Radničko pitanje[1]

Krvava borba u Parizu izazvala je kod nas čudnovate pojave. Svuda viču pismeno i usmeno na neko strašilo „komunizam“ a ne znaju ni sami šta je to. Čućete često u kafani, na ulici ili šetalištu: „šta zar je stekao, a on – lenština koji ništa nema i ništa ne radi da dođe pa da deli sa mnom? Ja sam radio i krvavo zaslužio a oni su razbojnici, skitnice, palikuće“ itd. svi pridevi koji su iz novina pozajmljeni, kao da je u Beogradu društvena revolucija, a ne u Parizu. Mi smo već kazali da nema nikakve nauke pod imenom „socijalizam“ „komunizam“ itd. koja bi propovedala pljačku i otimanje – niti je ikada bilo.Međutim ima u društvu nepravde, pljačke, tiranije, robovanja, mržje, osvete, borbe, klanja, paljevine, itd. U raznim spisima govorilo se o svim manama i nesrećama društvenim i predlagana su razna sredstva kako da se te mane uklone. Može biti da u njima ima nečega „preteranog“ što se ne može postići itd. ali treba razumeti jednom za svagda, da su ti spisi (i ta nauka) ponikli usled onih zala što ih spomenusmo, a nisu oni stvorili ta zla ni u društvu, niti su ih izmislili u svojoj fantaziji.

            Od kuda niču sva ta zla u društvu? Mi smo već kazali više puta da je glavni i suštinski uzrok tome i što je samo društvo pocepano u svojim životnim interesima. Jednima je palo u deo bogatstvo, izobraženje, vlast i – nerad, a drugima sirotinja, neznanje, potčinjenost i neprekidni, prekomerni posao. Mi nećemo kazivati kako je ponikla ova podela u društvu. Morali bi da pišemo istoriju radničkog pitanja, a to je veoma dugo. Mi ćemo učiniti samo jednu pretpostavku, koja će se bez sumnje dopasti svakome ekonomisti po zanatu, naime: da je podela u društvu ponikla na najmirniji i najzakonitiji način: „u početku stvaranja kapitala (misle ekonomisti) svet je bio podeljen na vredne pčele i lenje trutove. Pčele su radile, stekle i ostavile svoje bogatstvo u nasledstvo svome potomstvu, trutovi su prodavali zjala, uživali bez razloga, umrli u sirotinji i ostavili u nasledstvo svome potomstvu, da večito radi s tuđim kapitalom i da večito plaćaju procente, dividende, rente, poreze itd. Trutovi su dakle učinili greh u nezapamćeno vreme i ovaj je prelazio sa oca na sina kao „prvorodni greh“ iz biblije, dok se nisu grešnici razmnožili i stvorili suvereni mnogobrojni proleterijat.“[2] Zbilja! Da bi izbegli suvišne razgovore mi primamo današnju podelu u društvu, kao nešto što postoji i što je došlo prirodnim tokom ljudskog života. Kada je već kapital stvoren i nagomilan, on je kadar da se sam razvija i uvećava a da njegov gosa, kapitalist, ništa ne radi. Kapital je skup mrtvih stvari, pa se opet sam svojom sopstvenom snagom uveličava! Ovo doduše izgleda malo čudnovato i podseća veoma na staru priču kako je kazan Nastradin-odže rodio bakrače, – ali u stvari je tako.

            S kakvim će se procentom kapital uveličavati to zavisi od različitih uslova, od veličine kapitala, od stanja pivrede one zemlje u kojoj se kapital nalazi, od ličnih svojstava kapitalista itd. Tek to je fakt, da kapital ima svojstvo da se sam uveličava i da njegov gosa nikako, što no vele, i prstom ne makne. Da iznesemo samo neke primere. Imam ja recimo kapital 1000 dukata u zlatu gotovih, a znam da je u jednom okrugu glad – nije ponela godina, treba se izraniti, treba platiti porezu itd. tad ja ili bolje – moj kapital ode tamo. On se rasturi sav po narodu. Kome 10 dukata, kome 50, kome 100, a svakome „cvancik na dukatu“ – to su 1000 cvancika ili 60 2/3 dukata mesečno. Obligacija mi se izdaje vazda u zakonitoj formi, sa sigurnim jemstvom ili zalogom, meni dakle ostaje samo da izbrojim pare. Prvih 1000 dukata ja sam može  biti zaradio (ako mi nisu ostali u nasledstvo), ili sam kopo (samo od kopanja niko nije stekao imanje) ili kovao, ili služio u dućanu mušterije, ili trčao i mučio se te kupovao i prodavao dok nisam stekao „kapital“. Pošto sam već što no reč „uvatio maju“ mogu da ništa ne radim već da živim od prihoda. Razume se da onaj koji primi od mene kapital u zlato, mora ga promeniti u ralo, volove, seme za posev, brašno za ranu, itd. i ovom kapitalu mora pridodati svoj rad te zaraditi više no što sam mu dao da meni vrati i opet da mu ostane da živi, da ne mora opet od mene zajmiti. Neko dakle mora zapeti leđima da uveća moj kapital, ali taj „neko“ nisam ja.

