornih političara i nameštenih javnih tendera.

Predajom firmi izvođača i bankarskog sistema u ruke privatnika i stranih korporacija, država je stvorila ekonomski sistem pun pijavica koje sisaju državni budžet i guše ekonomski razvoj zemlje. Perspektive razvoja srpskog kaptalizma strukturno su zapečaćene karakterom novopečene domaće buržoazije i presudnim uticajem međunarodnog finansijskog kapitala. Kompradorska buržoazija na periferiji evropskog kapitalizma već dve decenije zainteresovana je isključivo za ostvarivanje brzog profita kroz proždiranje društvene i državne svojine. Jedan stepenik iznad njih, multinacionalne banke zadovoljno trljaju ruke pored režima koji je spreman da ekonomsku politiku zemlje podredi brzoj zaradi špekulantskog finansijskog kapitala.

Politika održavanja jakog dinara bila je glavni oslonac ovakvog tipa razvoja u proteklih deset godina. Zahvaljujući ekonomskoj klimi koju su stvorile DOS-ovske vlade, domaći kapitalisti nisu imali potrebe da prljaju ruke ulažući u proizvodnju. Precenjenim kursom dinara država je stimulisala uvoz, a domaće proizvode činila skupim na stranim tržištima. Gotovo svi bogataši u Srbiji svoje imperije su ostvarili investicijama u trgovinu, usluge, saobraćaj i nekretnine. Novac od privatizacije i kredita usmeravan je ka potrošnji roba i usluga iz inostranstva, posredstvom domaćih uvoznih firmi i trgovinskih lanaca. Početna ulaganja u trgovinu i nekretnine vodile su ka rastu cena, ekspanziji kredita i stvaranju tržišnih mehura nastavkom ulaganja u ove sektore. Širenje potrošačkih i stambenih krediti indeksirani u evrima među običnim građanima stvarali su uverenje o neophodnosti održanja čvrste monetarne politike i odbrane kursa dinara po svaku cenu. Režim je tako celu zemlju uvukao u začarani krug očuvanja ekonomskog mehanizma koji stanovništvu kratkoročno omogućava da drži glavu iznad vode, ali ga u perspektivi neminovno vuče na dno.

Procenjuje se da je između 2000. i 2010. u Srbiju ušlo oko 30 milijardi dolara samo na osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu.

Dakle, priliv svežeg kapitala je bio 30 puta veći nego za deset godina Miloševićevog režima. Krajnji rezultat obrta ovih sredstava je poražavajući. 720 000 stanovnika živi ispod granice siromaštva. Broj nezaposlenih se nakon blagog smanjenja polovinom decenije, ubrzo vratio na 20% radno sposobnog stanovništva. Strane direktne investicije u tom periodu uposlile su svega 60 000 radnika, dok je nivo plata među najnižim u regionu. 12% celokupnog izvoza zemlje svodi se na jednu jedinu kompaniju ─ U.S. Steel. Industrijska infrastruktura podizana decenijama rasprodata je za kratkoročni potrošački bum čija je jedina svrha bila kupovina vremena za završetak najveće pljačke u istoriji na ovim prostorima. Nakon DOS-ove dekade, Srbija se našla tamo gde je Milošević ostavio, samo ovog puta sa rasprodatom privrednom infrastrukturom i još većom gomilom dugova.

Neoliberalni ekonomisti su od Srbije napravili raj za špekulativni kapital svake vrste. Visoke kamatne stope i precenjen kurs dinara omogućili su priliv svežeg špekulantskog kapitala koji su banke dalje plasirale u vidu potrošačkih kredita. Rast tražnje je stimulisao uvoz, punjenje budžeta kroz naplatu poreza na dodatu vrednost i rast BDP-a. U nedostatku domaće proizvodnje, ovaj mehanizam je produbljivao deficit platnog bilansa i dovodio do konstantnih inflatornih pritisaka. Kako bi odbranila kurs dinara, država tako već godinama preliva novac poreskih obveznika u džepove stranih banaka i špekulanata isplaćivajući dvocifrene kamatne stope na državne hartije od vrednosti i redovno intervenišući na deviznom tržištu.

