Преносимо текст другарице Светлане Циберганове, активисткиње комунистичког савеза Боротба из Доњецка, обајвљен на украјинском левичарском сајту Лива. Текст из прве руке преноси сву тежину терора, рата и издаје са којом се данас суочавају украјински комунисти. Шаљемо другарици солидарни поздрав и жељу да жива безбедно дочека крај опсаде Доњецка од стране неонацистичких банди.
Шта очекивати од оних који немају срца ни да се назову комунистима. Они који себе сматрају само „левичарима" – либерали који су аморфни и без претензија на одговорност и свест – послушно служе интересима нациста и олигарха.
Сада има наде за хумане и поштене људе. И ја знам да су ту.
Недавна дешавања, протести мајки и жена украјинских војника, показали су да украјинским радницима није потребна гламурозна левичарска маргина. Украјинским радницима требају смели и идеолошки профилисани комунисти, док са презривим кезом гледају на „левичаре". Радницима требају они који се не плаше радничке класе и који су спремни да организују и образују.
Многе изненађује брзина којом је украјинско друштво потпало под утицај агресивне шовинистичке пропаганде и почело да живи према начелима орвеловске дистопије: „Рат је мир! Слобода је ропство! Демократија је ограничавање свих права! Слобода говора је ћутање! Жртве су спалиле и побиле саме себе!"1
Ипак, већ неко време ми се чини да у овоме нема ничег изненађујућег. Ако анализирамо недавну историју „левичарског покрета" у Украјини, јасно је да ови цинични принципи јесу сама срж украјинског национализма. Чак и међу онима, како се показало, који не би требало да су подлегли шовинистичкој хистерији.
Зaшто су „леви" либерали ишли на Мајдан? Зашто су украјински националисти под заставама ЕУ, вриштећи „Москаље на ножеве! Смрт непријатељима!", постали за њих „народ", док је становништво Југоистока, које је певало „Устај, земљо велика!"2 постало само „совке"3 , „стока", и „бубе златице"4?
Да ли су „левичари" приметили антикомунистичку реторику која се чула свугде по Мајдану? Или искрена обећања да ће се спровести антисоцијалне реформе непосредно након победе на Мајдану – оне које се сада спроводе без да их ико скрива? А агресију против свих оних што су потегли социјална питања? А позиве на гушење отпора? А клерикализам са приказивањем жене као „помоћнице мушкарца", према витешким идеалима Украјине позног средњег века? Зар то није било очигледно?
Дуго времена нисам била у стању да решим ову загонетку, све док на компјутеру нисам нашла фотографију од зимус, са Мајдана, где гомила брише ноге о црвену заставу.
Све ми је постало јасно.
Сви либерали који данас активно бране режим олигарха и националиста годинама су вређали левицу и упуштали се у измештање и уништавање комунистичких симбола ни по чему се не разликују у овоме од „смеђекошуљашких" украјинских националиста. Подржавали су антикомунистичку реторику демонизујући совјетску прошлост до крајности. И увели су антилевичарске клишеје у просвету и историографију како би одвратили радне масе од социјализма – помажући тиме експанзију деснице.
Маргинални „леви" секташи су се активно борили против „ауторитарног стаљинизма" (који већ деценијама не постоји), кукавички игноришући стварну претњу коју представља долазак на власт украјинског национализма. Чинећи то показали су запањујућу ауторитарност – на нивоу који се ретко може видети чак и у обласним комитетима Комунистичке партије Украјине. Поента је да украјински „анархисти" (не могу то да напишем без наводника) и „слободари" јесу постали задњица украјинског национализма „пре него што је то било кул." То значи, знатно пре „Евромајдана".
Не изненађује да сада одбијају да виде хиљаде рањених и убијених цивила на југоистоку. На крају крајева, плаше се да ће изгубити подршку европских фондова – ако прекину своју навику неугрожавања структура моћи – чак и ако организују мирне антиратне демонстрације у престоници, ради заустављања убијања неких „совки". Плаши их могућност добијања батина од десничара, суочавања са хистеричним критикама у својим канцеларијама и изопштености из њихових родних хипстерских блејалишта и жигосања „агентима руске службе безбедности", пошто је украјински режим недавно наредио буржоаским медијима да називају све антиратне протесте „плаћеним провокацијама Кремља".
Много је лакше добити финансије за округли сто „о претњи рата". Зар нисте пазили? Код нас је рат! Нећете ли да причате о томе за новац од европских спонзора? Сада, сваке секунде (или скоро сваке) аутобус избеглица из Луганска бива нападнут од стране украјинске војске и припадника десничарских паравојски на контролним тачкама, то јест од стране истих оних добровољаца којима кијевски „слободари" скупљају новац за куповину оружја и панцира. Штавише, неки такозвани анархисти се отворено боре на страни казнених одреда под командом нациста – у батаљонима „Азов" и „Донбас", хвалећи се јавно да их обучавају шведски расисти, који се, пак, хвале тиме што убијају Украјинце.