            Ovo je prvobitan upravo patrijarhalan način, kako se „slobodni“ kapital sam svojom snagom uveličava. Taj način postojao je kod najstarijih naroda pre nekoliko hiljada godina, postoji danas kod nas Srba, a tako isto kod Francuza, Nemaca, Engleza i drugih naroda koji su u ekonomskom razvitku nekoliko vekova ispred nas. To je suviše grub način, zato se vazda od pamtiveka vikalo na ljude koji na taj način prave kapital: oni su „grabljivci“, „kožoderi“, „zelenaši“ itd. Ali u današnjem obrazovanom svetu kapital ima neizbrojno načina da se uvećava sam svojom snagom. Često na takav način, da onaj kome se kapital najbrže uvećava, dobija ime „dobrotvor“, „patriota“ itd. Npr. davanje novca pod interes u današnje vreme, ili što se danas zove „kreditiranje“ (davanje kredita), tako je „civilizovano“, da jedan okretan bankar može davati novac na kredit sa 6, 8, 10, 12 procenata pa opet imati godišnje toliko procenta na svoj kapital da bi sa tim procentom zadovoljio i najgori zelenaš. Kakvim tajanstvenim, zakonitim putevimato biva, mi ćemo kazati drugi put, za sada samo tvrdimo da i ovaj kapital mora najpre preći u ruke kakvog industrijalnog neposredno ili posredsvom trgovca i tu se moraju upotrebiti u krajnjem rastojanju nečije ruke, leđa, mozak, itd. da zarade i procenat bankarski i zaradu trgovačku i dobit onog preduzeća kuda je otputovao kapital. Ili ja imam akcija kakvog železničkog ili parobrodskog ili nekog rudnika ili fabrike društva u vrednosti 1, 2, 3 i više hiljada. U takvim radnjama mora učestvovati desetina, stotina ili više hiljada radnika od prostog kopača i poslužitelja do izobraženog inženjera ili mehaničara itd. koji su proveli po 10-15 godina dok su naučili svoj zanat; mora biti sposobnih upravljača cele radnje: knjigovođa, direktora itd. Svi oni moraju raditi da se preduzeće podigne i da prinosi asnu. Ja ne moram znati ništa, apsolutno ništa, šta se radi u tim radnjama u kojimasam ja akcionar. Ja mogu sedeti u Berlinu, Beču ili Pešti ili ma gde na drugom mestu, a moja će mi akcija donositi „procenat“ na kapital i osim toga deo od čiste dobiti celokupne radnje „dividendu“, mada ja nemam ni poma o celoj radnji koja postoji u Beogradu. I ovde, razume se, mora se kapital promeniti u hranu, odelo i druge namirnice drugih radnika koji su nužni da se železnica, rudnik ili drugo što podignu i održavaju; dalje mora se promeniti u vagone, šine, zgrade itd. i tu mora biti „neko“, ko će zapeti, ako ne za jednu a ono za više godina, grbinom da zaradi onoliko koliko smo mi kapitalisti uložili sa suviškom od koga se mora izdržavati cela radnja i još nama mora preteći dobit – taj „neko“ ne moram biti ja. Može biti da sam slučajno ja sam bankar, ili vlasnik fabrike ili direktor kakvog preduzeća i da ja zaista osim primanja i trošenja dobiti imam posla da upravljam celom radnjom i da trošim umnu snagu. Ovakvi slučajevi koji su dosta česti u današnjem gazdinstvu, u stvari ništa ne menjaju. Gosa vrši dužnost upravljača i njegova je zarada tolika ista koliku bi platu imao na tom mestu strani upravljač ili koliko bi isti gosa mogao dobiti u kakvom tuđem preduzeću.[3] Svu ostalu asnu donosi sam kapital i donosio bi kad gosa ne bi bio na tom mestu. Kazan rađa odista bakrače u današnjem gazdinstvu i to često mnogo veće nego što je sam kazan.

