U celom svetu, na svim kontinentima, u svim zemljama, radnici i narodi decenijama su prinudjeni da brane svoja prava na rad i život, da brane tekovine izvojevane vekovnom demokratskom borbom od napada svetskih moćnika koji su svojim interesima podredili sve vlade i sve međunarodne institucije.
Nakon lokalnih izbora u jesen '96. godine, neki od lidera opozicionih stranaka, udruženi u koaliciji "Zajedno", su pozvali narod na ulice optuživši partije na vlasti za manipulacije izbornim spiskovima i krađu glasova. U svim većim gradovima u Srbiji, organizovane su demonstracije koje su trajale tri meseca. Svakodnevno su građani po hladnoći učestvovali u pretežno mirnim demonstracijama, izražavajući tako svoje nezadovoljstvo ne samo izbornim rezultatima već i celokupnom ekonomskom situacijom, staljinističkim modelom vlasti, njenom ulogom u raspadu SFRJ, birokratizacijom društva i brutalnom političkom i policijskom represijom. Demonstracije su poprimale sve masovniji karakter, i dostigle svoj vrhunac u fizičkom obračunu na ulicama Beograda koji je izbio nakon patetičnog pokušaja organizovanja kontra-mitinga. I pored celokupnog državnog aparata koji im je stajao na raspolaganju, Socijalistička Partija i Jugoslovenska Levica nisu uspele da na Terazijama skupe značajniju masu ljudi i tako navodno potvrde virtuelnu privrženost naroda predsedniku Slobodanu Miloševiću, koja je kreirana dugugodišnjim propagandnim manipulacijama državnim medijima, a pre svega Radio Televizijom Srbije. Do koje mere se stiglo u falsifikovanju društvene stvarnosti od strane režima možda najbolje pokazuje činjenica da je organizovan čak i prevoz autobusima iz unutrašnjosti, a ljudima su obećavane dnevnice ili su pretnjama otkazom primoravani da učestvuju. Režim je i udesetostručio hiljade policajaca kojima je svakodnevno gušio demonstracije.
Svakoga dana zvuk ratnih bubnjeva je sve glasniji. Stranice novina, televizijski ekrani i radio emisije su preplavljeni bujicama propagande namenjene podgrevanju ratoborne histerije. Kakva namera se krije iza ove baražne vatre? Samo da se otupe umovi i osećanja populacije Severno Atlantskog saveza do kritične tačke nakon koje su civilizovani muškarci i žene spremni da prihvate spektakl nove i krvave erupcije ubilačke mašinerije zvane NATO, i koja će, ovog puta, predstavljati prolivanje krvi ne samo od strane Kosovskih Albanaca i Srba, već i od vojnika Francuske, Britanije i Amerike.
Poslednjih nekoliko godina, a naročito od kraja NATO agresije se često govori o demokratizaciji društva i okretanju zapadu. S obzirom da je nezadovoljstvo naroda politikom Miloševićevog režima svakim danom sve veće, a želja za njegovim zbacivanjem sve jača, i s obzirom na to da na političkoj sceni Srbije jedinu alternativu njegovom monstruoznom režimu predstavljaju nacionalističke i pro-kapitalističke partije, potrebno je da se pozabavimo perspektivom koju one pružaju. Reakcionarnost vladajuće klike je svakom iole politički svesnom građaninu jasna, te se na režimu i njegovim metodama nećemo zadržavati.
Ovaj put će u fokusu biti njihova retorika, odnosno demagoške fraze kojima manipulišu svešću građana.
Raspad bivše Jugoslavije je bio katastrofa za sve ljude u njoj. U njemu nema ničeg progresivnog. U svim državama koje su formirane posle raspada, reakcionarne vlade su došle na vlast. Tudjman u Hrvatskoj i Milošević u Srbiji ne štite interese hrvatskih i srpskih radnika. Isto važi i za Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju i Sloveniju.