Mlađan Dinkić se hvalio rastom deviznih rezervi kao ultimativnim dokazom uspeha DOS-ovske ekonomske politike, ne shvatajući da time u stvari priznaje bezidejnost i parazitski karakter srpskog kapitalizma. Puštajući da milijarde evra godinama leže u trezoru kao „mrtav kapital“, Narodna banka Srbije je pokazivala da nema jasnu strategiju niti želju da pokrene srpsku privredu. Umesto za investicije u razvoj, novac iz deviznih rezervi, sakupljen prodajom državne imovine, te raznim kreditima i donacijama, sada se ubrzano vraća stranim korporacijama i vladama donatorima kroz grčevito održanje kursa dinara, uprkos rastućem trgovinskom deficitu i hroničnoj nekonkurentnosti domaćih proizvođača.

Novac koji Srbija isplaćuje stranim bankama i finansijskim špekulantima za održavanje privida monetarne stabilnosti samo je jedan tok ukupnog prelivanja stvorene vrednosti u razvijene kapitalističke ekonomije. Snažna liberalizacija spoljne trgovine akcentovala je već postojeće nepovoljne odnose razmene između Srbije i EU. Sadašnja Vlada je u decembru 2008 odlučila da, uprkos tome što je EU zamrzla svoj potpis, jednostrano primenjuje Prelazni trgovinski sporazum sadržan u Sporazumu o stabilizaciji i prodruživanju. Za godinu dana jednostrane primene, Srbija je izgubila stotine miliona evra u prihodima od carine. Međutim, carine bi ionako samo ublažile posledice nepovoljne strukture spoljnotrgovinske razmene. I pored otvaranja EU za proizvode iz Srbije, spoljnotrgovinski deficit nezaustavljivo raste. Samo u 2008. on je iznosio čitavih 12 milijardi dolara, dakle 2 milijarde dolara na mesečnoj bazi. Iznos godišnje rate srpskog spoljnog duga je prošle godine bio za 34% viši od ukupnog izvoza.

Dužnička kriza se dakle odlaže samo rasprodajom državne imovine i uzimanjem novih kredita po sve nepovoljnijim usovima. Uprkos isisavanju kapitala iz zemlje putem: intervencije države na deviznom tržištu, libralizovane trgovine, državnog subvencionisanja lihvarskih kamata na kredite, prodoru stranih banaka i multinacionalnih korporacija na domaće tržište i prebacivanjem profita domaćih tajkuna na inostrane račune; među stanovništvom se perfidno stvara utisak zavisnosti od stranih donacija i investicija. U preambulama kredita Evropske banke za obnovu i razvoj često se navodi stavka po kojoj je država dužna da osigura da na mestima realizacije projekta jasno budu postavljeni promotivni panoi sa logotipom EU. Kolonijalni mentalitet primanja milostinje samo se prirodno nadogradio na višegodišnje nacionalističko potenciranje predstave naroda kao žrtve.

Jedno vreme, dok se ovakav model špekulacijskog rasta zahuktavao, bilo je moguće pričati bajke o razvoju i postepenom približavanju evropskom standardu. Međutim, dok je sistem jednom delu običnih građana omogućavao da zaduživanjem, nakon višegodišnjeg srozavanja standarda sebi eventualno priušte novi frižider, automobil ili renoviranje stana, na kraju dana, profitirali su samo domaći uvoznici i kreditne institutcije. Kapital je ubrizgan u zemlju kako bi napunio džepove domaćim tajkunima, putem trgovačkih marži i špekulacije na tržištu nekretnina, stimulisao izvoz robe stranih korporacija, putem precenjenog kursa dinara, i napumpao profite banaka kroz zelenaške kamate. Nakon što se ciklus završi a mehuri se ispumpaju, kapital se povlači iz zemlje ostavljajući iza sebe deindustrijalizovanu privredu i stanovništvo koje grca u dugovima. Polako se nazire kraj vrednostima u državnom vlasništvu koje se mogu prodati, dok privlačenje finansijskog kapitala postaje sve skuplje i teže usred globalne krize kapitalizma.

