Odakle potiče ugnjetavanje žena? I kako da se borimo protiv ovog fenomena? Ovo su ključna pitanja u društvu u kojem su ženske pripadnice radničke klase dvostruko potlačene, i kao radnice i kao žene.

Ukojoj meri su oslobođene žene danas?

Demonstration of Front de Gauche 
 Demonstracije Levog fronta, maj 2013.

Često se kaže da je seksizam stvar prošlosti - sada je zaposleno više žena nego ikada pre i sve više su seksualno oslobođene. Ali je takođe većini ljudi potpuno jasno da ovo uopšte nije tačno - u Velikoj Britaniji se plate muškaraca i žena razlikuju za oko 20% i od žena se i dalje očekuje da obavljaju najveći deo aktivnosti u domaćinstvu, kao što su čišćenje i čuvanje dece.

Očigledno je da je tokom prošlog veka ostvareno mnogo pozitivnih promena za žene; sve više ih ulazi u visoko obrazovanje, razvija karijere, a takođe imaju pravo na abortus i razvod. Ipak, treba primetiti da su žene ostale potlačena grupa i da se oblik ove potlačenosti promenio zajedno sa evolucijom kapitalizma.

Ako prvo razmotrimo problem zaposlenih žena, od 1881. do 1951. procenat zaposlenih žena u Britaniji je bio oko 25%, do 1965. je 54% žena bilo klasifikovano kao ekonomski aktivno. Ovo može da se posmatra kao rezultat promene opsega britanskog kapitalizma sa otvaranjem novih industrija i ekonomske ekspanzije posle Drugog svetskog rata.

Ipak, važno je naglasiti da uprkos tome što sve je sve više žena zaposleno, ostala velika razlika u platama od 27% do 30% i većina (70%) radnih mesta za radnike ženskog pola nalazilo se u prilično nesigurnom sektoru usluga.

Od šezdesetih godina, pa do dvehiljaditih, procenat zaposlenih žena je ostao na oko 65%. Jasno je da uprkos tome što sve više žena radi - što je pozitivan znak za emancipaciju - ženski rad i dalje manje plaćen i odvija se u ekonomskim sektorima sa nižim platama i lošijim uslovima rada, na primer 92% žena radi u prekarnom uslužnom sektoru, u poređenju sa 71% muškaraca.

Takođe, trebamo razmotriti razloge zbog kojih je sve više žena zaposleno: vladine statistike pokazuju da je u 2011. samo 9% britanske radne snage zaposleno u proizvodnom sektoru. Ovo je rezultat deindustrijalizacije, koja je dovela do toga da se industrije poput rudarstva, čelika i brodogradnje ugase širom zemlje. Uništavanje ovih industrija je dovelo do gubljenja mnogih dobro plaćenih poslova i dve plate su postale neophodne za mnoge porodice.

Vidi se da je ulazak žena na tržište rada rezultat promene prirode kapitalizma. Njihov ulazak je takođe omogućio smanjenje plata, pošto su dve plate u porodici postale uobičajene. Za mnoge žene je ovo bilo daleko od oslobađajućeg, jer su bile gurnute u nesigurne sektore, i bivale plaćene manje od muškaraca.

Očigledno je da iako se više žena uključuje u radnu snagu, one nastavljaju da budu eksploatisane na poslu i njihov rad je korišćen za dublju eksploataciju cele radničke klase. Treba primetiti da tako iako većina žena danas radi, od njih se i dalje očekuje da obavljaju poslove po kući, i tako u suštini imaju dva posla. Ovo je samo jedan od mnogih primera ugnjetavanja žena van radnog mesta.

Seksualno oslobođenje tokom proteklog veka je osvojilo mnoga prava za žene, poput prava na abortus i na razvod. Ipak, modernizacija veza i stavova o seksu nije okončala ugnjetavanje žena na ovom polju, samo ga je promenila. Nova očekivanja znače da umesto da su žene gurane u uloge žene i majke, od njih se očekuje da iskazuju seksualno ponašanje, kako bi izbegle etiketu „frigidne“, ali ne previše, jer bi u tom slučaju bile „drolje“. Sve češće korišćenje seksualnih slika i sve veća seksualna očekivanja stvaraju kulturu u kojoj su žene seksualni objekti, i u kojoj je seksualno nasilje poput silovanja shvaćeno kao šala.

Modernizacija u kapitalizmu nije došla ni blizu oslobođenja žene, samo se promenila priroda ugnjetavanja. Okončavanje ovog ugnjetavanja će biti moguće samo u socijalizmu gde će kućni rad biti socijalizovan, uz plansku ekonomiju koja bi smanjila radno i produžila slobodno vreme, i uklanjanje ekonomskih pritisaka i taktike 'zavadi i vladaj', kako bi se okončao negativan stav prema ženama.

