Да је Србију, БиХ и Хрватску задесила највећа природна катастрофа у новијој историји је постало опште место. О хиљадама људи који су постали избеглице у својој земљи, о мртвима, о читавим местима која су опустела услед поплаве се стално говори на све стране. Из овог разлога би било сувишно да понављамо ствари које велика већина људи већ веома добро зна. Сврха овог текста је приказ друштвених околности у којима нас је задесила ова поплава и упозорење на катастрофе које нам се тек спремају и чији је главни узрочник људски фактор, односно фактор људи на власти. 

Херојски отпор маса

Када говоримо о поплави која нас је ове године задесила, ред је да пре свега истакнемо народну солидарност без које не би био могућ херојски отпор овој непогоди. Ако ичега доброг може бити у оваквој катастрофи, то мора бити осећај да понос, заједништво и хуманост не само што нису искорењени упркос двадесетогодишњим напорима, већ су живљи и снажнији него икада.

Било да се ради о војницима, припадницима стручних служби из наше земље и иностранства – од спасилаца до радника у електропривреди, било да се ради о добровољцима из целе Србије,– и изнад свега припадника радничке класе и омладине свих националности, било да се ради о хуманим ситним предузетницима – попут пекара који је месио и делио хлеб бесплатно или Кинеза трговаца који су се одрекли огромног дела својих залиха да би снабдели људе којима је поред голог живота врло мало остало, оно што је свима заједничко јесте свакако херојство, али и прибраност и спремност на одрицање зарад општег добра. Не ваља заборавити ни упорност и посвећеност радио аматера и блогера, који су својим извештавањима пробијали мрежу цензуре на једној страни и дезинформација на другој.

Млађе генерације тешко да памте овакав степен самоорганизованости и јединства деловања готово свих струка ка заједничком циљу – спашавања шта се спасти може из развалина нашег друштва, која су огољена овом поплавом.

Међународна солидарност

Током ове поплаве смо имали прилику да видимо у скорије време незапамћен излив међународне солидарности на овим просторима. Хрватски и бугарски спасиоци су поздрављани као „браћа“ у Србији. Акламације јавности су добили имигранти из Африке и са Блиског Истока, који су међу првима прискочили у помоћ, као и Кинези трговци, који су се одрекли великог дела робе на свом лагеру у корист онима којима су залихе најпотребније. Постоји извештај из Сремске Митровице који чак наводи како је један локални кинески трговац сам људима делио гумене чизме наглашавајући да коштају „нула динара“.

У оваквим тренуцима се видело да је национализам само обично сметало и да је једини начин да се најтежи тренуци превале тај да се превале заједничким радом и солидарношћу. Ова чињеница звучи толико здраворазумски да се човек с разлогом пита чему је истицати, све док се не сети да ју је требало чешће истицати ратних и кризних деведесетих.

„Велика ријека лудила“

Слично томе, старије генерације не памте да је икада држава реаговала на овакву ситуацију на начин који је елементарну непогоду још појачао.

На све стране се чују оптужбе на рачун функционера власти, почевши од градског менаџера Београда, Синише Малог и његове сад већ ноторне инструкције Обреновчанима да не напуштају своје домове нетом пред поплаву читавог града и оклевања председника општине Обреновац, Мирослава Чучковића, наводно да се не би изазвала паника. Како је овај потоњи закључио да се у таквој ситуацији паника избегава тиме што се људи оставе у незнању док им вода не дође до прага, тешко је рећи. Осим ако се иде логиком да утопљен човек не паничи... 

Поплава нам је оголила и дисфункционалност војске. Припремана првенствено за постајање помоћном кохортом империјализма (или, како се то еуфемистички каже, „за мировне мисије“), војска је услед поплаве била ваљда у већем шоку него цивилно становништво. Наравно, ово се не односи на напоре војника на терену, којима се нису чуле замерке, већ на војне структуре које су највећу поплаву у новијој историји дочекале са мањком опреме и мањком људства.