Kejnzijanizam za bogate

Neodrživost neoliberalnog modela postala je više nego očigledna 2009. godine kada je srpska ekonomija za dlaku izbegla kolaps. Usled globalne ekonomske krize, priliv stranih direktnih investicija u Jugoistočnu Evropu u prvom kvartalu 2009. smanjen je za 46% u odnosu na isti period 2008. U februaru iste godine, vlada je obelodanila da 57 000 privrednih subjekata sa 152 000 zaposlena radnika ima blokirane račune usled nemogućnosti naplate potraživanja. Iz bankarskog sistema je krajem 2008. povučeno skoro 1 milijarda evra štednje i 113 miliona evra depozita firmi. Do 2008. priliv kapitala iz inostranstva bio je dovoljan da finansira deficit, no sa širenjem krize ovi izvori presušuju ili postaju skuplji. Cena koju je Vlada Srbije priželjkivala da dobije za Telekom preko noći se prepolovila. Začarani krug u kome se država oslanjala na inostrane kredite i prodaju imovine, domaći tajkuni na inostrane banke a proizvođači na velike trgovinske lance naglo je prekinut. Privreda je bila paralisana krizom likvidnosti i padom tražnje.

Nakon par relativno mirnih godina političkog života, u kome se većina predstavnika režima, svesna činjenice da ima putera na glavi, suzdžavala od jakih reči i po automatizmu održavala laissez-faire princip, globalna kriza kapitalizma naterala je vladajuću klasu da unutrašnje sukobe delimično prenese u javnost i započne preispitivanje dosadašnjeg ekonomskog modela. U julu 2009. Guverner Narodne banke Srbije, Radovan Jelašić, šalje otvoreno pismo vodećim biznis časopisima u svetu, u kome poziva istočnoevropske vlade da iskoriste krizu kao prekretnicu za novi model rasta baziran na čvršćim monetarističkim osnovama i rezanju onoga što naziva „preuranjenim državama blagostanja“. Godinu dana kasnije, Jelašić podnosi neopozivu ostavku na mesto Guvernera Narodne banke Srbije, nakon šest godina na toj funkciji. Mlađan Dinkić u to vreme počinje da izjavljuje kako ga je kriza naterala da revidira stavove i postane zagovornik državne intervencije, najavljujući veliki talas subvencionisanih kredita za izvoznike i domaće potrošače.

U aprilu 2010. u javnost se probija vest o sastanku krupnih kapitalista, predstavnika sindikata i vlade na temu mera za izlazak iz krize. Glavna ideja plasirana sa tog sastanka bio je ulazak tajkuna u deo neuspešno privatizovanih preduzeća u ulozi menadžera i preusmeravanje dela novca koji bi se dobio privatizacijom Telekoma u oživljavanje tih preduzeća. Nakon što je inicijativa naišla ne veliki odijum u javnosti, Predsednik Srbije, Boris Tadić, u leto 2010, naprasno kreće da daje izjave u kojima kritikuje ulogu krupnih kapitalista u društvu, optužujući ih za „nepristojno bogaćenje“, sticanje prvobitnog kapitala pod Miloševićem i izbegavanje plaćanja poreza u Srbiji. U novembru iste godine, Vlada Srbije i njeni ekonomski savetnici predstalvjaju novi „Postkrizni model privrednog rasta i razvoja“ usled „iscrpljivanja mogućnosti na kojima se Srbija razvijala u prethodnoj deceniji“.

Vlada biva primorana da prihvati činjenicu da je na ivici dužničke krize i okrene se merama za oživljavanje industrije i izvoznih kapaciteta. Nova proaktivna industrijska politika vlade delom se odslikavala u podržavljenju jednog broja neuspešno privatizovanih preduzeća. Investicijama u Poljprovreni kombinat Beograd, Rudarsko-topioničarski basen Bor i Pančevačku Azotaru, za godinu dana je urađeno ono što privatna inicijativa nije bila sposobna čitavu deceniju, obnovljena je oprema i pokrenut proizvodni ciklus. Za kratko vreme pančevačka Petrohemija postala je jedan od najvećih izvoznika u zemlji. Priteran uza zid, režim koji je godinama govorio kako nema srestava za investiranje u državna preduzeća i kako je državna svojina inherentno neefikasna, na ovih par primera razotkrio je svoje tvrdnje kao običnu propagandu. Da li to znači da je kriza 2008. otvorila novi period u razvoju srpskog kapitalizma? Da li je država uspela da stekne određeni nivo autonomije u odnosu na tajkune i krene svesno da usmerava razvoj, izbegavajući greške iz prethodne decenije?

