U utorak i sredu,  11. i 12. avgusta, u centru Beograda, ispred sedišta Agencije za privatizaciju na Terazijama, radnici preduzeća „Zastava elektro" iz Rače Kragujevačke su organizovali protest sa zahtevom da se raskine ugovor o privatizaciji te fabrike.

Na protestu je učestvovalo više desetina radnika ovog preduzeća, koji su posedali ispred ulaza u zgradu gde je smeštena Agencija za privatizaciju, zahtevajući od službenika Agencije da prime tročlanu delegaciju radnika, kako bi se dogovorilo ispunjenje zahteva.

Protestu su se, u solidarnosti, priključili i radnici drugih preduzeća sa istim ili srodnim problemima, poput „Ikarbusa" iz Beograda i zrenjaninskih firmi „BEK-a", „Šinvoza" i „Jugoremedije", kao i aktivisti levičarskih organizacija, uključujući tu i članove redakcije „Crvene kritike".

„Zastava elektro" je privatizovana od strane tročlanog konzorcijuma, koga čine Ranko Dejanović, muž aktuelne predsednice Narodne skupštine Republike Srbije Slavice Đukić-Dejanović i osnivač račanske podružnice JUL-a, Dragan Mostić, privatnik iz Šapca i Nebojša Banković, bivši direktor Elektroprivrede Beograd. Od tada, situacija u preduzeću je postajala sve nepodnošljivija za radnike, te su, pre 7 meseci, rešili da pribegnu radikalnim metodama klasne borbe - štrajku i blokadama pruga.

Sudeći po izjavama i reakcijama radnika sa kojima smo bili u prilici da razgovaramo, privatizacija firme „Zastava elektro" se pokazala kao „čist promašaj". Umesto obećanog pokretanja proizvodnje i oporavka firme, nove gazde su radnike, od kojih je velika većina tamo radila preko 20 godina, dovele na ivicu egzistencije. Plate im nisu isplaćivane mesecima, kao ni zdravstveno ni socijalno osiguranje. Po rečima jedne od radnica, starijim radnicima već godinu i po ni radne knjižice nisu overene, dok se mlađi radnici uopšte ne prijavljuju. Nikakav oporavak firme nije ostvaren, naprotiv, „Zastava elektro" je izgubila svoje tržište i svog strateškog partnera.

Pored toga, kako saznajemo, jednog od novih vlasnika, Dragana Mostića, radnici optužuju za korišćenje „Zastave elektro" za pranje novca i krađu oko 2,5 miliona evra na razne načine, od kojih je svakako najskandaloznija kupovina zastarele opreme za izgradnju elektroinstalacija iz sarajevskog „TAS-a", za koji se tvrdi da je u Srbiju donešena kao opljačkani ratni plen 1992. godine. Za tu opremu,  radnici tvrde da ju je Mostić, preko svoje firme za proizvodnju čokolade „Dama-M" iz Šapca, kupio za sumu od nekih 35000 evra, dok ju je potom, u ime „Zastave elektro" kupio od svoje „Dame-M" za milion evra, koje je dobio od Fonda za razvoj u svrhu ulaganja u „Zastavu elektro" i pokretanja proizvodnje.

Uprkos brojnim dokazima koje su radnici dostavili Agenciji za privatizaciju i inspekciji za privredni kriminal (poput papira iz revizijske kuće koju su angažovali, a za koje tvrde da jasno pokazuju na pranje novca i falsifikovanje dokumentacije), pokretanje bilo kakvog postupka za raskid privatizacije je bilo blokirano preko 6 meseci. Agencija za pritvatizaciju je u nekoliko navrata odbila da se odazove pozivu radnika da pošalje svoju inspekciju, uprkos činjenici da je inspekcija za privredni kriminal ustanovila da su malverzacije postojale i da su navodi radnika istiniti. Pored brojnih opstrukcija i raznih vidova ucena, pritisaka i zastrašivanja, radnici su uspeli da svoj slučaj dovedu do suda. Ipak, osim hrpe papira koji im govore da su u pravu, radnici nisu dobili mnogo, sve dok nisu pribegli militantnim sindikalnim akcijama, poput zauzimanja prostorija Skupštine opštine i blokada pruge.

