Slavoj Žižek važi za cenjenog „marksističkog“ intelektualca, a svojim provokativnim stilom je stekao imidž „rok zvezde“ levice. Ipak, njegovi skorašnji pokušaji primenjivanja sopstvene teorije u praksi – kroz davanje perspektive za politiku eventualne buduće grčke vlade pod vođstvom Sirize – pokazuju da u njegovoj filozofiji nema ničeg revolucionarnog. On u suštini daje akademski kredibilitet modernoj reformističkoj struji i postao je apologeta desnog zaokreta vođstva Sirize.

Slavoj Žižek je u maju na 6. Subversive festivalu u Zagrebu održao javnu debatu o ulozi evropske levice zajedno sa Aleksisom Ciprasom, liderom Sirize. Žižek je obrazložio zašto podržava Sirizu i koja su njegova očekivanja od ove partije. On je takođe izneo konkretne predloge o političkom kursu koji bi Siriza trebalo da preduzme. Nakon što ga je u Grčkoj napala građanska partija Nova demokratija, Žižek je u intervjuu za grčke novine „Elefterotipia“ ponovio svoj stav prema Sirizi.

Cilj ovog članka nije da se pozabavi celokupnim Žižekovim filozofskim opusom. Ovde ćemo se ograničiti na te konkretne predloge za dalje političko delovanje koje je Žižek dao Sirizi. Smatramo da u debati između Žižeka i Ciprasa nije izneto ništa novo. Štaviše, iako je pokušavao da prikrije svoje pozicije levom retorikom njegova osnovna pozicija kao da je prekopirana iz najgore staljinističke tradicije narodnih frontova uljučujući čak i staru ideju formiranja saveza sa takozvanom progresivnom, tj. „patriotskom“ buržoazijom, što će postati jasno iz citata koje ćemo navesti kasnije u ovom tekstu.

Žižek veruje da je Siriza nova i jedinstvena pojava. Tvrdi da se ona razlikuje od prošlih radikalnih pokreta poput Mendelinog u Južnoafričkoj Republici ili Lulinog u Brazilu. On kaže kako su svi ti raniji pokreti došli na vlast obećavajući radikalne promene, ali su nakon preuzimanja vlasti uspeli da sprovedu samo ograničene reforme i suštinski su služili interesima globalnog kapitalizma. Žižek takođe tvrdi kako se Siriza razlikuje od onoga što on smatra „radikalnom levicom“, koja navodno sledi jasne revolucionarne principe, ali ne pokušava niti želi da preuzme odgovornost vlasti, čime sebe osuđuje na sigurnu propast.

Siriza se po Žižeku ističe u tome što je sa jedne strane u pitanju istinski radikalno leva i principijelna partija, a sa druge strane poseduje dodatni kvalitet govorenja glasom razuma unutar evropske političke sredine koja postepeno ludi. Žižek smatra da su mere štednje dogmatskog karaktera, te da su one zasnovane na pričama za malu decu. Kao prilog navodimo njegovu sledeću izjavu tokom debate sa Ciprasom:

„U Evropi se nešto veoma opasno dešava... Mislim da evropska politička elita sve više gubi svoju sposobnost da vlada. U drugim zemljama to nije slučaj, čak ni u SAD sa svim kompromisima koji su tamo dogovoreni... Obami nekako još uvek polazi za rukom... dok Evropa polako gubi svoj pravac... Lideri ne znaju šta da učine. Sirizin zadatak nisu nekakve lude radikalne mere, već uspostavljanje racionalnosti – jednostavno, na veoma pragmatičan način, a sa radikalnim posledicama – kako bi se ljudima pružila nada, a situacija stabilizovala.“ (kurziv je naš)

On zatim nastavlja:

