Rezultati izbora za Skupštinu grada Beograda pokazuju ideološki bankrot sistemskih opcija. Osnovni motiv većine onih 51% koji su izašli je bio neki oblik klijentelizma. SNS i njegovi sateliti su svoje birače, prema mnogim navodima, vrbovali životnim namirnicama, ili ih ucenjivali radnim mestima. Šapić je socijalnim programima i milostinjom sebi skupio stabilnu bazu. Đitler je igrao na nostalgiju i nezadovoljstvo Malim, ali je jasno da bi njegova pobeda bila prožeta sličnim ponašanjem i stalnim korišćenjem Malog kao izgovora. "Dosta je bilo Dveri" je slogan s kojim bismo se mogli složiti, ali je sve drugo na toj pinočeovskoj listi bilo i ostalo jeftini desničarski hohštapleraj.

Inicijativa "Ne da(vi)mo Beograd" je, uprkos neprelasku cenzusa, objektivno postigla veoma značajan rezultat. Uprkos smušenim i naivno proračunatim nastupima u medijima, te mlakom i mutnom programu, ova grupa je uspela da oko sebe okupi primetan deo sve većeg broja stanovnika koji žele da se na neki način suprotstave sve goroj socijalnoj situaciji. Ipak, neostvariva i apstraktna obećanja o popravljanju ovog ili onog simptoma, kao i apelovanje na lebdećeg "građanina" kao glavnog učesnika u političkom procesu i izbegavanje da se na bilo koji jasan način odredi prema problemima radnika (osim rutinskih obećavanja pravne pomoći i borbe protiv diskriminacije, što znači svašta i ništa), odaju srednjeklasni mentalitet, mentalitet činovnika i posrednika u nastajanju, kakvih su se radnici već nagledali za ceo život i prema kojima imaju opravdano podozrenje.

Beograd izbori