            Mi smo hteli da pokažemo u ovim primerima da savremeni evropski kapitalista ne mora biti vredan pa da bude bogat niti da je radnik lenština pa da ostane siroma. Dovoljno je samo da je jedan kapitalista a drugi radnik, pa da ovaj odnošaj ostane neizmenjen, makar onaj za celog života ne radio ništa a ovaj svakog dana po 12 sati i više.

            U Evropi vlada kapital nad radom, ili upravo prošli nagomilani rad vlada nad sadašnjim radom.

            Za vreme spahija radnik je davao izvestan deo svog rada njemu. Ovaj je to pravo zadobio na sablji zavojevanjem. U današnjem gazdinstvu radnik izvestan deo svoga rada daje kapitalisti. Ovaj je to pravo zadobio raznim putevima između ostalih i svojim nekadašnjim radom. Mi ostavljamo na stranu pravo pitanje: je li taj odnošaj pravičan ili ne? Samo ćemo da promotrimo posledice ovakvog stanja stvari u današnjem evropskom gazdinstvu.

            U isto vreme kada se je počela rušiti „feudalna“ sistema u Evropi tj. vlast privilegovanog plemstva nad narodom započeo se brzi razvitak evropskog bogatstva. U proizvodnji, trgovini i saobraćaju učinjena je ogromna revolucija koja se po svojoj važnosti izjednačuje sa poznatom Francuskom revolucijom koja je uništila spahije. Upravo ove dve revolucije išle su jedna s drugom uporedo; izazvale su jedna drugu i potpomogle.

            Otkriće Amerike i morskog puta za Indiju izazvalo je iseljavanje iz cele Evrope u te zemlje (kolonizaciju). Tamo su otvarane nove pijace za evropske proizvode i otkriveni novi proizvodi za evropske pijace. Trgovina je postala međunarodna, svetska trgovina. Proizvodnja i potrošnja postaju isto tako međunarodne npr. vuna koja se dobija u Srbiji, izrađuje se u Engleskoj a podere može biti čak u Indiji ili Kitaju. A kože iz Amerike prerađuju se u Evropi a poderu često u Srbiji. Prevrat je učinjen u svim sredstvima za saobraćaj, menu i proizvodnju. Sve je to išlo u velikom razmeru, ogromnim korakom; plovidba po rekama i morima, železnice, telegrafi, fabrička proizvodnja, uvođenje i usavršavanje mašinerija u svim granama industrije naticali su se u svom razvitku.

            Mi ćemo se naročito zaustaviti na samoj proizvodnji, jer je ona osnov celog savremenog ekonomskog stanja.

            Zanatlijski esnafi, koji su postojali za vreme spahija nisu mogli da podmire potrebe velike svetske pijace. Velike radionice i u njima podela rada počeli su nicati na mesto pojedinih malih zanatlija. Manufaktura je počela da istiskuje zanate. Pojedini radnik npr. kolar nije pravio cela kola, već jedan je pravio samo paoce, drugi osovine, treći je okivao itd., od radnika se zahtevalo sve manje raznostručne sposobnosti i mišljenja a sve više telesnog naprezanja i mehaničkog rada. Na posletku fabrička industrija zamenila je manufakturu. Mašinska proizvodnja bila je bolja i jeftinijanego manufakturna (ručna), a mašina načinila je radnika kao prosto oruđe – pripadak mašini. Sam način savremene proizvodnje preobratio je dakle radnika u prostu mašinu , zato ga je već počela spremati manufaktura. Male gazde, ili takozvani srednji stalež u varošima počeše da iščezavaju. Za velika industrijska preduzeća trebao je veliki kapital, koji mali gazda nije imao. On je morao da pogine u borbi za opstanak. nema ništa strašnije u ljudskoj istoriji od ove skrivene borbe gde se hiljade familija ostavljaju bez zarade i more polagano gladnom smrću. Kad su u Engleskoj prvi put uvedene mašine u industriju za predenje i tkanje pamuka i vune, na najgrzniji način propale su stotine i hiljade familija. Pa tako je i sa svima drugim zanatima koji su bili uništeni fabrikom. Ovaj se proces može u malome posmatrati i kod nas, kod nekih zanata koji su zamenjeni stranim fabrikama, kao što su tabaci, tkači, mutavdžije, i dr. Ima po nekim varošima po unutrašnjosti po čitave „čaršije“ gde su nekada cvetali ovi zanati, a sad su opustele. Zanatlije često pod starost prinuđeni su da nadniče sa celom familijom za parče leba. Takav se isti proces svršavao u zapadnoj Evropi sa strašnom brzinom.