„... dakle, trebalo bi više da obratimo pažnju na iracionalnost koja je duboko usađena u našim svakodnevnim reakcijama, na ideološku iracionalnost današnjeg globalnog sistema... Krugman je jednom izneo genijalni uvid da ako bismo pre 10 godina saznali da će se 2008. dogoditi finansijski kolaps, mi opet ne bismo ništa preduzeli da ga zaustavimo. To je tragedija današnjeg kapitalizma. Čak i ako se ste potpuno svesni, i dalje ćete slediti svoje iluzije...“

Ovde vidimo kako Žižek prežvakava istu ideju kao i ostala evropska reformistička levica: Rezovi u socijalnim davanjima nisu nužni sa stanovišta kapitalizma, već puka iracionalna opsesija evropskih građanskih političara. Umesto da objasni da, usled unutrašnjih protivrečnosti sistema zasnovanog na sticanju profita, ne može da ponudi drugačije rešenje; umesto da objasni da u okvirima kapitalizma ne može više biti napretka, on nam predstavlja sadašnju situaciju takvom da je čitava evropska buržoazija poludela i ponaša se „iracionalno“. Iz ovakve pretpostavke sledi da je rešenje unutar okvira kapitalizma moguće.

Moramo da postavimo pitanje: Šta je to što tera evropske građanske – i reformističke – lidere da se ponašaju tako „iracionalno“? Evropski politički lideri trenutno delaju u kontekstu najdublje krize u istoriji kapitalizma. Ova kriza je ta koja određuje njihovu politiku i ponašanje. Žižek, koji se na krizu osvrtao u drugim nastupima i tekstovima, ne obraća, čini se, skoro nikakvu posebnu pažnju na konkretne materijalne uslove, niti pruža analizu klasne borbe koja iz njih proističe. Sve što nam treba je „racionalnost“, a Sirizu sa Ciprasom na čelu vidi kao nosoce ove logične misli.

Za marksiste je ovo jedan idealistički pogled na svet. Kapitalizam je svakako iracionalan sistem iz perspektive stvarnih potreba čovečanstva. Ali dokle god postoji, ono što ga gura napred je potraga za profitom od strane svih kapitalista. Ono što proizvodi profit je logično i racionalno za kapitaliste, a sve što ga ne proizvodi je nelogično i iracionalno!

Mi smo davno objasnili (vidi Socijalistička alternativa Evropskoj uniji, Alan Vuds, 1997.), bazirajući se na konkretnoj analizi protivrečnosti sistema, da se ujedinjenje Evrope koje je buržoazija pokušavala da postigne – premda jedini put za nju jer nije mogla da se takmiči sa drugim ekonomskim blokovima u svetu - ne može postići. Razlog tome je, kako smo objasnili, taj što će se konkurencija među državama koje sačinjavanju Evropsku uniju – država koje su na veoma različitim stepenima razvoja – neizbežno zaoštriti kada se udeo svake od njih na tržištu smanji u periodu krize.

Nemačka se nalazi u srcu Evropske unije i igra dvojnu ulogu partnera i konkurenta ostalim članicama EU. U prošlosti je ekonomski rast je održavan nezapamćenim proširenjem kreditiranja. Dokle god je privreda rasla, a banke i velike korporacije ostvarivale velike profite, dug je smeo da se gomila. Ali dug je sada dostigao tolike razmere da čak ni moćna nemačka privreda ne može da ga iznese. Bilo bi veoma „iracionalno“ za nju da to radi. Nemačka vladajuća klasa ne želi da pristane na nekontrolisano štampanje novca, jer bi to u kasnijem stadijumu krize dovelo do ogromne inflacije, koja se onda ne bi mogla obuzdati. Evropske vladajuće klase istovremeno prosleđuju račun siromašnijim slojevima društva ugrožavajući socijalni mir postignut u posleratnom periodu. Pokušavajući da ostvari ekonomsku ravnotežu, oni destabilizuju odnose između klasa.

