Marksistička organizacija Crveni je uvek smatrala Haški tribunal nelegitimnim političkim sredstvom imperijalizma, osnovanim u svrhu zataškavanja imperijalističke uloge u raspadu SFR Jugoslavije i radi stalnog podgrevanja međunacionalnih sukoba u našim zemljama, kada god to imperijalizmu bude odgovaralo. Današnja presuda Šešelju je samo još jedan dokaz koji govori u prilog tome. Svako uzdanje u bandu svetskih gangstera i parazita, koja sebi tepa imenom "međunarodna zajednica" nužno će dovesti do toga da narodi budu preveslani i iskorišćeni za imperijalističke igre.

 


U okolnostima sve većeg produbljivanja svetske krize kapitalizma sistem se ogoljava i država gubi svoju masku posrednika među klasama bivajući prinuđena da otvoreno i sve brutalnije brani interese preduzetnika na štetu radnih ljudi. Shodno tome, sve više se kod radnika razvija klasna svest i gradi se borbeno jedinstvo kroz socijalni bunt uperen protiv antiradničkog zakonodavstva i razaranja ostataka socijalne države putem tzv. mera štednje. Sistem time postaje sve nestabilniji i sve očajniji u traženju novih načina da slabi radnički pokret i drži mase pod kontrolom.

 

ŠEŠELJ2


Strah i paniku usled rastuće nestabilnosti ne osete samo lokalni režimi, već i njihovi imperijalistički sponzori, kojima su domaći tajkuni i političari samo pomoćnici u neokolonijalnom izrabljivanju naših zemalja i brojnih drugih delova kapitalističke periferije. Imperijalistima tada postaje jasno da je njihova hegemonija uzdrmana i da će, ukoliko ne urade nešto po tom pitanju, ta hegemonija neminovno biti srušena i zamenjena vlašću koja neće njima polagati račune. Zato se okreću staroj i oprobanoj kontrameri, koje bi u korenu sasekli nagoveštaje radikalnih društvenih promena – širenju nacionalizma.


Nacionalizmu se oni uvek na kraju moraju okrenuti jer samo na taj način imaju šanse da skrenu pogled radnika sa sebe tako što će sejati paniku, sumnju i mržnju u radničkim redovima i time jedan deo radnika navesti da napusti klasnu borbu i stane pod zastavu svojih izrabljivača verujući da je to zastava „nacije“. Da bi im ovaj manevar uspeo, nije dovoljno samo širiti izanđalu nacionalističku i patriotsku propagandu među masama – svi su je odavno već čuli – potrebno im je da izazovu događaje koji se mogu tumačiti kao potvrda te propagande. Potrebno im je, drugim rečima, da radnike nekog naroda ubede da su radnici drugog naroda već naseli na propagandu i da im ne preostaje ništa nego da i oni napuste klasnu borbu i svrstaju se uz „svoje“ gazde kako bi bili spremni za odbranu od eventualnog napada spolja. Na taj način se stabilizuje kako vlast domaćih političkoposlovnih elita, tako i uloga imperijalizma kao nekoga ko je tu da „gasi požar“ nakon što ga započne.


U takvim okolnostima, puštanje Šešelja iz Haga i njegova uloga su sasvim jasni - ovaj toksični klovn ima zadatak da bude "omiljeni opozicionar", neko ko ni na koji način ne ugrožava sistem, već treba da pokuša da oko sebe okupi raspadnutu fašističku i četničku scenu Srbije i da pruži podršku desničarima i u Hrvatskoj i u BiH svojim zapenjenim fašističkim laprdanjima. Politički gledano, Šešelj ne nudi nikakva rešenja. Program SRS je suštinski istovetan programima ostalih građanskih, tzv. neoliberalnih, stranaka: zalaže se za dominaciju i nepovredivost privatne svojine i za što manju odgovornost države za socijalna pitanja. Kako je ekonomski program baza na kojoj se zasniva celokupna politika, to je sasvim neverovatno da bi Šešelj i radikali na vlasti bili išta drugačiji od Vučića i naprednjaka – osim što bi, možda, koristili brutalnije metode vladanja. Nikakvu nacionalnu nezavisnost ne bi mogla da obezbedi vlast koja se oslanja na odbranu privatne svojine i liberalnu ekonomiju jer bi ta vlast morala da igra onako kako sviraju multinacionalne kompanije koje su pokupovale naše firme i banke kod kojih se država godinama zaduživala. Međutim, Šešelju i nije glavni cilj da osvoji vlast, već da se postavi kao stožer novog talasa nacionalističkog ludila i da time proba da ponovo poseje strah i nepoverenje među radnicima različitih nacionalnosti. Šovinistička kampanja koju on vodi nije uperena samo prema njegovom biračkom telu, već je osmišljena tako da doprinese nacionalnoj homogenizaciji i u susednim jugoslovenskim bivšim republikama. Tako bi se, nadaju se imperijalisti, radnička pitanja opet stavila u stranu, a oni bi, zajedno sa domaćim tajkunima i političarima, ponovo mogli da se vrate svom pljačkaškom biznisu.


Šešelj, dakle, nije neko čije će oslobađanje na bilo koji način pomrsiti račune imperijalističkim okupatorima. Naprotiv, zajedno sa Antom Gotovinom i Naserom Orićem, Šešelj je oslobođen da nas pogura dalje u kandže Evropske unije i NATO. Ovom svojom odlukom, Haški sud je samo još jednom potvrdio svoju pravu ulogu: ulogu političke klackalice koja služi da naizmenično podgreva i hladi nacionalne sukobe i održava privid neophodnosti imperijalističkih „mirotvoraca“. Pravda je za taj sud bitna koliko i za njegove osnivače, koji su nakon Jugoslavije nastavili svoje osvajačke ratove u Ukrajini, kao i zemljama Afrike i Bliskog i Srednjeg Istoka, uz civilne žrtve koje višestruko prevazilaze ukupan broj poginulih tokom raspada Jugoslavije.


Jedini način da zaista dođemo do pravde jeste da jugoslovenski radni narodi zajednički sude svim ratnim zločincima, ratnim huškačima i ratnim profiterima, kao i da se obelodani i osudi uloga koju je imperijalizam od samog početka imao u rušenju naše zajedničke radničke države. Da bismo to ostvarili, moramo nastaviti putem koji su nam pokazali radni ljudi BiH 2014. godine i pobuniti se zajedničkim snagama, ne nasedajući na nacionalnističke podele koje nam vladajuća klase servira preko Šešelja i drugih otrovnih pajaca.


Dole "međunarodna zajednica" ubica i pljačkaša!

Dole profiterska ideologija nacionalizma!

Za pomirenje svih radnih ljudi kroz borbu za zajedničku socijalističku budućnost!