UVOD

Dvadeseti vek je za nama. Ako bismo pokušali da odredimo koje pojave karakterišu ovo istorijsko razdoblje, sport bi svakako zauzeo posebno mesto. On je dobio onaj značaj koji je religija imala u srednjem veku: olimpijske igre postale su najznačajnija svetkovina savremenog sveta, a olimpijska ideja njegovo "humanističko" jevanđelje. Moderni olimpijski paganizam oblik je u kome je kapitalizam deklasirao hrišćanstvo (i druge religije) i postao najvažnije ideološko sredstvo za integraciju ljudi u duhovnu orbitu kapitalizma. Kalendar vodećih sportskih manifestacija preuzeo je ulogu religijskih kalendara i postao duhovni stožer, a stadion najvažnije kultno mesto savremenog sveta. Sport nije samo "ideološka zavesa iza koje se skriva realno zlo" (Adorno), već i sredstvo buržoazije za brisanje kulturnih tragova čovečanstva i za uništenje emancipatorskih tekovina građanskog društva. Osnovna intencija modernog olimpizma nije stvaranje od sveta kulturne zajednice naroda, već "civilizovanog" zverinjaka. Stadioni su postali savremeni koncentracioni logori u kojima se uništava nada u bolji svet i stvaraju savremene horde varvara. Sport nije samo "opijum za društveno strukturirani defekt" i kao takav "jedan od glavnih puteva bekstva" iz stvarnosti (From), već i način degenerisanja čoveka: sportski spektakl je ritual putem koga kapitalistički "sveti duh" oplođuje ljude i stvara od njih kapitalistički mutirane zveri.

Mit o modernom olimpizmu spada u krug mitova sa kojima ideolozi zapadnoevropskih kolonijalnih metropola nastoje da pribave "civilizatorski" legitimitet kolonizaciji sveta. On se nalazi u istom rangu sa mitom o "istraživačkom" karakteru Kolumbovih putovanja i o "civilizatorskoj" prirodi katoličkog "misionarstva". Istovremeno, stvaranje mita o olimpizmu postaje stvaranje mitološke svesti i mitološkog odnosa prema principima na kojima se zasniva kapitalizam: bellum omnium contra omnes i apsolutizovani princip učinka izražen u maksimi citius, altius, fortius. Olimpijske igre su "festival mladosti" (Kuberten), što znači procvat životne snage kapitalizma i obnavljanje vere u njegove "večne" vrednosti. Otuda takav značaj dobija "sveti (četvorogodišnji) ritam" održavanja olimpijskih igara koji ni po koju cenu ne sme biti prekinut. Moderni olimpizam jedna je od najagresivnijih totalitarnih ideologija XX veka koja nastoji da uništi slobodarsko dostojanstvo čoveka i "pomiri" (Kont) ga sa postojećim svetom nepravde. On je jedan od nosećih stubova duhovnog svoda XX veka i kao takav glavno političko sredstvo za realizovanje jedne od najvažnijih intencija monopolističkog kapitalizma: obračun s demokratskim institucijama i uspostavljanje neposredne vlasti nad radničkom klasom. Kubertenovo uputstvo, koje je namenio nacistima da bi im pomogao u stvaranju "novog (nacističkog) poretka", da se prvo mora uspostaviti neposredna "vladavina u glavama" da bi mogla da se uspostavi uspešna vladavina u institucijama, ideja-vodilja je nosilaca današnjeg "novog svetskog poretka". Sve veći broj sve krvavijih sportskih predstava treba da odvuče pažnju ljudi od osnovnih egzistencijalnih pitanja i uništi im moć rasuđivanja: sport postaje "najjeftinija duhovna hrana za mase" (Kuberten).

Kritiku olimpizma treba sagledati u kontekstu postajanja kapitalizma globalnim totalitarnim poretkom kojim upravljaju najmoćniji kapitalistički koncerni. Oni uspostavljaju nadnacionalne institucije (NATO, MMF, STO itd.) koje postaju "zamena" za institucije koje se zasnivaju na suverenitetu građana i nacija, i čine ograde globalnog koncentracionog logora u koji vladajući kapitalistički centri moći nastoje da zatvore čovečanstvo. Tzv. "međunarodne sportske asocijacije" su "trojanski konj" vladajućih svetskih političkih grupa i multinacionalnih koncerna koje su, sa svojim autoritarnim ustrojstvom i "nadnacionalnim" pravilima, prve dovele u pitanje nacionalni i građanski suverenitet. One su najvažnije oruđe "novog svetskog poretka" za uništavanje nacionalnih kultura i za integraciju ljudi u duhovnu orbitu kapitalizma - na nivou robova. Olimpizam je kruna "mondijalističke" ideologije koja briše sve normativne (običajne, moralne, pravne i religiozne) ograde koje sputavaju uspostavljanje globalnog kapitalističkog totalitarizma. Sportom se nameću pravila koja su u suprotnosti s elementarnim ljudskim i građanskim pravima na kojima se zasniva moderno zakonodavstvo: segregacija po polu; pravo da se nanesu teške telesne povrede i ubije; monstruozna zloupotreba dece; status sportista kao modernih robova; upotreba dopinga i stvaranje od sportista eksperimentalnih zamorčića; nedemokratski status tzv. "međunarodnih sportskih asocijacija", pogotovu MOK-a kao autoritarne organizacije koja preko nacionalnih olimpijskih komiteta diktira pravila ponašanja... Sve su to "detalji" koji ukazuju na to da je sport "čisto" otelotvorenje socijalno darvinističkog i progresističkog duha kapitalizma i kao takav osnovno sredstvo za stvaranje globalnog pozitivnog jednoumlja: olimpizam je kult postojećeg sveta i filozofija pozitivnog života.

Mitološki odnos prema olimpizmu uslovio je i mitološki odnos prema njegovom utemeljivaču, Pjeru de Kubertenu. Bez preterivanja se može reći da su ideolozi "slobodnog sveta", uz svesrdnu pomoć njihovih kolega iz "realnog socijalizma", od Kubertena stvorili "novog Mesiju" čije olimpijsko jevanđelje otkriva pravi smisao ljudskog postojanja. "Osećajući" da Kuberten spada u krug "izabranih", njegovi najodaniji poklonici proglasili su ga "božanskim baronom" i napisali legendarnu biografiju u kojoj se potvrđuje njegov mesijanski karakter i opisuje njegov mesijanski (olimpijski) put. Sam Kuberten dao je značajan doprinos izgradnji njegovog "božanskog" oreola. On je u modernom olimpijskom pokretu video "crkvu", u članovima MOK-a "poverenike olimpijske ideje", svojevrsne apostole olimpizma, a sebi je, kao "duhovnom ocu" olimpijskog pokreta, namenio ulogu "vrhovnog sveštenika" modernog olimpijskog paganizma. Sedište MOK-a postaje novi Vatikan. Kada se ima u vidu Kubertenovo nastojanje da od olimpizma stvori vladajuću (religioznu, filozofsku i naučnu) misao modernog doba koja će ljudima dati novi smisao života, jasno je da se radi o svojevrsnoj mesijanskoj misiji. Ono što daje posebnu dimenziju Kubertenu je to što se on pojavljuje kao "obnovitelj" ("renovateur") antičkih olimpijskih igara, što znači kao glasnik olimpijskih bogova i kao takav spona koja povezuje helensku s modernom civilizacijom. Kuberten nastoji da stvori pozitivnog čoveka i izgradi pozitivno društvo polazeći od stava da su se Grci "malo posvećivali razmišljanju, a još manje knjigama". Imajući u vidu da je Kuberten bio skriboman (objavio je preko 600 knjiga, eseja i govora) očigledno je njegovo nepoštovanje principa za koji se zalagao i koji predstavlja jedan od temelja pozitivnog života. Kubertena ne treba hvatati za reč. Analiza njegovih dela jasno pokazuje da ona nisu napisana zato da bi čitaoca podstakla na razmišljanje o bitnim životnim pitanjima, već da bi ga fanatizovala i navela da se ponaša u skladu sa interesima vladajućih parazitskih klasa. Kubertenovi olimpijski spisi su sinteza političkih pamfleta i "istina" koje nastoje da dobiju biblijski karakter. Oni ne razvijaju kritičko-slobodarsku, već apologetsko-podaničku svest, što znači da odgovaraju "praktičnoj" filozofiji koju zastupaju.

Mit o Kubertenu zasniva se na tvrdnji da je Kuberten posvetio svoj život stvaranju "boljeg sveta" u kome će vladati "mir" i "saradnja među narodima", i da je zbog toga "obnovio" antičke olimpijske igre i udahnuo im "novi" duh. Ako je to tačno, postavlja se pitanje zbog čega su dela Pjera de Kubertena - čija pisana zaostavština iznosi preko 60 000 stranica - gotovo nepoznata javnosti? Kako je moguće da u najvećem broju zemalja, u kojima je na pompezni način proslavljena stogodišnjica osnivanja olimpijskih igara, nije objavljen ni jedan redak iz Kubertenovih spisa? Da stvar bude bizarnija, glavni cenzori Kubertenovih dela su zvanični "čuvari" njegove olimpijske ideje. Najvažniji razlog za ovakav odnos olimpijske gospode prema "božanskom baronu" je taj, što se Kuberten u svojim najvažnijim delima pojavljuje kao militantni predstavnik evropske buržoazije koji razrađuje strategiju i taktiku obračuna s radnim "masama", ženom i "nižim rasama". Kubertenovi olimpijski spisi su političke lekcije vladarima sveta kako da se, upotrebom sporta i telesnog drila, efikasno obračunaju sa slobodarskom borbom potlačenih i uspostave globalnu dominaciju. To je jedan od osnovnih razloga što gospodi iz MOK-a, kao i gospodi iz nacionalnih olimpijskih komiteta, ne pada na pamet da, ni nakon šest decenija od njegove smrti, objave Kubertenova sabrana dela, već podmeštaju javnosti izvode iz njegovih spisa u obliku "Izabranih tekstova" ("Textes choisis") iz kojih je izostavljeno gotovo sve ono što ukazuje na pravu prirodu njegove olimpijske doktrine. Kada se ima u vidu da je Kuberten otvoreno tvrdio ono što građanski ideolozi po svaku cenu nastoje da prikriju, da je kapitalizam nepravedan poredak, postaje jasnije zbog čega građanska teorija sistematski "zaobilazi" Kubertenova dela.

Što se tiče toliko isticane teze o "nepolitičnosti sporta", i po onima koji glorifikuju olimpizam i njihovog "osnivača", prava "veličina" Kubertena nije u tome što je doprineo razvoju sporta, već što je od sporta stvorio "sredstvo za uspostavljanje mostova saradnje među narodima". Kubertenov olimpijski angažman postaje simbol "politike mira", a on - "političar mira". Kada se to ima u vidu, može se bolje razumeti zbog čega su građanski teoretičari izbrisali iz Kubertenove biografije poslednju dekadu njegovog života u kojoj se Kuberten otvoreno pojavljuje u ulozi reklamnog agenta nacističkog režima, i zbog čega je jedan od najpoznatijih kubertenologa Iv Pjer Bulonj proglasio Kubertena "šizofreničarem" - da bi "objasnio" njegovu slepu odanost nacistima i oduševljenje Hitlerom. Očuvati mit o "Kubertenu mirotvorcu", koji je bio fanatični zagovornik autoritarizma i kolonijalizma, nemoguć je zadatak koji stoji pred ideolozima olimpizma. Stoga je jedna od glavnih preokupacija kubertenologa da zaštite olimpijski mit od samog "oca" modernih olimpijskih igara: da bi sačuvali "verodostojnost" kopije, "nastavljači" uništavaju original.

Polazeći od istih onih kriterijuma po kojima je Kuberten proglašen "božanskim baronom" i "jednim od najvećih humanista XX veka", i naciste bi trebalo proglasiti za "humaniste" i "mirotvorce". Nisu li Berlinske olimpijske igre održane "u znaku mira" i "međunarodne saradnje"? Nije li Hitler na Berlinskim olimpijskim igrama izgovorio "čuvene" reči: "Neka se olimpijski plamen nikada ne ugasi!"? Nisu li nacisti okončali arheološka iskopavanja antičke Olimpije, čemu je Hitler dao odlučujući doprinos sa 300 000 rajhs maraka? Nije li Hitler dao nalog svom arhitekti Albertu Šperu da izradi projekt najvećeg olimpijskog stadiona na svetu koji će moći da primi 400 000 ljudi? Nisu li nacisti prvi organizovali nošenje "olimpijskog plamena" iz "svete" Olimpije do Berlina - koji je trebalo da simbolizuje organsku povezanost helenske civilizacije i fašističke Nemačke - što će postati jedan od najznačanijih simbola olimpijskih igara? Nije li Kuberten proglasio nacističke Olimpijske igre, koje su po njemu bile "obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom", za uzor budućim olimpijskim igrama, a Hitlera "za jednog od najvećih graditelja modernog doba"? Nije li Kuberten, kao i gospoda iz MOK-a, bezrezervno podržao naciste i poverio im svu svoju pisanu zaostavštinu sa molbom da sačuvaju njegovu olimpijsku ideju od izvitoperenja, kao i "misiju" da zakopaju njegovo srce u antičkoj Olimpiji?

Nastojeći da pribave "humanistički" legitimitet olimpizmu, građanski teoretičari se služe izrazima koji označavaju opšte-ljudske vrednosti koje su širom sveta prihvaćene kao najviši izazov za čoveka: "mir", "međunarodna saradnja", "mladost", "zdravlje", "progres", "lepota"... Dominacija humanističkih ideala u olimpijskoj retorici upućuje na to da olimpijske igre nisu vrednosno neutralna pojava i kao takve s onu stranu dobra i zla. Naprotiv, sve se čini da olimpizam postane sinonim za humanizam. Tako rat između nacija na sportskom polju postaje "miroljubiva saradnja", a najostrašćeniji zagovornici rata i fašistički zlikovci, navlačeći "svetu" olimpijsku odoru, postaju "mirotvorci": olimpijska mitologija ogledalo je u kome najgore zlo dobija anđeoski izgled. Olimpizam ne teži miru, već pacifikovanju potlačenih da bi se predupredila njihova borba protiv poretka koji se zasniva na tiraniji bogataške "elite". Pod maskom "međunarodne saradnje" na sportskom terenu se sistematski usmerava nezadovoljstvo ljudi, koje proističe iz njihovog ponižavajućeg društvenog položaja, protiv drugih nacija i postiže "nacionalna integracija" sa kojom se "prevazilazi" klasno ustrojstvo društva i prikriva klasna eksploatacija. Istu ulogu ima klupski sport: lige postaju institucionalizovani rat između obespravljenih i na taj način kontrolisani oblik njihovog pacifikovanja (depolitizovanja). Istovremeno, ubacivanjem najviših ljudskih ideala u olimpijsku retoriku nastoji se sprečiti da oni postanu polazište za kritiku ideje i prakse olimpizma. Tako olimpijske igre postaju, shodno "antičkim tradicijama", simbol "mira", iako je protagonistima te teze jasno da su antičke olimpijske igre bile "sveto primirje" i kao takve duhovna priprema za nastavak rata - što je bio najvažniji zahtev koji je Kuberten postavio "njegovim" olimpijskim igrama. Interesantno je da građanski teoretičari "ne primećuju" da u Kubertenovom olimpijskom "humanizmu" nedostaju ideje bez kojih se ne može zamisliti moderno društvo: sloboda, jednakost i bratstvo. Za Kubertena, tog "velikog francuskog patriotu", među olimpijskim simbolima nema mesta za francusku "trobojku", što samo govori da je moderni olimpizam obračun s emancipatorskim tekovinama modernog društva.

Što se tiče Kubertenovog fanatičnog zalaganja da očuva "čistotu" sporta, kao idealizovanog otelotvorenja izvornih principa kapitalizma, od pogubnog uticaja komercijalizma, od samog osnivanja olimpijskih igara bilo je jasno da je to izgubljena bitka. Od njegovog nastanka sport je deo kapitalističkog sistema privređivanja i kao takav način integrisanja čoveka u kapitalistički poredak. O tome Žan-Mari Brom: "Istorijski gledano, sport je nastao sa razvojem industrijskog kapitalizma. On je od samih svojih početaka bio vezan za mehanizme investiranja, cirkulacije i oplodnje kapitala. Tek što se rodila, institucija sporta odmah je došla u ruke trgovačkom kapitalu i bila iskorišćena kao izvor profita. Prodaja sportskog spektakla i klađenje nisu se pojavili sa nastankom sportskog profesionalizma, već sa prvim oblicima institucionalizovanog organizovanja sportskog takmičenja." Ulaskom kapitalizma u završnu fazu njegovog razvoja ("potrošačko društvo") izvršena je potpuna komercijalizacija sporta: umesto nacionalnih zastava, na olimpijskim igrama dominiraju znamenja kapitalističkih firmi; umesto religio athletae, vlada duh novca; umesto "crkve", olimpijske igre postale su "vašar"; umesto da su otelotvorenje "svetosti" olimpijskih ideala, sportisti su "cirkuski gladijatori"; umesto da su olimpijska gospoda iz MOK-a časni "čuvari olimpijskog duha", oni su postali beskrupulozni trgovci koji su od olimpijskih igara napravili prljavi "posao" vredan milijarde dolara.