Šta bi socijalizam ponudio?

Sa socijalizmom bi se okončali oblici ugnjetavanja koje koristi kapitalistički sistem, uključujući i one sa kojima se suočavaju žene. Dok se kapitalizam zasniva na strogim rodnim ulogama, socijalizam bi okončao ovo represivno guranje pojedinaca u stroge kategorije. Veze i porodice koje se ne zasnivaju na monogamnim idealima (koje kapitalizam zahteva zbog nasleđivanja i koji se više zasniva na ženskoj, a ne na muškoj monogamiji), bi bile društveno prihvaćene. Socijalističko društvo neće imati potrebu za nuklearnom porodicom, koja se često zasniva na eksploataciji žena, i koja je potrebna za prenošenje privatnog vlasništva i podizanje sledeće generacije radnika za kapitaliste.

Ovo će biti postignuto kroz zagarantovan posao za sve, uz opšte smanjenje radnih sati, što bi svakom radniku dalo više vremena na raspolaganje, koje bi između ostalog mogli da iskoriste za brigu o svojoj porodici. Poslodavci, iliti gazde, bi nestali zajedno sa kapitalizmom, i tako bi nestala diskriminacija na osnovu pola na radnim mestima. Sa zagarantovanim poslom i socijalizacijom brige o deci, žene ne bi morale birati između dece i posla. Nijedan radnik se ne bi suočio sa bilo kakvim oblikom diskriminacije i ugnjetavanja. Ovo, zajedno sa jednakim plaćenim odsustvom i za majke i za očeve, uz obrazovni sistem koji bi naglašavao jednakost (uključujući i rodnu ravnopravnost), bi pomogao u borbi protiv seksističkih stavova u društvu, poput očekivanja po kojima bi žene trebale da budu isključivo majke i domaćice.

Univerzalna, besplatna obdaništa bi bila jednostavno rešenje za postizanje ovih ciljeva. Ona bi dozvoljavala roditeljima oba pola da rade dok su njihova deca bezbedno čuvana. U trenutnom ekonomskom sistemu, žene su te na kojima leži breme kraćih radnih sati i manjih plata, koji vode do 'logičnog' zaključka da je pošteno da ovo nadoknade kući, čisteći, kuvajući i čuvajući decu, između ostalog. Smatra se da žene imaju prirodan nagon da se brinu o drugima, zbog čega su relativno zamenljive na radnom mestu i na milosti kapitalista.

Takođe, mnoge institucije koje pod kapitalizmom trenutno služe da promovišu i reprodukuju sve vrste ugnjetavanja, uključujući i diskriminaciju žena. Pravni sistem, koji je sklon tome da pretpostavlja da su žene same krive za ono što im se desilo, da daje teže kazne ženama, i tome slično, bi bio radikalno izmenjen, i služio bi u interesu radničke klase, a ne gazda i moćnika. Zdravstveni sistem bi omogućio preciznu i pouzdanu brigu za žene, informisao ih o njihovom reproduktivnim izborima bez osude i dezinformacije.

Institucionalizovana ugnjetavačka verovanja se ne mogu ukloniti kroz rodne kvote i kampanjama o 'istinskoj lepoti' od giganta industrije šminke. Ne smemo se prepustiti kapitalističkoj logici. Jedino kroz socijalistički ekonomski sistem i promenu ugnjetavačkih društvenih stavova možemo postići punu jednakost.

Poreklo ugnjetavanja žena

Iako je poreklo jedno od najvažnijih pitanja koja treba pitati kada je u pitanju bilo koju društveni fenomen, pitanje porekla ugnjetavanja žena je retko shvaćeno ozbiljno. Izuzetno je važno da razumemo odakle ono dolazi, jer se tek tada vidi klasna osnova ugnjetavanja žena.

Ugnjetavanje žena je jedno od mnogih vrsta ugnjetavanja, uz rasizam, homofobiju i seksizam, koja proizlazi iz klasne eksploatacije masa za profit nekolicine ljudi. Sa razumevanjem ovoga, možemo razviti ideje o borbi protiv ugnjetavanja žena. Očigledno, ovo uključuje borbu za svaku reformu i naglašavanje pitanja ugnjetavanja žena; ali osnova ugnjetavanja žena ukazuje na klasnu borbu za socijalizam.

Kao što kaže Fridrih Engels u svom delu „Poreklo porodice, privatne svojine i države“, ugnjetavanje i degradacija žena nije oduvek prisutna u ljudskom društvu. Istina je da u počecima ljudskog društva, tzv. 'primitivnom komunizmu', gde se proizvodilo samo za potrebe ljudi i nije bilo nikakvog viška od kojeg bi se profitiralo, rad muškaraca i žena je bio podeljen po rodu. Zbog bioloških razloga od žena se očekivalo da paze decu i uz to je njihova uloga u proizvodnji hrane se svodila na skupljanje u blizini doma dok su muškarci išli u lov. Ipak, uprkos ovoj podeli posla, žene nisu smatrane za inferiorne u odnosu na muškarce, a njihovom statusu je doprinosilo i to što je poreklo praćeno po majčinoj liniji, pošto je zbog odsustva braka i vernosti kao društvene norme bilo nemoguće tačno utvrditi oca deteta.