            Ko je jednom propao pod udarcima kapitaka, taj se više nije podigao. Sluga u malom gazdinstvu može postati sam svoj gazda, ali fabrički radnik ne postaje nikada fabrikant. Kao pripadak mašini njegov je rad veoma prost, njegova plata svedena je na najmanju meru. On dobija toliko koliko da može da živi – tolika mu je pijačna cena. Sa razvitkom industrije počele su se stvarno da uvećavaju varoši gde su bili sakupljeni kapitalisti. Tamo je trčao radnički svet iz manjih varošica i sa sela. Što je više mašina uništila manje zanatlije, i prodrla u zemljoradnju tim je veći broj radničkih ruku ostajao besposlen na pijaci i ponižavao cenu radnicima koji su već bili u radionicama. Ovo je bila „rezervna vojska“ industrije, kao što ju je nazvao Karl Marks.[4] Uz ovu rezervnu vojsku dolazile su sluge, prosjaci i skitnice i uveličavali su njen broj. Kada je se industrija naglo razvijala, ona je imala vazda rezervni fond od radničkih ruku. Ovaj fond mogao se veoma udesno upotrebiti, jer je mašina uprostila rad. Kada god je opet dolazilo usavršavanje mašina ili zavatanje novih grana proizvodnje, gomila radnika preticala je i ostajala bez posla. Ovo neprekidno talasanje, priliv i odliv u rezervnoj vojsci industrije, traje jednako, a s njim zajedno grozničavo, nesigurno stanje kako radničke klase u fabrikama tako i zanadžija, trgovčića i zemljoradnika. Kapitalista je bio bez srca i bez sažaljenja. On je samo gledao – profit. On je uvodio u proizvodnju usavršavanje da sa manje rada proizvede veću količinu espapa i da na taj način umanji koštanje espapa. Oće li od toga ko ostati bez leba ili ne, to se njega nije ticalo.[5] On je imao zakonita prava da radi sa svojim kapitalom šta oće. Pojedini radnici ustali su protiv uvođenja mašina, napadali su na fabrike i lomili mašine. To im nije pomoglo. Nove mašine zamenjivale su stare a odnos radnika i kapitalista ostao je isti. Radnici još nisu uviđali da ni ovom zlom stanju nije kriv mrtvi kapital već samo odnos radnika i kapitalista.

            Mašina je dala oružije kapitalisti da podčini radnika sebi, da mu plaća samo toliko koliko možea svu ostalu njegovu zaradu da prisvaja sebi i da neprestano uvećava svoj kapital tj. da usavršava svoje oružije. Radnik je u samoj stvari došao još u gore stanje no što je bio pod spahijama. Tamo je radnik plaćao često ne više od 10 na sto od svoje zarad (desetak) a ovde je morao da ostavlja po 50 i po 80 od stotine kapitalisti.

            U najbogatijoj zemlji u Evropi gde se pričaju čuda od bogatstva – u Engleskoj – radnik često ima manje za svoj život no prosti zločinci po tamnicama. Po zvaničnoj istrazi 1863. godine pokazalo se to sasvim jasno. Jedan zločinac u tamnici dobija ukupne hrane nedeljno 183 unc.; radnik u selu 139 unc.; a slagač u štampariji 125 unc. Tako isto zvanična istraga vladina pokazala je da ogromna većina radnika ne dobija ni po količini hrane koliko joj je nužnije da samo ne gladuje, osim toga što je i to –, malo hrana po kakvoći da ne može gora biti. Tako isto po značajnoj istrazi nađeno je da ogromna većina radnika nema najjeftinije hrane – vazduha koliko joj je nužno za zdravlje, jer je sirotinja prinuđenja da živi po 10, 12 i po 16 lica u jednoj sobi! Tako živi radnik i po varošima i po selima. Statistike drugih zemalja nisu tako poznate kao i Engleske, jer su vlade navalice skrivale pravo stanje, ali i ono što se zna jasno pokazuje da ni tamo nije mnogo boljeno u Engleskoj ako nije još gore.

