O nacionalizmu te davne 1877. i danas
Izdvojio bih jedan članak, koji je u svojim delovima, pisan u duhu onog vremena, veoma aktuelan i danas; više od 130 godina nakon što je objavljen. Članak je objavljen u mađarskom radničkom listu Munkás Heti-Kronika.
Od izbijanja poslednje krize kapitalizma, u svetu su se rasplamsali protesti nezadovoljnih ljudi. Da ova kriza nije ista kao ona velika iz 1929. godine, kako je na nedavnom skupu to rekao prof. Đokica Jovanović, govori to što je posle najnovije krize najviši buržujski sloj (kapitalisti) postao još bogatiji na račun sitne buržoazije i radništva naročito; za razliku od pomenute 1929. godine kada su bogataši, zbog bankrotstva, masovno izvršavali samoubistva. Ovako nastala nepravda, u kojoj su bogati još bogatiji a siromašni još siromašniji, dovela je do protesta širom sveta. Međutim problem je u tome što neki od njih nemaju jasno definisane ciljeve ili pak pogrešno definisane ciljeve. Tražiti pravdu u okvirima kapitalizma, odn. zahtevati pravedniji kapitalizam, gubljenje je vremena i energije.
Postoji jedino klasna borba, a u njoj su obespravljeni protiv bogatih. U njoj nema mesta za državu i patriotizm (parole o nacionalnom jedinstvu) - jer klasna borba i ne treba da bude u interesu države, ona treba da bude u interesu proleterijata (obespravljenih).
Objavljeno u mađarskom radničkom listu Munkás Heti-Kronika, br. 2, 7. I 1877.
Nacionalno pitanje
[od jednog srpskog druga]
Srpsko-turski rat uzbudio je čitav zvanični i nezvanični svet u najvećoj meri. Svaka država, svaka vlada ima svoje vlastite interese, i dok se ovi usporedo razilaze, neće moći da dođe između njih do sporazuma. Mađarska državna vlast veruje da procvat jedne jugoslovenske države ne može biti u interesu Ugarske. Rusija hoće nešto da “anektira” i da pod svojim okriljem uspostavi južnoslovenske države, koje bi u datim slučajevima trebale njoj da služe protiv Austro-Ugarske; Engleska, ta klasična zemlja ukorenjenog građanstva, hoće s jedne strane da održi status quo (sadašnje stanje), a s druge strane da zavede u pobunjenim pokrajnama “unutrašnju autonomiju”; skromna želja Hrvata pak jeste stvaranje jedne moćne države, Velike Hrvatske, sa Bosnom i Hercegovinom; Bugari se ne bi nimalo protivili uspostavljanju jednog velikog bugarskog carstva; Srbi kao najmoćnija jugoslovenska nacija ne žele da zaostanu iza drugih i goruća im je želja jedna velika srpska država, kakva je bila pre 500 godina pod carem Dušanom; oni su u nedoumici jedino zbog ličnosti jednog budućeg Dušana... Srpska narodna stranka želela bi Hrvate i Bugare da dovede pod svoju nacionalnu vlast, ali ovi su sa svoje strane skloni suprotnim ciljevima i svako od njih želeo bi da vlada drugim.
Iz ovog se vidi da i slovenski narodi nisu jednog te istog mišljenja. Pri posmatranju ovih zapleta jasno se vidi ništavnost nacionalnig načela; ono nije sposobno da ostvari jednu organsku celinu. Na mesto ujedinjenja stvara stvara raskomadanje i mrcvarenje, i kome interes istočnih naroda (podrazumevajući tu i Ugarsku) stvarno leži na srcu, taj mora da odbaci to načelo i da bira put stvarne narodne koristi. S jedne strane različiti narodi, zavedeni od nacionalnih stranaka, streme ka nacionalnoj “samostalnosti”, napajajući se punokrvnom nadom da će usled toga biti osigurano njihovo materijalno “blagostanje”; s druge strane “vladajuće” vođe mađarskog naroda zasićuju sirote narodne mase frazama, da bi ih što uspešnije mogle da tlače a ove, rđavo poznavajući svoj klasni položaj, svuda slede svojim izrabljivačima na njihov poziv. Nacionalisti se uzajamno mrze i smatraju se prouzrokovačima svojih međusobnih nevolja, gospoda se pak vesele tome, ubirajući plodove rada celokupnog naroda u svoje džepove i ni ne gledaju da li je taj proizvod domaćih ili drugih narodnosti.[1] Ta gospoda su bez predrasuda, ali narodu je potrebno da bude ispunjen predrasudama, inače bi se zanimao i drugim stvarima, na primer zašto grof Karačonji u posedu ima 80.000 jutara zemlje, dok su njegovi radnici prinuđeni da gladuju? Razne nacionalnosti, isto tako kao i ovde “vladajuća” nacija, vrlo bi brzo uvidele da nemaju razloga da jedni druge mrze, zato što su u stvarnosti svi podjednako ugnjeteni i njihovi interesi su u saglasnosti jedni s drugim; oni imaju podjednake dužnosti, ali prava nemaju. Među najrazličitijim nacionalnim radnicima vlada najveća jednakost.