Ако то није злочин, да ли онда постови на личним блоговима – о убиствима невиних цивила, жена, деце, старих и радника; о томе да рат мора бити заустављен – значе подршку Путину или сепаратизму?
Заиста, у протеклим месецима, нико, нити један од мојих „лево" либералних пријатеља, који су носили храну екстремно десним јуришницима на Мајдану и учествовали у комеморацији „Небеске стотине"5, није реч рекао, нити дао икакав знак осуде поступака украјинске војске и десничарских паравојски, нити, пак, да саосећа са жртвама које су ови убили. Један од најпопуларнијих изговора за ратне злочине је: „Криве су жртве – нису поизбацивали донбаске бандите, испровоцирали су рат својим референдумом!".
По чему се „левица" која тако пише разликује од просечног националистичког фанатика?
Да вам кажем искрено – ни по чему.
Али најгрознији део сентименталне мочваре левог либерализма је повезан са њиховим ставом према украјинским политичким затвореницима и избеглицама, међу којима је много наших друтова. Хиљаде илегално (чак и грешком) ухапшених људи нема никакву подршку од стране либералних бранилаца „људских права" који раде да би добијали финансије од страних фондова. Принцип мајданских активиста је: „За своје – све, за остале – закон!". Људи који изнова и изнова оправдавају масакре, отмице и пребијања, почињена изнова и изнова од страна присталица режима, покушавају да окриве друге и њихове другачије идеолошке позиције у борби против рата. Ако је то анархизам, шта је онда фашизам?
Сада сам код куће – у Донбасу. Свакога дана, а понекад и сваке ноћи, на нас пуцају и бомбардују нас. По целом граду су наоружани људи. Али за сада се осећам мање или више смирено, по први пут након много месеци мукотрпног и тешког рада. По први пут након рације на просторије „Боротбе", након масовних хапшења обичних људи у Харкову (од којих су многи постали моји пријатељи), након напада на моје пријатеље, након прогона од стране полиције и обавештајних служби, након покушаја отмице мог друга и дечка у сред бела дана у центру града.
Имамо солидарност великог броја људи, бораца за мир – често аполитичних – од Украјинаца и људи из разних земаља широм света. Али подршка опозицији садашњем режиму – то је чин који тражи превише храбрости за једног левог либерала. Нико од њих није коментарисао убиство члана Комунистичке партије Вјачеслава Ковшуна – од стране неонациста – вероватно јер он за њих није био људско биће, већ само члан „неправилне буржоаске компартије", док су нацисти који су га убили били „прогресивни" активисти Мајдана. Нико није рекао нити реч о отмици нашег друга, комунисте из Волновахе, или о убиству мариуполског новинара С. Долгова. Исто тако су ћутали о атентатима на противнике десничарског режима у Харкову, Одеси и Донбасу.
Имала сам наду да ће „левица" учествовати у антиратним протестима пружајући подршку супругама и мајкама у Западној Украјини, који протествују против присилне мобилизације својих мужева и синова. Али шта очекивати од оних који немају срца ни да се назову комунистима. Они који себе сматрају само „левичарима" – либерали који су аморфни и без претензија на одговорност и свест – послушно служе интересима нациста и олигарха.
Сада има наде за хумане и поштене људе. И ја знам да су ту.
Недавна дешавања, протести мајки и жена украјинских војника, показали су да украјинским радницима није потребна гламурозна левичарска маргина. Украјинским радницима требају смели и идеолошки профилисани комунисти, док са презривим кезом гледају на „левичаре". Радницима требају они који се не плаше радничке класе и који су спремни да организују и образују. Они који не питају: „Како да започнемо разговор са радником, а да нас он не отера?". Они који сматрају радника људским бићем, а не „ватником"6 који је заражен пропагандом олигарха.
Знам такве људе. Њихова бројност расте. Будућност је њихова.
Ти људи ће учинити Украјину слободном и социјалистичком.
1Односи се на објашњење другомајског масакра у Одеси од стране присталица Кијева.
2Совјетска песма из Другог светског рата.
3Погрдан назив за совјетске носталгичаре.
4Погрдан назив за оне који носе траку Св. Ђорђа, наранџасто-црну, која је симбол победе у Другом светском рату.
5Односи се на учеснике Мајдана који су погинули. „Стотина“ у Украјини значи и „батаљон“.
6Погрдан назив за црвеноармејце, који су у Другом светском рату носили ватиране капуте.
