Preuzeto iz muzičkog magazina "Ritam" (vol. V, br. 4) iz novembra 1994

Dopustiću sebi još jednom da se igram Broja Jedan iz "Alana Forda" i podsetim vas na jednu staru emisiju na Studiju B ("Igla naša, ploča vaša"), u kojoj je 1977. gost bio Vlada Janković - Džet iz tada postojećih Crnih bisera i sa Beograda 202. Njegov komentar na voditeljkino pitanje šta misli o punku bio je rutinsko "za mene, to nije muzika", plus redovni alibi "ali ono što je dobro u tome isplivaće na površinu". Blagonakloni Džet je tu kao dobre stvari, od svega pomenuo Elvisa Costella, a kao ime koje će obeležiti buduća vremena - Mink De Ville (pustivši kao muzičku ilustraciju njihov "Cadilac Walk"). Refren "to nije muzika", bio je zaštitni znak raspoznavanja među starijim rockerima, koji zaista nisu razumeli gde je u toj buci muzika. Mi, mladi, ipak smo to osećali kao jedinu SVOJU muziku, nešto što se događa nama i sa nama, i nije nas bilo mnogo ni briga da to objašnjavamo nekome. Niti smo umeli. Znao si ili nisi znao.

Mnogo godina kasnije, tokom 1987. i 88. nailazio sam na istovetan refren u krugovima zaljubljenika alternativnog rocka oko berze polovnih i originalnih ploča nedeljom u SKC-u. The Smiths i R.E.M. bile su tajne koje su se ljubomorno čuvale i delile sa posvećenima, a Grandmaster Flash, Run DMC i razni drugi sa šiframa umesto imena - crni šarlatani u krznima, kožnjacima, trenerkama ili patikama, sasvim svejedno. Kada je neko prvi put ovim slobodoumnim ljubiteljima "alternative" pomenuo Public Enemy, opet sam čuo da "to nije muzika". I mada sam već shvatio, postao sam milion puta sigurniji da se negde opet nešto događa, nalik na punk. Znao si ili nisi znao.


Plešem kao sestra, udaram kao brat

Sama pojava grupe Public Enemy bila je neverovatna stvar u muzici crnaca. Naime, nikad ništa agresivnije se nije desilo u njihovoj kulturi. Od kad su Malkolm X i Louis Farrakhan završili svoje istorijske političke misije, ostao je samo konformizam. Tokom celih sedamdesetih, a naročito osamdesetih, velika stvar za Crnu Ameriku bila je mogućnost da se školuje, pravi biznis i UČESTVUJE u sistemu, koji je do odvratnosti postao popustljiv prema "poštenim" crncima, i nikom drugom. Pri tom, tokom svih tih godina masovnog prosperiteta poslušnih i pojave prvih crnih bogatih ljudi, niko nije bio spreman da otvoreno govori o skrivenom šikaniranju i nasilju kao svakodnevnici, na svim nivoima življenja.

Još manje su neki crnci mogli da skupe snage da otvoreno govore o tome da su rasne predrasude još uvek deo kućnog vaspitanja u milionima belih domova. Način na koji su Public Enemy agresivno nastupili bio je, u suštini, način na koji su do tad belci bili agresivni u svakodnevnom životu. Ničeg posebno crnačkog u tome nije bilo i to je bilo ekstremno novo.

Glavni deo priče o Public Enemy zapravo počiva na biografskom podatku, opštoj istini, daje Chuck Ridenhour, a i veći deo buduće grupe (Flavor Flav i Terminator X, mada ne i Profesogr Griff), odrastao kao stanovnik Long Islanda. To je onaj deo njujorške šire okoline u kome živi viša srednja klasa, uglavnom belačka, razumljivo. Mada su njegove mlade komšije kasnije napravile onu veselu grupu De La Soul, neosporni lider PE, Chuck D, svojevremeno je sasvim sigurno stekao svoje obrazovanje o odnosima medu rasama na istom mestu, upravo u ovakvom belačkom, bogatom okruženju. Njegovi roditelji takode nisu bili manje imućni, a vrednosti koje su poštovali bile su iste kao i kod njihovih komšija - zaradi sam, štedi novac i ne gledaj u tuđe dvorište, na primer.