Otadžbina – u reakcionarnom smislu – izgubiće kod naroda svoj pojam i pojedini narodi neće svoju sreću više videti, na primer, u jednom Miletiću, već će ujedinjeni težiti ka boljoj budućnosti. Tada narode više neće deliti na narodnosti, već na radnike i izrabljivače, bez obzira na nacionalnost. Gospoda su već odavno internacionalna, šta više i temelj današnjeg društva , policija je internacionalna. Zašto, dakle ne bi i radnici sledili ovom primeru svoje gospode? To vreme mora da dođe. Jer ova nacionalna mržnja, koja mrcvari Ugarsku i gura tiraniju u prvi plan, nije prirodna, već jedna na silu nametnuta mržnja, koja vremenom mora da nestane. Takvo stanje može samo da uspostavi socijalizam, samo ovaj može da spase Ugarsku, samo on može da održi njenu prostornu nepovređenost.
Narod treba otadžbinu da zavoli. Ako je materijalno stanje naroda dobro – ovome je politička sloboda bezuslovna posledica – onda ni jedna nacionalnost neće sa uzdahom gledati na drugu državu, onda niko ni pomisliti neće na komadanje svoje otadžbine, a ako bi se ipak neko usudio na tu pomisao, jednostavno bi bio ismejan. Ako bi narodu bila dozvoljena politička sloboda, to bi se i u krugu dosadašnjeg društva moglo postići. U Švajcarskoj stanuju i žive u miru jedan pored drugog: Nemci, Francuzi i Italijani. Takvi odnosi trebalo bi da zavladaju i u Ugarskoj, ako ne žele da posle dužeg ili kraćeg vremena nacionalnosti počnu da teže za smušenom deobom. Ovaj kulturni zadatak može samo Socijalistička partija da primi na sebe – jer je samo ona sposobna za to.
Nacionalna mržnja mora da nestane, jer prava suprotnost interesa među raznim nacionalnostima ne postoji. Narodi Ugarske doći će već do svesti o ovoj činjenici, ali naša je dužnost da tome što pre izvojujemo važnost. Tada proleteri jedne nacije neće videti u proleterima druge nacije svoje protivnike, već svoje prirodne saveznike; štaviše, različite nacionalne stranke obrazovaće jednu stranku: partiju izrabljenih, jer među raznolikim nacionalnim strankama doista ne postoje načelne suprotnosti, ako samo to ne uzmemo u obzir da jedna želi da zavlada drugom. Mađarska liberalna stranka se ranije isto tako borila za dobijanje vlasti, kao što to sad čini Srpska narodna stranka. Tu nema načelne razlike. Da je narod uvek taj, na kome će se prilikom svađa kola slomiti, u to nema sumnje. Jasno je da sve dotle, dok različite nacionalističke stranke (vlada je isto tako nacionalistička) igraju vodeću ulogu, ne može biti reči o slobodnom pokretu. Nacionalni princip moramo svim silama, koje nam nauka pruža, da napadamo i uništimo. Jedan narod, koji se ne priključije modernom kulturnom pokretu (socijalističkom pokretu) nema budućnosti i bezuslovno mora da se pretopi u one narode koji na sreću prihvataju taj duh vremena. Sada stvari stoje vrlo jadno. U mađarskom narodu se još nije razvila ta svest, koja bi priznavala socijalizam kao modernu nauku i koja bi mogla da ostvari slobodnu narodnu državu, u kojoj bi svaki građanin naše zemlje bio podjednako zadovoljan. Na mestu toga iskusili smo da se javni organ mađarskog radništva “Munkás Heti-Kronika”, jedva održava i da životari samo na račun nemačkog lista. Ako nacija i u buduće ostane ravnodušna prema modernom kulturnom pokretu, onda je pad siguran.
