U četvrtak, 3. oktobra posetili smo radnike preduzeća „Nega kola“ koji su 30. septembra otpočeli protest zbog neisplaćene zarade. Radnici su blokirali deo pruge na železničkoj stanici u Beogradu, kao i depo u Zemunu, u kome se nalaze elektromotorne garniture železnice. U razgovoru sa radnicima saznali smo da je problem sa neredovnim isplatama zarade počeo prošle godine, od kada su bili prinuđeni da skoro svakog drugog meseca putem protesta ili štrajkova zahtevaju isplatu zarada. Po pitanju isplate zaostale zarade zbog koje je organizovan protest, obećanje države je bilo da će ona biti isplaćena nakon rebalansa budžeta, u decembru mesecu. Radnici „Nege kola“, poučeni iskustvom kolega iz preduzeća KSR (vozno ugostiteljstvo), kojima se duguje 11 zarada, da bi predupredili mogućnost da se i sami nađu u takvoj situaciji, stupili su u protest zahtevajući isplatu odmah.
Problem radnika „Nege kola“ je, pored neredovnog isplaćivanja zarada, i status preduzeća, koje je 2005. zajedno sa nekolicininom drugih delatnosti Železnica Srbije odvojeno od Železnica i formirano kao samostalno preduzeće. S obzirom na to da je delatnost ovih novoformiranih preduzeća usko vezana za Železnice Srbije, održavanje vagona u slučaju „Nege kola“ i vozno ugostiteljstvo u slučaju KSR (Kola za spavanje i ručavanje), ona su u svom poslovanju ostala zavisna od Železnica Srbije u svakom smislu. Stoga radnici traže restruktiriranje Železnica, ali ne u pravcu odvajanja već u pravcu vraćanja svih firmi čija je delatnost vezana za železnički saobraćaj pod okrilje Železnica Srbije.
Država, u svojstvu poslodavca, radnicima „Nege kola“ već tri godine obećava pripajanje Železnicama i program smanjenja radne snage, isplatom otpremnina po osnovu dužine radnog staža.
Ovaj program, koji svoj koren ima u radnom zakonodavstvu kroz pravni institut viška radne snage (tzv. tehnološkog viška), koji prati sve firme u restrukturiranju, koristi se zarad pripremanja firmi za privatizaciju. Privatni vlasnici, vodeći se logikom maksimiziranja profita, imaju interes da radnu snagu svedu na operativni minimum, što obara potražnju za radnom snagom. S tim u vezi, a to je pokazala i dosadašnja praksa, radnici koji prihvate otpremnine upadaju u kovitlac nezaposlivosti, odn. minimalne šanse da se u struci ikada više zaposle. Većini radnika ostaje da, sa novcem koj su dobili na ime otpremnine, sačekaju uslove za sticanje starosne penzije – koji će se, sa dosadašnjih 65 godina za muškarce i 60 godina za žene, progresivno povećavati u skladu sa planom reforme tržišta rada. Sa druge strane, pravo na socijalnu pomoć, za slučaj nezaposlenosti, prema važećim propisima traje od jedne do dve godine, u zavisnosti od dužine radnog staža. O tome sa kakvim se nedaćama susreću radnici koji su prihvatili „plan rešavanja viška radika u javnim preduzećima“, pisali smo u članku „Bivši radnici kao socijalni škart“.
Protest radnika „Nege kola“ je okončan 2. oktobra, nakon što su im isplaćene zaostale zarade, ali najavljuju da su spremni za radikalizaciju protesta ukoliko se postojeće stanje u preduzeću ne razreši. Imaju podršku od kolega iz drugih službi železnice (saobraćajne službe, pregledne službe, vuče vozova, prevoza putnika).
Protest „Nege kola“ podržali su radnici KSR, s kojima smo takođe razgovarali, i koji su za ponedeljak, 6. oktobar, i sami najavili protest zbog neisplaćenih zarada i statusa firme. Ovo zavisno preduzeće je u sastavu Želturista od 2008. godine, koje je opet delimično zavisno od pružanja usluga Železnicama Srbije. Njima, kako smo napomenuli, nije isplaćeno 11 zarada. Kako radnici ovog preduzeća napominju, od novembra protekle godine su zarade dobijali „na parče“, dok je poslednja tako dobijena zarada isplaćena 29. juna tekuće godine. To govori da su ovi radnici već više od sedamdeset dana bez ikakvih primanja i, uprkos tome što su u više navrata organizovali proteste, nema najave da će taj problem biti rešen.