Stoga možemo videti da je ono sa čim se suočavaju evropske vladajuće klase stvarna dilema: Potrošnja se mora rezati kako bi se smanjio dug, čime će se pak samo dodatno smanjiti tržište. Odavde proizilazi politka buržoazije, a ne iz neke usađene „neoliberalne“ ideologije. Ozbiljni stratezi vladajuće klase to jasno vide. Reformistički lideri radničkog pokreta, međutim, vide samo sistem koji je „poludeo“. Postoje čak i neki buržoaski mislioci koji stvari gledaju u tom ključu. Za ovu gospodu tehnokrate stavovi koje predsednik Sirize iznosi na međunarodnim skupovima deluju sasvim logično: Mere štednje treba da prestanu, začarani krug koji sprečava privredni rast bi takođe trebalo da prestane. Nema sumnje da bi svako voleo videti privredni rast, rastuće plate, nova radna mesta itd. Ali da je sve to izvodljivo unutar uskih okvira kapitalističkog sistema?

Žižek kaže: „Politika rezova nije logična politika.“ Pitanje koje moramo sebi postaviti je: Šta je alternativa merama štednje? Buržoazija u zemljama poput Britanije i SAD je primenila ono što naziva „kvantitativnim olakšanjima“, tj. štampanje novca, sa malo efekta izuzev nagomilavanja pritisaka inflacije u budućnosti. Ono što Žižek u suštini kritikuje je monetarizam, tj. takozvani „neoliberalizam“. U okvirima kapitalizma, alternativa monetarizmu je kejnzijanizam, koji sa sobom podrazumeva ogromnu javnu potrošnju. S obzirom na toliki nivo javnog duga, odakle Žižek misli da će doći novac za to? Pošto isključuje svrgavanje buržoazije (detaljnije o tome dalje u tekstu) umesto čega predlaže samo neku apstraktnu „preraspodelu“ bogatstva, on se vezuje za traženje rešenja unutar kapitalističke logike, te tako završava kao još jedan savremeni reformista koji se grčevito drži kejnzijanstva kao izlaza iz krize. (Radi detaljnije analize ideja monetarista i kejnzijanaca vidi: Marks, Kejnes, Hajek i kriza kapitalizma – Prvi, drugi i treći deo)

Mere štednje nisu ništa drugo do oblik klasnog rata; one su neizbežan izbor za vladajuću klasu, a ne puka politička odluka. Ishod ovog rata zavisi od politike koju usvoji vođstvo radničkog pokreta. Radnička klasa je u nekoliko zemalja pokazala da se kreće u vrlo radikalnom smeru i da je spremna za borbu. U Grčkoj je ova stvar više nego jasna. Generalni štrajkovi, masovne mobilizacije i protesti to potvrđuju. Kapitalisti su zapravo vrlo svesni da će pre ili kasnije klasna borba svugde eruptirati – ne samo u Grčkoj – i spremaju se za nju. A šta rade vođe radničkog pokreta? Koja je strategija, kakav je program lidera radničke klase? Kako pre svega treba ta strategija da izgleda?

Žižek u intervjuu za Elefterotipia kaže:

„... sit sam levice koja tvrdi kako želi ostati verna svojim principima i snovima o radikalnim rešenjima i stoga uvek ostane marginalizovana jer nije stvarno zainteresovana da pobedi; možda jer bi njena nedelotvornost izašla na videlo ako bi došla na vlast. Nasuprot tome, Siriza sa druge strane je spremna da stupi na vlast veoma teškim vremenima za vašu zemlju i bez obećavanja brzog rešenja. Oni nisu neki ludi levičari koji će pokušati da ostvare utopiju i onda okrive zapadni imperijalizam kada projekat propadne.“ (prevedeno sa engleskog prevoda grčkog originala)

Mi možemo razumeti zašto Žižek denuncira takozvanu radikalnu levicu koja u ime revolucionarne čistote usvaja metede i taktiku koji joj onemogućavaju da ostvare kontakt sa masama i njihovim stvarnim potrebama. Ipak, glavna osobina levičarskih sekti nije njihova posvećenost principima, kao što Žižek tvrdi, već njihova krutost u primeni taktike i nejasno propagiranje programa koji je revoucionaran samo na papiru.

