Juče, u 16 časova, u Novom Sadu je održan protest solidarnosti sa pokretima Pravda za Davida i Pravda za Dženana, izazvan brutalnom policijskom represijom režima Milorada Dodika i SNSD-a nad mirnim demonstrantima u Banjoj Luci 25. decembra.
276 dana roditelji ubijenog Davida Dragičevića i narod se odlučno bore da saznaju istinu. Njihova borba uzdrmala je javnost i vladajuće slojeve. Jučerašnja dešavanja dokazuju da se ta upornost ne može ignorisati.
Od prošlogodišnjih aprilskih Protesta protiv diktature do danas, javne manifestacije nezadovoljstva i štrajkovi u Srbiji se ne zaustavljaju. Početak ovog meseca, obeležen je protestima malinara i planiranim uličnim protestima protiv poskupljenja goriva, a ove dve inicijative pokazuju i tendenciju uvezivanja preko fejsbuka. Radni narod kreće otvoreno da odbija Vučićev društveni pakt koji podrazumeva suzdržavanje od javnih protesta u zamenu za navodno postepeno poboljšanje životnog standarda koji on i njegov tehnokratski tim orkestriraju odozgo. Posebno je ohrabrujuće to što je protest malinara pokrenut i u Prijepolju, multietničkom gradu na kome su se uz Užičko kolo zajedno vijorile bošnjačka i srpska zastava. Kao što se moglo primetiti i na protestima Pravda za Davida koji su se manifestovali u oba entiteta Bosne i Hercegovine, različiti narodi se lako ujedine kada im je na horizontu jasan zajednički interes. No, koliko god bile pozitivne ovakve borbene pojave u Srbiji i šire na prostoru bivše Jugoslavije, potrebno je objektivno sagledati koje su to političke prepreke i dileme na koje nailaze delovi društva koji se aktiviraju. Malinari su trenutno glavna tema u medijima i očigledno zadaju muke Vučićevom režimu, međutim politička forma borbe i njeni rezultati su još uvek neizvesni.
Društveni pokreti nikada nisu laki za predvideti. Pre nešto više od godinu dana, Srbiju su uzdrmali ulični protesti čiji je povod bio predsednička pobeda Aleksandra Vučića, ali im je uzrok ležao u dubokom socijalnom nezadovoljstvu u Srbiji. Kada bi nekome pre talasa Protesta protiv diktature rekli da će Srbija doživeti takav društveni potres, verovatno bi vas ismejali. Ipak, ti protesti su bili samo samo jedna od manifestacija nezadovljstva koje kipti već godinama pod merama štednje i autoritarnom političkom vladavinom Aleksandra Vučića. Štrajk radnika Fijata, protesti radnika Pošta Srbije, kao i nedavni štrajk radnika Zastava Oružje pokazuju kako klasna borba ne janjava.
Mnogi baš u ovakvom sindikalnom rukovodstvu, u birokratskom korovu koji predstavlja gazde pred radnicima, vide razlog i izgovor za neodlaženje na prvomajske proteste i usled demoralisanosti Dan rada obeležavaju privatno i svečarski, u krugu porodice i prijatelja. Međutim, povlačenje iz borbe nije rešenje i ne može biti adekvatan odgovor na izdaju. Izdajnicima u redovima naše klase se moramo suprotstaviti, moramo nastojati da ih lišimo moći i uticaja koje sada imaju. Umesto odlaska na uranke i zapadanja u demoralisanost i cinizam, neophodno je trezveno kritički analizirati stanje u kojem se danas nalazi sindikalni pokret.
