Pre oko pola godine desio se divlji štrajk u Pošti Srbije, kada su radnici Pošte u Zemunu odlučili da bez čekanja na sindikalne vođe krenu u štrajk. Još tada smo u našem članku povodom štrajka i situacije u Pošti istakli:
U prethodnih nekoliko godina radnici Pošte više puta su pokušavali da izbore bolje radne uslove, pre svega povećanje plata i zapošljavanje većeg broja radnika na poslovima tehnologije. Međutim, više faktora je uticalo da ti napori budu bezuspešni, pre svega odsustvo volje države i uprave da pregovaraju sa radnicima, zatim korumpirani reprezentativni sindikati, nedovoljna organizovanost i solidarnost među radnicima kao i primena represivnih mera poput slanja privatnih batinaša direktorke, intervencija policijskih jedinica,plašenja otkazom itd.
Početkom septembra oko 80 radnica tekstilne firme “Trendteks” iz Bileće, nekadašnje “Bilećanke”, je stupilo u štrajk solidarnosti sa 10 otpuštenih koleginica koje su dobile otkaz dan ranije. Razlog za otpuštanje 10 radnica po navodima uprave firme je bio taj što one već duži vremenski period nisu ispunjavale zadatu radnu normu. Nekoliko dana kasnije uprava “Trendteksa” je otpustila svih 90 radnica i ugasila pogon u Bileći. Tek kada zađemo iza senzacionalističkih medijskih naslova i dublje analiziramo konkretnu situaciju dolazimo do zaključka da ono što je zadesilo bilećke radnice nije samo izolovani slučaj već da je u pitanju posljedica kontinuirane antiradničke politike koju su vodile sve vlade od nastanka RS pa do danas, bez obzira na boju dresa partije za koju su igrale. U pitanju je politika privatizacije koja je upropastila nekadašnje tekstilne gigante u Hercegovini, konkretno, trebinjski “Novoteks” i bilećku “Bilećanku”. Politika koja se sprovodila širom bivše Jugoslavije, a čije su posljedice deindustrijalizacija, masovna nezaposlenost i supereksploatacija zaposlenih.
To da su Željeznice Republike Srpske u slobodnom padu u kapitalistički ponor na periferiji godinama je poznato svakome ko se barem malo interesuje za stanje privrede u Bosni i Hercegovini. Dimenzije tog ponora i brzina pada donedavno su se mogli samo naslutiti jer mediji kontrolisani od strane buržoazije o katastrofalnoj situaciji u Željeznicama RS pišu sporadično i površno, uglavnom idući niz dlaku vlasti ili opoziciji. Ipak, u posljednje dvije godine kriminal i javašluk Uprave i vlasti sve se teže mogu ugurati pod tepih, jer radnici Željeznica RS iz mjeseca u mjesec protestuju na ulicama i organizuju štrajkove uprkos pritiscima, zastrašivanjima i izostanku podrške krovnih sindikalnih organizacija.
Čak i bez preciznih podataka o baš svakoj pojedinačnoj fabrici u vlasništvu multinacionalnih korporacija na teritoriji Srbije, moguće je na osnovu nekoliko primera zaključiti kako je izbijanje opšteg štrajka bilo samo pitanje vremena. Setimo se samo primera južnokorejske kompanije Jura i raznih oblika sistematskog ponižavanja, pa čak i najobičnijeg iživljavanja koje radnici u njenim fabrikama trpe. Pogledajmo primer valjevskog Gorenja, gde je ime fabrike ujedno i adekvatan termin za to kako se radnici osećaju dok rade po abnormalno visokim temperaturama, za platu koja se kreće oko 30.000 dinara. Bez obzira kako se ovaj prvi borbeni talas bude završio, bez obzira na to koliko štrajkova bude odnelo pobedu i kolika ta pobeda bude, svima je jasno da je socijalno nezadovoljstvo dostiglo nov nivo i da će se od sada pa nadalje ispoljavati i češće i organizovanije i odlučnije, nego što je to bio slučaj u prethodnoj deceniji. Radnici su se trgli iz tranzicionog šoka. Svesni su da imaju sve manje da izgube, a da u svojim rukama drže moć da gazdama pričine milionske gubitke. Vreme nekažnjene korporativne arogancije je gotovo. Vreme sindikalne ofanzive počinje.