Nakon ovih akcija, država je bila primorana da ih primeti. U početku je reagovala kao i svaka „mlada evropska demokratija" - kordonima oklopljenih policajaca, koji su pokušali da sklone radničku blokadu. Kada se ta taktika pokazala neuspešnom pred odlučnošću radnika, Vlada Srbije je poslala u Raču svog dežurnog vatrogasca - Rasima Ljajića, trenutno ministra za rad i socijalnu politiku, već prepoznatom u narodu po tome što su mu razne vlade prepuštale probleme koje smatraju gotovo nerešivima. Nakon razgovora sa Ljajićem, radnici su uspeli da naplate dugovanje od Uprave carina, dok je, nakon pregovora sa Ivicom Tončevim, savetnikom ministra unutrašnjih poslova i starog Miloševićevog kadra, Ivice Dačića, radnicima obećano da će biti poslata inspekcija, koja će preispitati poslovanje novih vlasnika firme.

Tok protesta

Uprkos što su utvrđene malverzacije od strane inspekcije koja je došla u firmu i saslušala Mostića jednom prilikom, državne vlasti su potpuno odbacivale raskid privatizacionog ugovora. Umesto toga, radnicima su bila nuđena neodređena obećanja o konverziji duga, pronalasku strateškog partnera u nekom trenutku, što nije predstavljalo nikakvo trajno niti pouzdano rešenje. Svesni da im je konverzija duga nepotrebna, kada imaju sve osnove za raskid privatizacionog ugovora i dobro upoznati sa spremnošću nadležnih organa da ispunjavaju svoja obećanja, radnici su to rešenje odbili i rešili da svoje zahteve neposredno iznesu Agenciji za privatizaciju u njenom sedištu na Terazijama. Obećanje da će se, ukoliko se navodi radnika pokažu tačnim je na jedvite jade dato napismeno - u vidu dopisa Agencije za privatizaciju policijskim organima, tek nakon što su se radnici ponovo mobilisali, ovaj put zaputivši se prema Beogradu. Na ulazu u zgradu Agencije ih je, zajedno sa odugovlačenjem birokrata, dočekao i kordon interventne policije. Država Srbija, školski primer Engelsove tvrdnje o tome na šta se svaka država u krajnjoj instanci svodi, je ponovo rešila da se osloni na policiju kao svoju jedinu fukncionalnu instituciju.

Međutim, radnici iz Rače, kao i ranije spomenuti radnici koji su im se solidarno pridružili, nisu bili voljni da ustuknu pred pritiskom državnog nasilja. Na zahtev da se sklone na barem metar od ulaza u Agenciju za privatizaciju, radnici su posedali ispred kordona, efektivno sprečavajući pokušaje da ih interventna policija odgura od zgrade. Negde pri kraju dana, radnička delegacija je bila primljena na pregovore, dok je ostatak ostao da sedi ispred vrata, zauzimajući pedalj po pedalj betona, od policije koja se sabijala uz vrata.

Istini za volju, napori pripadnika interventne policije su bili neočekivano mlaki. Većina običnih „uniformi" je bila vidno uznemirena i na jednom nivou saosećala sa radnicima, koji su ih tokom protesta podsećali na činjenicu da im je naređeno da brane kriminalce od poštenih radnih ljudi. To saznanje nije ni jednog od njih ostavilo ravnodušnim.

Svesni latentne opasnosti da se kordon u jednom momentu sruši sam od sebe, pod naletom stida i moralne rezigniranosti policajaca, njihovi nadređeni su odličili da odozgo zavode disciplinu, smenjujući kordone svakih 20 minuta i provocirajući skup, kako bi ličnim primerom naveli svoje podređene na nasilno razbijanje mirnog radničkog protesta.

Njihova taktika se sastojala u zastrašivanju pripadnika levičarskih organizacija koji su učestvovali u protestu (drug iz organizacije Marks21 je bio primoran da ode nakon što mu je policajac u civilu pretio oduzimanjem lične karte i hapšenjem). U jednom trenutku je i autor ovog teksta bio fizički napadnut od strane jednog policajca sa činom, koji je pokušao da me udalji da protesta, ali se isti povukao nakon što su radnici i još nekoliko drugova iz „Crvene kritike" i „Pokreta za slobodu", koji su bili u neposrednoj blizini, pružili odlučan otpor. Sa druge strane, pripadnici interventne policije nisu bili spremni da eskaliraju incident, što je vidno uznemirilo njihovog nadređenog.

Noć nakon protesta, radnici su proveli spavajući na Terazijama, ispred ulaza u zgradu Agencije za privatizaciju. Sindikalna birokratija nije bila spremna da ih pusti u obližnji Dom sindikata, čak ni da koriste toalet. Iz bezbednosnih razloga, kako su rekli.

Sledećeg dana, radnička delegacija je dobila pismeno obećanje da će Agencija za privatizaciju poslati inspekciju da se uveri u nepoštovanje privatizacionog ugovora od strane tročlanog konzorcijuma.