            Neki ekonomisti dokazuju da se stanje radničke klase popravlja neprekidno kad se sravi sa pređašnjim vremenom. Nema sumnje da današnji evropski radnik većinom bolje živi nego Eskimos na Severu ili crveno-koži indijanac u sev. Americi. Bilo je vremena kad u Evropi ni kraljevi a kamo li radnici nisu živeli bolje no što danas žive pomenuti divljaci; gde je sirotinja opšta, tu razume se mora biti i patnja opšta. Svuda kod siromašnih i neobrazovanih naroda npr. kod nas, neki „gazda“ živi kao god i sluga a obojica ne žive bolje no običan evropski radnik. Ali ovde obojica nisu rastavljeni takom pregradom kao na zapadu, i naš sluga veoma lako postaje svoj gazda, što tamo ne biva. Opšti napredak učinio je dakle i za radnika neke popravke, kao što je za stare robove u Grčkoj i Rusiji kada su bili na vrhu civilizacije. Tj. obrazovana vladajuća klasa uzimlje od radnika zaradu, pa mu posle deo te njegove zarade deli u vidu milostinje, bila ta milostinja neposredna, ili u vidu javnih škola, bolnica, šetališta itd. No mi nećemo o tome govoriti, ukoliko obrazovanje ljudi uopšte utiče, te se u društvu ne pati toliko koliko bi moglo biti prema vlasti što je ima jedna klasa nad drugom. Dovoljan je taj fakt da u današnje vreme pri najvećem stupnju bogatstva i raskoši ima milionima ljudi koji nemaju dovoljno jela, vazduha i drugih najprečih potreba. Ima ljudi koji umiru od gladi. Tako isto dok na jednoj strani vidimo u pojedinim ličnostima naučnost i obrazovanost, koja nas poražava, vidimo na drugoj strani masu neobrazovanu, sujevernu, kao i kod najnerazvijenijih naroda. I to sve vidimo da je posledica rada – proizvodnje rđavo organizovane. U razvitku industrijske revoluvije vidi se postojano kako se radnički dan neprestano uvećava a radnička plata ne samo da se ne povišava uporedo sa koštanjem izdržavanja već se još često ponižava. Radnički dan uvećavao se do 16 i preko 16 sati u 24 sata. Pa osim toga, nezavisno od dužine dana, samo usavršavanje mašine, učinilo je da radnik danas za 8 ili 10 sati dnevno potroši više snage no pređe za 12 i 16 sati. Sa usavršavanjem proizvodnje, količina rada što ga radnik daje kapitalisti sve je dakle veći. To se svršava na miru samom usavršavanjem tehnike. Ali osim toga da bi kapitalista dobio još jeftinije radnike, on je počeo da upotrebljava u fabrici i žene i decu. Svake godine ženski i dečiji rad upotrebljava se sve većma u masi u raznim fabrikama i takvih radnika danas ima milionima.

            Svojina osnovana na ličnoj zaradi uništena je. Radnik nema svojine. Sve što on zaradi je svojina kapitaliste. Kapitalista je jedini vlasnik imanja, sopstvenik. Čudnovato je da oni ljudi koji najviše vuku u odbranu „svojine“ i „porodice“, neuviđaju da sama današnja kapitalistička proizvodnja uništava i svojinu i porodicu – radnikovu. Zajedno sa propadanjem radničke svojine propada i radnička porodica. Cela porodica radnička oterana je u fabrike. Vaspitanje dece u porodici postalo je nemoguće u radničkoj klasi. Zajedničko življenje u fabrici od rane mladosti, prerano smeštanje polova i sirotinja stvorili su strašno zlo – prostituciju, koja zaražava ceo svet – od najnižih krugova do najviših svojim otrovom telesnim (raznim bolestima) i moralnim.