Šta nam takvo odrastanje još govori? Chuck je od najranijih dana u mešanoj sredini morao postati svestan da nije sve isto za njega i njegove prve komšije, to jest da boja kože određuje mnogo toga, više nego što se to pričalo - od kruga drugova do mogućnosti za uspeh u karijeri. Bez obzira na novac kojim raspolažete ili ne. Svu onu gorčinu koju i sad ima u odnosu na dvoličnost kvaziliberalnih stavova srednjeklasne Amerike, Chuck je morao steći u svom prvom komšiluku. Osnovi Public Enemy etike postavljeni su upravo tu, u mirnom, sterilnom belačkom okolišu Long Islanda i njegovih uređenih zelenih površina. Chuck je samo okrenuo ogledalo ka belcima i ponudio im ona razmišljanja koja oni - ustvari - imaju o crncima, ovaj put kao razmišljanja jednog crnca o belcima. Belci su, naravno, bili zaprepašćeni.

Mlad, lep, pametan, ponosan i fizički snažan crnac koji se zalaže za prava crnaca, na belački efikasan i umetnički priznat način, mogao je biti doživljen samo kao noćna mora diljem one obične Amerike. U srcu srednje klase morao je vladati sam užas kad se to stvorenje pojavljivalo na televiziji ili radiju. Stvari koje je pri tom izgovarao ni sam Đavo ne bi bolje smislio, što se njih tiče - podsetimo se, recimo, priče o tome da će se od američke vlade tražiti odšteta za ropstvo ili posebna crnačka federalna jedinica. Kao da te priče, kad ih izgovara jedan muzičar, član popularne grupe, nisu samo spektakularan način da se nešto drugo kaže.

Za razliku od silnih miroljubivih crnaca, Chuck D i P.E. su hteli da vode muzičko gerilski rat protiv nepravedne Amerike i u tu svrhu su koristili sve one metode provokacije i inteligentnog verbalnog šikaniranja, koje su belci već usavršili. Učeći od njih, naučili su kako s njima treba. Osnovno i jedino oružje kojim su PE ikad baratali bio je šok. Izazvani udarac straha. Ništa od svojih priča o nasilju PE nikad nisu uzdizali na nivo mitologije, oni su samo tražili da se sa tim prestane, jer jeste divljački. Današnje gangsta rap izvođače, zato će na novom albumu jednostavno sahraniti. Zauvek, nadamo se.

Ovo sve je bilo ukomponovano u strahovitu muzičku podlogu čija je do tad nečuvena motorična moć mlela sve pred sobom, dok su sirene urlale a besni crnački glasovi naizmenično zahtevali pravdu ili opisivali užas, vrhunski rapujući. Svaka ploča Public Enemv bila je radio, televizija i štampa mladih crnaca krajem osamdesetih. Otuda se nijedna, sve do danas ne može porediti sa drugim rap pločama.

P.E. su na svim svojim izdanjima istovremeno držali predavanje iz društvenog, nacionalnog i seksualnog osvešćenja, pretvarajući se u instituciju koja putuje, priča, svira i maršira (ili to bese ples?). Uprkos pojedinim kontradiktornostima, P.E. su savršeno postavili pravo pitanje mlade obrazovane crne Amerike: kada ćemo sami napraviti svoja pravila igre? Da li ćemo zauvek slediti njihova? Beloj su emitovali sliku svesnog i snažnog, mladog, obrazovanog crnca, izazivajući je da reaguje na način na koji je želi, a ona je reagovala predvidljivo - uglavnom sa strahom, dopuštajući da sve njene predrasude postanu javne i otvorene. Bolno pitanje koje nema odgovora i na kome se zamalo srušio ceo L.A. 1992. Puno godina pre toga, moralni zahtev koji se sve vreme čuo ispod njihove muzike bio je da se neko potrudi da nađe način za sve da žive kao ljudi, ili će biti svašta. P.E. nisu pretili. Oni su znali šta će biti.