Sektaštvo zaista vodi u izolovanost od masa, a time i u neuspeh. Koja je svrha „revolucionarne čistote“ ako politika koja prozilazi iz nje vodi u sigurnu propast? Ipak, odgovor sektaštvu nije denunciranje revolucionarnog programa, niti odlaganje „strateškog cilja socijalizma“ na neodređeno, kao što to Žižek čini. Žižek u klasičnom reformističkom maniru baca bebu zajedno sa prljavom vodom iz lavora. Izjednačava principijelnu odbranu revolucionarnog programa sa sektaštvom. Radeći to, on izvodi nepošten trik. Moguće je povezati revolucionarni marksistički program sa masovnim pokretom, kao što su radnije činili Marks, Lenjin i Trocki. Ni u jednom tekstu ovih velikih marksističkih mislilaca se može naći išta što opravdava odustajanje od revolucionarnog socijalističkog programa zarad dolaska na vlast. Naprotiv!

Ono što je potrebno jeste odbrana revolucionarnog programa spojena sa fleksibilnošću taktike. Ovime se omogućeva ukorenjivanje masovne revolucionarne partije u radničkoj klasi. Uspeh revolucionarne politike zavisi od njenog uspešnog povezivanja sa potrebama radničke klase, tako da preko tih potreba radnička klasa postaje svesna zadatka koji je čeka: zbacivanja kapitalizma.

Za Žižeka je, međutim, zbacivanje kapitalizma nešto što je za daleku budućnost. Po njemu je za takve pokušaje još uvek rano. Prema Žižeku, levica u ovom stadijumu treba da usvoji umereniji pristup. Radikalne reforme nisu neophodne; sve što treba je, kao što smo citirali gore: raditi „jednostavno, na veoma pragmatičan način, a sa radikalnim posledicama – kako bi se ljudima pružila nada, a situacija stabilizovala.“ Dovoljno je raskinuti sa ludilom i iracionalnošću buržoaskih lidera i uvesti razum.

Problem je što ovaj povratak razuma, koji bi Žižek hteo da vidi, propraćen politikom ograničenom na upravo ovaj, kapitalistički, sistem. Kapitalizam ima vlastita pravila koja njime upravljaju i unutar kojih je nemoguće planirati proizbodnju i distribuciju. Ideja preraspodele bogatstva bez eksproprijacije i zbacivanja buržoazije je potpuno utopijska. To je kao da kapitaliste tljubazno zamolite da dobrovoljno predaju deo svog bogatstva u korist društva kao celine. Ukoliko Žižek može da nam pokaže gde se mogu naći takvi kapitalisti, mi bismo svakako želeli da to saznamo!

Realne društvene potrebe se zbog anarhične prirode kapitalizma ne mogu zapisati niti izračunati, stoga se ni efektivno planiranje proizvodnje dobara za većinu ljudi ne može izračunati. Bilo koja politika koja poštuje kapitalistička pravila – poput kejnzijanskog podizanja potražnje kakvo zagovara vođstvo Sirize – uopšte nije razumno jer ignoriše način na koji kapitalizam funkcioniše. Ovakve mere ne mogu rešiti stvarni uzrok krize, već samo pokušati da uklone spoljašnje simptome površnim lekovima.

U Žižekovom stavu se krije jedna reakcionarna iluzija: Da levica, kada osvoji vlast, može ubediti deo kapitalista da podrže mere od kojih će profitirati i oni i radnici. To je kao kad bismo učili tigra da postane vegetarijanac. Kako bi maksimalizovali profit, kapitalisti zahtevaju rezanje cene rada i međusobno se takmiče u tome ko će je srezati više. Misliti da se kapitalisti mogu drugačije ponašati znači ignorisati realan svet u kojem živimo.