Организација од стране централне власти би била смешна да се не ради о људским животима које је, сасвим дословно, ова власт пустила низ воду. Иако је пре две године била упозорена да је хидроградња у јако лошем стању (што значи да је она морала пропадати знатно дуже да би се јако лоше стање констатовало 2012. године), иако је опште позната чињеница да су промењени климатски услови и да су јаче олује и поплаве ствар свакодневице широм света, наша држава није нашла ни времена, ни средстава да са овим проблемом изађе на крај. Уместо плана јачања старих и градње нових брана и насипа, уређивања речних токова и улагања у метеоролошка предвиђања која би омогућила благовремено централизовано реаговање на елементарне непогоде, држава, ваљда презаузета „стварањем пословног амбијента“ распродајом своје имовине, разарањем јавног сектора и нападом на радничка права, је прво решила да ствари препусти случају – или чак богу. Поред додолског молебана СПЦ, није била реткост ни чути од премијера и његових министара како можемо само да се молимо богу и како је ово потоп „библијских размера“. Шта друго и очекивати од режима – или низа истоветних режима – са којима Србија сигурно корача транзицијом ка цивилизацијском нивоу средњег века, него да се не уздају у науку и технологију, већ у врачке и бајалице...

Наравно, било би нефер рећи да се укљученост државе исцрпљује у врачкама и црквеним додолама. Напротив, власти су годинама предузимале читав низ мера за уверавања јавности у то да никаква опасност од поплава не прети, да су бране стабилне и да нема разлога бризи. Када се то показало као не сасвим тачно, предузете су хитне мере за фотографисање и позе пред камерама, уз пригодну мешавину хистерисања на свој народ, преклињања иностранства за помоћ и расипања солидарне енергије добровољаца њиховим непланским слањем да трче за поплавама уместо да их дочекују. Овима је речено да понесу властиту опрему јер држава нема довољно лопата за овакве прилике (пендреком се џакови пуне јако тешко, а лопатама је за сад ипак превише да бију демонстранте – и ето дилеме).

Приговоре и оптужбе од стране очевидаца, преношене уз помоћ блогера и радио аматера, држава је настојала да цензурише, као да врло ускоро неће све изаћи на видело и као да ће људима чије су животе упропастили немаром моћи преко дневника да објасне да им је уствари добро. Јер да их ућуткају неће моћи – превише их је, превелику масу су овај пут ојадили на једном месту, у исто време и на исти начин.

Они мало упућенији у функционисање света подземља кажу да је опасно за дилера да „ради своју робу“. Исто се може рећи и за политичаре који наседају на властиту пропаганду. Деценијама нас десничари уверавају у расистички стереотип о томе како „Србима треба вођа“. Само, за разлику од дилера и наркомана, овде је ствар обрнута – сва је прилика да је ова расистичка клевета много више „урадила“ господина Вучића. Овај господин очито није разумео да се Срби, као и сви други грађани Србије, као и сваки народ на овој планети, у кризним тренуцима знају окренути неком харизматичном вођи не зато што овај виче и што му се лидерске способности своде на ућуткивање, поседање и пребацивање кривице, већ зато што често има одређени план решавања одређених проблема. За разлику од таквих фигура, какав је, рецимо, код нас, уз све своје крупне мане, био Тито, садашњи први човек државе (или барем први човек који није истовремено и невидљиви човек) је решио да у потпуности упије пропаганду о нашем народу као поданичком и да се тако према нама односи. Међутим, комбинација вриштања, осионог заповедања и покуњеног клиначког самосажаљевања није нипошто сакрила срамну неспособност. Напротив, она ју је додатно оголила.

Поплава које су нанеле реке је учинила да исплива на видело чињеница да је наше друштво препуштено власти која се делује као „велика ријека лудила“, речима групе „Забрањено пушење“.

Угрожавање живота – политичка одлука?

Оно што највише забрињава у целој овој ствари јесу информације, за сада непроверене, али сувише учестале да би се могле игнорисати – у најмању руку се мора тражити темељита и независна истрага.

Постоје наводи да се са помоћи Шапцу оклевало све док није под притиском издејствована смена градоначелника, који је био из опозиционе партије.

Постоје и наводи да је град Обреновац поплављен контролисаним минирањем бране да би се спасла Термоелектрана Никола Тесла.

Колико је од ових и бројних других навода истина – показаће време, сведочења и истраге. На нама је било да их поменемо и тиме се успротивимо појачаној цензури.

Јавни и приватни сектор

Велика захвалност и дивљење припада херојима из стручних спасилачких служби, који су досезали сасвим нове максимуме снага да би спасили што више живота. Исто важи и за раднике електропривреде, који су на разне начине превазилазили описе радних места да би одбранили систем производње и дистрибуције електричне енергије, један од темеља наше цивилизације. Треба поменути и медицинске раднике, који још увек дају све од себе да спрече избијање и ширење разних епидемија који по правилу прате овако крупне непогоде.

Другим речима, преживљавање људи и опстанак цивилизације је заслуга јавног сектора – сектора друштва који је годинама излаган најгорим и најподлијим пљувањима и клеветама и на чије се разарање константно позива.