            Radnik svojim radom stvara tuđu svojinu. On usavršava oruđa za proizvodnju i time daje kapitalisti sredstva da radnika još većma pritisne. Radnik zarađuje sebi: bedu, sirotinju, glad i sramotu svoje porodice. To je sve posledica same podele u društvu na radnike i kapitaliste. Ovo stanje razvija se sve većma s neizmernom brzinom. Sve veći kapitali sjedinjavaju se u pojedine ruke[6] a uporedo s time raste broj krajnje sirotinje koja živi od milostinje. 1855 god. bilo je ove sirotinje u Engleskoj po zvaničnom izveštaju 851,369 a 1856 god., 971,933. Kada je bila pamučna kriza 1863 i 1864 g. bilo ih je 1,079,382.[7] Zajedno sa ovom klasom uveličava se još jedna ropska klasa u društvua to su: sluge, sluškinje, lakeji i dr. Po svome zanimanju i položaju u društvu oni nisu ništa drugo već „kućni robovi“ iz starog Rima. Ova klasa brojala je u Engleskoj do 1861 g. preko 1,200,000 duša! Tako isto stanje postoji u svima zemljama u Evropi gde je industrija razvijena.

            Tako korača u napred evropska industrija: ona podiže mostove, puteve, gradi mašine, zida palate i stvara čuda od umetnosti i bogatstva a u isto vreme ostavlja milione ljudi da žive u najvećoj sirotinji. Svo ovo bogatstvo, proizvod međunarodnog, čovečanskog rada,  postaje svojina jedne klase ljudi. Nauka, tako isto međunarodni proizvod, prelazi tako isto u njenu vlast kao god i kapital. Onim suviškom od zarade što ga ne prima radnik u svojoj radničkoj plati ili što ga ne potroši mali „gazda“ proizvođač za svoju ličnost, plaća se i bankar i naučenjak i doktor i poeta i soldat i činovnik – sva gornja klasa u društvu. Ili kao što se ona danas zove opštim imenom u Evropi: buržoazija.

            „Buržoazija igrala je u istoriji veoma veliku, revolucionarnu ulogu. Svuda gde je ona zadobila vlast, ona je razrušila sve feudalne, patrijarhalne, nevine[8] odnošaje. Ona je bez milosti raskinula grube veze, koje su vezivale čoveka iz nižeg staleža sa čovekom koji je stojao više njega i nije ostavila izmežu ljudi nikakvog odnošaja osim golog interesa, neosetljivog ladnog računa.“[9] Buržoazija učinila je prevrat ne samo u proizvodnji već i u moralnim pojmovima koji su vladali među ljudima. „Svaki za svoj interes“ – ta je teorija prodrla u sve najnežnije čovekove odnošaje. Da ne govorimo dalje – poznato je svakome da se u buržoaziji ogromna većina brakova svršava iz interesa. „Pomoć bližnjemu“, „patriotsko požrtvovanje“, „poetsko oduševljenje“ itd. što je sve postojalo u spahijskoj religioznoj Evropi za vreme „srednih vekova“ – sve je to uništila buržoazija i zamenila „računom“. „Ona je preobratila lekara, juristu, popa, poetu, naučenjaka u svoje najamnike.“ Ali najveće revolucionarno delo buržoazije to je, što je ona stvorila revolucionarni proleterijat.

            Proleterijat to je klasa radnika bez imanja. Njega valja dobro razlikovati od onog taloga što se odvaja u evropskom društvu i kuda dolaze: prosjaci, zločinci i javne ženskinje. Ovaj trulež u društvu prodaje se za pare svakoj reakciji. On ne spada u revolucionarni proleterijat. Prava radnička klasa, ona pokretna aktivna vojska industrijska sa pravom radničkom rezervom – to je klasa ljudi, koja počinje da misli o svom nečovečnom položaju u društvu. Ove misli morale su doći radniku u glavu, čim su se stekli radnici iz raznih krajeva sveta u jednu fabriku pod komandu jednog kapitalista. Živi saobraćaj i mena misli u današnjem društvu, rasprostranjenost pismenosti a naročito pitanja i sve veća nesigurnost zbog ekonomskih revolucija morali su na posletku pokrenuti u radniku misao: od kuda to dolazi? Kako da se pomogne? Čim je radnik bio kadar da stavi ova pitanja on je postao revolucionaran. U svima krajevima sveta gde postoje radnici i kapitalisti, radnik je počeo da se bori da mu se smanji vreme rada i uveća nadnica. Uvideo je da on radi kapitalisti bez nagrade samo zato što je ovaj vlasnik oruđa za proizvodnju. Pojedine borbe izazvale su saveze radnika i družine za zajednički otpor. Pre ili posle oni su se morali udariti i sa samom državom, zaštitnicom poretka što postoji.

 Svetozar Marković

Radenik, br. 2, 3 i 4 od 3., 5. i 8.VI 1871. g.