Da bi se pod kapitalizmom situacija stabilizovala i dala nada ljudima, neophodno je imati privredni rast koji proizvodi dovoljno veliki višak vrednosti, a da istovremeno društveni odnosi i na nacionalnom i na internacionalnom nivou budu takvi da omogućavaju radničkoj klasi da dobija dovoljan deo. Ovakav scenario jeste bio ostvarivan - ali i tad samo delimično - pod veoma specifičnim okolnostima, kao što je to bio slučaj sa dugim periodom rasta u posleratnom periodu u Evropi, ali on je potpuno utopijski u periodu duboke kapitalističke krize, poput onog kojeg smo sada svedoci.

I dok je Žižek „sit“ sektašenja „revolucionarne levice“, baš i nije toliko sit reformizma, političke tradicije i prakse koja je, uprkos imenu, u stvarnosti nesposobna za ostvarivanje i najblažih reformi sadašnjih uslova. Uprkos njegovih žestokih napada na kapitalizam, koji su uglavnom moralističke prirode, njegovi pogledi u stvari odaju iluzije u potencijal sistema da omogući rast. On to posmatra kao pitanje loših, mafijaških kapitalista nasuprot pravim, poštenim produktivnim kapitalistima koji žele dobro naciji.

Žižekovi „realistični savezi“

Nakon što je postavio takve ciljeve za Sirizu, Žižek takođe predlaže za njega „nove“ političke saveze. U intervjuu za Elefterotipia je izjavio sledeće:

„Nama su potrebni iskreni i razumni savezi, dakle ne komunističke revolucije, već buržoaski parlamenti koji će doneti rezultate. Levica bi trebalo da prevaziđe svoj sektaški stav i priđe onima koji se mogu definisati kao patriotska buržoazija.“

Žižek se ovim pitanjem pozabavio ranije u toku ove godine, na pomenutom 6. Subversive festivalu u Zagrebu, gde je u debati sa Aleksisom Ciprasom zagovarao savez sa takozvanom patriotskom iliti „progresivnom“ buržoazijom. Ovde ćemo citirati deo njegovog govora (Celokupna debata je dostupna na internetu):

(50:00 – 54:00) „Ovo je pitanje inteligentnih saveza... Mi ćemo pod kapitalizmom živeti još decenijama... Poslužiću se jednim starim izrazom... patriotska buržoazija... koja ima istinski interes u proizvodnji za narod... Ne radi se samo o udaranju po bogatima, već o pažljivo planiranoj strategiji... Postoje stvari u kapitalizmu koje funkcionišu ukoliko ih korektno primenite... kao što je konkurencija, naročito kod proizvodnje robe široke potrošnje, itd... Moj san o tome šta Siriza treba da bude, unutar ovakve globalne preraspodele, je čak da olakša život istinski produktivnim kapitalistima... Oni bi mogli da kažu ne samo da smo olakšali stvari radnicima, već i da treba za nas da glasate ako ste dobar i pošten kapitalista... I ja sam spreman da vam priđem i budem svojevrsni glas ’Kapitalista za Sirizu’. To bi bio moj san.“

Pred nama je primer nepatvorenog reformizma. Ovde nam se objašnjava da postoje dobri, „produktivni“ kapitalisti željni proizvodnje i kapitalisti mafijaškog tipa. Od kada to postoje kapitalisti koji „imaju istinski interes u proizvodnji za narod“? Da li je Žižek odjednom zaboravio sve što je pročitao od Marksa? Kapitalisti investiraju samo ako mogu da steknu profit. To je njihova jedina motivacija. Ukoliko bi u Grčkoj postojala prilika za profitabilno investiranje u proizvodnju, kapitalisti bi se sigurno utrkivali da ulože novac. Pošto to nije slučaj, većina njih čuva svoj novac u stranim bankama ili ga, u najboljem slučaju, koriste za špekulantska ulaganja.