Naši heroji na markama

Najbolje od svega je bilo to što su P.E. zaista bili muzička inovacija velikih razmera - neverovatna količina gusto raspoređenih zvukova preplitala se na sve strane sa onim što su pričali, muzičko-političko semplovanje je dobilo pravu ulogu ravnopravnog dela pesme. Ključna promena, u odnosu na sve prethodne generacije crnaca u muzici, desila se u prethodnom slušanju - skoro da ste mogli da se zakunete slušajući težak gitarski rif u legendarnoj "Sofisticated Bitch" (autor rifa: Vernon Reid iz Living Colour), da su ti momci odrasli na klasičnom hard rocku sedamdesetih. I stvarno, sva nova imena rapa, a P.E. prvi, spremni su da priznaju da su svojevremeno slušali Led Zeppelin, naprimer. I to je osnovna razlika koja je od rapa stvorila veliki doprinos rock'n'rollu - on ne bi dobio tu težinu i direktnost da generacija mladih crnaca nije slušala sasvim belački hard rock, pre toga. Udarna pesnica rapa razorila je sve muzičke i političke predstave osamdesetih najavljujući kraj Reaganom ujedinjene japijevske Amerike. "Yo, Bum Rush The Show" (1987.), debi album, razbijao je iluzije svih i na sve strane, ponoseći se jednim od najneuglednijih omota bitnih ploča ikad - naime, osnovni likovni motiv bio je... crnci u mraku. Odozdo snimljena grupica mladih crnaca u nekoj sobi, sa rukama na gramofonu (zaklinju se?), tom osnovnom oružju novih Crnih Pantera, istovremeno loše urađena fotografija i baš zato dobra, trebala je da bude manifest nove estetike. Prljave do koske. Ukus stvarnog života. Istovremeno ona je simbolizovala prelazak političke borbe u sfere pop kulture, tamo gde se savremeni ratovi zauvek dobijaju ili gube, predstavljajući Public Enemy kao zakonitu decu Malkolma X-a. Uostalom, numere kao što su naslovna, "Yuo're Gonna Get Yours", "Public Enemy No. 1", "Miuzi Weights A Ton", "Raise The Roof", jasno su govorile o crncu koji će se obračunati sa svim zloćama ovog sveta, zbrisavši sa lica zemlje negativce svih boja kože. Ali je zato "Rightstarter (Message to A Black Man)" do neukusa često spominjala da se radi o revoluciji u svesti, i ničem drugom. Jake slike su trebale da pomognu očekivano osvešćenje, ali zlonamerni nisu hteli da čuju. Rap je postao stvarni državni neprijatelj broj jedan.

Sledeći album, spreman već u senci pravih političkih pritisaka na rap muziku kao nabeđenog izazivača nasilja u S.A.D. i jedne tragične smrti (Scott La Rock, druga polovina genijalnog dua Boogie Down Production), bio je remek delo moderne muzike, ploča simbol, model i spomenik vremenu, "It Takes A Nation Of Millions To Hold Us Back" (1988.) od početka do kraja je najbolja ploča crnačke muzike našeg doba i, uz to, jedna od najboljih ploča rock muzike u poslednjih deset godina. Da P.E. nisu preuzeli beskompromisan nastup i strogost stavova iz rock'n'rolla, te njegovu kulturnu širinu, ona ne bi zvučala tako zastrašujuće univerzalno, sveznajuće kao Biblija. Jer, "It Takes A Nation..." je manje govorila o crncima, a više o potlačenima, ma kojima, ma gde, proklamujući pravo na pobunu (nauk Louisa Farrakhana). I prenoseći ga u pop muziku. Od "Don't Beleive The Hype" do "Party For Your Right To Fight", od "Bring The Noise" do "Rebel Without The Pause", od "She Watch Channel Zero" do "Black Steel In The Hour Of Chaos", P.E. su kao korozija na čeliku razjedali sve uobičajene predstave o Americi, na isti način na koji je to krajem šezdesetih činila tadašnja pro-Woodstockovska rock muzika. Velika borba protiv inferiornosti u mozgu završila se ovim delom, koje je predstavljalo konačan trijumf svesnih nad besvesnima. Kao da su se odjednom ponovo desili Sex Pistols i The Clash, i naravno, svi ti mali beli slušalački šampioni slobodoumnosti koji su do tada hvalili punk i "novi talas", kukajući kako nemaju više šta da slušaju, okrenuli glavu na drugu stranu...