Površno je govoriti o „pogrešnoj ekonomskoj politici“ DOS-a ili „nesposobnosti“ političara na vrhu. Srpski režim je u proteklih deset godina izgubio skoro svaku autonomiju u odlučivanju i svoj opstanak bazira gotovo isključivo na podršci domaćih tajkuna i transnacionalnog kapitala. Uprkos negativnim iskustvima zemalja koje su pre Srbije krenule u radikalnu liberalizaciju ekonomskih tokova, tranzicijski tok u našoj zemlji uspeo je da ponovi, i često nadmaši, sve negativne pojave vezane za restauraciju kapitalizma u Istočnoj Evropi devedesetih. Ovde se ne radi o tome da su DOS-ovi ekonomski eksperti bili zaslepljeni neoliberalnom dogmom, te da se ekonomska politika rukovodila pogrešnim prinicipima i pretpostavkama razvoja. Naprotiv, sa ove distance postaje jasno da post-miloševićevski režim od početka nije imao nikakav ozbiljan program razvoja niti čvrsta ideološka ubeđenja. Neoliberalna retorika bila je samo pogodan izgovor za sprovođenje interesa društvenog sloja kome su devedesete poslužile kao svojevrstan inkubator – klasi novih bogataša.

5. oktobar 2000-te označio je kvalitativan iskorak u trodecenijskoj putanji tržišne reforme, sličan onome s kraja osamdesetih, kada je rasformiran Savez komunista Srbije. Delu narastajuće preduzetničke klase, koja je u prvoj tranzicionoj deceniji polako gradila svoje poslovne imperije na uštrb državnih preduzeća, Miloševićev poredak je vremenom postao tesan. Da bi se privatne firme bivših socijalističkih direktora dalje razvijale, bilo je neophodno raskričiti put za poptunu privatizaciju društvene svojine i uspostaviti kreditne linije sa zapadnim bankama.

Krajem devedesetih, niko od preduzetnika iz senke, koje će Srbija uskoro upoznati i imenovati tajkunima, nije više bio siguran od samovolje vodećih ljudi režima koji je tonuo u dekadenciju. Bonapartistički lider i njegov državni aparat, koji su nastajućoj buržoaziji u prvim godinama tranzicije služili kao osiguranje od uzavrele radničke klase i društvenih gibanja, vremenom su postali balast. Porodica Milošević, kao i kriminalna bulumenta koja se kroz ratove i sankcije oko nje okupila, postali su čep koji je kočio dalji razvoj srpskog kapitalizma. Nakon svrgavanja Miloševića, srpski bogataši stavili su svoj kapital iza nekadašnjih opozicionih lidera koji su im zauzvrat zakonski aminovali bogatstva stečena sumnjivim radnjama tokom devedesetih.

Smešne sume koje su tajkuni isplatili zakonom o jednokratnom porezu na ekstra profit, usvojenom 2001. godine, kupile su im aboliciju i osigurale mesto oligarhijskih vladara Srbije. U tome i jeste osnovna razlika između dve poslednje tranzicione dekade. Devedesetih, Milošević se postarao da političko zadrži primat iz socijalističkog perioda i bogataše često silom primoravao da se povinuju višim „državnim interesima“. Mogućnost poslovanja i sticanja bogatstva zavisilo je od usluga koje su tajkuni spremni da naprave državi. Danas su političari pod potpunom kontrolom uskog sloja bogataša i periferna država svoje postojanje duguje njihovom milosrđu i podršci stranih sila.

Imajući u vidu ovakve odnose moći postaje jasno da se sistem perifernog kapitalizma u Srbiji suočava sa nerešivom dilemom. Da bi preživeo, on mora stati na put dosadašnjoj praksi štetočinskog pseudo-razvoja i početi da generiše proizvodne investicije u društvu. No, nakon deset godina liberalizacije i privatizacije, samozadovoljni domaći tajkuni i strane korporacije jesu jedini akteri koji mogu značajno uticati na ekonomske tokove. Dinkić i kompanija dakle moraju smisliti način da već podgojeno krme, koje je davno izgubilo polni nagon, namame da izađe iz tora i započne reprodukciju. Zaokret u kursu ekonomske politike se sveo upravo na ovakve pokušaje veštačke oplodnje, gde se slabo motivisani preduzetnici privlače da investiraju putem državnih podsticaja. Nova ekonomska politika se dakle svodi na niz ustupaka koje vlada nudi bilo kom ulagaču koji se makar verbalno izjasni da razmišlja o pokretanju proizvodnje na teritoriji Srbije.

