Марксистичка организација Црвени ће учествовати у првомајским радничким протестима и позива све радне људе да се у што већем броју  окупе на Тргу Маркса и Енгелса (привремено Трг Николе Пашића) у Београду, у 11 часова,  да изразе своје незадовољство и пруже отпор антирадничким мерама нове владе!

Према експозеу новог премијера, „много модернији Закон о раду ће помоћи да се убеде инвеститори да могу да зараде у Србији и да учине успешнима предузећа која купују". Обећава се: „Реформа привредног ам бијента која ће довести до снажног и брзог обарања ризика и трошкова пословања у Србији".

Дакле, укидање радничких права, ниски порези, ниске плате,  „флексибилно" радно време, минималан ризик пословања, огроман део трошкова покрива држава, газди само профит. Па ко не би дошао у Србију да заради под тим условима! Сваки коцкар, сваки преварант ће похрлити да „инвестира", или боље рећи, да се у његову шему инвестира од наших пара.

За то се време радницима, без чијих напора и одрицања не би ни било ове индустрије коју су раскрчмили, пребацује „потрошња ван могућности" и поручује им се да „смање потребе", ваљда како би у буџету остало довољно средстава за горе описану социјалну помоћ богатима. 

Вређајући оне које се спрема да ојади, Вучић не трепнувши чак каже да је за стање у којој се налази држава Србија крив народ, који је трошио оно што није зарадио!

Па што смо онда радили кад нисмо ништа зарадили?! Да није можда овај народ волонтирао 50 година?! Ако све оно што су радници зарадили док су фирме радиле и док је стандард растао они „суштински нису ни имали" (још један експозе-бисер!), за шта и за кога да раде сад кад су плате неупоредиво ниже, а радно време неупоредиво дуже?!

Да радимо, то јест да и даље волонтирамо за „инвеститоре", „предузетнике" и како већ све не називају шпекулантску булументу која нам је поотимала фирме и која данас раднике тих фирми третира као робље? Да се убијамо од послa до пензије, када ће нам опет саопштити да у ствари нисмо ништа зарадили и да пензију никад нисмо ни имали?

Шта нам каже за то време „опозиција"? Да ли им у чувеном Експозеу можда смета напад на радничка права? Да ли им смета арогантно пљување народа Србије од стране оних који су га слали у ратове да би му иза леђа продавали фирме и вређали га причом како је сам крив за све? Да ли им смета што се помпезно обећава укидање радничких права и најављено игнорисање штрајкова?

Представницима „опозиције" смета дужина експозеа, мрзи их да седе три сата у сали. Смета им и што нова влада (гле чуда!) није нова, то јест што им није потребно да уграде још неког из те исте „опозиције". Највећи им је проблем, међутим, тај што не верују да ће најављене мере заиста и бити спроведене у наведеном року!

„Опозиција", дакле, пребацује влади што неће успети да довољно разори радничка права и доврши распродају државне имовине у року на који се обавезала. Они би то и брже и боље, ваљда. Мање би причали, више би крчмили.

Са таквом влашћу и таквом „опозицијом", није ни чудо што је на последњим парламентарним изборима највећу победу у историји нашег парламентаризма однела неизлазност, то јест масовно одбијање да се бира између неолибералне куге и колере.

Наравно, све време док спремају даље уништавање привреде и живота радника, сви се куну у свој патриотизам и здружено нам поручују да „за Србију" треба да се жртвујемо, да „за Србију" треба да будемо голи и боси, да не „сваљујемо све на Србију".

Је ли то та „Србија", велика љубав свих добростојећих патриота, увек спремних да је за газде чувају од властитог народа, за коју нам налажу да се жртвујемо? Приватна држава која отима од сиромашних да би давала богатима, у којој се партије надмећу око тога ко ће брже, боље и суровије да тлачи радне људе?

Само, ова приватна држава је заборавила једну битну ствар. Ми, који, према њеним речима, нисмо ништа зарадили и који никада ништа нисмо имали, немамо више шта да жртвујемо.

Нити имамо шта, нити хоћемо више ишта да дамо тој приватној „Србији", иза чијег имена се крију италијански, амерички, јужнокорејски, немачки, аустријански, руски, емиратски и ко зна какви белосвестки тајкуни и њихови домаћи прилепци! Доста нас је ова италијанска, јужнокорејска, немачка, руска, емиратска и друга белосветска „Србија" цедила!

Доста смо слушали њихове празне приче и радили за њихове пуне џепове! Доста су радници давали сваку кап крви и зноја да би се на крају осврнули и видели да су им на крају од живота остале само године!

Време је да се одупремо!

Не пристајмо ни на минут дуже радног времена, ни на промил мање плате, ни на дан дуже услова за одлазак у пензију!

За поништење свих приватизација које су нарушиле квалитет живота радника, уз наплату одштете национализацијом имовине стечене пљачком предузећа!

За опстанак и развој јавног сектора преко националног плана реиндустријализације под контролом демократски бираних радничких представника!

За генерални штрајк као одговор на сваки покушај укидања радничких права и цивилизацијских тековина друштва!

КО ТЕБЕ ШТЕДЊОМ, ТИ ЊЕГА ШТРАЈКОМ!