Треба имати на уму да су у јавни сектор по дефиницији спадали сви који су се ставили у службу народа приликом контроле поплаве и њених пропратних ефеката. Чак и приватници који су делили своју робу потребитима су се таквом праксом директно супротстављали тржишним законитостима, постављајући потребе стварних људи насупрот потребама апстрактног механизма. Они су се у том тренутку заиста трансформисали у јавне делатнике.

Како је, међутим, у то време функционисало тржиште? Како је јачао приватни сектор? Шпекуланти су дизали цене 200-300%, мотивисани профитом и скоком у потражњи за њиховим добрима. Предузимљиви појединци су се дали у примитивну акумулацију напуштених добара – пљачку (пљачка је кад те ухвате, иначе је примитивна акумулација). Другим речима, приватни сектор и тржишни механизам не само што нису помогли олакшавању последица поплаве, већ су их активно погоршавали зарад интереса – сасвим логично – приватних предузетника.

Неко може приговорити да се ту само ради о лошим људима, да ће добри људи увек показати добру вољу. Међутим, добра воља је приватна ствар и као таква производ случајности и расположења? Смеју ли људски животи бити препуштени тако хировитим чиниоцима?

Неко би напоменуо да су закон и правна држава ту да санкционишу профитере и да на то имају морално право. Тачно, имају. Међутим, не треба губити из вида да се закони дају променити услед финансијских „стимуланса“ које политичарима дају домаћи и страни тајкуни. Већ смо сведоци доношења закона који допуштају понашање које би пре двадесет година било сматрано криминалом – а који се доносе ради „јачања приватног сектора“.

Ужас је и помислити како би друштво функционисало да је још већи део јавног сектора бачен на тржиште и да се руководио мотивом ове сналажљиве господе.

Нова катастрофа се спрема

Мада, ми не морамо много ни да замишљамо јер је управо процес приватизације онај чије су жртве данас у Србији најбројније, чија је жртва и друштво као целина. 

Поплава је само најновија и најекстремнија последица разградње овог друштва након напуштања социјалистичког модела и преласка на тржишну привреду у данас већ озлоглашеном процесу транзиције. Чињеница је да су људи овде махом навикли на живот у којем су препуштени на милост и немилост догађајима на које немају утицаја. То није дошло са поплавом, већ је поплава дошла као резултат тога.

Кажу да несрећа никада не иде сама. Изјаве премијера Вучића то потврђују. Поред огромног осиромашења људи у захваћеним крајевима, спрема се и опште осиромашење, било да се налазимо у потопљеним деловима земље или не. Спровођење мера штедње и антирадничког законодавства, како то Вучић каже „стварања пословног амбијента“, где се газди даје све само да би „пословао“, а радницима одузимају најосновнија права јер је газди тако лакше да „послује“, додатно ће разорити наше друштво и представљаће катастрофу знатно већу и дуготрајнију од оне која нам је пала с неба.

Жртве поплаве ће бити прве и највеће жртве ове нове катастрофе. Толико се већ дало закључити из премијерове мелодраме првог дана тродневне жалости, када је дао себи за право да пребацује општинама које су му „већ“ поднеле процене штете и када је опет сироту нам државу кренуо да представља као жртву сопственог народа реченицама типа „не може држава да плати сваки тепих.“ Ово позивање на сваки тепих можда делује рационално, али је јасно да се иза сваког тепиха крије и сваки аутомобил и свака крава и сваки предмет за који је неко морао да запне и да ради да би га купио, а који је изгубио јер онај ко га сада оптужује за крађу од државе није радио свој посао.

Појаве које су за већину велике природне катастрофе, за мањину умеју често да буду одличне прилике за зараду и остварење властитих интереса. Ова лешинарска мањина се не своди само на пљачкаше напуштених домова, трговце шпекуланте и друге ситне рибе. Највећи напад профитера – уједно и легалан – могли смо да видимо уживо емитован у оквиру специјалног програма о поплавама. Ради се о посети председника Европске банке за обнову и развој (EBRD), Суме Чакрабартија. Овај човечуљак је не трепнувши искористио прилику која му се пружила да још једном напомене колико је битно да Србија „развија приватни сектор“ – посебно сада, када се због поплава EBRD нашла у још повољнијој уцењивачкој позицији према нашој земљи.

