„Заставе“ више нема. Фабрика, која је представљала симбол благостања и развоја бивше Југославије, после 20 година мучне транзиције од социјалистичке самоуправне привреде ка капитализму, је пред брисањем из државног регистра предузећа, чиме се ослобађа простор за италијанску мултинационалну компанију Фијат. Две деценије грађанских ратова, међународних санкција и приватизације привреде растуриле су фабрику. Током овог процеса је некада успешан индустријски центар Крагујевац са околином постао познат као „долина глади“. Фијат је приликом свог доласка у Србију преполовио радну снагу „Заставе“ користећи се сумњивим методама тестирања и запошљавајући само 1 000 радника. Пораз 1 500 радника „Заставе“ које Фијат није запослио и који су последњих дана децембра 2010. покренули штрајк захтевајући право на рад представља коначан транзициони ударац бившем индустријском гиганту.
„Заставе“ више нема. Фабрика, која је представљала симбол благостања и развоја бивше Југославије, после 20 година мучне транзиције од социјалистичке самоуправне привреде ка капитализму, је пред брисањем из државног регистра предузећа, чиме се ослобађа простор за италијанску мултинационалну компанију Фијат. „Црвена Застава“ је на свом врхунцу 80-их запошљавала неких 35 000 радника и производила преко 230 000 аутомобила годишње, истовремено запошљавајући још 130 000 радника унутар разних произвођача компоненти широм Југославије.
Две деценије грађанских ратова, међународних санкција и приватизације привреде растуриле су фабрику. 2001, након обарања режима Слободана Милошевића, дошло је до убрзања трансформације привреде и преко 6 000 радника је за само један дан пребачено на социјални програм. Током овог процеса је некада успешан индустријски центар Крагујевац са околином постао познат као „долина глади“. Фијат је приликом свог доласка у Србију преполовио радну снагу „Заставе“ користећи се сумњивим методама тестирања и запошљавајући само 1 000 радника. Пораз 1 500 радника „Заставе“ које Фијат није запослио и који су последњих дана децембра 2010. покренули штрајк захтевајући право на рад представља коначан транзициони ударац бившем индустријском гиганту.
Суочени са колективним поразом након што су проглашени технолошким вишком, радници су се припремили за борбу, захтевајући поштовање њиховог радног уговора, нове програме самоусавршавања и право да се врате на посао чим компанија прошири производњу. Влада им је с друге стране понудила прелаз на статус незапослених заједно са социјалним програмом који се састојао од компензације у износу од 300 евра по години стажа, социјалне помоћи у износу од отприлике 200 евра месечно током наредне две године, као и од владе спонзорисаних едикационих програма који би раднике наводно спремили за захтеве модерног тржишта.
Влада је заузела чврст преговоарачки став, при чему је подгрејала деценију стару антирадничку реторику које кобинује неолиберално потенцирање индивидуализма и оцрњивање радника „Заставе“ као лењог и привилегованог слоја радничке класе који ужива у предностима социјалних програма насупрот једном милиону незапослених грађана који су препуштени самима себи. Саветник Министарства економије Александар Љубић је дао следећу изјаву парадигматичну за преовлађујући јавни дискурс у Србији када су у питању радничка права:
„... Држава није ту да запошљава људе. Дужност државе је да створи услове у којима би они (отпуштени радници) нашли посао. С тога свако од њих мора да се избори, у складу са својим интересима и напорима, за најбољу почетну позицију на тржишту рада и за најбоље могуће запослење.“
Синдикат је најавио оштар отпор и блокаду града у случају да влада истраје у својим намерама. Масовни састанак радника „Заставе“ 29. децембра је коначно одбио владин предлог и одлучио да радикализује штрајк започевши штрајк глађу унутар зграде Скупштине града Крагујевца. Исте вечери је група од око стотину радника ушла у зграду Скупштине на организован начин доневши са собом унапред припремљене кревете и залихе, при чему су показали одлучност на дугу борбу и дочек Нове Године унутар заузете зграде. Медији су следећег дана једногласно извештавали о томе како су радници прихватили благо измењени владин социјални програм и мирно напустили градску Скупштину. У овој краткој и униформној вести није било места за реакцију радника или синдикалног вође Зорана Михајловића који је, судећи по извештајима, пребачен у оближњу болницу пошто је претрпео срчани удар током ноћи.
Из наше позиције, ми можемо једино да укажемо на неколико важних фактора који су допринели овом поразу, а да при том не уђемо у нагађања наметнута медијском блокадом о околностима под којима је синдикат коначно пристао да оконча блокаду и потпише социјални програм.
Прво, радници нису били подељени само на оне који су ушли у Фијат и на оне који су остали у старој компанији. Међу 1 500 радника који су остали у „Застави“ је такође било и 400 оних који ће уз помоћ владиног програма прескочити пар година које су им биле потребне за ступање у пензију и тако решити свој статус. Друго, било је јасно да, упркос масовним јавним окупљањима и наизглед радикалним чиновима, синдикат није имао јасну тактику како да изнесе подужени штрајк.
Горе поменути саветник у влади је открио владину потенцијалну слабу тачку када је изразио наду да најављени протест неће угрозити производњу и тренутну реконструкцију нове Фијатове фабричке хале. Синдикалне вође нису успеле у потпуности да придобију своје бивше колеге за солидарност. С обзиром на то да су суочени са армијом незапослених у Србији, вероватно је било веома тешко подстаћи новозапослене Фијатове раднике на неку конкретнију акцију. Па ипак, синдикат је могао да ради на повезивању разних других фабрика у сличном положају и претвори „Заставу“ у веома видљиво национално стециште за одбрану достојанства радника.