Interesantno je da je građanska teorija posvetila veoma skroman prostor razmatranju sporta i olimpizma. Nedostatak ozbiljnih analiza olimpizma, koje bi stvorile mogućnost za njegovo demitologizovanje, ne govori o filozofskoj i sociološkoj "neozbiljnosti" olimpijske doktrine, već o prvorazrednom značaju koji sport ima za očuvanje postojećeg sveta. Građanski teoretičari to ne kriju. Za vodećeg američkog sociologa sporta Alena Gatmana, "sport je temeljni element društvene realnosti" i "potpuno je nemoguće zamisliti kako bismo mogli da nastavimo da živimo bez njega". Polazeći od sve turobnije realnosti nemačkog društva Kristian fon Krokov, jedan od najozbiljnijih nemačkih teoretičara sporta, postavlja pitanje: "Ali, šta je uistinu naša civilizacija, pored sportskih igara i takmičenja, stvarno u stanju da ponudi mladima - a da to nije droga ili nasilje?" Otuda ne čudi bespoštedni odnos građanskih teoretičara prema kritičarima olimpizma. Tako je za Pola Vejna kritika olimpizma "stvar ekstremista, filozofa cinika, koji hoće da svedu humanizam na prirodnu i gotovo životinjsku jednostavnost."

Građanski teoretičari odvajaju Kubertenovu olimpijsku filozofiju od njegove socijalne (političke) teorije da bi od njegovih misli napravili nadistorijske "humanističke" principe. Isto se dešava sa sportom: oni izvlače sport iz istorijskog i društvenog konteksta ("sport nema ništa sa politikom") i svode ga na pojavu sui generis i na taj način nastoje da spreče demitologizovanje sporta kao konkretne istorijske (društvene) pojave. O tome Pol Hoč: "Tako, kada Johan Huizinga ili Pol Vajs pišu o filozofiji sporta, oni se usresređuju na jezik ili na opšte principe igara koji su bili primenjivani od strane različitih društava, u različito vreme, pod različitim uslovima; pored toga, oni skoro u potpunosti zanemaruju bilo koje efekte koje su ti socijalni uslovi mogli da imaju. Tako smo prepušteni "filozofiji" sporta koja stoji izvan istorije i društva, i zbog toga je gotovo u potpunosti bezvredna." "Razvoj sporta" doveo je građansku teoriju do njenog kraja i obezvredio argumente sa kojima građanska teorija utemeljuje, opravdava i idealizuje sport. Kapitalizam je obesmislio kako liberalistički zasnovanu kritiku sporta, tako i moralističku i "socijalističku" teoriju sporta. Propali su i svi pokušaji da se uspostavi "drugi put" (Rigauer) u razvoju sporta koji se zasniva na Habermasovoj i Plesnerovoj kritici sporta kao "odslike industrijskih procesa rada". Što se tiče građanske antropologije, i nju je kapitalizam "prevazišao" u obliku "filozofije učinka". Čovek više nije "zver", već je postao "samodestruktivno biće" koje teži da po svaku cenu postigne veći rezultat (rekord): "priroda" čoveka postaje otelotvorenje destruktivne prirode kapitalizma. Treba reći i to da su filozofska razmatranja o sportu opterećena i nerazumevanjem i predubeđenjima, što je dovelo dotle da čak i mislioci poput Jegera, Bloha, Sartra i Horkhajmera nisu u stanju da sagledaju suštinu sporta kao konkretne istorijske pojave: Jeger svodi sport na antički agon; Bloh se drži iluzije da je sport vrednosno neutralna pojava i da postoji "dobar" i "loš" sport zavisno od toga da li se nalazi "levo" ili "desno"; Sartr u sportu vidi put koji čoveka vodi ka biću; Horkhajmer, koji nariče nad sudbinom filozofije, poziva u pomoć sport da bi se spasle najvažnije vrednosti kapitalizma - od samog kapitalizma. Pokazalo se da borba za filozofiju i istovremeno podržavanje sporta, koji je glavno sredstvo kapitalizma za obračun s umom, nije samo beznadežan, već i poguban posao.

Osnovni pojam koji se u radu koristi kao polazište za kritiku kapitalizma nije Marksovo "otuđenje" (Entfremdung), već destrukcija. Polazeći od Marksovog najvažnijeg metodološkog postulata da je "anatomija čoveka ključ za razumevanje anatomije majmuna", postavlja se opravdan zahtev da se uspostavi kritičko polazište koje ima u vidu monopolistički kapitalizam u njegovoj poslednjoj "potrošačkoj" fazi razvoja, u kojoj su se do kraja razvile protivrečnosti kapitalizma kao destruktivnog poretka koji sve dramatičnije dovodi u pitanje opstanak čovečanstva. Razvoj kapitalizma kao poretka destrukcije ne obezvređuje samo građansku misao, već baca novo svetlo na Marksovu kritiku kapitalizma dovodeći u pitanje njenu utemeljenost i aktuelnost. Za razliku od građanskih teoretičara za koje kapitalizam predstavlja kraj istorije, čime su sterilisani njegovi menjalački potencijali, za Marksa se prava vrednost kapitalizma ogleda u tome, što se u njegovom "krilu" stvaraju mogućnosti za iskorak u novo društvo koje će biti realizacija najviših humanističkih stremljenja čovečanstva koja su uobličena u osnovnim principima Francuske građanske revolucije: Liberte, Egalite, Fraternite. Marks je bio sledbenik Hegelove dijalektike istorije: istorija je put oslobađanja čoveka, a oslobođenje čoveka od robovanja prirodi, što znači ovladavanje prirodnim moćima, osnovni je uslov ljudske slobode. Otuda takav značaj dobija razvoj proizvodnih snaga: "Nikada neka društvena formacija ne propada pre nego što budu razvijene sve proizvodne snage za koje je ona dovoljno prostrana, i nikada novi, viši odnosi proizvodnje ne nastupaju pre nego što se materijalni uslovi njihove egzistencije nisu već rodili u krilu samog starog društva. Stoga čovečanstvo postavlja sebi uvek samo one zadatke koje može da reši..." I dalje: "Proizvodne snage koje se razvijaju u krilu buržoaskog društva stvaraju materijalne uslove za rešenje" - "antagonizma koji potiče iz društvenih životnih uslova individue". "Zato se sa tom društvenom formacijom završava praistorija ljudskog društva." Ključni problem Marksove teorije leži u njenom definisanju odnosa kapitalističkog načina razvoja proizvodnih snaga prema prirodi. Po Marksu se priroda, kao "anorgansko telo" čoveka, otuđuje od čoveka putem otuđenog rada koji mu oduzima "predmet njegove proizvodnje". Ukoliko kapitalistički način razvoja proizvodnih snaga ne predstavlja samo "posedovanje" i "upotrebljavanje", već i uništavanje prirode, to znači da on čoveka dovodi u sve veću zavisnost od onoga što je od prirode ostalo. Umesto da je kapitalizam poredak u kome se stvaraju uslovi za "skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode" (Engels), on ukida svaku mogućnost oslobađanja čoveka. Sa kapitalizmom se ne okončava samo "praistorija" ljudskog roda, već i njegov opstanak. Marks je podredio dijalektiku kapitalizma dijalektici istorije i prenebregao specifičnost kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga koji ne dovodi samo do ovladavanja čovekom (putem tehnike) od strane kapitala i otuđenja čoveka od prirode, već i do uništavanja života. Iz toga sledi da odnos čoveka prema sebi, drugim ljudima i prirodi nije posredovan samo "otuđenim radom", već destruktivnom prirodom kapitalističkog načina proizvodnje. Čovek se u procesu kapitalističke reprodukcije ne "otuđuje" samo od sebe i svoje "organske" prirode, već se degeneriše postajući oruđe kapitala za uništavanje sveta. Pokazalo se da čovečanstvo ne "postavlja sebi uvek samo one zadatke koje može da reši", već da kapitalizam postavlja pred čovečanstvo "zadatke" koji se svode na saučesništvo u uništavanju života. Ono što uslovljava dinamiku i dramatiku kapitalističkog "progresa" je to što kapitalizam od posledica uništavanja života stvara izvore profita, pri čemu stvaralačke moći čoveka postaju sredstvo za razvoj destruktivnih moći kapitalizma i za ubrzanje procesa destrukcije. Da je reč o krupnoj protivrečnosti u Marksovoj teoriji koje je on bio svestan, govori i Marksov "previd" Furijeovog upozorenja, napisanog početkom XIX veka, koje je inače izuzetno plodonosno polazište za kritiku kapitalizma: "Tako se naša društva, unatoč usavršiteljima i zastupnicima nepokretnosti, nalaze u složenom nazadovanju, to jest u materijalnom nazadovanju zbog sve većeg uništavanja šuma, padina, izvora, klimatskih prilika..." Međutim, upravo Marksova teorija pruža mogućnost da se dođe do pojma istinskog napretka i uspostavi kritička distanca prema kapitalizmu: samo je onaj razvoj proizvodnih snaga prihvatljiv koji vodi oslobađanju čoveka od zavisnosti prirodi, a ne onaj koji vodi njenom uništenju. Razvoj proizvodnih snaga jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov progresa. U današnjim uslovima, progresivan je onaj poredak koji je u stanju da zaustavi kapitalističku mašineriju smrti i sačuva prirodu i čovečanstvo od uništenja.

Ekocidna kapitalistička pomama uslovljava razvoj genocidne doktrine i prakse koje predstavljaju "prevazilaženje" kako Maltusove teorije, tako i nacističkog varvarizma: uništenje sve većeg broja ljudi postaje osnovni uslov za preživljavanje sve manjeg broja ljudi. Kao što su nacističke Olimpijske igre bile "mirotvoračka" maska iza koje su se odvijale užurbane pripreme za istrebljenje Jevreja, Slovena i Roma da bi se obezbedio "životni prostor" (Lebensraum) "arijevcima", tako je današnji međunarodni sport spektakularna "mirotvoračka" dimna zavesa sa kojom se prikriva namera "novog svetskog poretka" da uništi najveći deo čovečanstva da bi se obezbedio opstanak "zlatnoj milijardi" iz najrazvijenijih kapitalističkih zemalja Zapada - koja neštedimice uništava život na zemlji. Istovremeno, sve dramatičnije sučeljavanje čovečanstva sa sve realnijom mogućnošću konačnog uništenja života smanjuje mogućnost traženja demokratskih alternativa razvoja. Stvaranje "novog svetskog poretka", putem koga multinacionalni koncerni nastoje da unište institucionalnu strukturu država, koja pruža mogućnost za izražavanje suverene političke volje građana i odbranu njihovih egzistencijalnih interesa, uslovljeno je kapitalističkom destrukcijom. Razvoj totalitarnog uma ide ruku pod ruku sa uništavanjem života: kapitalizam uništava demokratske institucije i klicu novum-a koji je stvoren u građanskom društvu i uspostavlja globalni fašizam koji se zasniva na ekocidnom terorizmu.

U radu je primenjen metod koji je Marks primenio u kritici religije: kritika religije postaje "kritika doline suza" čiji je fantastični oreol religija, s tim što kritika modernog olimpijskog paganizma postaje kritika kapitalističke doline smrti čiji je olimpizam spektakularni oreol. Sport ima prvorazredni značaj kao polazište za razvoj savremene kritičke teorije društva. Ono što daje novi kvalitet savremenoj kritici olimpizma je postajanje kapitalizma "čistim" poretkom destrukcije, što baca novo svetlo na sport kao otelotvorenje njegovih vladajućih odnosa i vrednosti i na olimpizam kao njihov božanski oreol. Sport je postao industrija smrti i kao takav je ogledalo u kome se vidi pravo lice kapitalizma. Apsolutizovanjem socijalno darvinističkog principa bellum omnium contra omnes i progresističkog principa citius, altius, fortius otvoren je proces samouništenja čovečanstva. Sport je oblast u kojoj je zaokružen proces destrukcije čoveka i kao takav je slika odnosa kapitalizma prema prirodi. Sportista nije samo radna snaga, kako to tvrde Habermas i Rigauer u svojoj kritici sporta, već i oruđe za rad i predmet obrade, a sport nije samo oblik dekultivizovanja, već je transparentni oblik denaturalizovanja (robotizovanja) čoveka. Sve veći jaz između bioloških mogućnosti čoveka i zahteva koji "progres" postavlja pred njega, generator je sve veće represije nad čovekom i sve monstruoznijeg uništavanja njegovog tela i psihe : sportista postaje kapitalistički surogat čoveka. Olimpizam, kao politička teorija sporta, nije samo oblik stvaranja civilizacije bez kulture, već i ideologija smrti. "Razvoj sporta" na najočigledniji način potvrđuje istinu da ne postoji bilo koji mehanizam u kapitalizmu koji je u stanju da skrene uspostavljeni "progres" sa puta destrukcije, i da su institucije građanskog društva i njegov normativni svod postali sredstvo za zaštitu i razvoj kapitalizma. Najgore je prošla građanska teorija: ideolozi kapitalizma postali su čistači njegovih prljavih tragova i grobari čovečanstva. I kapitalizam "jede" svoju duhovnu decu.

Sport je postao simbolični pokazatelj kraja civilizacije koja se zasniva na socijalno darvinističkoj doktrini i apsolutizovanom principu učinka: princip konkurencije postao je princip dominacije, dok je princip progresa postao princip destrukcije. Od ideologije kapitalističkog društva u nastajanju i razvoju, olimpizam je postao ideologija kapitalističkog društva u raspadanju čija nagomilana destruktivna moć preti da uništi čovečanstvo. Na sportskim terenima ne vlada vizionarski, već apokaliptički duh. Sport je postao najefikasniji način uvlačenja čoveka u sve stravičniji kovitlac samodestruktivnog bezumlja, koji stvara kapitalistički progres, koji je analogan samodestruktivnoj pomami antičkih polisa koja je dovela do propasti helenskog sveta. On nije samo sredstvo za uništavanje svesti o sve pogubnijim posledicama daljeg razvoja kapitalizma, već i svesti o postojanju objektivnih mogućnosti za njegovo prevazilaženje i za realizaciju ideja-vodilja Francuske građanske revolucije. Imajući u vidu sve stravičnije razmere uništavanja sveta, može se reći da je olimpizam kapuljača koju je dželat stavio na glavu čovečanstvu pre nego što će da zamahne sikirom. Stvari su dovedene do kraja: ili će čovečanstvo uništiti kapitalizam, ili će kapitalizam uništiti čovečanstvo.


DUHOVNA KLIMA U KOJOJ JE NASTAO MODERNI OLIMPIZAM


Moderni olimpizam nastao je kao poseban (ne i zaseban) i relativno celovit duhovni pokret krajem XIX veka. Njegova priroda uslovljena je prirodom kapitalističkog društva, kao što je priroda antičkog olimpizma bila uslovljena prirodom helenskog robovlasničkog društva. Moderna olimpijska filozofija, olimpijski pokret, kao i sama praksa modernog olimpizma, nemaju izvorište u Kubertenovoj olimpijskoj misli: svi bitni elementi olimpizma bili su stvoreni pre nego što je Kuberten inicirao organizovanje olimpijskih igara kao međunarodnog sportskog takmičenja i proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju.

Olimpijski pokret nije nastao na temelju razvoja sporta, već pod uticajem duhovne klime koja je vladala u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini XIX veka koja je rezultat više faktora. Reč je, pre svega, o industrijskoj revoluciji, koja je započela u XVIII veku da bi svoj puni razvoj doživela krajem XIX veka, koja je bila osnov za izgradnju mita o "neograničenim mogućnostima razvoja nauke i tehnike" na kome se zasniva olimpijski "progres" - čija je bit izražena u poznatoj maksimi citius, altius, fortius. Zatim, o razvoju monopolističkog kapitalizma i institucionalizovanju novih centara ekonomske i političke moći koji nastoje da čitavo društvo zauvek podrede ostvarivanju svojih interesa. Na udaru su se našle demokratske institucije, koje su nastale kao rezultat političke borbe naprednog građanstva i radništva, i u tom kontekstu sve veći značaj dobija stvaranje novog totalitarnog mehanizma vlasti koji će biti ekskluzivno političko sredstvo u rukama buržoazije. Nova bogataška "elita" teži da stvori takvu univerzalnu i globalnu ideologiju koja će da sledi progresistički duh novog vremena i koja će po svojoj prirodi biti analogna onoj koju je imala aristokratija u srednjem veku u vidu hrišćanstva. Radi se o nastojanju da se ukloni emancipatorsko nasleđe antike, hrišćanstva, renesanse, prosvetiteljstva i Francuske građanske revolucije, da se "koriguje" liberalistička doktrina, da se zatre socijalistička (komunistička) ideja i da se uspostavi neposredna duhovna dominacija buržoazije nad sve brojnijim i klasno svesnijim radništvom. Sport, kao otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalističko društvo u "čistom" obliku (homo homini lupus est i bellum omnium contra omnes), postaje idealno sredstvo za militarizovanje vladajuće klase i za pacifikovanje (depolitizovanje) radništva i njegovu duhovnu integraciju u vladajući poredak. Institucionalizovanjem sporta, krajem XIX veka, stvoren je mehanizam koji će postati glavna "ideološka policijska snaga" (Hoč) buržoazije za "uspostavljanje reda u glavama ljudi" (Kuberten) uništavanjem njihove kritičko-menjalačke svesti i stvaranjem karaktera lojalnog i upotrebljivog građanina.