Tako je od 2008. vlada iz budžeta izdvojila 106 miliona evra kako bi privukla 134 kompanije koje su otovrile 22 000 radnih mesta i investirale 506 miliona evra. Ukupni podsticaji države investitorima obično uključuju: besplatno zemljište, poreske olakšice, izgradnju infrastrukture, obučavanje radne snage, a često država investitorima pokriva i polovinu inicijalnih ulaganja. Multinacionalnoj kompaniji Dajtek, je tako za grinfild investiciju od 12 miliona evra u Nišu odobreno 10 000 evra iz državnog budžeta po novozaposlenom radniku. Nacionalna služba za zapošljavanje finansira obuku Dajtekovih radnika dok je grad Niš obezbedio besplatno zemljište. Samo sa stimulacijom za novozaposlene Dajtek se faktički oslobađa poreskih obaveza za svoju radnu snagu u narednih 6 godina. Pri tome, ne treba zaboraviti da ovi podsticaji za kapitaliste dolaze kao šlag na tortu uz već duže godina važeći najniži porez na dobit u Evropi od 10% ( u Hrvatskoj on iznosi 20%, u Rumuniji 24%).

Najbolju ocenu ovakve politike Vlade dao je vlasnik kompanije Dajtek, Đulijano Zuko, rečima: „Dajtek ima fabrike po celom svetu, ali retki su slučajevi da naiđemo na ovakvu saradnju kakvu smo ostvarili sa vladom Srbije i gradom Nišom“. Izjava gospodina Zuka još bolje osvetljava prirodu vladinih mera kada se pogleda u svetlu ostalih zemalja u kojima Dajtek posluje: Tunis, Meksiko, Kina, Brazil, Turska, Rusija. Oko 64 industrijske zone, koje država sredstvima iz budžeta grozničavo gradi po opštinama u Srbiji, predstavljaju pokušaje takmičenja na svetskom tržištu oponašanjem modela koje su navedene zemlje sprovele devedesetih, i time postale najozloglašeniji primeri negativnih posledica globalizacije. Komparativna prednost Srbije jeste jeftina radna snaga i spremnost države da se servilno stavi na raspolaganje stranom kapitalu. Sa platom od 250 evra, radnik na jugu Srbije je često jeftiniji od radne snage u većim fabrikama u Kini.

Isti oni ljudi koji su nas godinama ubeđivali kako društvena i državna preduzeća ne vredi zadržavati jer gutaju državne subvencije za koje nema para, sada sipaju novac u džepove privatnih vlasnika kako bi ih privoleli da obnove delić proizvodnih kapaciteta kojima je Srbija raspolagala u SFRJ. Vladini činovnici se i ne kriju da sakriju prirodu njihovog odnosa sa krupnim kapitalom. Mlađan Dinkić ovako objašnjava svoje viđenje odnosa države i preduzetnika:

„Investitori ne žele da imaju administraciju koja im se meša u poslovne odluke. Svi oni koji dobro znaju ekonomiju mogu da kažu da je tržišno odlučivanje uvek najbolje“.

Još od vremena Zorana Đinđića ovakve floskule nabubane iz priručnika za kurseve menadžmenta opstaju kao opravdanje za prelivanje društvenog bogatstva u džepove pojedinaca.