Žižek takođe uvodi još jednu veoma staru ideju: Da proizvodnja malog obima može da fukncioniše po principu konkurencije. Zar je zaboravio, ponovo, što je Marks odavno objasnio, a to je da od proizvodnje malog obima put neizbežno vodi ka krupnoj monopolizaciji neibežna koncetracija kapitala i stvaranje monopola i to upravo preko mehanizma konkurencije? Ili se od nas očekuje da poverujemo da će Sirizina vlada biti sposobna da vrati sat unazad do vremena kada je proizvodnja još uvek u ranoj fazi sitnih porodičnih firmi?

Dragi druže Žižek, jedini oblik kapitalizma koji je danas moguć je onaj koji imate pred sobom, kojim dominiraju ogromne multinacionalne korporacije. Savet koji dajete rukovodstvu Sirize je zaista veoma opasan jer seje iluzije o mogućnosti pronalaženja nekakve „progresivne“ buržoazije sa kojom se može vladati zajedno u interesu i radnika i kapitalista. Bilo kakav pokušaj te vrste će osuditi Sirizu na propast, a radnici i omladina Grčke bi tu propast skupo platili.

Žižek o grčkoj državi

Koliko je Žižek daleko od marksizma se može videti u njegovoj izjavi o grčkoj državi:

„Siriza ne bi trebalo da izvede neku ludu levičarsku revoluciju. Siriza treba da modernizuje grčku državu kako bi ova konačno postala efikasna, pa čak mnogo bolja buržoaska država... Morali biste da obavite dobar posao koji kapitalistička klasa nije mogla da obavi. (58:00)“

Nema sumnje da je drug Žižek čitao Lenjinovu „Državu i revoluciju“. Priloženi citat pak dovodi čitaoca u dilemu da li se on uopšte slaže sa Lenjinom i da li se seća šta je ovaj napisao. Žižek se nimalo ne trudi da sakrije svoje reformističke iluzije o grčkoj državi. On očigledno smatra da sadašnja grčka buržoaska država ne valja, ali na njenom mestu zamišlja Sirizu kako stvara „bolju buržoasku državu“. Pretpostavljamo da pod ovim misli na državu koja je efikasna, smanjuje birokratiju, nepotizam, korupciju itd. To je u skladu sa njegovim stavom da negde u Grčkoj postoji poštena, produktivna, progresivna buržoazija.

Pošto su „komunističke revolucije“ po Žižekovoj logici isključene – stoga Siriza ne treba da radi na rušenju kapitalizma – bilo bi logično „prići“ ovoj takozvanoj patriotskoj buržoaziji kao nužnom savezniku za reformisanje države i razvijanje privrede! Jedina prepreka ovom realističnom savezu je, čini se, sektaška frakcija unutar levice. A da bi levica prevazišla ovo sektaštvo, ono što bi se moglo ispostaviti kao neophodno je bič nekoga poput... Tačerke, kako izjavljuje u istom intervjuu Elefterotipiji! Pretpostavljamo da pod ovim misli na jakog vođu levice koji može da zavede jedinstvo i opameti levicu kako bi usvojila realističan stav koji Žižek predlaže.

Vidimo da za Žižeka nije problem predlagati Sirizi usvajanje politike klasne kolaboracije. Kaže kako je potrebna mašta i hrabrost za prevazilaženje tabua. Mi marksisti pak nismo obavezani da prihvatimo neki izuzetno pogrešan i opasan stav, bez obzira na to iz čije mašte je on potekao. Naprotiv, naša dužnost je da ukažemo na štetnu ulogu takvih ideja i po Sirizu i po radnički pokret u celini.