Kubertenovo nastojanje da "obnovi olimpijske igre" predstavlja sled doktrine koja u sportu vidi oruđe vladajuće klase za ostvarivanje njenih političkih i ekonomskih ciljeva. Izvorna intencija Kubertenovog olimpizma (koji je samo jedna od olimpijskih ideja koja je nastala u XIX veku) je korišćenje međunarodnog sporta kao sredstva za izazivanje promena u francuskom školskom sistemu (poput onih koje je Tomas Arnold uveo u engleske javne škole) koje će omogućiti da se od buržoaske mladeži stvore nove falange koje će obezbediti kolonijalnu ekspanziju Francuske. "Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!" ("Rebronzer la France!") i "Obogatite se!" ("Enrichissez vous!") bili su pokliči sa kojima je Kuberten, sa govornice Sorbone, nastojao da pokrene francusku buržoaziju u nove kolonijalne pohode. U izvornom smislu olimpijska ideja ima u vidu takmičenje Francuske sa "civilizovanim nacijama", pre svega sa Engleskom koja je, kao vodeća kolonijalna sila, bila za Kubertena neprikosnoveni uzor. Krajnji cilj "mirnodopskog" takmičenja na sportskom polju bio je duhovna integracija najmoćnijih država Zapadne Evrope radi uspešne kolonijalne ekspanzije. Ono što je olimpijskoj ideji, čiji je predstavnik Kuberten, omogućilo da postane globalna duhovna moć je to što se pojavljuje kao ideološka perjanica imperijalizma. Međunarodni sport se "pretopio" u olimpijski pokret putem kolonijalne ideologije, a ne na temelju nastojanja nacija da međusobno sarađuju. Moderni olimpijski pokret nije nastao kao rezultat angažovanja naprednih snaga sveta radi duhovnog ujedinjavanja čovečanstva na humanističkim osnovama, već kao rezultat angažovanja evropske aristokratije, vodećih kapitalističkih i vojnih krugova koji nastoje da dođu do novih sirovinskih i energetskih izvora, jeftine radne snage i novih tržišta. Interesi evropskog kapitalizma čine izvorište "olimpijskog internacionalizma" - evropska kolonijalna ekspanzija motor je koji pokreće Kubertenov olimpizam i daje mu pravac. On je bio i ostao jedan od oslonaca kapitalističkog globalizma koji se u raznim oblicima i sa raznim protagonistima pojavljuje u modernom dobu. Olimpijski "misionari" dobijaju zadatak da učine ono što nije pošlo za rukom katoličkoj crkvi kao dominirajućoj duhovnoj sili Zapada: da izvrše duhovno kolonizovanje sveta. Olimpizam je prvi duhovni pokret u istoriji koji je dobio globalnu dimenziju - postajući vesnik globalnog kapitalističkog totalitarizma. On je jedan od nosećih stubova današnjeg (američkog) "novog svetskog poretka", kao što je bio jedan od duhovnih oslonaca fašističkog "novog poretka", ili novog kolonijalnog poretka koji je, krajem XIX i početkom XX veka, Kuberten nastojao da uspostavi. Koristeći se Hočovom formulacijom moglo bi se reći da je olimpizam globalna ideološka policijska snaga protagonista "novog svetskog poretka", dok je olimpijski pokret svojevrsna "internacionala" kapitala i vodećih grupa političke moći, koja je otelotvorena u MOK-u i drugim tzv. "međunarodnim sportskim asocijacijama", sa kojima se nastoji ukloniti međunarodni pravni poredak i uspostaviti globalni totalitarizam. Analiza olimpizma nas upućuje na sledeći zaključak : onaj ko vlada svetom - vlada olimpijskim pokretom. U tom kontekstu maksima "važno je učestvovati" (koja se pripisuje Kubertenu) znači: važno je igrati po pravilima koja diktiraju gospodari sveta i dići ruke od borbe za slobodu. Neka jači vladaju, a slabiji neka im se pokore - to je suština olimpijske poslanice.

Moderni olimpizam ne proističe iz određene religije ili kulture, već je otelotvorenje "mondijalističkog" duha imperijalističkog kapitalizma u "čistom" obliku i kao takav obračun s tradicionalnim religijama, nacionalnim kulturama, slobodarskim duhom, kritičkom svešću i umom. Nije slučajno što Međunarodni olimpijski komitet nije postao stecište slobodarski opredeljenih umetnika i filozofa, već zemljoposednika, oficira, bankara, industrijalaca, birokrata, i što su njegove vodeće ličnosti bili članovi ili neskriveni simpatizeri fašističkih partija i pokreta. Kubertenovo pozivanje na iskasapljenu i idealizovanu helenističku kulturu samo je maska sa kojom se nastoji pribaviti "kulturni" legitimitet socijalno darvinističkom i progresističkom principu na kojima se temelji kapitalističko društvo, koji su otelotvoreni u sportu. Ideja o "obnavljanju antičkih tradicija" pala je na pogodno tle budući da su se mnogi pripadnici evropske humanističke inteligencije, razočarani vladajućom duhovnim klimom, okrenuli ka antici nastojeći da u idealizovanoj slici helenske civilizacije pronađu duhovno okrepljenje i podršku za svoja humanistička stremljenja. To je jedan od osnovnih razloga što Kubertenov mitološki i prokrustovski odnos prema antici nije naišao na otpor građanske filozofske i istoriografske misli. Istovremeno, okretanje ka antici postaje način obračuna s idejom budućnosti koja se razvija na temelju Marksove kritike kapitalizma i njegove socijalističke (komunističke) doktrine. Klasicistička "odbrana humanizma" postaje odbrana uspostavljenog poretka. Pored toga, "borba za obnavljanje" antičkog duhovnog nasleđa postaje sastavni deo borbe između najrazvijenijih zemalja Evrope da se prikažu kao legitimni naslednici helenske kulture, duhovne kolevke m oderne evropske civilizacije, i na taj način obezbede duhovno vođstvo. Sukobi između najmoćnijih kolonijalnih metropola oko podele kolonijalnog plena i borba za dominaciju na evropskom prostoru (u tom kontekstu poraz Francuske u ratu sa Pruskom) bili su dodatni motivi zbog kojih je Kuberten insistirao na korišćenju sporta za razvoj borilačkog duha kod francuske buržoaske mladeži. Prihvatajući socijalno darvinističke zakone kao neprikosnoveni osnov razvoja društva, Kuberten odbacuje pacifizam kao temelj uspostavljanja odnosa među narodima (rasama) i proglašava rat za neminovnu (i dobrodošlu) sudbinu čovečanstva. Moderne olimpijske igre nisu zamišljene kao "svetkovina posvećena miru", već kao "sveto primirje" (la treve sacree) tokom koga će neprijateljske strane privremeno odložiti oružje da bi iskazale potpunu pokornost belicioznom duhu koji vlada svetom.

Kuberten pronalazi "kulturno" nadahnuće za svoj olimpizam na svetskim industrijskim izložbama (poput one koja je 1889. održana u Parizu), u kojima je video spektakularni izraz globalizacije kapitalizma - što će postati izvorište olimpijskog spektakla - kao i na militarističkim ceremonijama i drugim pompeznim manifestacijama vladajuće "elite". Vojni defile, pozdravni govor najviših predstavnika vlasti i njihovo pokroviteljstvo nad manifestacijom su detalji koji će postati udarni deo olimpijskog ceremonijala. Oni nedvosmisleno ukazuju na istinu da su olimpijske igre zamišljene kao spektakularni način veličanja i iskazivanja pokornosti uspostavljenom poretku, što znači kao par excellence politička manifestacija. Pored toga, Bruksova takmičenja na "olimpijskim poljima" u Šropšajru ostavila su snažan utisak na Kubertena. "Svečarski karakter" takmičenja (himna, poruke, zastave, krunisanje pobednika, nagrada za poeziju, itd.) postaće jedna od osnovnih karakteristika olimpijskih igara. Ovome treba dodati i značaj koji će, preko engleskog duhovnog uticaja na Evropu i Ameriku, dobiti lik engleskog gentleman-a na formiranje prototipa "internacionalnog" sportiste koji je simboli;no otelotvorenje aristokratskih ideala u razvijenom kapitalizmu i kao takav nosilac fair-play-a koji će postati internacionalni kodeks "civilizovanog ponašanja" u sportu.


OLIMPIZAM KAO POZITIVNA RELIGIJA

Kada je reč o odnosu olimpizma i religije Kuberten je, za razliku od mnogih njegovih nastavljača koji nastoje da prikriju pravu prirodu modernog olimpizma, kristalno jasan: "Prva suštinska karakteristika starog kao i novog olimpizma je da je on religija." Polazeći od Kontove filozofije Kuberten nastoji da uspostavi novi duhovni sistem koji će odgovarati socijalno darvinističkom i progresističkom duhu kapitalizma, koji će "upiti" sve društvene (klasne) protivrečnosti koje sputavaju razvoj kapitalizma i omogućiti njegovu nesmetanu globalnu ekspanziju. Radi se o stvaranju "dinamične religije" (Brendidž) koja je, pored efikasnosti u uspostavljanju "socijalnog mira" i uvođenja "reda u glavama ljudi" (Kuberten), u stanju da "prevaziđe" postojeće (statične) religije (odbacujući njihovo emancipatorsko nasleđe) jer nije omeđana određenim načinom života i nacionalnim kulturama, već proističe iz "dinamičkog", univerzalnog i totalitarnog duha kapitalističkog globalizma. Imajući u vidu duhovna izvorišta olimpijske ideje može se zaključiti da je olimpizam uobličena, i preko olimpijskog pokreta i olimpijskih igara realizovana, pozitivna religija koja je "analogna pozitivnoj filozofiji" (Prokop) i koja treba da u modernom dobu odigra onu ulogu koju je tradicionalna religija imala u srednjem veku. Olimpizam postaje duhovni svod iz koga proističe sav "humanizam" i koji pruža konačne odgovore na sva bitna pitanja ljudske egzistencije. Otuda je reč o olimpizmu moguća samo kao njegovo veličanje. Istovremeno, u njemu se briše razlika izmedju religiozne i svetovne sfere: sam život postaje služba olimpijskim bogovima. Moderni olimpizam nastoji da bude neprikosnovena duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom, meditacijom, izricanjem molitvi i klečanjem nego, poput antike, svakodnevnim agonističkim aktivizmom. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem - to je bit olimpijske pobožnosti. U tom smislu sport je idealizovani oblik "pravog" života, dok su olimpijske igre simbolično otelotvorenje duhovnog i delatnog jedinstva sveta. Imajući u vidu Kubertenovo nastojanje da eliminiše kritički racionalizam i emancipatorske tekovine čovečanstva, može se reći da se radi kako o svojevrsnoj totalitarnoj misli, tako i o totalitarnom duhovnom i političkom pokretu. Olimpizam postaje svojevrsna "crna rupa" u kojoj treba da nestane svaki nagoveštaj iskoraka iz postojećeg sveta.


1. Olimpizam i hrišćanstvo

Moderni olimpizam nije pokušaj stvaranja "novog hrišćanstva", zašta se zalagao Sen Simon, već novog paganizma: helenska civilizacija predstavlja (idealizovano i osakaćeno) duhovno izvorište i uporište olimpizma. Kuberten nastoji da od olimpizma stvori religiju analognu antičkom paganizmu koja u potpunosti integriše čoveka u svoju duhovnu orbitu i uklanja mogućnost da se (kritičko-menjalački) odnosi prema postojećem svetu. Olimpijske igre postaju najviša religiozna ceremonija posvećena stvaranju i veličanju kulta postojećeg sveta, što znači osnovnih principa na kojima se on temelji.

Kuberten je nezadovoljan hrišćanstvom jer ono (sa svojim idejama o čoveku kao "božjem biću", "o boljem svetu", "jednakosti", "bratstvu"...) predstavlja suprotnost socijalno darvinističkoj doktrini i progresističkom duhu, nosećim stubovima kapitalističkog poretka. Što je još važnije, hrišćanstvo se pokazalo nedovoljno efikasnim u sprečavanju ustanaka, pobuna i revolucija, koje su potresale Evropu krajem 18. i tokom 19. veka, pogotovu u ovladavanju i kontrolisanju sve brojnijeg, organizovanijeg i politički svesnijeg proletarijata koji se izborio za pravo da legalnim sredstvima političke borbe dođe na vlast. Otuda potreba za efikasnijom religijom koja će odgovarati "novom duhu" vremena i koja će postati objedinjavajuća duhovna snaga društva koja će biti u stanju da integriše radnike u uspostavljeni poredak i obračuna se s emancipatorskim nasledjem građanskog društva, s kritičko-menjalačkom svešću i idejom budućnosti. Kuberten ukida božanski svod i opredeljuje se za prirodni poredak koji odgovara progresističkom i ekspanzionističkom duhu kapitalizma. Postojeći poredak nije realizacija božanske volje niti ima božanski karakter, već je rezultat dejstva (neumnih, neduhovnih, nemoralnih, neestetskih) prirodnih zakona koji vladaju u životinjskom svetu. "Teološki" i "metafizički" svet "prevaziđen" je pozitivnim svetom.

Paganin Kuberten ne krije da je za njega olimpizam religija koja "nadilazi" ne samo hrišćanstvo, već i sve druge ("etničke") religije (koje se, po Kubertenu, nalaze, kao religije "nižih rasa", ispod nivoa hrišćanstva) i da nastoji da postigne ono što nije pošlo za rukom Katoličkoj crkvi: da se obračuna s tradicionalnim religijama i nacionalnim kulturama i izvrši duhovnu kolonizaciju sveta. Prema Kubertenovoj doktrini, olimpijske igre trebalo je da postanu najviši religiozni obred savremenog sveta koji će potisnuti u drugi plan tradicionalne religiozne praznike. U tom smislu "sveti ritam" održavanja olimpijskih igara postaje neprikosnoveni duhovni vodič čovečanstva prema kome se određuju sva druga svetska zbivanja : olimpijski kalendar preuzima ulogu hrišćanskog kalendara i olimpijske igre postaju glavni oblik u kome se izražava trajanje i graničnici kapitalističkog vremena. Olimpijske igre bliske su hrišćanskom uskrsu, s tim što one ne predstavljaju obnavljanje duhovne snage hrišćanstva i učvršćivanje vere u boga, već ponovno rađanje životne snage kapitalizma i učvršćivanje vere u postojeći svet : olimpijske igre su kapitalistički uskrs.

Kuberten odbacuje ekumenizam, ali prihvata hrišćanski (katolički) univerzalizam (iz koga sledi hrišćansko "misionarstvo" jezuitističkog tipa) i polazeći od njega uspostavlja olimpizam kao ideologiju kapitalističkog (imperijalističkog) globalizma. Buržoaski "kosmopolitizam" i "humanizam" čine suštinu olimpizma kao "univerzalne religije". Sa olimpizmom se ne razvija kritički odnos prema postojećem svetu, kao što je to slučaj sa hrišćanstvom, već se stvara idolopoklonički odnos prema njemu. Kuberten je ukinuo božanski svod da bi putem olimpizma obogotvorio kapitalizam. Njegova "Oda sportu" upućuje na pravu prirodu modernog olimpizma. Kuberten se na početku svake strofe obraća sportu sa pobožnim usklikom divljenja: "Oda sportu" postaje svojevrsni "Tedeum". Sport, kao otelotvorenje egzistencijalnih principa kapitalizma u čistom obliku, postaje vrhovno biće i kao takav sudbinska sila. Nije slučajno što Kuberten insistira na olimpizmu kao "kultu postojećeg sveta" i što stvaranje "religioznog osećanja" prema vladajućim odnosima, koji se u mitološkom obliku pojavljuju na olimpijskim igrama, predstavlja najvažniji cilj njegove "utilitarne pedagogije". Odlazak na stadion zamenjuje odlazak u crkvu; telesno vežbanje i sportska nadmetanja zamenjuju asketski život i hrišćanske molitve i postaju obred posvećen stvaranju kulta postojećeg sveta.

Rukovodeći se Kontovim "pozitivističkim papinstvom" (Vindelband) i idejom o "zapadnjačkom komitetu" koji će od pozitivističke filozofije stvoriti novu "religiju čovečanstva", Kuberten nastoji da uspostavi novu crkvu sa olimpijskim sveštenstvom, novom dogmatikom, mitovima i kultom. Sam Kuberten o tome kaže: "Za mene sport predstavlja religiju sa crkvom, dogmama, kultom... ali posebno sa religioznim osećanjem". Govoreći o MOK-u Kuberten konstatuje: "Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i naši mandati nisu ograničeni. (...) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruženja; mi nismo savet za tehnička pitanja. Mi smo, jednostavno, "poverenici" olimpijske ideje." Kuberten je proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju modernog doba, a sebe za vrhovnog sveštenika modernog olimpijskog paganizma - "božanskog barona", kako su ga nazvali njegovi najodaniji sledbenici. Kuberten je hteo da od olimpijskih igara napravi duhovni centar sveta - novi Vatikan. On govori o olimpijskim igrama kao o "crkvi" (duhu njegovog olimpijskog paganizma više bi odgovarao naziv "svetilište") nastojeći da sačuva njen autoritet kao tradicionalnog i institucionalizovanog oblika političke integracije vladajuće klase i sredstva za duhovno pokoravanje radnih "masa".