Plate u ovim preduzećima su minimalne, iznose oko 20.000 dinara, ili par hiljada preko, kad se uračuna naknada za prevoz, rad nedeljom, kao i noćni rad. Radnici se žale na loše uslove rada, da se štedi na uniformama i osnovnim uslovima na terenskom radu, kao i na probleme u vezi sa regulisanjem radnog staža.
Komadanje „velikih sistema“ zarad lakše prodaje
Strategija, koju sprovode sve vlade nakon 2000. godine, a koja je u vezi sa privatizacijom javnih preduzeća uključujući preduzeća od javnog značaja, je da se, kada su u pitanju „veliki sistemi“ poput npr. Telekoma Srbije ili Železnica Srbije, iz preduzeća izdvoje delovi poslovanja, i od njih formiraju zasebni privredni subjekti (preduzeća koja kasnije postaju zavisna preduzeća matičnog preduzeća od koga su odvojena), kao i podela sistema na više zasebnih celina, radi lakše privatizacije. Ovaj proces restrukturiranja je u Železnicama Srbije počeo 2001. godine, a prvi konkretni rezultati bili su vidljivi 2012. godine, formiranjem četiri zavisna društa (za infrastrukturu, prevoz putnika, prevoz robe i upravljanje imovinom). Ovaj trend se nastavio. Dolaskom nove Vlade, entuzijastično se najavljuju oštrije tržišne reforme. Pompezno se najavljuje privatizacija kao rešavanje problema preduzeća u restrukturiranju, kao da se ne zna da su prethodne „tranzicione vlade“, više od jedne decenije ranije, ta preduzeća uvela u program restrukturiranja upravo sa tom namerom. Prateći ekspoze svog šefa Vučića, i najavljivajući „glavobolje za spavače na železnici jer počinje liberalizacija železničkog tržišta“, bivši direktor Železnica Srbije Simonović, izašao je 2013. sa predlogom podele Železnica Srbije na dva odvojena preduzeća – za infrastrukturu i za prevoz putnika i robe. Drugo novoformirano preduzeće bilo bi namenjeno prodaji.
Postavlja se pitanje zašto država, kao vlasnik Železnica Srbije, imajući u vidu svu prednost železničkog saobraćaja nad drumskim saobraćajem, ne investira u železničku infrastrukturu i vozni park i ne organizuje efikasniji i jeftiniji prevoz ljudi i robe? Kako je moguće da je neko drugi voljan da profitira od prevoza robe – kako je to premijer najavio u ekspozeu, pominjići eventualne interesente za kupovinu preduzeća koje bi se bavilo prevozom robe – a da to nije država koja danas u vlasništvu ima „i nož i pogaču“?
Rešavanje problema Železnica Srbije, „liberalizacijom tržišta železničkog saobaćaja“, koja se pominje ide protiv interesa zaposlenih i korisnika usluga železnice. Privatizacija zavisnih preduzeća ne bi odvojila ta preduzeća od Železnica Srbije, s obzirom na to da je njihova delatnost usko povezana sa Železnicama, te bi kao i u dosadašnjim privatizacijama, nakon „regulisanja viška radnika“ kroz programe otpremnina, ta preduzeća ostvarivala profit služeći se, sa jedne strane, obaranjem životnog standarda radnika, i sa druge strane, državnim subvencijama za „podstrek privatnog preduzetništva“. Privatizacija Železnica, stoga, ne bi predstavljala nikakav pomak niti u rešavanju socioekonomskih problema radnika tog preduzeća, kao što ne obećava nužno ni poboljšavanje železničke infrastrukture – ništa više nego što bi se slomljena ili uganuta noga lečila amputacijom.
Naš list podržava stanovište radnika zavisnih preduzeća u štrajku. Neophodna je reorganizacija Železnica Srbije, u smeru objedinjavanja svih preduzeća čija delatnost je neposredno u vezi sa železničkim saobraćajem. Železnice Srbije mogu opstati jedino kao jedinstveno državno preduzeće, pod kontrolom svojih radnika, uz državne investicije za obnovu putne infrastrukture i modernizaciju voznog parka.
Javni železnički saobraćaj i dalje ima prednost u odnosu na drumski saobraćaj, na svim poljima – brzine i kvaliteta prevoza, utroška energenata, uticaja na životnu sredinu. Ostvarena dobit Železnica Srbije, od prevoza putnika i robe, u tom bi slučaju otplatila sva ranija ulaganja u infrastrukturu i vozni park, dok bi od viška vrednosti, budžetskim raspolaganjima, mogle da se finansiraju ostale javne potrebe – zdravstvo, obrazovanje, putna infrastruktura i program reindustrijalizacije, bez kojeg je nemoguć izlazak iz krize.
Jedino prihvatljivo, jedino racionalno rešenje je ono koje ostavlja pozitivan bilans.