Za početak, treba se zapitati šta je ta „patriotska buržoazija“, da li ona uopšte postoji i, na kraju krajeva, koji su to interesi koje deli sa radničkom klasom. Započinjanje diskusije o sklapanju saveza sa delom buržoazije nije isto što i diskusija o taktici levičarske vlade za prilaženje sitnim preduzetnicima koji su zbog sadašnje krize bankrotirali. Dućandžije, zanatlije i sitna preduzeća nisu isto što i krupni biznisi i vladajuća klasa. Oni su sitna buržoazija na koju se krupna buržoazija politički oslanja tokom normalnih vremena. Ali za vreme teške krize ovaj se sloj suočava sa bankrotom i bedom. Levica može i mora da privoli ovaj sloj uz sebe. Ali to se ne može postići tako što će se izmišljati neka fantomska „progresivna buržoazija“. Jedini način za privlačenje sitne buržoazije jeste smelo iznošenje revolucionarnog programa koji uključuje nacionalizaciju banaka i velikih korporacija. Primera radi, nacionalizacijom baka i njihovim spajanjem u jednu centralizovanu državnu banku bi se omogućili jeftini krediti za sitne preduzetnike.

Kada Žižek govori o „patriotskoj“ buržoaziji, on misli na jednu apstraktno konstruisanu društvenu klasu, nekakvu „progresivnu buržoaziju“. Ova klasa navodno predstavlja progresivni sloj vlasnika kapitala koji je voljan da ubrizga svoje bogatstvo u privredu ulaganjem u proizvodnju – a ne da gomila svoj kapital u stranim bankama ili ofšor kompanijama – što bi transformisalo grčko društvo i zbrisalo istorijske relikte poput formalne povezanosti Države i Crkve. Sasvim je jasno da takva klasa nije postojala u čitavoj istoriji grčkog kapitalizma i da sigurno ne postoji danas. Danas takva klasa ne postoji čak ni u razvijenim kapitalističkim državama gde je buržoazija u prošlosti igrala progresivnu ulogu.

Konkretni dokaz odsustva takve klase u Grčkoj jeste manjak njene političke zastupljenosti. Sitni preduzetnici koji jesu protiv Trojke su zapravo razočarani što Država više nije u stanju da ih štiti od napada stranog kapitala. Oni se sada u svom očajanju ili okreću desničarskim demagozima i partijama krajnje desnice poput Nezavisnih Grka i Zlatne zore, ili, u nekim slučajevima, Sirizi.

Važno je naglasiti da predlog vođstva Sirize o saradnji sa Nezavisnim Grcima nije proizvod neke političke strategije okretanja ovoj „patriotskoj“ buržoaziji, već reakcionarni i oportunistički savez koji zbunjuje i razočarava bazu partije. Nažalost, Žižekove površne izjave, umesto da razjašnjavaju ova pitanja – što bi trebalo da čine - samo pružaju „radikalno“ pokriće reakcionarnim metodama koje imaju svoje korene ne u navodno originalnim idejama, već u izdajničkoj staljinističkoj taktici narodnog fronta iz 30ih godina prošlog veka, koja je opasna za pokret.

Koji stav treba Siriza da zauzme prema sitnoj buržoaziji?

Umesto da se diskusija bavi prilaženjem „patriotskoj“ buržoaziji, ona bi trebalo da se fokusira na pitanje kako levičarkska vlada sebi može obezbediti podršku ili barem prihvatanje od strane sitne buržoazije.

Nema sumnje da će levica morati da formira saveze kada dođe na vlast. Nikakva diskusija o savezima nema nikakvog značaja bez ovog preduslova. Osvajanje podrške sitne buržoazije se ne može desiti kroz kapitulaciju pred politikom onih buržoaskih partija koje u stvarnosti nemaju stalnu podršku nijednog dela drušva. Jedini put za levičarsku vladu jeste dosledno sprovođenje programa radničke klase, koji jedino može biti program socijalističke revolucije. Nacionalizacija bankarskog sektora i komandnih visova privrede nisu mere koje su usmerene protiv srednje klase. Naprotiv, to je jedini način da se kontroliše tok kredita i omogući planiranje i obnavljanje proizvodnje u zemlji. Ovo bi pružilo dašak svežeg vazduha srednjoj klasi koju sada uništavaju monopoli.