Moderne olimpijske igre nisu vezane za određeno "sveto tle" (poput antičke Olimpije) na kome se igre uvek održavaju, već prostor koji je od strane "olimpijskih otaca" iz MOK-a određen za održavanje olimpijskih igara - time što se na njemu odvijaju igre - postaje "sveto mesto". Njegova "svetost" proističe iz "svetosti" olimpijskih igara, što znači da na njemu, dok traju olimpijske igre, vlada nadljudski i nadistorijski olimpijski duh. Tzv. "olimpijski mir" podrazumeva da ništa ovozemaljsko ne sme da uznemiri odvijanje najvišeg religioznog ceremonijala na kome se "najbolji" predstavnici nacija i rasa klanjaju vladajućem duhu nastojeći, "pošteno se boreći", da zadobiju njegovu naklonost. Neprestana promena mesta na kome se održavaju olimpijske igre nije samo oblik u kome moderni olimpijski paganizam iskazuje svoju dinamičnost, već i izraz nastojanja da olimpijska religija "prodre" u sve delove sveta. Međutim, olimpijske igre nisu zamišljene kao "putujući cirkus" koji prikazuje olimpijske predstave. Za Kubertena je od najveće važnosti četvorogodišnje pripremanje olimpijskih igara u zemlji-domaćinu. U tome je on video način da olimpijska religija, aktivnim učešćem ljudi u pripremanju igara, prodre ne samo u njihovu svest, već i u njihovo "biće". Ono sa čim je Kuberten bio posebno oduševljen kada je reč o Berlinskim olimpijskim igrama, je da su nacisti uspeli da mobilišu najšire društvene slojeve u njihovoj pripremi, i da ih na taj način "pridobiju" da postanu poklonici olimpijskog kulta. Mobilizacija "masa" za izvršavanje ciljeva koje pred njih postavlja vladajuća "elita" eliminacijom (kritičkog) uma i njihovom fanatizacijom - predstavlja jedan od kamena temeljaca olimpijske doktrine. Istovremeno, odlazak na olimpijske igre postaje hodočašće duhu koji vlada svetom, dok su olimpijci "elita" čovečanstva koja u ime svojih nacija (rasa) borbom na "svetom" olimpijskom borilištu izražava bezuslovnu pokornost moći koja vlada svetom - nastojeći da pridobije njenu milost.

Po hrišćanskoj doktrini bog je stvorio čoveka od nežive prirode i udahnuo mu život u obliku duše. Smisao ovozemaljskog života je oslobađanje duše iz telesne "tamnice" da bi mogla da se vine ka večnosti. Otuda u hrišćanstvu dominira pokret tela ka grobu i pokret duše ka bogu: "Jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će požnjeti pogibao ; a koji sije u duh, od duha će požnjeti život vječni". Kuberten je ukinuo dušu i na taj način raskinuo vezu čoveka sa bogom, da bi od mišićavog tela stvorio neraskidivu vezu čoveka sa postojećim svetom. Kuberten, poput Ničea, u preziru prema telu vidi prezir prema zemaljskom životu. Za razliku od Ničea koji, suprotstavljajući se hrišćanskim "preziračima tela", u telu vidi izvorište i osnovni uslov "vlastitosti" čoveka, Kuberten vidi u telu ono što hrišćani vide u duši: sredstvo za ukidanje njegove vlastitosti i za potpuno uklapanje u postojeći (obogotvoreni) svet. Za Kubertena čovek nije privremeni stanovnik planete koji stiče večnost u bogu, već predstavlja kontinuitet žive prirode i najviši oblik u njenom razvoju i kao takav je njen nerazdvojni deo, a zakoni koji vladaju u životinjskom svetu su vrhovna stvaralačka i pokretačka snaga sveta.

Kubertenova koncepcija nije samo radikalni obračun s Platonovim shvatanjem odnosa izmedju tela i duha, već i s katoličkom maksimom cura del corpo si, culta del corpo no, koja predstavlja "omekšanu" varijantu izvornog hrišćanskog odnosa prema telu kao "tamnici duše". Nastojeći da izgradi kult mišićavog tela i telesne snage, Kuberten odbacuje i maksimu mens sana in corpore sano i stvara novo načelo: mens fervida in corpore lacertoso - koje postaje jedno od njegovih najvažnijih polazišta u stvaranju pozitivnog čoveka. Različit odnos prema telu ukazuje na različit odnos prema životu : stvaranje kulta mišićavog tela služi za stvaranje kulta ovozemaljskog života. Kuberten: "Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu." Mišićavo telo u borilačkom naponu dobija kod Kubertena onaj značaj koji za hrišćanstvo ima žudeći pogled isposnika koji je usmeren ka nebu.

Kuberten je svoj odnos prema hrišćanstvu jasno odredio još kroz odnos prema Arnoldu, kod koga je prisutno paganizovanje hrišćanstva. Arnold je nastojao da iskoristi sport, da bi od škole stvorio "civilizovani" zverinjak u kome se "red" uspostavlja bespoštednim tlačenjem slabijih od strane snažnijih. Po Kubertenu, reč je o najvišem obliku "moralnog usavršavanja" mladih koje u potpunosti odgovara životu za koji se deca (buržuja) pripremaju. Arnold je od sporta stvorio sredstvo za stvaranje kulta "mišićavog" tela i karaktera koji odgovara prirodi kapitalističkog društva, ali je na njega nastojao da nasadi hrišćanski moralizam; Kuberten odbacuje hrišćansku "krotkost", kao i sve ono što predstavlja ograničenje za "gospodarsku rasu" u njenom nastojanju da pokori svet: od "mišićavih hrišćana" ostaju mišići i nezajažljiva gramzivost koju Kuberten proglašava za motornu snagu "progresa".

Uspostavljanje rigidnog dualizma između tela i duha, s tim što je telo podređeno duhu, predstavlja jednu od najvažnijih dodirnih tačaka između modernog olimpizma i hrišćanstva. U tom kontekstu obe ideologije instrumentalizuju telo i u njemu vide sredstvo za ostvarivanje "viših" ciljeva. Dok je u hrišćanstvu telo oruđe za ostvarivanje "božje volje", u Kubertenovoj doktrini ono predstavlja sredstvo za realizaciju strateških interesa kapitalizma. Uprkos tome što insistira na "životinjskoj prirodi" čoveka i što se oslanja na zakone evolucije, Kuberten se svojom "utilitarnom pedagogijom" obračunava s prirodnim bićem čoveka i na taj način kida veze čoveka sa prirodom. Kuberten je do te mere lišio čoveka prirodnosti i instrumentalizovao ga, da se njegov odnos prema ljudskom telu približava onom koji će Dekart uobličiti u svojoj mehanicističkoj filozofiji telesnog, s tim što je on posredovan mazohističkim duhom jezuitizma i destruktivnim duhom kapitalističkog progresizma. Za razliku od hrišćanskog meditativnog aktivizma koji vodi sputavanju i odumiranju telesnih (prirodnih) funkcija, sportski aktivizam (koji se zasniva na apsolutizovanom principu "većeg napora" koji odgovara maksimi citius, altius, fortius) vodi manijakalnom intenziviranju mišićnog napora i time do potiskivanja, degenerisanja i uništavanja prirodnog bića čoveka, kao i duhovnosti i umnosti.

Moderni olimpizam je i u drugim pitanjima blizak hrišćanstvu. Radi se, pre svega, o njegovom antislobodarskom karakteru. Olimpijsko "pomirenje" s postojećim svetom i uništavanje slobodarskog dostojanstva čoveka u suštini odgovara hrišćanskom zahtevu upućenom potlačenima, da se bezuslovno pokore svojim gospodarima i da bez roptanja trpe nepravdu. Karakterističan je stav apostola Pavla iz poslanice Timotiju: "Robovi koji su god pod jarmom da pokazuju svaku čast svojijem gospodarima..." Na bliskost ovih doktrina upućuje i ukidanje čoveka kao emancipovanog građanina (i time građanskog društva) i njegovo svođenje na podanika apsolutizovane vladajuće volje. Zatim, obračun s kritičkim umom i podređivanje čoveka neprikosnovenom i od čoveka nezavisnom duhovnom autoritetu (uspostavljanje "vladavine u glavama"). Potiskivanje i uništavanje igračke prirode čoveka (erosa, stvaralačke spontanosti) predstavlja još jednu dodirnu tačku modernog olimpijskog paganizma i hrišćanstva. Zajedničko je i to što čovek nije stvaralac sveta već je oruđe sudbine (boga, prirodnih zakona), što znači da se ukida subjektivna sloboda i kategorija mogućnosti. Insistiranje na neprikosnovenosti patrijalhalnog poretka i degradacija žene na inkubator još jedna je nit koja spaja hrišćanstvo i olimpizam. Prezir prema radu je ono što je karakteristično za obe doktrine. Za hrišćanstvo rad je prokletstvo na koji su ljudi osuđeni ("Radi u znoju lica svog!"), a radnici shodno tome prokletnici. Proizvodnja društvenih dobara odvaja se od njihovog prisvajanja. Parazitizam i pljačka radnih "masa" postaje "božansko" i "prirodno pravo" moćnih. U molitvama ljudi se zahvaljuju bogu za "hleb nasušni", iako su ga stvorili svojim radom. Isto shvatanje zastupa Kuberten: "Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za život". To tvrdi aristokrata Kuberten koji je nasledio porodično bogatstvo, nagomilano tokom vekovne pljačke francuskih seljaka, od 500 000 zlatnih francuskih franaka! I hrišćanski agon blizak je "sportskom duhu". Izmedju "pravih" hrišćana uspostavljeno je takmičenje u patnji, budući da onaj ko više pati ima veće izglede da prođe kroz vrata raja. Otuda su najveći "mučenici", kao rekorderi u patnji, najviši izazov za vernike. Međutim, dok je hrišćanin, rukovodeći se trgovačkom logikom, spreman da bespogovorno podnosi nepravdu da bi se domogao nagrade u obliku "večnog blaženstva" - ovozemaljski život postaje ulog koji treba da donese neuporedivo veću dobit - Kuberten nudi ljudima "nagradu" u vidu samog života u kome jedni ("gospodarska rasa") pronalaze "sreću" u sadističkom tlačenju "slabih", a drugi (radnici, "niže rase" i žena) u mazohističkom dodvoravanju vladajućoj moći. Olimpizam je sredstvo za razvoj belicioznog karaktera kod buržoaske mladeži istovremeno kada je sredstvo za pacifikovanje radnika i kolonijalizovanih naroda. Ovo "sveto dvojstvo" prisutno je i u hrišćanstvu od kada je postalo oruđe u rukama parazitskih klasa. Kuberten proglašava princip "vladavine u glavama" za svoj vrhovni politički princip koji je, (zlo)upotrebom hrišćanstva, vekovima primenjivan od strane vlastele i sveštenstva. "Originalnost" Kubertena sastoji se u tome što je želeo da povrati efikasnost tog principa upotrebljavajući nova sredstva koja odgovaraju novom vremenu. U nastojanju da ovlada duhom čoveka i na taj način čitavim njegovim životom, hrišćanstvo propisuje molitve i praznike: postoje dani kada se treba "radovati", a kada "žaliti"; kada jesti, a kada gladovati; kada raditi, a kada svetkovati... I Kuberten nastoji da uspostavi totalnu duhovnu kontrolu nad ljudima, ali tako što će utopiti duh čoveka u svakodnevni život da bi njegovo ponašanje u potpunosti bilo uslovljeno vladajućim odnosima: ne hrišćanska dogma, već sam život postaje duhovno vrelo iz koga se čovek svakodnevno napaja.


2. Olimpijska dogmatika


Kuberten navodi reči Alberta Tibodeta da se uobičajeni religiozni život "sastoji u učenju knjiga napamet", a da je grčka religija - "religija bez knjiga",(12) što postaje "zlatno pravilo" modernog olimpijskog paganizma. Ne spoznaja "božje reči", ne njeno ponavljanje, promišljanje i doživljavanje, već borba za pobedu nad drugima i borba za "pobedu nad sobom" (princip "većeg napora" kao osnov "usavršavanja"), postaje temelj olimpijskog jevanđelja i osnovni način vršenja religiozne službe. Sam život, koji je sveden na neprestanu borbu za opstanak, postaje izvorište (pozitivnog) religioznog duha i služba nadljudskim silama, a olimpizam izgradnja njegovog kulta. Slično antičkom, moderni olimpizam teži da bude sveobuhvatna duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom i meditacijom, već svakodnevnim agonalnim aktivizmom. Ne postoji bilo koji putokaz koji pruža čoveku mogućnost da uspostavi (kritičko-menjalački) odnos prema postojećem svetu i da postavi pitanje o smislu života. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem - to je bit olimpijske pobožnosti. Poput Homerovih junaka i savremeni (malo)građani ne drže propovedi da bi prizvali bogove, već to čine bespoštedno se međusobno boreći za dominaciju. U tom kontekstu olimpijske igre pojavljuju se kao idealizovani izraz osnovnih životnih principa uspostavljenog sveta, kao njihov devičanski oblik. One su "festival mladosti" (Kuberten), što znači obnavljene vere u "večne" olimpijske ideale i sticanje nove "moralne snage" - da bi se sa novim elanom nastavilo tamo gde se stalo. Otuda Kuberten daje takav značaj "svetom ritmu" olimpijskih igara koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut.

Za razliku od hrišćanskog "prvo je bila reč" i Geteovog "prvo je bilo (ljudsko) delo", kod Kubertena nema početka u razvoju ljudskog društva, već je uspostavljen neprekidni kontinuitet životinjskog sveta čiji se razvoj zasniva na zakonima evolucije - koji su "nadgrađeni" vladajućim duhom kapitalizma. Radi se o aktivizmu koji slepo sledi vladajuću životnu logiku koja se izražava u socijalno darvinističkom principu bellum omnium contra omnes i progresističkom principu citius, altius, fortius. U tom smislu, Kubertenov religio athletae ne podrazumeva samo potpunu pokornost sportista vladajućem duhu kapitalizma, već i njihovo potpuno uživljavanje u ulogu koju, kao simbolično otelotvorenje tog duha, imaju. Oni svojim čitavim bićem, što dolazi do izražaja u telesnom izgledu i pokretu, treba da budu u jedinstvu sa vladajućim duhom da bi mogli adekvatno da izraze njegovu obnovljenu snagu i neuništivost. Kuberten se pod prividom obračuna s hrišćanskim dogmatizmom obračunava s umom kao osnovnom ljudskog ponašanja i kriterijumom za ocenu njegove ispravnosti, i uvodi evolucioni apriorizam koji zakone koji vladaju u životinjskom svetu proglašava za najvišu i neprikosnovenu dogmu. Na udaru se našla religiozna svest koja usmerava čoveka ka bogu i "pravom" onozemaljskom životu, ali i misao koja sa ljudskog aspekta dovodi u pitanje te procese i pokušava da ih stavi "pod kontrolu" istinskih ljudskih vrednosti. U obliku borbe protiv religijske dogmatike i teorijskog uma uklanja se nastojanje da se uspostave opšteljudski kriterijumi na osnovu kojih može da se uspostavi kritička distanca prema postojećem svetu i stvori ideja budućnosti. "Teorijskog" i "kontemplativnog" zamenjuje "praktični" i "utilitarni" čovek.

Iako je odbacio religioznu dogmatiku, Kuberten je izdašan u formulisanju olimpijskih "zapovesti" koje postaju svojevrsno olimpijsko jevanđelje: "bitka na Vaterlou dobijena je na sportskim poljima koledža Iton"; "oružje čini mladića čovekom"; "sport je inteligentno i efikasno oruđe u kolonizaciji"; "bela rasa je najčistija, najinteligentnija i najjača"; "bratstvo je za anđele, a ne za čoveka"; "jači opstaju, slabiji bivaju odstranjeni"; "nejednakost je najstariji zakon protiv koga je besmisleno boriti se"; "žena koja se pre rukovodi razumom nego emocijama nije samo nenormalna, već je monstruozna"; "nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo"; "borbeni duh u mišićavom telu" (mens fervida in corpore lacertoso) i sl.

Kod Kubertena nema dobra i zla, što znači da nema ni moralnog rasuđivanja. On je oslobodio čoveka antičkog hybris-a i hrišćanskog greha, da bi ga oslobodio (lične) odgovornosti za njegova dela ; kod njega nema ni Sokratovog daimonion-a ni savesti. Pored toga, ukidanjem boga kao sudbinske sile Kuberten je oduzeo mogućnost čoveku da odgovornost za svoje postupke prenese na njega, kao i da predanom službom i kajanjem traži "oprost za svoje grehove" i na taj način se "iskupi" zbog učinjenih (ne)dela. Moderni olimpizam lišava čoveka mogućnosti da zgreši, jer ga unapred oslobađa (lične) odgovornosti za njegova dela koja su samo "spontani" sled životne logike koja je određena zakonima evolucije živog sveta i koja se pojavljuje u obliku "progresa". Prema onima koji dovode u pitanje njegovo odvijanje Kuberten se ne odnosi onako kako se crkva odnosi prema "grešnicima", već kao prema "antihristima". Istovremeno, navlačeći olimpijski plašt najveći krvnici čovečanstva postaju (olimpijski) anđeli. Kuberten ne preti neposlušnima paklom niti nudi nagradu u vidu rajskih vrtova: sam život, koji je sveden na bespoštednu borbu za opstanak, je taj koji nagrađuje jedne ("snažne") i kažnjava druge ("slabe"). Nepravda kojoj je čovek svakodnevno izložen nije zlo, već je neminovnost koja je utemeljena u prirodnom poretku i stoga je beskorisno (i u tom kontekstu besmisleno) postavljati pitanje o njenoj moralnoj (ljudskoj) opravdanosti. "Milosrđe" bogatih ne proističe iz težnje ka "socijalnoj pravdi", već je političko sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva i uspostavljanje "socijalnog mira" - u uslovima takvog odnosa klasnih snaga kada pokornost radnika nije moguće obezbediti golom silom. Što se tiče Kubertenovog principa "dobro se boriti", on predstavlja jedinstvo borbe za život i borbe za poredak i ne zasniva se na poštovanju opšteljudskih pravila: "dobro" nema etički, već utilitarni karakter. Borba za očuvanje rasne čistote, za očuvanje stabilnog razvoja poretka i za kolonijalnu ekspanziju - predstavlja najveću obavezu za pripadnike vladajuće klase. Oni nisu odgovorni pred bogom ili ljudima, već pred "progresom".