Monstruoznost čitavog pokušaja ponovne industrijalizacije kroz pokornost privatnom kapitalu možda se najbolje ogleda u sitnim bizarnostima kao što su primeri dodeljivanja imena ulica stranim kapitalisitma. Kompanija Rejm, iz nemačke pokrajine Vitenberg nedavno je u Svilajncu investirala više nego skromnih 10 miliona evra u proizvodnju plastičnih komponenti. Da bi pokazala svoju zahvalnost, opštinska vlast odlučila je da jednu od ulica imenuje po vlasniku Karlu Reumu. Na isti način, osnivač kompanije Panasonik, Macuhito Konosuke, dobio je svoju ulicu. Simbolična politika, sa kojojm je DOS trijumfalno započeo svoju vladavinu, skidanja petokrake sa gradske skupštine u prestonici i menjanja ulica koja su podsećala na partizansko nasleđe, dobila je svoj logičan završetak. Ekonomska i politička suverenost koju je Srbija uživala kao socijalistička republika u sklopu SFRJ danas se čini kao nedostižan san. Parola „Kosovo je Srbija, sve ostalo je Delta“, na najbolji način opisuje svu tragediju istorijskog momenta. Malograđanska politika nacionalizma pokazala se, kao što vidimo, kao debakl. Ako je ova velikodušnost države u davanju para poreskih obveznika stranim investitorima promakla domaćim medijima, to ne znači da su se i srpski tajkuni pokazali podjednako neinformisanim. U aprilu 2010., nakon famoznog sastanka vlade, sindikalnih vođa i tajkuna, predsednik Samostalnog sindikata Srbije, Ljubisav Orbović, pokazao se kao vispren glasnogovornik tajkuna izjavljujući da u vreme krize vlada mora davati prednost domaćim firmama na javnim tenderima. Vlada naravno nije izbegla svoju „patriotsku dužnost“. Tokom 2009. država tako u vidu subvencinisanih kredita preduzećima i građanima odvaja 55 miliona evra što omogućava injekciju od 1,25 milijardi evra. Na početku sledeće godine, usvojen program subvencionisanih kredita iznosio je skromnijih 35 miliona evra. Procenjuje se da su državne subvencije 2010. doprinele rastu BDP-a sa preko 40%.

U svetlu ovih brojki, Dinkićevo magično preobraćanje u „kejnzijanca“ postaje mnogo jasnije. Za DOS-ov režim državna intervencija se svodi na održavanje u životu prezaduženih tajkuna putem subvencionisanja isplate zelenaških kamata stranim bankama i održavanja agregatne potražnje daljim guranjem staovništva u dužničko ropstvo. Naravno, ovde se radi samo o vanrednim merama, posebnim uredbama koje omogućavaju direktni prebačaj para iz državne kase u privatni džep. O sistemskim rešenjima koja omogućavaju domaćim preduzetnicima da neometano akumuliraju bogatstvo takođe malo ko govori. Javna je tajna da su skoro sva preduzeća domaćih tajkuna osnovana u poreskim rajevima „of šor“ zona van Srbije. Samo na Kipru postoje 682 kompanije srpskih građana registrovane na ovaj način.

Između 2007. i 2010. po osnovu fiktivnih usluga na račune „of šor“ kompanija prebačeno je oko 250 miliona evra. Ova suma, u računovodstvenim knjigama iskazana kao stavka troškova, tako je državnu kasu u protekle tri godine zakinula za nekih 25 miliona evra prihoda od poreza na dobit. Kao što smo već napomenuli, porez na dobit u Srbiji je među najnižima u Evropi i učestvuje sa mizernih 4,2% u ukupnim fiskalnim prihodima države. Po ovom statističkom podatku, Srbija se kotira kao poslednja na listi Organizacije za ekonomski razvoj i saradnju (OECD). Sa druge strane, nameti koji oporezuju ličnu potrošnju, poput poreza na dodatu vrednost i akcize, učestvuju sa neverovatnih 47,6% u ukupnim fiskalnim prihodima.

Po ovom pokazatelju, samo turska i meksička država prisvajaju veći deo fiskalnih prihoda neproporcinalno opterećujući najsiromašnije članove društva. Naravno, za lokalne ekonomske komentatore ovi podaci ostaju irelevantni. Problem srpke ekonomije nisu tajkuni, već prosečan građanin koji se usudio da zameni stari frižider. Neoliberalna mantra o dovođenju budžeta u red kroz rezanje javne potrošnje i stezanje kaiša običnih građana ne prestaje da odzvanja u medijima. Dežurni dušebrižnik krupnog kapitala, urednik ekonomskih stranica dnevnog lista Politika, nedavno je nadmašio sam sebe člankom u kome dužničku krizu u Grčkoj opisuje kao „Propast komunizma“. Osnivač nevladine organizacije Građanske inicijiative, Miljenko Dereta, čovek koji navodno stoji na strani običnih građana, na sličan način u svojoj kolumni za dnevni list Blic, oštro kritikuje Mlađana Dinkića zbog najave mogućnosti podizanja plata i penzija. Poput političara, srpski novinari i analitičari ostaju mentalno zarobljeni u 1991. Biće potrebno još dosta vremena da se društvo otarasi nasleđa devedestih – pre svega otrovnog, desničarskog intelektualnog miljea koji je stvorila tadašnja opozicija.