Дакле, поред тога што им се јавно даје дознања да неће моћи да рачунају на адекватну помоћ при санацији мање-више свега што су у животу имали, људима се уједно даје до знања да ће веома тешко моћи сами поново да зараде довољно да би стали на ноге. Ново антирадничко законодавство ће се постарати за то. Ово, нажалост, није све. Вучић је већ најавио смањење плата како би се средства из буџета усмерила ка обнови Обреновца и других уништених заједница.

Дакле, људима којима је дато до знања да држава неће моћи да им надокнади штету до краја и да ће процене штете од стране општинских органа у старту наићи на непријатељски третман и одбацивања од стране централне власти – другим речима, којима је поручено да већ крену да скупљају паре за поновну изградњу властитих живота из рушевина, сада се поручује да им чак ни ово скупљање пара неће бити баш лако јер ће им се плате смањивати како би се надокнађивала штета чији велики део ће држава одбити да надокнади!

Колико је безобразлука и бесрамности потребно да се поплава искористи за даље спровођење неолибералне агенде и злогласног Експозеа! У маниру кафанског лажова, који поседа народ као неког наивног клинца – нову жртву – за сто, да му „објасни како стоје ствари“ служећи се полупрошапутаним „животним истинама“, типа „па не поклања Европска унија паре“ и позом „искусног лика“, која треба да нас све натера ваљда да се покуњимо и климнемо главом, господин премијер нам саопштава да нема одустајања од Експозеа и од заоштравања неолибералне политике и да ће се напад на квалитет нашег живота наставити пуном паром.

Шта ово значи за становнике Обреновца и других уништених крајева? Постоји више опција.

Они који живе од пољопривреде ће морати додатно да се задужују да би обновили своје газдинство. Они који су већ презадужени ће се без сумње у данима који долазе суочити са пленидбом – наравно, процена вредности земљишта, куће, аутомобила итд. не иде у прилог власника никад, а посебно не након што је највећи део својине оштећен поплавом. Многи ће сигурно покушати да продају шта им је остало у кратком временском року, како би стекли почетни капитал за започињање новог живота. Што више то буде случај, то ће цена имовине која се продаје опадати услед пораста понуде.

Они који имају различите самосталне радње ће вероватно бити у бољој позицији, покушавајући да максимално искористе државну и другу помоћ, вероватно се додатно задужујући и покушавајући да се споразумеју са својим добављачима. Уколико су још успели да профитирају набијањем цена услед поплаве – имаће и залиху новца. Занимљиво је видети хоће ли држава покрити трошкове хуманим трговцима, пекарима итд. који су делили своју робу бесплатно – или ће то бити сваљено на саме те трговце јер су сами изабрали да тако поступе. Остаје да се види.

Људи запослени у јавном сектору, од којих су многи били главни јунаци спасилачких напора и без којих спашавања не би ни било, ће свакако имати приметно низак квалитет живота, у веома оштећеним домовима, за које ће требати године да се обнове. Уз смањења плата и пензија, то неће бити мали број година.

Смањење јавног сектора ће значити и смањење броја запослених, као и продужавање радног времена оних који задрже своје послове. У случају служби које се баве одбраном од непогода и медицинским услугама, то ће значити константно смањену енергију услед превеликог умора и смањење елана услед све мање плате. Људи којима многи данас дугују животе ће, дакле, бити награђени све горим животом (не сумњамо и краћим услед стреса и лошијег квалитета живљења), све слабијим средствима за рад и затегнутошћу свог сектора до пуцања, а људи које су спашавали и њихова деца ће самим тим следећу елементарну непогоду дочекати још угроженији.

Квалитет живота деце и младих је проблем за себе. Како ће студирати они који су на самофинансирању, ако им породице немају за школарину? Како ће путници који студирају или раде у Београду издржати финансирање тог путовања? Како ће млади подстанари издржати плаћања кирије? Да се врате у рушевине родних места? Тамо ће само налетети на исту ону беду са којом ће се суочити и млади који су у њима остали. Где ће они тражити посао сада када је запошљавање нових радника инвестиција коју већина газда себи не може да приушти и када ће многи послови пропасти? Колико ће они који успеју да се запосле зарађивати када услед налета на тржиште рада још опада цена радне снаге? Колико ће све ово бити горе након доношења новог закона о раду? Интернет, литература, културни и социјални живот, иако су данас део основних потреба цивилизованог човека, у оваквим околностима, где је приоритет преживљавање добиће у многим домаћинствима статус луксуза. Што је још горе, сличан статус ће добити и здравство и школство. Смањење јавне потрошње ће значити пораст приватизације и корупције у овим гранама, што ће уједно значити и опасан раст цена услуга које оне нуде.