Jedan od najvažnijih dokumenata koji upućuje na prirodu modernog olimpijskog paganizma je Kubertenov intervju, koji je 4. septembra 1936. godine objavljen u francuskom magazinu "L' Auto", povodom održavanja nacističkih Olimpijskih igara: "Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehničkog gledišta bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objašnjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajući element Igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati Igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da značenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek tražio ovu strasnu razdraženost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmičarski sport, po sebi, nije obična stvar koja se može prilagoditi skučenim i sitničavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su žestoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do žestoka i divlja bića. Okružiti ih atmosferom konformističke slabosti bez strasti i neumerenosti, značilo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o Igrama na kojima je dopušten pristup ženama i omladini, uopšte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, fizičko vaspitanje koje će im dati zdravlje. Ali za Igre, moje Igre, hoću jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno tražim. Tehnički deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom pažnjom i Nemcima se ne može pripisati sportsko nepoštenje. Kako hoćete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacističkog režima bila je emocionalni šok koji je omogućio ogroman razvoj koji su postigli." "Strasna razdraženost", "divlja borba" kojoj odgovaraju "divlja bića", "neumerenost", "dugi krik strasti" - sve to ukazuje da je u biti olimpijske religioznosti davanje oduška zverinjoj prirodi Kubertenovog buržuja. Radi se o svojevrsnom "zovu divljine" koji se u "civilizovanom" obliku pojavljuje kao do kraja ogoljena "volja za moć" koja nastoji da se obračuna s civilizacijskim normama koje sputavaju nastojanje "gospodarske rase" da pokori svet. Kuberten je u ovome tekstu do kraja razobličio svoju izvornu olimpijsku intenciju. Za buržuja koji hita da osvoji svet ne važe pravila koja važe za "obične" smrtnike: on je lišen svake odgovornosti. Istovremeno, on je lišen osobenosti koje su karakteristične za "homerovskog", kao i za "herojskog čoveka" antike: erosa, emocija, spremnosti na žrtvovanje i pokajanje, na zaštitu nemoćnih, detinje razdraganosti... Nezajažljiva gramzivost, glavna osobenost Kubertenovog "novog čoveka", proždrala je sve ljudsko u čoveku. Čišćenje čovečanstva od "naslaga" ljudskog, što znači čišćenje čoveka od ljudskosti, jedan je od najvažnijih ciljeva Kubertenove "utilitarne pedagogije".

Ono čemu se moderni olimpizam klanja nije hrišćanski bog ni olimpijski bogovi, već ekspanzionistička moć monopolističkog kapitalizma. To je izvorište iz koga Kuberten crpi snagu za svoju olimpijsku misiju i na kojoj se temelji uspeh njegovog "obnoviteljskog" poduhvata. Kubertenov odlazak na Arnoldov grob u Ragbiju ima simboličan značaj: bilo je to hodočašće izvornom duhu kolonijalne moći viktorijanske Engleske čije je tvorac, po Kubertenu, bio Arnold. Evo kako Kuberten opisuje svoju posetu Arnoldovom grobu: "... u suton, sam u znamenitoj gotskoj kapeli Ragbija, sa očima prikovanim za nadgrobnu ploču na kojoj je, bez epitafa, bilo urezano veliko ime Tomasa Arnolda, sanjao sam da pred sobom vidim kamen temeljac britanske imperije". Osvajačko-tlačiteljska moć kapitalizma pravo je izvorište Kubertenovog religioznog nadahnuća. Suština Kubertenove olimpijske pobožnosti na najbolji način je iskazana u njegovom izvornom olimpijskom pokliču "Rebronzer la France!", koji odgovara vapaju za bogom fanatičnog hrišćanina. San o osvajanju sveta od strane "gospodarske rase", oličene u evropskoj buržoaziji, to je "vizija" koju će Kuberten do kraja života uporno slediti i čiju će realizaciju, predajući im u ruke "sveto" olimpijsko "koplje" (Dim), poveriti nacistima.


3. Olimpijsko "sveto trojstvo"


Kubertenova olimpijska doktrina oslanja se na tri stožera koji dobijaju ulogu hrišćanskog "svetog trojstva" i koji otelotvoruju neprikosnovenost i večnost uspostavljenog poretka i postaju nosilac pozitivne (olimpijske) transcendencije. Radi se o zakonima evolucije ("progres"), koji odgovaraju bogu kao sudbinskoj sili; o "besmrtnom duhu antike", koji dobija ulogu hrišćanskog "svetog duha" (beliciozni duh); i olimpijskom "humanizmu" (kult postojećeg sveta), koji u olimpijskoj doktrini ima onu ulogu koju Hrist ima u hrišćanstvu. Putem "besmrtnog duha antike", oličenog u "obnovljenim" olimpijskim igrama, dolazi do mistične oplodnje postojećeg sveta zakonima evolucije, koji su svoj najviši domet dostigli u antičkoj Grčkoj, iz čega se rađa olimpijski humanizam.

Kao što je za hrišćanstvo bog ona neprikosnovena sila koja određuje sudbinu čoveka, tako je za Kubertena "progres" neprikosnovena nadljudska moć koja upravlja životom ljudi i predodređuje "budućnost". U konačnom, i bog i "progres" pružaju mogućnost čoveku da obezbedi "večni život". Razlika je u tome što u hrišćanstvu mogućnost "večnog života" stiče čovek kao individua na "drugom svetu", dok kod Kubertena tu mogućnost dobija čovečanstvo kao apstraktni kolektivitet u večnom ovozemaljskom životu koji se svodi na kvantitativne pomake bez kvalitetnih promena. Dok se život hrišćanina svodi na okajavanje sopstvenih "grehova" i pripremu za "sudnji dan", dotle se život Kubertenovog pozitivnog čoveka, oslobođenog greha i odgovornosti, svodi na neprestanu borbu za uvećavanje sopstvenog bogatstva i za zaštitu uspostavljenog poretka.

Stvaranje sveta od strane boga osnov je hrišćanske misterije. Kod Kubertena proces stvaranja nije smisaoni i voljni akt, već besmisleni i spontani aktivizam koji sledi logiku evolucije koja se pojavljuje u obliku "progresa". Kuberten ukida stvaranje čoveka od strane apsoluta (kao i stvaranje sveta od strane čoveka) i afirmiše "razvoj čovečanstva" koji se svodi na od čovekove volje nezavisni sled zakona evolucije koji se ispoljava u borbi rasa za opstanak. Moderna olimpijska misterija treba da omogući da se neopaziva sveprisutna moć kapitalizma, koja proističe iz određenih društvenih procesa i odnosa, usadi u biće čoveka i izazove religiozni zanos. Ni Kuberten ne pravi razliku izmedju vernika i fanatika. U njegovoj olimpijskoj ideji nema mesta za sumnju, pitanje, sučeljavanje, za traženje smisla i odgovora... Kuberten daje prvorazredni značaj psihološkoj dimenziji i u tom kontekstu spektakularnoj predstavi koja čoveka uvlači u olimpijsku misteriju. Olimpijski ceremonijal je mehanizam sa kojim treba ukloniti razum i otvoriti put do podsvesti i "iz dubine duše" pridobiti čoveka. Olimpizam, poput hrišćanstva, insistira na kultnim radnjama, svojevrsnoj olimpijskoj liturgiji, koje po svojoj prirodi odgovaraju hipnotičkoj seansi sa kojom se uklanja razum i postiže potpuna integracija čoveka u postojeći svet. Strogo poštovana forma ceremonijala ima ritualni karakter sa kojim se ostvaruje svojevrsna iluzija: ritualnim ponavljanjem se stvara utisak da se ceremonijal ne odvija po volji ljudi, već da su oni samo izvršioci koji delaju voljom neke nevidljive sile koja sve drži u svojim rukama. U tom kontekstu pojavljuje se i "sveti" četvorogodišnji ritam održavanja igara, koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut, i koji postaje oblik iskazivanja večne dominacije sudbinske moći nad čovekom (Olympie eternelle!). Radi se, ustvari, o potrebi da se, putem olimpijskih igara, neprestano obnavlja vera u izvorne principe postojećeg sveta. Moderna olimpijska misterija nema veze sa bogovima i prirodnim silama, već sa vladajućim duhom kapitalizma koji, putem olimpijskog spektakla, treba prikazati u mističnom svetlu. U tom kontekstu, Kuberten se u stvaranju olimpijskog ceremonijala ne rukovodi hrišćanskom liturgijom, već nastoji da stvori predstavu koja daje mitsku i kultnu dimenziju zemaljskoj vladajućoj moći, slično pompama monarhije, vojnim paradama i velikim svetskim industrijskim izložbama - u kojima je pronašao uzor za spektakularizaciju olimpijskih igara. Otuda grandioznost, monumentalnost, militaristički duh i kitnjasti dekor postaju najvažniji segmenti olimpijske (dekorativne) estetike.

Ono što treba da pribavi posebnu dimenziju olimpijskom kultnom ceremonijalu je to što se sa njim "priziva besmrtni duh antike", što znači da su olimpijske igre zamišljene kao svojevrsna spiritualistička seansa. Sport po Kubertenu nije proizvod modernog doba, već je oblik u kome je vaskrsao duh antike koji postaje nepresušni izvor svetlosti i toplote, što znači života. U svojoj "Odi sportu" Kuberten nadahnuto "peva": "O sportu, zanosu bogova, destilacijo života! U sivoj dolini današnjeg života, neumornog u uzaludnoj muci, ti se iznenada pojavljuješ kao blistavi glasnik nestalih vekova, onih vekova kada je čovečanstvo moglo da se osmehuje..." Da su moderne olimpijske igre zamišljene kao svojevrsna spiritualistička seansa ubedljivo pokazuje i zvanična "Olimpijska himna": "Besmrtni duše antike, / Tvorcu istine, lepote i dobrote,/ Siđi, pojavi se, obasjaj nas svetlošću, / Na ovom tlu i pod ovim nebom, / Koje je osvedočeno neprolaznom slavom./ Udahni život i duh ovim plemenitim igrama! / Baci pobednicima vence od cveća koje ne vene, / U trci i u borbi! / Iskuj u našim grudima srca od čelika! / U tvojoj svetlosti, poljane, planine i mora, / Sijaju bojom rumene ruže i stvaraju prostrani hram, / U koji sve nacije hrle da ti se dive,/ O, besmrtni duše antike!" Olimpijske igre postaju ceremonijal mističnog spajanja "besmrtnog duha antike" sa modernim dobom i kao takve oplodnja čoveka duhom antike - iz čega treba da se rodi pozitivni čovek. Radi se o autoritarnom (tiranskom) duhu kome odgovaraju olimpijski bogovi kao besmrtna gospodarska oligarhija koja simbolizuje neprikosnovenu vlast ratničke aristokratije nad radnim slojevima. U modernom dobu ova gospodarska moć nanovo silazi sa Olimpa na zemlju, da bi se pojavila u obliku buržuja koji postaje kapitalistički surogat antičkog "heroja". Kuberten ukida sposobnost kapitalizmu da u svojim "nedrima" (Marks) začne ideje koje otvaraju mogućnost za prevazilaženje postojećeg sveta i na taj način ga lišava istorijske plodnosti, i koristi se "besmrtnim duhom antike" da "udahne novi život" kapitalizmu. On postaje, kao simbolični izraz vremena u kome je evolucija živog sveta dostigla svoj najviši i nedostižni nivo razvoja, svojevrsni "sveti Gral" koji će postojećem svetu obezbediti večnu mladost: olimpijske igre su ubrizgavanje životnog eliksira antičke Helade modernom svetu. Otuda takav značaj "svetog ritma" održavanja olimpijskih igara: one su, kao "festival mladosti" (Kuberten), regularna kura podmlađivanja kapitalizma i kao takve simbolični kraj istorije. Za razliku od antike i hrišćanstva koji besmrtnost vezuju za nebo, Kuberten besmrtnost spušta na zemlju. "Besmrtni duh antike" nije otelotvorenje nadzemaljske moći olimpijskih bogova, već mitski oblik pojavljivanja duha kapitalizma i način da mu se pribavi "kulturna" i "božanska" legitimnost. Zato Kubertenu ne smeta "činjenica" da je helenski svet propao. Duh kapitalizma je taj koji uzdiže antički duh iz pepela udahnjujući mu novi život i obezbeđujući mu večnost.

Olimpizam kao ideologija pozitivnog progresa ukidanje je transcendencije i afirmacija imanencije kao osnovnog principa razvoja sveta. Ne postoji bilo šta što nadilazi uspostavljeni svet, ili što se pojavljuje kao cilj u odnosu prema kome se određuje pravac kretanja civilizacije. U modernom olimpizmu nije bog taj koji određuje svrhu života, već se sve zbiva prema svrsi koja je zadata prirodnim tokom dešavanja (zakonima evolucije) i iz njega proisteklim progresističkim duhom koji ima kvantitativni i totalitarni karakter i za koji je "budućnost" otvorena. "Božansko pravo", na koje se Kuberten povremeno poziva, nema ni apriorni ni nadzemaljski već dekorativni karakter i služi za stvaranje utiska o nepromenljivosti postojećeg sveta. Postoji identitet izmedju ideala sveta i uspostavljenog sveta : olimpizam postaje pozitivna ontologija u kojoj se bitak svodi na bitisanje. Suprotnost između lažnog i istinitog, fenomenološkog i suštinskog "ukinuta" je u svetu činjeničnog. Budući da je Kuberten odbacio normativnu sferu, ne postoji mogućnost sučeljavanja uspostavljenog progresa sa idejom istinskog progresa. Kuberten je obesmislio svako vrednosno rasuđivanje o progresu, dok saznavanje sveta ima isključivo utilitarni i neposredno empirijski karakter. Jedino moguće pitanje je ono o meri progresa, koja se izražava u kvantitativnom uvećavanju materijalnog bogatstva vladajuće "elite" i povećavanju efikasnosti u obračunu sa slobodarskim radničkim pokretom i emancipatorskim nasleđem čovečanstva. Prvo je izraženo u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius, a drugo u "pravu jačega", s tim što Kuberten podredjuje "progres" socijalno darvinističkom principu: sve što je stvoreno mora postati sredstvo u rukama vladajuće klase za očuvanje poretka. Kao i kada se radi o demokratskim institucijama, i ovde Kuberten nastoji da eliminiše emancipatorske mogućnosti koje u sebi nosi razvoj moći čoveka da učini više, da ide dalje, da dela snažnije... Sve razvijenije produktivističke moći čoveka postaju izvorište tlačiteljske moći vladajuće klase: što više progresa, to manje slobode.

Kubertenovo humanite treći je sastavni deo olimpijskog "svetog trojstva". Kao što je humanizam modernog doba nastao kao reakcija probuđenog čoveka na viševekovno nastojanje crkve da ga svede na sužnja "božje volje", tako je Kubertenov humanite nastao kao reakcija imperijalističke buržoazije na ideje-vodilje Francuske građanske revolucije i emancipatorsko nasleđe građanskog društva - i u tom kontekstu na emancipatorske ideje hrišćanstva. Umesto "raba božjeg", čovek postaje sužanj "prirodnih zakona" koji su otelotvorenje vladajućih odnosa: olimpizam "prevazilazi" hrišćanstvo socijalnim darvinizmom. Kuberten ne teži da otkrije "božansko u čoveku", već da unese duh uspostavljenog sveta u njega, pri čemu je čovek samo sredstvo za ostvarivanje strateških ciljeva kapitalizma - pod plaštom "progresa". Stvaranje karaktera i svesti pozitivnog čoveka i njegovo instrumentalizovanje radi postizanja neljudskih ciljeva osnov je Kubertenovog humanizma.