Iako ohrabreni i obodreni ovom pobedom, radnicima je bilo jasno da borba nije ni iz daleka gotova. Jasno su dali do znanja birokratiji da nisu zaboravili ni plate koje im se duguju, ni zaostale uplate socijalnog i zdravstvenog osiguranja, kao i da su spremni da se za izbore za sve stvari koje im pripadaju.

Perspektive

Važno je primetiti nekoliko stvari koje su se ispoljile tokom protesta a koje, tvrdimo, odražavaju sve bržu promenu političke klime u Srbiji. Pre svega, protest radnika je bio u potpunosti samoorganizovan, uz organizacionu podršku organizacije „Pokret za slobodu", i prisustvo lokalnog zrenjaninskog radničkog pokreta „Ravnopravnost", redakcije „Crvene kritike" i drugih levičarskih grupa i pojedinaca. Nijedna veća buržoaska partija se nije usudila da pokuša da uzurpira protest.

Razlog tome je, sa jedne strane, prevelika politička zrelost radnika  - građena u mesecima bespoštedne borbe za goli život. Sa druge strane, nije verovatno da bi ijedna od desničarskih, kapitalističkih stranaka, bila spremna da se igra sa pružanjem podrške ma kojem pokretu koji ima toliki potencijal za dovođenje u pitanje i eventualnu obustavu čitavog procesa privatizacije i kapitalističke „tranzicije".

Zaista, u razgovoru sa radnicima se sve više moglo naići na stav o nepotrebnosti, čak štetnosti, celog procesa privatizacije. Nakon godina praznih obećanja kapitalističkih političara i tajkunskih „investitora", radnicima postaje jasno da je privatizacija proces uperen direktno protiv njihovih materijalnih interesa. Na pitanje da li je bilo bolje raditi u periodu pre ili posle privatizacije, za vreme samoupravljanja ili pod privatnim gazdom, nismo uspeli da nađemo ni jedan jedini glas za ovo potonje. Jedan od radnika je čak izneo potpuno marksistički argument o tome kako je bolje za firmu da njome upravljaju radnici jer je njima u interesu da njihov posao opstane i napreduje.

Meseci intenziviranja i radikalizacije klasne borbe su učinili da radnici „Zastave elektro" i drugih preduzeća širom Srbije (ove godine je u Srbiji bilo četrdesetak štrajkova širom unutrašnjosti) vide sve oštriju sliku nepomirljivosti njihovih interesa sa interesima gazda, kapitalista, i njihove države. Već sada se ispod površine čuju zahtevi za daljim povezivanjem borbi - solidarnost radnika „Ikarbusa", „Jugoremedije", „Šinvoza" i „BEK-a" i njihov prvi zajednički sastanak na ovom protestu je samo početni korak. Mnogima postaje sve jasnije da svoje kolektivne ekonomske interese mogu izboriti i trajno osigurati jedino putem političke artikulacije svojih ekonomskih interesa, u vidu organizovanja jedinstvenog radničkog pokreta, koji će stvoriti preduslove za ulazak klasne politike u političku arenu.

Daljom odlučnom borbom protiv propalog projekta kapitalističke „tranzicije" i privatizacionih prevara, postaće jasno da je organizovanje u masovnu radničku partiju najbolje i najmoćnije oružje radnika bilo koje zemlje, pa tako i Srbije.

Da bi takva partija bila uspešna, ona mora imati otvoreno klasni karakter i opravdati poverenje radnika koje zastupa. Ona mora otvoreno istaći kao svoj osnovni cilj zaustavljanje procesa privatizacije i nacionalizaciju banaka i industrijskih postrojenja pod demokratskom kontrolom radničkih saveta.

Da bi uspeli u odbrani svog životnog standarda, pa i samog života, od stalnih napada gazda i državnih institucija koje gazde imaju pod svojom kontrolom, radnici, kao nosioci proizvodnje (pa samim tim i čitave civilizacije), moraju izvojevati bitku za preuzimanje poluga političke i ekonomske vlasti.

Ta radnička vlast će po svojoj prirodi morati da zaustavi propali projekat kapitalističke tranzicije i da, sa ciljem pokretanja proizvodnje, osiguravanja radnih mesta i poboljšanja uslova za život i rad, povede društvo u jedan drugi vid tranzicije - socijalistički društveni preobražaj.

Jedino reorganizovanjem države na principima socijalizma - integrisane planirane ekonomije pod demokratskom kontrolom radničke partije, sindikata i radničkih saveta raznih preduzeća, u kojoj se profit ulaže u razvoj proizvodnje, zdravstva, školstva i javnih radova - može se osigurati napredak društva kao celine i svakog radnika pojedinačno kao sastavnog dela tog društva.