Ма колико катастрофална била поплава, још већа катастрофа ће тек уследити.

Шта да се ради

Ову поплаву морамо схватити као аларм за буђење. Морамо увидети да са нашим друштвом нешто дубоко није у реду и тргнути се из дремежа како бисмо то променили док можемо.

Уколико желимо да се овакве пропасти не понове и уколико желимо државу која на њих реагује на висини задатка и у интересу већине својих становника, морамо из садашње непогоде извући закључке и, што је још важније, морамо поставити захтеве.

Искуства поплаве су на видело изнела следеће ствари:

1. Држава која води бригу искључиво о профитабилним секторима привреде и интересима тајкуна, инвеститора и других капиталиста излаже опасности животе својих грађана политиком криминалног немара према инфраструктури која је од пресудног значаја за јавну безбедност, а у чијем одржавању нема профита.

2. Држава која је вођена искључиво тржишном логиком и која реже финансије јавном сектору је држава која у време елементарних непогода од својих грађана мора да тражи чак и лопате и која угрожава безбедност грађана изложених непогоди и спасилачких служби услед премора припадника тих служби и недовољно исправне или недовољно проверене опреме.

3. Сви радни људи имају заједничке интересе и боре се за њих најефикасније када заједнички делују и игноришу националистичке, верско-фундаменталистичке или расистичке поделе.

4. Без развијеног јавног сектора су нам угрожени животи.

5. Тржишна логика и тржишно понашање у периоду елементарних непогода само погоршавају последице тих непогода и положај људи који су њима погођени.

6. Елементарне непогоде само огољавају нехуманост и антисоцијални карактер тржишног понашања појединаца. Ово је присутно и у свакодневици, само су људи тога тада мање свесни јер постоје механизми који последице тржишног понашања ублажавају. Ови механизми су, опет, део јавног сектора.

7. Даљи напади на јавни сектор и позивања на тржишна решења социјалних питања и, посебно, социјалне катастрофе коју нам је донео немаран однос приватне државе Србије према проблемима од јавног значаја, су за сваку осуду и борба против њих је питање нашег опстанка.

8. Србија има систем реаговања на елементарне непогоде знатно нижег квалитета од онога који је имала СФР Југославија, чему је један од разлога непостојање народне војске и одсуство обавезне обуке из одбране и заштите за становништво.

У складу са овим закључцима Марксистичка организација Црвени предлаже радним људима следеће захтеве, чије испуњење треба тражити од актуелног режима:

1. Захтевамо обуставу спровођења неолибералних реформи, што у првом реду значи одустајање од доношења нових закона о раду и штрајку и обуставу смањивања плата и продужења радног времена у јавном сектору. Ни динара мање за плате и пензије, ни сата дуже на радном месту без надокнаде!

2. Без избегавања одговорности државе! Ако је држава годинама штедела на нашој безбедности, сада нека плати свој немар. Захтевамо пуну одштету за сву уништену или оштећену имовину свих жртава поплаве, па и до последњег тепиха!

3. Захтевамо нова улагања у јавни сектор, посебно у спасилачке службе, здравство и инфраструктуру неопходну за одбрану од елементарних непогода.

4. Свесни да су тренутна средства државе ограничена и да се ова, након 20 година финансирања приватних интереса, налази пред банкротом, захтевамо пуњење државног буџета увођењем посебног хуманитарног пореза за најбогатије грађане, и најкрупније приватне фирме, укључујући банке и компаније у власништву страних инвеститора. Порезну стопу одредити према пројекцијама трошкова обнове и изградње подручја уништених поплавама и трошкова развоја и осавремењивања инфраструктуре неопходне за борбу против елементарних непогода. Национализовати имовину свих који покушају да утаје овај порез.

5. Захтевамо обуставу свих процеса приватизације и улагање у развој предузећа у власништву државе, како би се постигло материјално обезбеђивање радника у тим предузећима, отворила нова радна места и почео пунити државни буџет.

6. Захтевамо укидање свих субвенција за приватне компаније и национализацију оних које нису у стању саме да послују.

7. Захтевамо да ниједна приватна компанија не буде ослобођена плаћања ниједног пореза док се не санира штета коју је нанео државни немар.

8. Захтевамо увођење војне обуке за све пунолетне грађане, без озбира на националност, веру, пол или сексуалну оријентацију, као и увођење савремених еквивалената предмета општенародне одбране и друштвене самозаштите у средње школе и на факултете.