Hrišćanstvo je kritično prema postojećem svetu koji je samo privremeno ljudsko boravište: "istinski" i "večni život" počinje na nebu. Za Kubertena postojeći svet jedino je moguće i večno konačište čoveka, a ne prolazna stanica na putu ka nebu. Umesto težnje ka bogu, kod Kubertena dominira euforično utapanje u svakodnevni život putem bezumnog agonalnog telesnog aktivizma. Uprkos tome što idealizuje antiku, kod Kubertena je sadašnjost ta koja zrači u svim pravcima jer je u njoj ostvareno jedinstvo humanističkih ideala sa životom: postojeći svet je realizovani humanizam. Kubertenov humanizam zasniva se na mitu o antičkom društvu koji služi za izgradnju kulta postojećeg sveta. Za njega je ideal pozitivnog društva već ostvaren u antičkoj Grčkoj, i to u periodu njenog "srednjeg veka" u kome je uspostavljena potpuna dominacija rodovske aristokratije nad demos-om. Osnovna uloga mita o antici nije da pruži putokaz za ljudsku akciju, jer je antičko društvo neostvarljivi ideal, već da dokaže da je ideal humanosti već ostvaren u prošlosti i da je zato besmisleno usmeravati pogled ka budućnosti. Konstatujući da je helenizam "iznad svega kult humanosti u njegovom postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže", Kuberten se suprotstavlja religijama koje obećavaju sreću čoveku posle smrti. U staroj Grčkoj je, po njemu, "sam postojeći život bio sreća". Umesto težnje ka drugom ("višem") svetu, beskrajno veličanje postojećeg sveta postaje najviši izazov za čoveka. Kubertenov obračun s hrišćanskim iluzornim svetom (u kome nema "bogataša" i "siromaha", kao i "viših" i "nižih rasa") ustvari je obračun sa samom idejom o boljem svetu, kao i verom i težnjom čoveka ka pravednom svetu. Smisao Kubertenovog idealizovanja antike je razvijanje čežnje prema svetu u kojem se u idealizovanom obliku pojavljuju vladajući principi postojećeg sveta nepravde koji nema alternative i koji je večan. To su "činjenice" koje putem olimpijske doktrine dobijaju karakter apsolutne istine. Jedino što čoveku preostaje je da se "pomiri" sa uspostavljenim stanjem stvari. Kuberten nudi potlačenima "sportsku republiku" kao kompenzaciju za bespogovorno trpljenje nepravde, ali ona nije paralelni svet sa postojećim, kao što je to slučaj sa hrišćanskim rajem, već prostor na kome se vladajući duh postojećeg sveta pojavljuje u čistom obliku, svojevrsno kapitalističko olimpijsko nebo, i kao takav trenažni kamp u kome se (telesnim i mentalnim drilom) razvijaju one osobenosti čoveka koje treba da omoguće njegovo potpuno uklapanje u postojeći svet. Hrišćanstvo seli čoveka na "drugi svet"; sport ga prikiva za postojeći svet.

Olimpijske igre su obred obogotvorenja osnovnih egzistencijalnih principa postojećeg sveta koje su otelotvorene u sportu: moderni olimpizam je kult kapitalizma. Otuda se pridaje prvorazredni značaj izgledu i ponašanju sportista, njihovoj "moralnoj čistoti", kao i religio athletae koji treba da odgovara religioznom uzbuđenju (strahopoštovanju) sa kojim je antički atleta pristupao olimpijskom oltaru da bi se poklonio Zevsu. Antički uslov za učestvovanje na igrama da atleta nije uvredio bogove u modernom olimpizmu postaje zahtev da se nije ogrešio o principe amaterizma, što znači da se u borbi protiv drugih vodi fanatičnom verom u ispravnost i neprikosnovenost vladajućih principa postojećeg sveta, a ne lukrativnim interesima. Otuda Kuberten insistira na "olimpijskoj zakletvi" (serment olimpiques) kao najvišem religioznom činu pri čemu se učesnici "kunu" da će se pošteno boriti. O tome Bulonj: "Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljivanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upućivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmičari polažu predstavlja u ovom slučaju jedan od rituala vezanih za ono što je sveto." Njihova zakletva nije upućena ni bogu (nadzemaljskoj sili) ni ljudima, već nevidljivom i vladajućem duhu kapitalizma. Olimpijske igre služe zato da se pokaže "čistota" tog duha i njegova neuništiva snaga, a sportisti su njegovo otelotvorenje i kao takvi svojevrsni "idoli" kapitalizma. Sve što oni rade dobija simboličan karakter, slično ponašanju vojnika na paradi - koji su personifikacija vladajućeg poretka. Odstupiti od strogo određenog šablona ponašanja znači ugroziti neprikosnoveni autoritet vladajuće moći.

Kubertenov humanizam nema uporište samo u helenističkoj kulturi, već i u jezuitstvu. Kauckijeva analiza odnosa izmedju jezuitstva i humanizma pruža mogućnost da se bolje shvati priroda Kubertenovog humanite: "Jezuitstvo je humanizam koji je nešto intelektualno niži, koji je lišen idejne samostalnosti, kruto organizovan, humanizam nateran da služi crkvi. Razlika izmedju jezuitstva i humanizma odgovara razlici izmedju hrišćanstva iz doba Carstva i neoplatonizma. Jezuitstvo je ona forma u kojoj je katolička crkva usvojila humanizam, u kojoj se ona modernizovala i postavila, nasuprot svojoj dotadašnjoj feudalnoj bazi, na temelje koji su vladali društvom od šestnaestog pa sve do osamnaestog stoleća. Jezuitstvo je postalo najstrašnija sila reformisane katoličke crkve zbog toga što je najviše odgovaralo novim ekonomskim i političkim prilikama. Jezuitstvo se služilo istim oružjem koje je već koristio humanizam: nadmoćnošću klasičnog obrazovanja, uticajem na vladaoce, obzirima prema novčanim silama. Kao i humanisti, jezuiti su pomagali apsolutnu vlast, ali samo onog vladaoca koji je radio za njih. Kao i humanisti i oni su smatrali da nije u opreci s njihovim monarhističkim ubeđenjem ako treba poraditi na tome da se ukloni ličnost vladaoca koji im ne odgovara. Što se, međutim, novca tiče, jezuiti su išli dalje od humanista. Oni su zastupali ne samo interese novog načina proizvodnje, već su ga stavili i u svoju službu. Jezuiti su postali najveće evropsko trgovačko udruženje koje je imalo svoje kancelarije u svim delovima sveta ; oni su prvi shvatili da se misionar može isto tako dobro iskoristiti i kao trgovački putnik; oni su bili prvi koji su osnovali kapitalistička industrijska preduzeća u prekomorskim zemljama, na primer fabrike šećera." I kod Kubertena ne dominira verski, već lukrativno-pragmatični fanatizam. Jedan od najvažnijih principa njegove izvorne olimpijske ideje glasi: "Nije više Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, već je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine."

I pored insistiranja na slepom poštovanju "činjeničnog", Kuberten s "humanizmom" nastoji da pribavi vrednosni legitimitet olimpizmu. Na taj način Kuberten otvara mogućnost za razlikovanje "pravog" od "lažnog" olimpizma. Uprkos tome što svodi olimpizam na "kult postojećeg života", Kuberten se tokom čitave svoje olimpijske karijere sučeljavao s realnošću olimpijskih igara, koje samo prate sudbinu kapitalističkog društva, sa aspekta vrednosnog modela olimpijskih igara koji je proistekao iz određenog (pozitivističkog) filozofskog koncepta i težnje ka njegovoj realizaciji (pozitivno društvo). Slika željenog sveta i u tom okviru vrednosni apriorizam prećutno je polazište Kubertenovog olimpizma. Pored toga, Kubertenov humanizam ima i onu ulogu koja je dodeljena olimpijskom "pacifizmu" : da na propagandistički način pokrije polje borbe za istinski humanizam i da se prikaže kao otelotvorenje istinskih humanističkih težnji čovečanstva. Korišćenje izraza kao što su "mir", "međunarodna saradnja" i sl. za prikrivanje prave prirode olimpijskog varvarizma i pridobijanje naklonosti ljudi, govori o tome da je Kuberten bio svestan koje su istinske težnje ljudi - da bi one postale negativno polazište njegove olimpijske doktrine. Zbog toga je obračun s idejama vodiljama Francuske građanske revolucije jedan od glavnih ciljeva Kubertenove političke prakse: bez slobode, jednakosti i bratstva nema ni istinskog humanizma. Umesto "humanizma kao političkog ideala" (Mihailo Đurić), Kuberten nudi "novi" varvarizam, umotan u plašt humanističkih fraza, kao najviši politički ideal. Ni sa čim ograničena tiranija bogataške "elite" nad radnim slojevima, "nižim rasama" i ženom temelj je Kubertenovog (pozitivnog) humanizma.


4. Olimpizam i hrišćanske crkve


Na doktrinarnoj ravni olimpizam i hrišćanstvo odnose se kao vatra i voda. Vandalska strast sa kojom su hrišćani, u ime svoga boga, uništili Olimpiju, jedno od najvažnijih helenskih svetilišta i najviši simbol helenske duhovnosti, ukazuje na to da je provalija koja zjapi između ova dva pogleda na svet nepremostiva. U nastojanju da se obračuna sa slobodarskom borbom potlačenih, pragmatični Kuberten u crkvi vidi političkog saveznika, a sve ono u hrišćanstvu što može da doprinese efikasnijoj zaštiti postojećeg poretka postaje sastavni deo olimpijske doktrine i prakse. Paganin Kuberten se ne odriče hrišćanskog boga i ne preza da se pozove na božanski autoritet ("božansko pravo") kada treba da dokaže neprikosnovenost i večnost principa za koje se zalaže. Njemu ne pada na pamet da, poput Ničea, uzvikne "Bog je mrtav!", ni da se sučelji s katoličkom crkvom. Kubertenovo insistiranje na tome da je hrišćanstvo po svojoj vrednosti iznad drugih ("etničkih") religija, i da je kao takvo potvrda rasne "superiornosti" bele nad "obojenim" rasama, upućuje na Kubertenovo nastojanje da uspostavi strateško savezništvo olimpijskog pokreta i katoličke crkve u krstaškom pohodu protiv kulturnog nasleđa i slobodarskog dostojanstva "obojenih" naroda. Iz istih razloga kao i njihov saborac Kuberten, "dobri hrišćani", predvođeni aristokratijom, buržoazijom i klerom, sa blagonaklonošću gledaju na olimpizam i prihvataju da budu pokrovitelji modernih paganističkih olimpijskih svetkovina, a Katolička crkva ide dotle da gospodu iz MOK-a, vrhovne sveštenike modernog olimpijskog paganizma, prima u Vatikanu sam papa da bi im dao svoj blagoslov. Da stvar bude bizarnija, reči pensilvanijskog biskupa (koje se pripisuju Kubertenu): "Važno je učestvovati na ovim olimpijskim igrama, a ne pobediti." - koje je on izgovorio 19. jula 1908. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi koja je bila upriličena povodom održavanja Londonskih olimpijskih igara - postale su "humanistički" moto olimpijskih igara. Radi se o vrhunskoj hipokriziji: oni koji pripadaju religiji koja je razorila antičku Olimpiju, najsvetije mesto helenske civilizacije, održavaju mise u "čast olimpijskih igara" i veličaju njihov "besmrtni duh"! I ovom prilikom se pokazalo da "ni đavo nije tako crn" ukoliko se radi o egzistencijalnim interesima crkve: "dobri hrišćani" se pozivaju na "antičku tradiciju" da bi se obračunali s kritičko-menjalačkom svešću i sačuvali uspostavljeni poredak. Zajednički interesi u borbi protiv sve jačeg radničkog (socijalističkog) pokreta, kao i u duhovnoj kolonizaciji sveta i očuvanju patrijalhalnog poretka, ujedinili su predstavnike i tako nepomirljivih duhovnih pokreta, kao što su to hrišćanstvo i olimpijski paganizam.

Hrišćanske crkve su pokazale "razumevanje" za "sport" daleko pre nego što je Kuberten uspostavio moderni olimpijski pokret. Već u vreme nastanka gradova u Italiji katolička crkva "blagonaklono" gleda na masovne "sportske" svečanosti građanstva, nastojeći da se pojavi u ulozi duhovnog patrona. Povlačenje hrišćanstva pred duhom novog doba izvodi se i u obliku postavljanja, od strane crkve, određenih zahteva za razvoj telesnih vežbi, sporta i olimpizma. Karakterističan je stav katoličke crkve: cura del corpo si, culta del corpo no - koji se pojavljuje kao odgovor na buđenje tela (čoveka) u renesansi i koji ima moralistički, a ne doktrinarni karakter. Kult telesne snage i izdržljivosti, kao izraz progresističke logike, prisutan je kod mnogih modernih hrišćanskih reformatora. Sa razvojem radničkog (socijalističkog) pokreta u drugoj polovini XIX veka, katolička crkva nastoji da iskoristi sport radi kanalisanja radničkog nezadovoljstva i uspostavljanja kontrole nad neradnim ("slobodnim") vremenom radništva. Na to upućuje i osnovna intencija enciklike "Rerum novarum" pape Lava XIII iz 1891. godine (koja će više puta biti objavljivana u XX veku, zadnji put 1991.godine pod naslovom "Centisimo anno"). U Engleskoj, kolevci kapitalizma, upotreba sporta za stvaranje "dobrih hrišćana" imala je dva oblika. Prvi, u prvoj polovini XIX veka, predstavlja pedagoški pokret Tomasa Arnolda koji od buržoaske mladeži telesnim vežbama i sportskim takmičenjima nastoji da stvori "mišićave hrišćane" koji će postati udarna snaga engleske imperije. Drugi, sa kraja XIX veka, nastoji da "kolonizuje" dokolicu radnika putem sporta i da ih duhovno integriše u uspostavljeni poredak u vidu "hrišćanskog socijalističkog pokreta". Otvaranje "Koledža radnog čoveka" u Londonu, od strane Kingslija i Morisa, u kome su sportske discipline postale glavno sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva, predstavlja jedan od tipičnih oblika duhovnog porobljavanja radnika. U Francuskoj opat Didon, jedan od Kubertenovih duhovnih uzora, pokušao je da pod plaštom hrišćanstva razvije kod buržoaske mladeži duh borilačkog individualizma i kult telesne snage. Slično su činili "hrišćanski reformatori" u drugim evropskim zemljama i SAD (poput protestantskog pastora Džemsa Najsmita koji je zvanični "otac" košarke) nastojeći da slede "duh novog vremena" i sačuvaju svoje "stado" od novih ideja koje ugrožavaju uspostavljeni poredak. Umesto apostola hrišćanstva, "hrišćanski reformatori" postaju apostoli kapitalizma koji pripremaju teren za ustoličenje nove olimpijske (paganističke) religije koja treba da postane glavna integrišuća duhovna snaga društva i sačuva kapitalizam od propasti. Hrišćani su razorili antičku Olimpiju; moderni olimpijski pagani, na čelu sa Kubertenom, sa još većom vandalskom strašću su se obračunali s hrišćanstvom i naterali hrišćanske crkve (kao i druge verske zajednice) da prihvate njihovu globalnu dominaciju. Kapitulacija hrišćanstva pred modernim olimpijskim paganizmom jedan je od oblika u kome je kapitalizam deklasirao hrišćanstvo.

Tipičan primer "hrišćanizovanja" modernog olimpizma predstavlja "Teološko promišljanje ljudskog dostojanstva u sportu - na primeru olimpijskih igara" teologa Paula Jakobija. Polazeći od zaključaka II vatikanskog koncila, on u "zahtevu za jedinstvom" sveta vidi osnovni način opravdavanja olimpijskih igara i tumačenja Kubertenove olimpijske doktrine. O čemu je zapravo reč jasno proističe iz samog naziva pod kojim je koncil održan: "Crkva i današnji svet". Radi se o nastojanju katoličke crkve da očuva opstanak prilagođavajući se kapitalistički degenerisanom svetu u kome ima sve manje mesta za veru. Otuda Jakobi u prvi plan ističe Kubertenov zahtev za ponovnim razvojem religioznog osećanja, "previđajući" da je za Kubertena olimpizam pre i iznad svega "kult postojećeg sveta" i kao takav radikalno odbacivanje hrišćanske ideje o "drugom" (boljem) svetu. Do kakvog apsurda vodi nastojanje da se izvrši hrišćanizovanje modernog olimpijskog paganizma pokazuje i pokušaj Jakobija da, pozivajući se na knjigu Jozefa Racingera "Hrišćansko bratsvo", olimpijsku ideju poveže sa idejom mira i bratstva među ljudima pod božjim okriljem. Jakobi ide tako daleko u veličanju olimpijskih igara da u njima vidi nagoveštaj "novog društva" u kome će vladati "pravila fair-play-a, tolerancije, pravde, ljudskog dostojanstva, mira, solidarnosti, bratstva, slobode". Olimpijske igre postaju sredstvo za realizaciju "utopije" u koju spada i "božansko carstvo na zemlji". Reči pape Pavla VI: "U zajedničkom delu ljudi otkrivaju da su braća" - postaju ideja-vodilja olimpijskog pokreta. Odnos hrišćanskih crkava prema olimpijskom paganizmu pokazatelj je njihovog pravog odnosa prema hrišćanstvu. U nastojanju da ojačaju svoj sve slabiji društveni položaj, one su hrišćanski humanizam bacile pod noge primitivnom olimpijskom paganizmu i na taj način pokazale da je pozitivizam (odbrana kapitalizma) osnov crkvenog "hrišćanstva". U tome se nalazi odgovor na pitanje zbog čega Kuberten i njegove pristaše, članovi katoličke crkve, nisu, zbog propovedanja paganizma i organizovanja olimpijskih igara kao paganističke "crkve", bili izbačeni iz nje, već su prvo prećutno, a kasnije otvoreno podržani od pape i katoličkog klera, kao i od aristokratije i buržoazije - sve "dobrih hrišćana". Jedan od najboljih komentara o hrišćanskoj hipokriziji dao je Kaucki konstatacijom da "katolički fanatizam papstva nije bio verski fanatizam, već u crkvene forme zaodenuti fanatizam gramzivosti". Ako bismo pokušali da ukratko definišemo izvornu prirodu modernog olimpizma, onda bi "fanatizam gramzivosti" bila njegova najtačnija odredba: Kubertenov "kult humanosti" nije ništa drugo nego kult gramzivosti.