Svako separatističko nacionalno stremljenje je strahovito štetno za našu otadžbinu. Ako bi, na primer, Srbi i Rumuni hteli da se ocepe od Ugarske, onda bi čitavu masu mađarskog naroda pobunili protiv sebe; naprotiv, ako mađarski moćnici hoće da tlače ostale narode, onda mogu da izazovu najveće protivljenje kod raznih nacionalnosti i tako se, u oba slučaja, razvija u najvećoj meri nacionalni razdor, koji je toliko štetan za slobodni pokret.[2] Ako pak žele da ozbiljno zasnuju interes narodao, onda mora da prestane nacionalna borba. Proleteri svih nacionalnosti bratski ujedinjeni trebalo bi da streme ka postizavanju boljeg stanja i da izvojuju ostvarivanje socijalističkog društva.
“Vaše ruke, grube od rada, ovamo braćo! – tako treba da kažu proleteri jednog naroda proleterima drugog naroda – nas ne razdvaja jezik; govorite makakvim jezikom, gde i kad želite. To nije razlog da se uzajamno mrzimo. Vi ste isto tako siromašni kao i mi; vi sejete a ne žanjete, kao mi; vi sukno i svilu tkate a idete goli, kao mi; vi graditi palate visoke kao toranj a ipak stanujete po desetoro u najbednijoj kolibi, kao i mi; drugovi, braća smo, amo dakle ruku i da pozdravimo slobodnu narodnu državu!” Ako narod bude jedino tako govorio, onda je Ugarska spasena, spasena od radničkog “ološa”, od “bednika” bez domovine.
S druge strane, mora radni svet Ugarske isto tako da dozvoli slobodni razvitak susednim narodima, podrazumevam tu balkanske narode. Ništa ne može biti tako opasno za mirni društveno-politički razvoj Ugarske, no protiviti se oslobođenju raje, koja ima toliko plemenskih rođaka u ugarskoj. Baš bi u njenom interesu bilo da pruži mogućnost balkanskim narodima da se u našem smislu razvijaju. Ako se to jednom postigne, onda će i tamošnji narod ići u korak sa napretkom Ugarske, nacionalnih predrasuda će nestati i neće više biti nikakvih smetnji za stvaranje velikog saveza država. Košutov Dunavski savez će se jednom ostvariti, ali ne na osnovnim načelima koje je on propovedao. Savez naroda na Istoku (Mađara, ugarskoh Nemaca, Rumuna, Srba, itd.) može samo na socijalističkim temeljima da se ostvari, to je jedini spas. “Raskomadanje!” uzvikuju nacionalisti. “Ujedinjenje” odgovaramo mi. Mržnju i rascep bacaju nacionalisti među građane jedne te iste države. Mi želimo jedinstvo među radnicima. Napred, dakle, budućnost će biti naša. Spasenje se nalazi u internacionalnom socijalizmu. Slobodna Ugarska i slobodne susedne države: to je naš cilj. Ko se protiv toga bori, to je naš neprijatelj, bio to Mađar, Nemac ili ma kakve narodnosti. Nacionalne razlike prestaju da postoje, i u velikoj kulturnoj borbi čovečanstvo će se podeliti u dva tabora: u jednom će biti izrabljivači svih narodnosti, u drugom pak radnici svih naroda. Ko će pobediti zavisi od brojne srazmere. Ali, ne očajavajmo! Uvideli smo da u socijalizmu leži spasenje, moderna nauka nije protiv nas, i radnici u svim državama pretežu. Pomoću nauke i snage sve se može postići. Pobeda će, prema tome, biti naša!...
(Svetozar Marković, Celokupna dela XV, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1996, st. 236-239)
[1] I danas je završetak isti, s tim da danas nacionalističke stranke i ne moraju previše da se trude - s obzirom da socijalizma vuče tegove prošlosti u vidu onih koji su pokušali da ga „prilagode“, što je više moguće, svetskoj mejnstrim politici ili su ga iz ma kog drugog razloga deformisali (revizionizam, staljinizam, real-socijalizam, reforme Denga Sjaopinga i dr.) – što je gnevne ljude, pogođene klasnom nepravdom, navelo da nacionalističku politiku razumeju kao alternativu. Ovo se danas manifestuje u Sloveniji, gde su demonstranti objavili, naravno ne svi, da se neće deliti na levie i desne već da je u pitanju „Svenarodni slovenački ustanak“. Taj će ustanak, bez adekvatne definicije ciljeva, određivanja ka klasnoj borbi, roditi novu političku i ekonomsku elitu; što u osnovi ne predstavlja nikakav pomak. To bi značilo da su demonstranti ustali zarad nove elite, a ne zarad sebe.