Radovanova osveta

Nova ekonomska politika vlade dakle suštinski ne predstavlja raskid sa pređašnjom praksom, već pragmatično prilagođavanje novim okolnostima. Opisujući suštinu predloga ulaska tajkuna u upravne odbore jednog broja firmi koje su iz privatizacije izašle sa neregulisanim pravnim statusom, predsednik Vlade Srbije, Mirko Cvetković, izjavio je: „Ne radi se ni o kakvim odlukama, radi se o jednom modelu koji predstavlja suštinski nastavak privatizacije u delu u kome ona nije bila uspešna“. Pošto ovaj skandalozan predlog nije prošao u javnosti, vlada je kapitalistima omogućila priliv svežeg kapitala zaobilaznim putem.

Jednostavno rečeno, kada su poslovne imperije tajkuna postale uzdrmane preteranim zaduživanjem u stranim bankama, bogataši su državi naredili da krene da se zadužuje umesto njih, a zatim nizom naručenih vladinih uredbi taj novac prelili u svoje firme. Oštrije izjave Borisa Tadića tako treba shvatiti kao pokušaj obuzdavanja domaćih tajkuna koji pritisnuti inostranom konkurencijom kidišu na državni budžet. Spomenute mere podržavljenja par kompanija takođe treba posmatrati u ovom kontekstu. Država će ove fabrike stabilizovati samo da bi ih tako obnovljene dala u ruke privatnicima da oglođu kosti nakon što su pojeli svo meso srpske privrede.

Međutim, nema te državne intervencije koja može preokrenuti proces gubljenja pozicija periferne buržoazije. Kapitalizam je sistem u kome velika riba jede malu ribu. Novopečena srpska vladajuća klasa je osuđena da kapitulira pred naletom krupnijeg stranog kapitala. Od ukupnog spoljnog duga, koji iznosi 37 milijardi evra, privatni preduzetnci su se kod lokalnih i inostranih banaka zadužili sa skoro 20 milijardi. Domaće poslovne imperije polako ali sigurno klize u vlasništvo velikih svetskih finansijskih institucija. Nedavna prodaja Maksi trgovinskog lanca multinacionalki Delez, kao i napuštanje zemlje vlasnika koncerna Svislajon Takovo, Rodoljuba Draškovića, samo su početne najave ovog trenda.

U svom oproštajnom oproštajnom pismu trenutnoj vladi, tajkun-brat nacionalističkog političara Vuka Draškovića, Rodoljub apeluje na prestanak uzimanja novca od „srpske privrede i srpskih radnika“ i njihovo prebacivanje u ruke „stranih nadri-investitora“. U junu ove godine, predsednik interesnog udruženja domaćih tajkuna Privrednik, Branislav Grujić, na godišnjem prijemu u dvorištu jedne dedinjske vile, okupljenim visokim zvanicama obratio se sledećim rečima:

„Mi smo uvek izražavali svoju iskrenu spremnost za sve oblike saradnje sa stranim partnerima. Međutim, upravo zato mi duboko nismo saglasni sa namerom određenih političkih i biznis krugova koji žele da privreda u Srbiji bude samo u rukama stranih investitora i korporacija...Srpski privrednici zato nedvosmisleno traže da ih sopstvena država prihvata, uvažava i da im pomaže na načine kako se to radi u okruženju i svim razvijenim zemljama sveta“.