Ceremonija "sahrane" Kubertenovog srca u "Olimpijskoj dolini" (danas "Dolina Pjera de Kubertena"), koju je Kuberten poverio nacistima kao izvršiocima njegovog olimpijskog testamenta i "svetim" čuvarima (njegove) olimpijske ideje (koja je izvršena bez prisustva katoličkog klera), ukazuje na odnos olimpizma prema hrišćanstvu. Kuberten nije svoju "dušu" poslao na nebo, nego ju je, na "najsvetijem mestu" paganske Helade, preko svog srca (koje je bilo ugrađeno u spomenik) simbolično spojio sa "besmrtnim duhom antike". "Hrišćansko" u celoj stvari je to, što je njegovo srce postalo svojevrsna (olimpijska) relikvija poput sasušenih delova leševa hrišćanskih "svetaca". U svakom slučaju, "sahrana" njegovog srca nije imala duhovni već propagandistički karakter: Kuberten je "otišao u večnost" po istom (banalnom) scenariju po kome je nastojao da organizuje "svoje" olimpijske igre.


OLIMPIZAM I DEMOKRATIJA


1. Preobražaj liberalizma u autoritarizam

Kuberten u demokratiji vidi političko sredstvo buržoazije koje treba primenjivati dotle, dok ona od njega ima koristi. Pišući u vreme velike ekonomske krize 1929. godine o osnovnim idejama od kojih se pošlo u osnivanju MOK-a, Kuberten konstatuje: "Bilo je, prvo, neophodno uspostaviti Međunarodni olimpijski komitet sa njegovim osnovnim pravilima koja je trebalo da budu priznata od strane svih nacija. To nije bilo lako, jer je njegov ustav bio u izrazitoj suprotnosti s idejama tog vremena. On je odbacio delegatski princip koji je tako drag našim parlamentarnim demokratijama - princip koji, nakon što je učinio velike usluge, izgleda da svakim danom postaje sve manje delotvoran." Kriterijum "delotvornosti" demokratije nije njena efikasnost u pružanju mogućnosti za ostvarivanje osnovnih ljudskih i građanskih prava, već efikasnost u držanju radnika u pokornosti i obezbeđivanju stabilnog razvoja kapitalizma. Istovremeno, Kuberten otvoreno saopštava da je MOK ustanovljen kao autoritarna organizacija i da je kao takva prototip političkog ustrojstva društva za koje se on zalagao od kada je krenuo ka olimpijskim vrhovima. Može se reći da MOK predstavlja simboličnu organsku sponu koja povezuje Kubertenovu izvornu olimpijsku ideju sa fašizmom.

Kuberten nema poverenja u demokratiju jer je ona takav politički oblik vladavine kapitala nad čovekom koji nije u stanju da obezbedi stabilan razvoj kapitalizma i sa svojim "političkim slobodama" pruža mogućnost za političko organizovanje radnika koji, u trenucima krize kapitalizma, mogu da ugroze vladajući poredak. Uplašen, nakon Ruske i Minhenske revolucije, za sudbinu kapitalizma, Kuberten oštro kritikuje buržoaziju optužujući je da je, za razliku od aristokratije, zapostavila "brigu" o radnicima i na taj način ih okrenula protiv vladajućeg poretka. Kuberten: "Kapitalistička buržoazija rizikuje da skupo plati sebičnu računicu koja ju je navela da uspostavi demokratiju. Ona nikada nije htela da pomogne radničkoj klasi da stekne druga znanja osim onih koja njenu službu mogu učiniti produktivnijom povećavajući njene proizvodne sposobnosti. Ona joj je čak zabranjivala pristup onim nepristrasnim znanjima koja, kako to divno kaže sveštenik Vagner, daju "pristup uzvišenom životu". Ona je stvorila duhovno bogatstvo i postavila oko njega straže da bi sačuvala monopol." Kuberten želi, ustvari, da kaže da je buržoazija dala radnim "masama" građanska prava samo zato da bi ih pridobila za rušenje aristokratije i osvajanje vlasti, i da nije izgradila adekvatan mehanizam duhovne kontrole nad radnicima koji će u vreme krize kapitalizma moći efikasno da ih pacifikuje (depolitizuje) i na taj način "neutrališe" mogućnost da ostvare (formalna) prava za koja su se izborili.

Umesto društvenog poretka koji se temelji na principu "vladavine prava", Kuberten se zalaže za uspostavljanje novog poretka privilegija koji će biti analogan feudalnom poretku. On nije zagovornik ancien regime-a jer se taj poredak, poput hrišćanstva, pokazao nesposobnim da održi "mase" u pokornosti. Kuberten se opredeljuje za buržoaziju poveravajući joj "istorijski" zadatak da, koristeći se sportom kao modernom (pozitivističkom) religijom, povrati neprikosnoveni vladajući status koji je plemstvo imalo pre Francuske građanske revolucije, da nanovo satera radne "mase" i ženu tamo gde im je pre Revolucije bilo mesto i da se zauvek obračuna s emancipatorskim nasleđem građanskog društva i s nacionalnim kulturama. On teži stvaranju svojevrsne buržoaske aristokratije koja svoju predodređenost na vlast ne temelji na "plavoj krvi", nego na moći da je osvoji i rešenosti da je zauvek sačuva. Ne božanski autoritet, već autoritet gole sile, koja se pojavljuje pod plaštom "prirodnog prava", moć je na kojoj treba da se zasniva poredak. Nije slučajno što Kuberten od "herojskog doba" antičke Grčke, u kome se demos još nije pojavio na političkoj sceni, stvara idealizovanu sliku sveta koja se pojavljuje kao civilizacijsko pokriće za socijalno darvinistički poredak za koji se zalaže. Kuberten u ljudskim i građanskim pravima vidi ustupak koji je vladajuća "elita" morala da učini da bi sačuvala vlast, dakle samo jednu izgubljenu bitku u ratu između "bogataša" i "siromaha" (radnih slojeva) koji traje od kada je sveta i veka, što znači zlo s kojim se jednom zauvek treba obračunati. Iz takve političke koncepcije proističe i Kubertenova "utilitarna pedagogija": militarizovanje buržoazije i stvaranje od nje, korišćenjem sporta i telesnog drila, "gospodarske rase" predstavlja njen prevashodni zadatak. Što više sporta i olimpizma, to manje demokratije! - tako bi mogao da glasi jedan od "praktičnih" postulata Kubertenove olimpijske filozofije. "Seme autoritarizma", koje je niklo u Kubertenovoj koncepciji, posejano je još sa Kontovom idejom progresa koja predstavlja ideju-vodilju Kubertenove olimpijske filozofije. O tome Markuze: "Comteova vjera u nužne zakone napretka nije isključivala praktička nastojanja u pravcu takvih društvenih reformi koje bi ispred tih zakona uklonile svaku prepreku. Pozitivistički program društvene reforme predskazuje preobrazbu liberalizma u autoritarizam. Nasuprot Hegelu, čija je filozofija pokazivala sličnu tendenciju, Comte je prešao preko činjenice da je ovaj obrat postao nužan zbog antagonističkog ustrojstva građanskog društva. On je držao da su sukobljene klase samo ostaci jednog zastarjelog režima, koji će pozitivizam brzo ukloniti bez ikakve opasnosti za "temeljnu ustanovu svojine"."

U vreme nastanka kapitalizma nastupajuća građanska klasa bori se za "pravnu državu", ali ne radi ukidanja klasnih privilegija i ljudske emancipacije, već da bi mogla da se domogne vlasti. Kuberten nastoji da, u vreme učvršćivanja kapitalističkih dinastija i stvaranja kolonijalnih imperija, stvari dovode do kraja: vladajuća buržoaska "elita" treba da stvori takav politički sistem koji će obezbediti neprikosnovenost i večnost njene vlasti. U novim okolnostima zastupanje izvornih stanovišta liberalizma postaje za "progres" štetni moralizam - on promašuje interese klase za koju je stvoren, što znači da je u opreci s političkim duhom liberalizma na čijim krilima se razvija i Kubertenova koncepcija. Na to Kuberten nedvosmisleno upućuje kada govori o radnicima (kao i "nižim rasama" i ženi): oni su lišeni elementarnih ljudskih i građanskih prava. Principi koje je nastupajuća građanska klasa koristila u XVII i XVIII veku da dođe na vlast i ostvari svoje političke i ekonomske interese, sada se pojavljuju kao opasnost za nju jer pružaju mogućnost proletarijatu, čedu industrijalizacije, da dođe na vlast koristeći instrumente "pravne države". Politički realizam osnov je Kubertenovog utilitarizma i u tome se Kuberten ne razlikuje bitno od svojih prethodnika. On se od njih idejno razlikuje, ali je politički gledano na istim pozicijama: i on brani interese buržoazije prilagođavajući se novim istorijskim okolnostima. Stoga nije slučajno što se slobodarski impulsi liberalizma ne pojavljuju kod Kubertena, već kod Marksa i njegovih sledbenika: Marks je branilac emancipatorskog (opšte-ljudskog), a Kuberten političkog (klasnog) duha liberalizma.

Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja obračun s emancipatorskim idejama Francuske građanske revolucije koje su osnov neotuđivih "prava čoveka" (droits de l' homme) i "prava građanina" (droits de citoyen) i kao takva su temelj modernog zakonodavstva. Govoreći o Francuskoj revoluciji Kuberten konstatuje da se "promenila samo forma, suština je ostala ista", iz čega sledi nastojanje da se ukinu sve one (običajne, religiozne, moralne i pravne) norme i institucije koje služe za njihovu zaštitu i sprovođenje. Do koje mere se Kuberten, u borbi za apsolutizovanje (samo)volje vladajuće "elite", oglušuje o dostignuti nivo građanskih i ljudskih prava, pokazuje njegovo sramno držanje u "Drajfusovoj aferi": umesto da od onih koji su podigli hajku na Drajfusa traži da dokažu svoje optužbe, Kuberten zahteva od optuženog da dokaže svoju nevinost! Kuberten se sa aristokratskim prezirom izruguje idejama vodiljama Revolucije, proglašavajući ih za najveću besmislicu. On odriče čoveku pravo na slobodu: čovek se ne rađa slobodan, već kao gospodar ili rob, zavisno od toga kojoj rasi, polu i klasi pripada. Kuberten, zatim, odriče čoveku pravo na jednakost: "uzaludno je boriti se protiv najstarijeg i osnovnog društvenog zakona - zakona nejednakosti", tvrdi Kuberten. Interesantno je da Kuberten zahtev za jednakošću svodi na zahtev za jednoobraznošću, "previđajući" da jednakost i logički pretpostavlja individualnu različitost. Privilegije po rođenju temelj su Kubertenove teorije o ljudskim pravima. Rasna, klasna i polna različitost osnov su ljudske (društvene) nejednakosti. Što se tiče "principa bratstva", Kuberten odriče da su ljudi braća: "Bratstvo nije za ljude - već za anđele", konstatuje Kuberten svodeći buržuja na "civilizovanu" zver, radnika na tegleću marvu, a ženu na krmaču sa svetačkim oreolom. Kuberten se obračunava i s drugim osnovnim pravima čoveka. Pravo čoveka na život podređeno je, videli smo, pravu poretka na opstanak: rat je najviši ispit "muške zrelosti", a spremnost i sposobnost da ubije čoveka predstavlja najvišu ljudsku vrlinu. Ukidanje prava potlačenima na srećan život predstavlja još jedan Kubertenov doprinos "usavršavanju sveta". Ovde je Kuberten na pozicijama De Mestra : nesreća potlačenih neminovnost je i kao takva izvorište "srećnog života" gospodarske "elite". Inače, za Kubertena su i odnosi u feudalnom društvu "demokratski", mada ne toliko koliko u građanskom društvu. U konačnom, pravo kapitalizma na opstanak i ekspanziju ima primat pred ljudskim i građanskim pravima. Ono što je Kuberten preuzeo iz revolucionarnog duhovnog nasleđa građanske klase XIX veka je nacionalizam koji će postati glavno oruđe za fanatizaciju kako buržoaske mladeži (kolonijalizam), tako i proletarijata (uništavanje klasne svesti). Olimpizam postaje sredstvo za usmeravanje nezadovoljstva potlačenih protiv drugih nacija i za prikrivanje klasne eksploatacije - pod plaštom "borbe za nacionalni interes".

Govoreći o Kontovoj "pozitivnoj teoriji autoriteta" Markuze konstuje: "Comte izlaže "pozitivnu teoriju autoriteta", pod kojom zamišlja jedno društvo čija će se čitava djelatnost osnivati na pristanku pojedinačnih volja. Pobjeđuje instinkt podvrgavanja, dok utemeljitelj pozitivističke sociologije pjeva himnu poslušnosti i vodstvu. "Kako je slatko slušati kada možemo uživati sreću...da nas mudri i vrijedni vođe udobno oslobađaju pritješnjavajuće odgovornosti za opći smjer našeg ponašanja."(...)Sreća u okrilju jedne čvrste ruke - ovaj stav, koji je danas tako karakterističan u fašističkim društvima, spaja se sa pozitivističkim idealom izvjesnosti. Podvrgavanje svemoćnom autoritetu pruža najveći stupanj sigurnosti. Comte tvrdi da je savršena izvjesnost teorije i prakse jedno od osnovnih dostignuća pozitivističke metode." Za razliku od Kontovog, Kubertenov čovek nije dosegao do takvog nivoa razvoja da ima "svoju volju" koju, u nastojanju da obezbedi izvesniju egzistenciju, može "dobrovoljno" da prenese na viši autoritet. Uključen od najranijeg detinjstva u hijerarhiju odnosa koji se zasnivaju na "pravu jačega" i prirodnoj selekciji, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da tlači slabije i da se dodvoruje snažnijima - da bi mogao da opstane. Ljudska "volja" kreće se između tiranske sile i instrumentalizovanog "milosrđa" vladajuće "elite", ključnih poluga za obezbeđivanje socijalnog reda i mira. Pored toga, potčinjeni po Kubertenu ne mogu da računaju na sreću, već samo na patnju. "Humanista" Kuberten nudi "sportsku republiku" kao mesto na kome će biti ublažena patnja potlačenih, ali ne da bi im se pomoglo, već da bi se umanjila "mržnja koju siromašni gaje prema bogatima" i na taj način predupredila njihova borba za bolji svet. U tom kontekstu, Kuberten ne vidi u sportu sredstvo za zaštitu izvornih vrednosti liberalizma, kao što je to slučaj kod mnogih drugih građanskih teoretičara, već kompenzaciju potčinjenima za bespogovorno prihvatanje poretka u kome su lišeni svojih osnovnih ljudskih i građanskih prava.

Kont nastoji da formira posebno telo koje će voditi računa o strateškim interesima kapitalizma i koje će biti neprikosnoveno izvorište vladajuće političke volje. On insistira na autoritetu sistematizovanog i neprikosnovenog "znanja", koje se oslanja na apsolutizovani autoritet činjenica - koje postaje svojevrsno (pozitivno) "Sveto pismo". O tome Markuze: "Društvena pitanja, zbog njihove složene prirode, mora rješavati "mala skupina intelektualne elite".(...) Sve znanosti slit će se u istu retortu i spojiti u pažljivo uređenu šemu. Svi pojmovi ispitat će se prema "jednoj te istoj temeljnoj metodi", sve dok se na kraju ne pojave sređeni u "racionalnom poretku jednolikih zakona". Na taj način, pozitivizam će "sistematizirati cjelinu naših shvaćanja"." Kuberten, sledeći Konta, uspostavlja MOK kao vrhovno duhovno telo koje ima autoritarni karakter i koje je glavno izvorište vladajuće političke volje - koja vodi računa o strateškim interesima vladajućih parazitskih klasa. Članovi MOK-a postaju "sveti čuvari" kapitalizma koji su, shodno svom položaju, "samoizabrani" (između najmilitantnijih predstavnika "elite") i ne odgovaraju nikome. Dim navodi Kubertenove reči o MOK-u, koje treba da opravdaju fašističku vlast u Nemačkoj: "Mi nismo izabrani, mi biramo sami sebe, nasuprot javnom mnenju koje se sve više na to navikava, da sve organizacije stavlja u jaram izbornog principa. Nezavisnost i stabilnost je to, što nam dozvoljava da izvršimo velika dela." Moderni olimpizam reakcija je buržoazije na ideje i pokrete koji teže prevazilaženju uspostavljenog (kapitalističkog) poretka i način da se zatre ideja budućnosti. On je po svojoj prirodi totalitarni duhovni pokret i kao takav oruđe vladajuće "elite" za sprečavanje da se u okviru kapitalističkog društva razviju ideje koje "konkurišu" kapitalizmu. "Slobodna utakmica" moguća je samo na temelju i u okviru neprikosnovene dominacije kapitalističke ideologije. Prihvatljiva su ona mišljenja koja doprinose "usavršavanju" vladajućeg poretka, ali ne i ideje koje mogu da postanu politička platforma obespravljenih u borbi za ostvarivanje njihovih ljudskih i građanskih prava. Politički pluralizam i pozitivno društvo su nespojivi. U olimpizmu su se "sloboda izbora" i kraj istorije stopile u jednoj tački.