Neolitska revolucija je donela oruđe i pripitomljavanje životinja koje, što je dozvolilo po prvi put u istoriji da se proizvede višak proizvoda. Stvaranje viška je dovelo do početaka klasnog društva, jer bilo moguće prodati višak za profit, što je stvaralo razliku između bogatih i siromašnih. Neki koji su uspeli da gomilaju bogatstvo su takođe kupovali robove i plaćali druge muškarce da rade na njihovoj zemlji; što je prvi primer podele na radnika i zemljoposednika.

Ovo je dovelo do toga da se žene počnu posmatrati kao inferiorne u odnosu na muškarce jer je u radu muškaraca bio profit. Stvaranje viška je takođe dovelo do stvaranja nasleđa. Veći status muškaraca je doveo do toga da se poreklo prati po očevoj liniji zbog čega je ženska vernost postala potrebna. Ovde takođe nastaje i brak.

Ugnjetavanje žena je započeto u korenu klasnog društva i kako je uraslo u kapitalistički sistem, postalo je kompleksnije i čvršće ustanovljeno. Da bi smo oslobodili žene, moramo zbaciti sistem koji je stvorio i iskorištava njihovo ugnjetavanje.

Borba za oslobođenje žena je borba za socijalizam!

Kao što je prikazano gore, kapitalizam i ugnjetavanje su čvrsto povezani. Seksizam, kao i rasizam, homofobija i ostale vrste ugnjetavanja, proizlaze iz klasnog ugnjetavanja; dakle, da bi se bilo koji od ovih vidova opresije rešio, moramo se boriti protiv kapitalizma. Obrazac ugnjetavanja žena se može pratiti od njegovog začetka u neolitskoj revoluciji sve do oblika u kojima se javlja danas u modernom društvu.

Seksizam, rasizam, i ostale vrste diskriminacije koristi kapitalistička klasa kako bi podelili radništvo u pokušaju da ga spreči u ujedinjavanju protiv njegovih zajedničkih neprijatelja - kapitalista. Kapitalizam se oslanja na ugnjetavanje većine da bi se održala vlast manjine, i to ugnjetavanje cveta u ekonomskim i društvenim nejednakostima stvorenim pod tim istim sistemom.

Potreban nam je socijalizam i borba za svaku moguću reformu; mere koje su ključne za trenutnu zaštitu i emancipaciju žena. Moramo se usprotiviti nasilju nad ženama, reakcionarnim društvenim stavovima, uskraćivanjem obrazovanja i mnogim drugim oblicima brutalne rodne diskriminacije što brže i što jače moguće. Ipak, društvene reforme unutar kapitalizma imaju jasne granice.

Iako se zalažemo za oslobođenje žena i uključujemo se u borbu protiv ugnjetavanja na osnovu pola, rešenje ne leži u buržoaskom feminizmu, koji se zalaže samo za jednakost između polova na vrhu društva. Takva ideologija ne pomaže većini žena, prvenstveno kroz odbijanje da prepozna i druge forme tlačenja, dozvoljavajući samo nekolicini odabranih žena da se uspnu na društvenoj lestvici. Tako gazdarice ili buržoaske političarke mogu sebi da potčinjavaju i muške i ženske radnike, često i bez svesti o tom činu; oni jednostavno koriste šansu da ugnjeteni postane ugnjetavač.

Potpuna jednakost se može ostvariti samo uništenjem izvora ugnjetavanja: kapitalizma. Socijalizam zahteva jednak odnos prema svima, bez obzira na njihov pol, rasu, nacionalnost ili seksualnost. Društvene reforme moraju da idu u paketu sa planskom ekonomijom koja bi garantovala društvo bez diskriminacije i tlačenja, na radnom mestu, u zdravstvu, u pravnom sistemu, kao i na internetu, na ulicama i kod kuće. Socijalizam ne zahteva ugnjetavanje, ono bi išlo na štetu socijalističke ekonomije, koja zavisi na osiguravanju jednakog i poštenog ophođenja prema svima.

Kao organizacija, zalažemo se za jednakost za sve i borimo se protiv svake forme ugnjetavanja, kao i njenih korena u kapitalizmu. Trudimo se da napravimo bezbedno mesto za diskusiju i posvećeni smo davanju tačne marksističke analize trenutnih problema i predlaganju socijalističkog rešenja.