Zagovaranje „komunističke revolucije“ ne predstavlja sektaštvo, kao što je, izgleda, Žižekovo mišljenje. Naprotiv, izbijanja revolucionarnih događaja u različitim zemljama pokazuju da se ne radi o izolovanim slučajevima, već manifestovanju duboke krize kapitalizma kao celine. Revolucionarni pokreti koje smo videli u zemljama poput Turske i Brazila, a naročito Egipta i Tunisa, izražavaju duboku želju masa za promenom. U svim tim slučajevima, mase su postavile zahteve koji su de facto nespojivi sa održanjem kapitalizma. Mase treže radna mesta, kvalitetno zdravstvo i obrazovanje, pristojne plate, itd. Ovo znači da su se postavile direktno nasuprot sistemu. Mase će u početku misliti da ovakvi zahtevi mogu da se ostvare bez dovođenja u pitanje same baze sistema, ali će kroz iskustva i borbu zaključiti da ceo sistem mora biti zbrisan. Pitanje kojim se moramo baviti jeste da li je levica u Evropi i svetu u stanju da analizira ove pojave, usvoji pravi kurs i, na organizovan i koordinisan način, povede radničku klasu ne samo u Grčkoj i svakoj drugoj zemlji. Nova i masovna revolucionarna međunarodna organizacija koja se temelji na marksizmu je danas važnija nego ikad.

Slavoj Žižek je popularan govornik sa smelom facijalnom mimikom i stalnim gestikulacijama, koji se služi provokativnim vicevima i verbalnim ispadima, ali izgleda ne može da shvati suštinu situacije u Grčkoj. Zajedno sa svojom podrškom Sirizi, on takođe nekritički usvaja celokupnu liniju partijskog vođstva postajući tako njegov ideološki apologeta. Zahvaljujući njemu, sva promašena politika vođstva Sirize dobija glamur „radikalnog filozofa“. Žižekov radikalizam je, doduše, šta god bile njegove namere, nedosledan i u sebi sadrži najpodmukliji konzervativizam – konzervativizam klasne kolaboracije, koji predstavlja temelj svake socijaldemokratske politike. Ovo nije to što je potrebno bazi Sirize, niti radnicima i omladini Grčke uopšte.

Komunistička tendencija Sirize razume da su se mase okrenule ka toj partiji uz očekivanja da će ona nastaviti sa zalaganjem za značajne promene u njihovim životima. Ipak, ako se njihova očekivanja ne ispune, Žižekova izjava kako Siriza „ne obećava brza rešenja“ im neće biti neka uteha. Štaviše, verovatno će se i on postati meta njihovog gneva.

Komunistička tendencija smatra da je za Sirizu realistično da se ne povlači pred pritiskom buržoazija, već da se bori za levičarsku vladu – nudeći ujedinjeni front sa KKE – koja bi bila revolucionarna vlada, koja bi sprovela socijalistički program uspostavljanja demokratski planirane, nacionalizovane privrede. Takva vlada bi objasnila kako se bogatstvo krupne buržoazije, banaka i velikih korporacija mora staviti pod javno upravljanje kako bi se obezbedila radna mesta, pristojne plate, kvalitetno zdravstvo i generalno poboljšanje životnog standarda radničke klase. Ne postoji drugačiji način, ma šta Žižek rekao.

Kad bi lideri Sirize iskoristili svoj autoritet da objasne sve ovo i kada uzmemo u obzir goruću želju masa za promenama, ko onda može posumnjati u realnost socijalističke transformacije Grčke? Za Žižeka bi bilo bolje da iskoristi svoju reputaciju objašnjavajući izvorne marksističke ideje, a ne podržavajući desne zaokrete vođstva Sirize. On je izrazio želju da Siriza pored pobede na izborima treba i da se održi na vlasti. Način na koji se to može postići je sprovođenjem autentičnog socijalističkog preobražaja Grčke i otimanjem vlasti iz ruku buržoazije. Takva jedna uspešna transformacija bi predstavljala putokaz za socijalističke revolucije u Evropi i širom sveta.

5. 9. 2013.