Ostaje da se vidi koliko će skupo domaći tajkuni prodati svoju kožu i kako će se njihov sukob sa multinacionalnim kapitalom odraziti na političku scenu. U međuvremenu, jedno je sigurno – model subvencionisanja proizvodnih investicija i održavanje u životu srpskih tajkuna po cenu daljeg zaduživanja države kod Međunarodnog monetarnog fonda i finansijskih špekulanata je završen. Taj novac je rasut u privlačanje skromnih investicija uz ogromne stimulacije i prebacivanjem para na bankovne račune srpskih noveau riche. Poverioci već kucaju na vrata sa sopstvenim idejama o unutrašnjoj ekonomskoj politici zemlje. Kada država bude bankrotirala javiće se dežurni analitičari da narodu objasne kako je glavni krivac za krizu ono malo preostalog javnog sektora. Kao alternativa otvoriće se perspektive dalje liberalizacije.

Program ortodoksnog monetarističkog štrebera, Radovana Jelašića, koji je novorođeni „kejnzijanac“ Mlađan Dinkić, uz podršku domaćih tajkuna, krajem 2008. šmekerski izbacio iz opticaja, sada se vraća sa osvetom. Da bi se dugovi otplatili, biće potrebna stroga fiskalna disciplina i rušenje „preuranjene države blagostanja“. Zadaci koje je gospodin Jelašić, sadašnji direktor austrijske Erste banke u Mađarskoj, postavio početkom globalne krize vrlo su jasni.

Kao prvo, privatizacija se mora okončati i produbiti. Time se ne misli samo na završetak privatizacionih procesa velikih monopola kojima se već licitira, tipa Telekom, JAT i Elektroprivreda, već svih javnih preduzeća, uključujući komunalne službe i desetkovanje broja zaposlenih u njima. Drugo, dalje stezanje penzionog fonda i ulazak privatnih finansijskih institucija u sistem penzionog osiguranja. Treće, smanjenje državnih davanja za obrazovanje i zdravstvo i dalje izlaganje ovih usluga tržišnoj logici. Četvrto, i najvažnije, prestanak prakse periodičnih povećanja realnih zarada kako bi troškovi rada ostali dovoljno niski da privuku potencijalne strane investitore.

Stanovnicima Srbije je promaklo da primete, ali period između 2004. i 2008. bio je „zlatno doba“ srpskog kapitalizma. Ukoliko su to bile godine ekspanzije, možemo samo zamisliti kako će izgledati naredni period u kome ćemo biti primorani da stežemo kaiš. Pred stanovništvom Srbije su odlučujuće godine koje će doneti nove društvene sukobe i politička previranja. To će ujedno biti i nova šansa da radnička klasa artikuliše svoje interese i zakorači na političku scenu kao organizovana snaga. U sledećem delu napravićemo presek stanja na srpskoj političkoj sceni i pokušati da skiciramo polazne tačke i program kojim bi jedna nova radnička partija mogla da dopre do mase tranzicionih gubitnika i poveže se sa aktuelnim borbama.

Prvi deo serije tekstova Politička ekonomija srpske tranzicije možete pogledati ovde.

[1]Autor će za titoistički sistem koristiti naziv „'samoupravljački' socijalizam“, umesto „samoupravni socijalizam“, budući da je autentični socijalizam, kao sistem masovne demokratije nužno samoupravan i počiva na vlasti radničkih saveta nad celom proleterskom državom, ne samo nad svojim firmama. „Samoupravljački“ sistem, sa druge strane, predstavlja poseban oblik staljinoidne birokratske diktature, u kojem se, razdvajanjem radničkih saveta od države i radničkih saveta pojedinih preduzeća jednih od drugih, radnička klasa fragmentuje i izopštava iz vođenja države, dok ona biva prepuštena birokratiji KPJ, na način koji je u načelu istovetan sa načinom vladanja drugih staljinističkih i staljinoidnih režima. Iz ovih razloga nema govora o stvarno samoupravnom sistemu u periodu „samoupravljačke“ Jugoslavije. Pod staljinističkim režimima autor podrazumeva celokupan politički sistem zemalja Istočnog Bloka, nacionalnih birokratskih diktatura pod patronatom Moskve, dok se staljinoidnim režimima smatraju oni režimi čija je državna struktura vođena na načelno sličan način (sa određenim manjim razlikama vezanima za konkretne istorijske okolnosti nastanka i razvoja), ali koji su samostalni u odnosu na Moskvu i ne nalaze se u sastavu Istočnog Bloka. Najpoznatiji primeri staljinoidnih sistema su titoistička Jugoslavija, Kuba i maoistička Kina.