Kada su 1990. objavili treći LP, "Fear Of The Black Planet", P.E. su već bili institucija koja se pohađala kao kakav obrazovni tečaj, a Chuck D, ugledni presuditelj i učitelj, čuvar moralnih načela crne zajednice, čovek koga su svi pitali za mišljenje. Jedini način da se održe u normalnom stanju bio je da svoju borbu zaista prenesu na teritoriju supreheroja koji se obračunavaju sa velikim zlodusima ovog sveta, kao što je Hollywood ("Burn Hollywood, Burn", uz Ice Cubea i Big Daddy Canea), policija, ("911 Is A Joke", mnogo pre "Cop Killer"), te slavni rasisti pop kulture, kao što je John Wayne ("Fight The Power"). Ova poslednja pesma je i zaštitni znak albuma, himna - ispunjenje obećanja sa njenog početka u "Brothers Gonna Work It Out": "1995. ćete igrati na ulici, ruke podignute uz ovu muziku, ujedinjeni stojimo, podeljeni padamo". Između je mrak, mnogo više mraka nego ikad na PE pločama, u svim onim trenucima kad se bave stanjem crne zajednice, i zatiču samo nemilosrdnu količinu beznađa "Pollywannacracka", "Welcome To The Terrordome" ili "Who Stole The Soul", u kojoj se, jadni, brane od onih koji ih napadaju da pevaju pesme koje ne nude nikakvo rešenja, već samo iznose problem. U silnom naporu da budu jasni makar svojima, P.E. su čak našli za shodno da "Power To The People" (zvuči poznato?) završe sa porukom "M-l-R 1991". Više od svega, ovo je programska politička ploča banda koji živi stvaran život. Veliki vic i suva istina, istovremeno.


Šta je bilo sa rapom?

Prava veličina P.E. može se konstatovati tek kad uporedite muzički učinak ostalih velikih rap imena sa njihovim - kao da su i Ice T i Ice Cube i Disposable Heroes Of Hiphoprisy i svi ostali krenuli putevima koje su P.E. otkrili na svojim pločama, svaki od pomenutih dovodeći određeni pravac do logičnog kraja. P.E. su bili muzička akademija mnogima, na njihovim pločama, pa i na poslednjoj, moglo se neslućeno mnogo toga čuti i naučiti. Pravi problem leži negde drugde - ako je neko učinio mnogo za ponos crnaca, bili su to Public Enemy. Njihove prve tri ploče su sublimirale politička i kulturna nastojanja generacije, sažimajući u sebe iskustva najvećih ploča jazza i soula, preuzimajući pomalo iz rock'n'rolla - to su bili veliki produkti kulture svog doba uopšte. Ali do 1990., svi su čuli te ploče i naučili sve lekcije, a Tone Loc i MC Hammer su se pojavili na top listama. Nova igra prilagođavanja je počinjala. Do 1991., ništa više nije bilo šokantno i Niggers With Attitude, a potom i Ice Cube došli su na prvo mesto američke top liste albuma, sa pločama koje su bile oblepljene onom oznakom za bezobrazne tekstove. Seks i nasilje su se dobro prodavali i u devedesetim. Do 1992., stvari su se prenele na ulice i vojska je prvi put od šezdesetih godina morala da interveniše u građanskim neredima u Americi, u predgrađima Los Angelesa. Geto je reagovao, ovekovečujući svoju prepuštenost sebi putem televizijskog prenosa razaranja Amerike. Do 1993. muzika je sve to prenela na mesto No. 1 i MTV, pretvarajući Snoop Doggy Doga u pop zvezdu novog kova - nikad čovek pod istragom, optužen da je učestvovao u nečijem ubistvu, nije prodao više ploča, nikad jedan muzički pravac kao što je "gangsta rap" nije više učinio na pretvaranju kriminala u prihvatljivu pop mitologiju. Ništa tu nisu vredeli Arrested Development koji su jedini nešto vredno postigli svojom ležerno raspevanom južnjačkom varijantom porodičnog rapovanja. Ničeg svetog više nije bilo. a i bela i crna Amerika su se navikle na sve. Šok više nije postojao. Public Enemy su i sami bili izgubljeni u ovom novom svetu koji je polako počeo da nadilazi njihove najcrnje primisli. U kome nije bilo uporišta za časne i poštene i u kome su krek i gangovi odnosili živote svaki dan i svuda. U kome su belci otkrili da ih ustvari ne zanima šta rade crnci u getu, dok god su sve osnovne poluge vlasti u rukama bele kože. U kome se u svakoj tinejdžerskoj seriji pojavljivao i poneki crnac ili crnkinja, da bi se beli konačno osećali širokogrudo (pratite li "Melrose Place"?). Šminka, samo šminka na licu lobanje. Iste one lobanje koja je završila na omotu njihove najsmušenije ploče, "Apocalypse91... The Enemy Strikes Black" (l991.), koju su, gle čuda, ti militantni crnci završili svirajući skupa sa belim metalcima - Anthrax - onu svoju već klasičnu numeru "Bring The Noize". Odgovora ipak nije bilo niodakle, Proffesor Griff je otišao, a Flavor Flavu je pretio zatvor. Sastav koji je počeo kao reakcija na ono što rade belci, počeo je da gubi oslonac onog časa kad se promenilo ono što belci rade. Pretila je opasnost da postanu propovednici bez religije. Ono što su govorili bilo je stvarno tačno. ali stvarnost je brzo prevazilazila njihove poruke, postajući istinitija od istine. P.E. su to konačno shvatili.