Даље, синдикално вођство показало се потпуно неспособним да се супротстави агресивном постулатима неолиберлане економске филозофије и прљавим јавним клеветањима против радника. Једини аргумент за одржање запослености радника који је синдикат дао јесте обећање тренутне владе да нико неће бити отпуштен када Фијат стигне у Крагујевац.
Треће, чињеница да су радници одабрали да окупирају градску Скупштину, а не фабричке просторије, открива можда најфундаменталнију препреку за обнављање радничке офанзиве у данашњој Србији. Паразитска природа транзицијског капитализма је паралисала продуктивне капацитете већ скоро две деценије. Радници не осећају да имају средства да се боре са газдама и натерају их да слушају њихове захтеве, будући да не поседују моћ производње. Радници „Заставе“, без контроле над машинама, као многи тренутно у Србији, могли су једино да се окрену својим телима и тактикама штрајка глађу или самоповређивања да би натерали владу и медије да обрате пажњу на њихове жалбе.
На исти начин на који је стара фабрика „Заставе“ била симбол успеха планске економије под Јосипом Брозом Титом, тако Фијат подсећа становништво на неиспуњена обећања тржишне економије данас. Демократска странка и њен вођа Борис Тадић добили су парламентарне и предсредничке изборе 2008. великим делом захваљујући доласку Фијата. На овај инвестициони план је се гледало као на коначни доказ да либерална економска политика и транзиционе жртве обичног народа коначно дају резултате привлачећи велике стране инвеститоре способне да обнове економију и створе нова радна места. Уступци које је српска влада дала да привууче ову мултинационалну компанију су без преседана. Фијат је добио монополски положај на тржишту, субвенције у износу од 10 000 евра по запосленом раднику, субвенције за продају у унутрашњем тржишту, изузеће од пореза за наредних десет година, влада је обезбедила земљиште око Крагујевца за компанијине стране произвођаче компоненти и индустрисјку зону ослобођену од царине са свом потребном инфраструктуром. Све је ово дошло од истих оних економских експерата који су годинама убеђивали српску јавност да није исплативо задржати таква предузећа у државном власништву јер захтевају државне субвенције које земља не може себи да приушти.
Фијат је заузврат обећао да ће да запосли 2 500 хиљаде радника без јасних обавезивања на производњу и почетне инвестиције у износу од 200 милиона евра. Три године након Фијатовог доласка влада понавља да очекује додатне инвестиције од неких 800 хиљада евра од свог иностраног партнера, 10 000 хиљада нових радних места и ауто-индустрију засновану на масовној производњи и извозу два нова модела. Најновије процене владе гласе да ће Фијат у Србији произвести око 300 хиљада аутомобила до 2013. године. Фијат до сада није испунио ни половину својих почетних обавеза у виду давања оснивачког капитала од 200 милиона еура новој компанији! Фабрика је прошле године произвела нешто више од 14 000 возила уместе планираних 30.000. Компанија је поврх свега тога најавила да је само једна српско предузеће доспело на листу Фијатових званичних произвођача компоненти.
Корпорација Фијат је тако добила инфраструктуру, комплетно тржиште и све субвенције које је држава Србија у овом тренутку способна да пружи у замену за инвестираних 100 милиона евра, ниво производње не драстично већи од оног пре приватизације и пуно празних обећања. Ово је тип пословања какво може да очекује једна америчка компанија у Ираку након окупације. Када се присетимо да је већина „Заставиних“ производних постројења бомбардована од стране НАТО-а 1999, онда ово поређење уопште не испада тако претерано као на прву лопту.
Јасно је да ово није партнерски однос. Фијат се из месеца у месец поиграва са својим инвестиционим плановима и пребацивањима потенцијалне производње модела аутомобила, док српска влада нема никакав утицај на будућност пројекта. Председник Борис Тадић је у случају домаћих тајкуна барем могао да апелује на њихову „патриотску дужност“ да би их навео да плаћају порезе и инвестирају у Србији. Са Фијатом не може ни то да уради. Истина јесте да је Србија само један део слагалице у глобалној игри Фијатовог уцењивања. Са производним погонима у Италији, Бразилу, Пољској, Србији и новодобијеним фабрикама у САД, ова корпорација убира плодове пословно настројених влада и уцењивања радне снаге претњама премештања производње.
Крагујевачки радници су за сада приморани да прихвате понижавање себе, својих колега и комшија избачених на улицу. Сваки пут кад су радници једне Фијатове фабрике поражени, њихове колеге из других земаља су ускоро такође приморане да прихвате снижавање животног стандарда. Обећано инвестирање у Србији је служило италијанским медијима за припрему атмосфере застрашивања радника у торинској фабрици „Мирафиори“ не би ли запослени прихватили знатно пооштрене радне услове. Референдум унутар торинске фабрике је, упркос овој тактици застрашивања, дозволио увођење нових радних услова са само танком већином за компанијин план. Металуршки радници синдиката ФИОМ су као одговор на нападе позвали на генерални штрајк у Италији.
Радничка солидарност и кооординација преко државних граница је једини начин за супротстављање офанзиви газда. Борба италијанских радника и скорашња размена писама солидарности између синдикалаца из Србије и Италије показују пут напред. Декларације солидарности радника из различитих земаља ће се у најбољој традицији радничког покрета читати преко разгласа у разним италијанским градовима као део генералног штрајка металуршких радника. На нама је да не дозволимо апелима солидарности да постану празан ритуал. Судбина „Заставе“ је упозорење на оно што се може десити свакој фабрици која се без јаког отпора и развијеног солидарног фронта повинује Фијатовим смртоносним тактикама.
Повреда једног је повреда свих!
Нека састанак синдикалних представника из различитих Фијатових фабрика у Европи буде први корак ка интернационалној солидарности!
