Prošla je još jedna godina i još jedno ubedljivo glasanje u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija protiv američke blokade Kubi. Ovog puta bilo je 184 za predlog, dve protiv (SAD i Izrael) i tri uzdržane (Brazil, Kolumbija i Ukrajina). Ovo je 29. put da je GSOUN glasao protiv blokade Kubi od kad se predlog prvi put stavio na glasanje 1992, i još jednom će ga SAD potpuno zanemariti.

Blokada Kubi počela je 1962. pod administracijom Kenedija, nakon što je revolucija izvršila eksproprijaciju američkog vlasništva na ostrvu. Američkim imperijalističkim kompanijama pripadale su glavne banke, naftne rafinerije, telefonske i električne kompanije, plantaže šećerne trske, mlinovi itd. Borba za nacionalno oslobođenje nije se mogla završiti bez njihove eksproprijacije.

Mere blokade su pojačavane tokom godina, a delimično popuštanje nekih pod Obaminom administracijom ukinuto je dolaskom Trampa na vlast. Ne samo to, nego je Tramp uveo preko 240 različitih mera da stegne konopac oko vrata Kubanske revolucije. Nasuprot govoru o „resetovanju spoljne politike“, nijedna od tih mera nije ukinuta od strane Bajdena. Nijedna jedina.

Blokada zarad davljenja revolucije

Blokada nije samo nezakonita prema međunarodnom pravu, nego čak utiče i na druge zemlje. Npr. neka evropska banka, ili neki kanadski lanac hotela koji rade na Kubi mogu biti izvedeni pred sud u SAD prema Helms-Barton aktu ako „trguju“ ili su „trgovali“ imovinom oduzetom građanima SAD od strane kubanske države. Ovo nije potpuno zaustavilo investicije i trgovinu između Kube i drugih zemalja, ali ga čini težim.

Izvor: Carlos Latuff

Postoji određena količina trgovine između SAD i Kube koja je dozvoljena (primarno kupovina hrane), ali blokada stvara teške uslove na Kubi. Teret treba da bude plaćen unapred i u celini, pre nego što se uopšte ukrca na brod u američkoj luci i ne može biti osiguran. Osim ovih vrlo ograničenih izuzetaka, ako bilo koji brod iz bilo koje zemlje pristane na kubanskom pristaništu, on biva zabranjen u svim američkim lukama na 180 dana.

Ovakva politika, pored toga što je nezakonita prema međunarodnom pravu i izuzetno osvetoljubiva, izazvala je ogromnu ekonomsku štetu kubanskoj ekonomiji. Procenjuje se da je samo prošle godine blokada izazvala štetu u iznosu od 9 milijardi američkih dolara.

Štaviše, blokada nije uspela da postigne svoj cilj: svrgavanje Kubanske revolucije. Ona je predstavljala opasan primer u kojoj se jedna mala latino-američka država oslobodila imperijalističke dominacije, izvršila eksproprijaciju američke imovine i ukinula kapitalizam. Šezdeset godina posle, Kubanska revolucija opstaje, doduše sa poteškoćama i problemima.

Obamina administracija je ovo razumela i to priznala javno, te se odlučila na promenu kursa, ali ne i njenog cilja. Kako je sam Obama izjavio, SAD je i dalje želeo zbaciti Kubansku revoluciju, ali se nadao da će to uraditi otvaranjem trgovine i ekonomskih odnosa. Ideja je bila natovariti ogromnu težinu svetskog kapitalističkog tržišta na slabu kubansku plansku ekonomiju sa ciljem njenog uništenja. Dalekovidiji delovi američkih kapitalista zalagali su se za ovakvu politiku. Dolazak Trampa na vlast prekinuo je ove napore i Vašington se vratio na stari neuspeli metod drskog imperijalističkog iživljavanja.

Farsa „međunarodnog prava“

Glasanje GSOUN otkriva dve stvari. Američkoj blokadi Kubi protivi se ogromna većina država sveta (svaka iz svojih razloga). Ali takođe otkriva da su Ujedinjene Nacije, u najboljem slučaju, beskičmena brbljaonica.

Generalna skupština UN može da usvoji koliko god rezolucija želi povodom Kube, ili Izraela npr, kao što to čini decenijama. Velike imperijalističke sile su one koje zapravo vladaju svetom (i upravljaju Savetom bezbednosti) i čine šta požele, ignorišući glasanje ogromne većine zemalja sveta.

Ako imperijalisti dobiju podršku UN u svojim imperijalističkim ciljevima, one su srećne da je iskoriste kao zgodan paravan, kao što je bilo u slučaju prvog Zalivskog rata i invazije Iraka 1991, intervencije u Kongu 60-ih, ili skorašnje intervencije na Haitiju.

Ako ne mogu da dobiju podršku UN, imperijalisti su mirni sa tim da nastave bez nje.

Ovo je stvaran odraz kako međunarodni odnosi zapravo funkcionišu. Oni nisu bazirani na „međunarodnom pravu“, nego na stvarnom odnosu snaga (ekonomskim i na kraju vojnim) između imperijalističkih sila.

Lenjin je opisao prethodnicu UN, Ligu Nacija, kao „lopovsku kuhinju“. Kada je Staljinov Sovjetski Savez odlučio da se pridruži Ligi Nacija, Trocki je objasnio: „Liga, u svojoj odbrani statusa quo nije organizacija „mira“, nego organizacija nasilja imperijalističke manjine nad ogromnom većinom čovečanstva.“

Mi stojimo čvrsto protiv američke imperijalističke agresije prema Kubi i tražimo jednostrano, bezuslovno i potpuno ukidanje blokade. Mi nemamo iluzije u Ujedinjene Nacije. Jedini stvarni saveznik naroda Kube su internacionalna radnička klasa i potlačeni narodi sveta.