"Muse Sick N-Hour Mess Age" je zapravo nesvakidašnji trijumf i konačna potvrda da su PE sve vreme bili nešto više od Agitpropa Afroamerike - sa potpuno neverovatnom količinom spektakularne muzičke inspiracije P.E. su posle četiri godine odsustva odjednom izbacili ploču koja opet pomera granice. Prvo su razrešili osnovnu dilemu rapa devedesetih, koju ni svi talenti Stetsasonic, A Tribe Called Ouest, Dream Warriors, Gang Starr i drugih koji su izmiksali jazz sa rapom, nisu na kraju uspeli da reše - svirati ili ne? Public Enemy na novoj ploči uglavnom sviraju instrumente! Da bi uopšte bili shvaćeni ozbiljno morali su da budu samoironični i nasmeju se i sebi i rapu i crnačkim kompleksima... ovo je najljudskija i najranjivija ploča Public Enemy, najduhovitija i najsočnija, najplesnija i najmanje prst u oko belcima... više crncima. Naročito onima koji nisu ništa pravilno shvatili.

"So Watcha Gonna Do Now" je najupečatljivija lekcija, kidanje kičme svima koji prave glamour od uličnih bandi. To je i pesma koja ovde najviše ohrabruje, sa neumoljivim refrenom "svi govore o tom gangsterskom sranju" i tu negde uguranim opisom krađe automobila koja se nesrećno završava. Ako je jednom neko ukrao soul (dušu), sad su se P.E. selili da na pitanje "koju vrstu snage mi imamo", odgovore - "soul power". Da na izazove droge odgovore preko "Live And Undrugged" sa "da li si na strani dobrog ili đavolskog". Da probleme belaca otpišu u pesmi "Godd Complex" (neki belci misle da su Bog lično). I, naravno, kroz hiljadu snimljenih glasova zaključe daje "belčev raj - crnčev pakao". Govoreći iz ličnog iskustva... Konačna poruka svima koji još imaju problema sa prihvatanjem Public Enemy bi trebalo da bude: već dovoljno puta smo ograničeni samim svojim poreklom (belo, crno, plava kosa, muški pol, Balkan, Smederevska Palanka itd.). Zar ne? Poreklo moraš da imaš, ali suštinsko je pitanje - šta ćeš uraditi sa njim? Public Enemy su dali svoj odgovor. Jesi li i ti?