Ukoliko Kubertenovu koncepciju uporedimo sa doktrinom Džona Stjuarta Mila, videćemo da Mil ne polazi od životinjske prirode čoveka niti ukida građansko stanje, kao što to čini Kuberten, ali njegova filozofija zastupa intelektualni elitizam koji postaje oblik legitimizovanja političkog autoritarizma - što je karakteristično za Kubertena. Mil: "Nikada se nije vlada demokratije ili mnogobrojne aristokratije uzvisila iznad osrednjosti, bilo u svome političkom radu, bilo u mnjenjima, svojstvima i duševnom raspoložaju, a ne bi se mogla ni uzvisiti, kad se ne bi dali oni mnogi, što vladaju, (a tako je to bilo u najbolja vremena) rukovoditi savetom i uticajem jednoga, ili ono malo ljudi, koji su darovitiji i učeniji. Pobuda na svaku mudru i plemenitu radnju iziđe, i mora izići od jednog čoveka, obično od čoveka, koji je u tome samac.(...)Danas, kada su mnjenja mase, sastavljene od običnih ljudi, postala ili će postati sila, koja vlada, preka je potreba, da se što odsudnije razviju osobine darovitih ljudi, kako bi ravnali i držali u ravnoteži pomenutu silu." U nastojanju da spreči da građani budu subjekti u konstituisanju političke volje društva, što je bio jedan od osnovnih zahteva liberalizma, Mil lišava građanina razuma (koji je prisutan kod Bekona, Hobsa, Loka, Rusoa, Bentama), koji je osnov konstituisanja "društvenog ugovora" i "građanskog društva", i uspostavlja monopol na "pamet", kao izvorište vrhovne političke volje, u rukama vladajuće klase.

Ako bismo pokušali razvoj "javnog dijaloga" koji će omogućiti građanima da formiraju svoje političke stavove ("demokratska javnost"): oduzimanje "običnim ljudima" pameti postaje oblik u kome se radnička populacija lišava podobnosti da bude činilac u definisanju političke volje društva. Umesto Kontovih socijalnih inžinjera, Mil nudi svojevrsne socijalne mudrace koji određuju puteve razvoja društva. Na savremen način rečeno, radi se o stvaranju "saveta za strateška pitanja" koji će kroz prizmu egzistencijalnih i dugoročnih interesa vladajuće klase procenjivati ispravnost političkih odluka aktuelne vlasti - uloga koju je Kuberten dodelio MOK-u. Budući da su oni neprikosnoveni nosioci "mudrosti", bilo koja kritika, pogotovu ona koja dolazi od strane "nižih klasa", besmislena je: autoritet "znanja" zamenjuje autoritet boga. Realizacija takvog koncepta podrazumeva uspostavljanje autoritarne vlasti koja je u stanju da primora "obične ljude" ("niže klase") da bespogovorno prihvate vrhovništvo jedne (vladajuće) volje. Praktično, radi se o obračunu s idejnim i političkim pluralizmom. "Društveni red", koji treba da omogući stabilni razvoj kapitalizma i obezbedi neprikosnovenu vladavinu kapitalističkih monopola, postaje vrhovni politički princip.

Nije slučajno da se kod Kubertena, kao i kod Mila, poziv na jednakost u društvu svodi na poziv za jednoobraznošću ljudi. Polazište za određivanje "različitosti" ljudi nisu njihove potencijalne individualne moći i talenti, već njihov društveni položaj i klasna pripadnost, pri čemu umnost postaje ekskluzivna osobenost vladajućih klasa. Medjutim, sam zahtev za umom, kao i za poštovanjem normi koje su obavezne za sve, predstavlja suprotnost Kubertenovom pozitivnom voluntarizmu. Kuberten nastoji da demokratski poredak, u kome odlučuje "broj", zameni takvim poretkom u kome samoizabrana "elita", koja potiče iz najbogatijeg društvenog sloja, ima neprikosnovenu vlast. Njegov ideal političkog ustrojstva društva je onaj sa kojim se postiže apsolutna vlast "elite" nad radnim "masama". Za razliku od Mila koji, poput Platona, u "najumnijim" vidi one koji treba da usmeravaju razvoj društva, Kuberten u najodanijim kapitalizmu i najodlučnijim u njegovoj odbrani vidi "nosioce progresa": olimpizam se ne temelji na vladavini uma, nego na vladavini sile. Pored toga, nisu pojedinačna slobodna volja i razum polazište za uspostavljanje volonte general kao temelja formiranja društvene (građanske) zajednice, već je to "interes rase (nacije)" iza koga se kriju klasni interesi buržoazije. "Opšte" postaje sredstvo za apsolutizovanje i totalizovanje vladajuće volje kapitalističkih monopola. Moderni olimpizam izvanredna je demonstracija nastojanja da se parcijalni interes buržoazije prikaže kao "opšti interes" čovečanstva. Simboli koji se koriste za mitologizovanje olimpijskih igara ("mir", "međunarodna saradnja", "progres" i sl.) su "dimna zavesa" kojom se nastoji prikriti prava priroda olimpijskih igara - koje su sušta suprotnost proklamovanim "olimpijskim idealima". Sama činjenica, da su vodeći ljudi MOK-a, u njegovoj stogodišnjoj istoriji, bili pripadnici, reklamni agenti i neskriveni simpatizeri fašističkih partija i pokreta nedvosmisleno govori o pravoj prirodi modernog olimpizma. Insistiranje na maksimi da "sport nema veze sa politikom", od strane olimpijskih zvaničnika i vladajućih oligarhija, samo je beznadežni pokušaj da se sakrije istina da je olimpizam (sport) ekskluzivno sredstvo vladajuće klase za duhovno porobljavanje i pacifikovanje potlačenih.

Kuberten je proglasio utilitarizam za vrhovni princip njegove olimpijske doktrine. Ne postoji bilo kakva civilizacijska ograda vladajućoj samovolji: sve je dozvoljeno i opravdano ukoliko koristi vladajućoj klasi. U osnovi Kubertenove koncepcije nalazi se logika koja je karakteristična za monopolistički kapitalizam i koja je sažeta u principu: "Uništi konkurenciju!". Radi se o nastojanju da se narastajuća ekonomska snaga kapitalističkih monopola pretvori u totalitarnu i globalnu političku moć buržoazije koja je u stanju da se zauvek obračuna s emancipatorskim nasleđem modernog društva i slobodarskom borbom potlačenih. Koncentracija sve veće ekonomske moći u sve manje ruku, s jedne, i sve veći broj obespravljenih koji su sve bliže mogućnosti da detronizuju vladajuću oligarhiju, s druge strane - čini polazište Kubertenove doktrine. Istovremeno, olimpizam podrazumeva jedinstvo borbe za opstanak i borbe za očuvanje vladajućeg poretka. To je ono što u potpunosti integriše čoveka u postojeći svet i što se u "čistom" obliku pojavljuje u sportu : ne institucije i norme, već vladajući kapitalistički odnosi postaju neprikosnovena totalizujuća moć.


2. Olimpizam i ideja socijalne pravde

Kuberten proglašava socijalnu nepravdu za vrhovni princip njegove socijalne teorije, a u zalaganju za socijalnu pravdu vidi najgoru jeres koja sprečava društveni progres. Kuberten: "S kakvom radošću bi mnogi "bogataši" prihvatili žrtvu koja bi omogućila da se siromaštvo protera s ovog sveta; ali, mi dobro znamo, gospodo, da je to utopija, da ljudi koji onemogućavaju svoju decu da se bogate dovode u pitanje svoju snagu kao i svoju nacionalnu egzistenciju, i da je uzaludno buniti se protiv najstarijeg i osnovnog društvenog zakona - zakona nejednakosti. Zato se ne prepuštajmo nikakvom zanosu, ne prihvatajmo nikakvo sporazumevanje. Socijalizam, kakve god da su njegove boje, ne može da pruži ništa dobro". Kuberten se poziva i na Spenserovo shvatanje "komunističke doktrine" koje je ovaj izneo u listu "Figaro" od 24.januara 1894, po kome je komunizam "povratak na takvu borbu za egzistenciju koja postoji između divljaka". Ono služi Kubertenu da dokaže da je postojanje siromašnih i bogatih neminovnost: "Istovremeno postojanje bogatstva i siromaštva u gradu je tako opšta i stara pojava da je postalo normalno da se shvata kao bolest bez leka, a mržnja koju siromašni gaje prema bogatima nije svojstvena samo današnjem vremenu". Kuberten ide tako daleko u odbrani poretka nepravde da čoveku, koji svoj društveni položaj posmatra sa moralnog aspekta, odriče pravo da bude nazvan "čovekom".

"Mirenje" potlačenih sa njihovim društvenim položajem predstavlja jedan od osnovnih ciljeva Kubertenove "utilitarne pedagogije". I ovde je Kuberten blizak Kontu. O tome Markuze: " "Pomirenje" je ključna riječ u Comteovim spisima, koja izravno dolazi od prihvaćanja nepromenljivih društvenih zakona. "Istinsko pomirenje (rezignacija), to jest raspoloženje da se nužna zla čvrsto izdrže bez ikakve nade na neko obeštećenje, može proizaći samo iz dubokog osjećanja nepromjenljivosti zakona koji upravljaju raznolikošću prirodnih pojava". On tvrdi da će "pozitivna politika", koju on zagovara, "samom svojom prirodom ići ka sređivanju javnog poretka", pa čak, što se tiče neizlječivih političkih zala, ka razvijanju "mudrog pomirenja" sa stanjem stvari." Kuberten ne krije da je jedan od najvažnijih zadataka njegovog olimpizma da društvenu nepravdu učini podnošljivom za obespravljene - nudeći im "sportsku republiku" kao prostor gde će naučiti da poštuju poredak u kome vladaju snažniji. Kuberten: "Ono što dovodi do toga da je nejednakost teško podnošljiva za one koji su njome pogođeni jeste njena tendencija da ovekoveči nepravdu. Ljudi se bune protiv nje zato što ona, obično, ima dvostruko obeležje - stalna je i neopravdana. Kada bi bila prolazna i opravdana, ne bi više izazivala neprijateljstvo. Sada možemo da zapazimo da, dok je u drugim oblastima gotovo nemoguće stvoriti takve uslove, u sportskoj republici oni nastaju sami po sebi." Ne borba protiv nepravde, nego borba protiv otpora nepravdi i nastojanja da se ona iskoreni, predstavlja osnovnu intenciju Kubertenove olimpijske doktrine i prakse. Umesto da teži da izazove promene u društvu, Kuberten teži da izazove promene u glavama ljudi i ubedi ih da je nepravda "neminovnost protiv koje je besmisleno boriti se". Kubertenova doktrina predstavlja odbacivanje Bentamove utilitarne filozofije koja u psihološkim motivima (težnja ka zadovoljstvu i izbegavanje nezadovoljstva) vidi osnov ljudskog ponašanja. Kuberten je izričit u tome da potčinjeni mora da se naviknu da trpe neminovnu društvenu nepravdu, pri čemu sport (telesni dril) služi kao sredstvo za (samo)disciplinovanje i uništavanje otpora nepravdi. Pored toga, Bentamovo zalaganje za "najveću sreću najvećeg broja ljudi" u potpunoj suprotnosti je sa Kubertenovom doktrinom. Poput Huizingovog srednjovekovnog mozaika, Kubertenov humanizam ima dva lika: sreću bogatih i patnju siromašnih. Bogati su rođeni da se bogate i budu srećni, a siromašni da rade i pate. To je po Huizingi "božanski", a po Kubertenu "prirodni poredak". Međutim, do prave sreće se ne dolazi uživanjem u bogatstvu, već kroz borbu za očuvanje uspostavljenog poretka - čime se obezbeđuje nesmetani hod "progresa". Kuberten u prepuštanju bogatih uživanju u materijalnim dobrima vidi jedan od osnovnih uzroka istorijskih poraza koje su "mase", u vidu revolucija, nanele bogataškoj "eliti". Stoga je lična korist i uživanje u privilegijama pripadnika vladajuće klase podređena egzistencijalnom interesu vladajućeg poretka. Pravo na lično bogaćenje postaje svojevrsna nagrada za vršenje klasne (rasne) dužnosti koja se sastoji u kolonijalnim osvajanjima i efikasnoj odbrani postojećeg poretka. Kuberten u svom "Un Programme" iz 1887. godine piše: "Kakva bi trebalo da bude današnja uloga mladeži, izvanredno je sažeto u uverljivim i patriotskim rečima koje sam pozajmio od gospodina de Vorgesa: "Nove generacije bi trebalo da se okrenu prema velikim ciljevima. Vi, koji vaspitavate našu mladež, valja da u njoj podstaknete volju da se izbori za svoj položaj, da ostvari uticaj. Biti dobar sin, dobar suprug, dobar otac, to je dovoljno za čestite radnike; za klase za koje se kaže da su vladajuće, to je isuviše malo. One ne mogu da imaju pravo da uživaju u počastima i udobnosti tog položaja a da ne prihvate dužnosti koje on nameće: one bi trebalo da žive za opšte dobro, kako bi sa žarom služile Francuskoj"."

Kuberten se zalaže za smanjivanje uloge države u društvu budući da u njoj vidi snagu koja ograničava dominaciju "elite" nad "masama". On je uplašen mogućnošću, koja postaje sve realnija razvojem organizovanog proleterskog pokreta, da radnici pobede na izborima i preuzmu društvene institucije u svoje ruke - i okrenu ih protiv bogataša i (po Kubertenu nepravednog) kapitalističkog poretka. O tome Bulonj: "Ovo minimalističko shvatanje države, koje po pravilu zastupaju pobornici liberalizma i koje počiva na nejednakosti među ljudima i legitimnom gospodstvu buržoazije, podrazumeva, s jedne strane, to da radnička klasa treba da se miri sa svojom podređenošću, da ne kažemo i sa svojim ropskim položajem a, s druge strane, kao naknadu za to njeno mirenje, podrazumeva moralnu obavezu imućne elite da prihvati jednu "socijalnu dužnost". Juče je po Kubertenovim rečima, u feudalnom društvu, vlastelin podnosio žrtve ispunjavajući tu dužnost, dok je u današnjem društvu ravnodušnost prema njoj uzrok svih kriza. Kuberten smatra da treba vratiti ugled uzvišenoj vrlini požrtvovanosti, koja se ne svodi samo na milosrdne činove kojima se razna zla otklanjaju tek pošto su se pojavila, nego, naprotiv, predstavlja profilaktičku inicijativu zahvaljujući kojoj radnici ne tonu u bedu, očajanje i pobunu. "Le Ple je veoma zaslužan - konstatuje Kuberten - što je tu društvenu dužnost obznanio pred licem jednog društva koje ju je bilo zaboravilo, ili ju je svesno odbacivalo". Omladina, uzdanica jedne buržoaske, muževne i osvajačke Francuske, treba pre svih drugih da bude svesna te obaveze, i da "strasno živi". Ali isto tako vreme je da potomci gospodina Pridoma ("Oličenje ograničenog, samozadovoljnog i poučnom izražavanju sklonog pripadnika građanske klase".-fus,Iv P.B.) uvide da im se od sada, umesto uobičajenog opredeljivanja za vojnički, ili sveštenički poziv, ili za život na zemljišnom posedu, pruža mogućnost da postanu direktori fabrika, a da zbog toga ugled njihove porodice ne bude okrnjen. Najzad, direktori i vlasnici fabrika treba da se ponašaju kao radnički pokrovitelji kako radnicima, pošto ovi znaju vrednost njihovog staranja, ne bi dolazile na pamet rđave misli, i kako se oni ne bi bunili protiv postojećeg stanja i prirodnog prava. Što se tiče zajedničkog deljenja dobiti, to "sudelovanje" u njoj predstavlja, po Kubertenovom mišljenju, nešto što je toliko neostvarljivo i toliko opasno da ga on, strogo se držeći Le Pleovog stava u vezi s tim pitanjem, neopozivo osuđuje." Nije, dakle, država ta koja treba da obezbedi "društveni mir", već je to totalitarna moć kapitalista. Radnici (kao i žena i "niže rase") nemaju neotuđiva ljudska i građanska prava koja garantuju i štite društvene institucije: izvorište njihovih "prava" je "milosrđe" njihovih gazda koje se "zaslužuje" stalnim slugerajskim dodvoravanjem sa kojim treba poboljšati materijalne uslove života - bez promene ropskog položaja. "Milosrđe" je, s jedne strane, podupreto isukanim mačem buržoazije, a s druge strane, sportom koji je "najjeftinija" duhovna hrana za radne "mase" i kao takav glavno oruđe buržoazije za njihovo depolitizovanje (pacifikovanje) i društveno marginalizovanje (getoizovanje).

Očigledno je Kubertenovo nastojanje da se obračuna s onim društvenim institucijama koje se zasnivaju na pravilima koja su obavezna za sve. Prihvatljive su samo one institucije koje su ekskluzivno sredstvo vladajuće "elite" za razvoj i očuvanje "prirodnog" poretka i za stvaranje odgovarajućeg čoveka i koje ne ograničavaju, već potvrđuju neoganičenu moć vladajuće klase. Neposredna vlast buržoazije nad radničkom klasom predstavlja conditio sine qua non "društvenog mira": "Neće se vladati u institucijama ukoliko se prvo ne ovlada u glavama". - predstavlja "kategorički imperativ" Kubertenove političke doktrine. Kuberten teži da "uvede red u glavama" ljudi da bi se očuvao socijalni red i progres nametanjem jednog (vrhovnog) načina mišljenja kao neprikosnovenog. To je osnov olimpizma kao "pozitivne religije". Njen smisao je da se ne ograničava (ekonomska i politička) moć vladajuće "elite", a da se suzbije (politička) moć radničke klase. Klasni interes (zapadno-evropske) buržoaske "elite" postaje apsolutni, totalni i globalni politički princip.

U olimpijskoj doktrini "ukinut" je dualizam između bitka i trebanja, a samim tim normativna sfera. Izvor svih prava i obaveza je životna logika koja se temelji na sposobnosti jačih da tlače slabije i prirodnoj selekciji. Bilo koji (običajni, religiozni, moralni, pravni) normativni okviri ne smeju da sputavaju taj "prirodni tok stvari", jer se na taj način sputava "progres" koji je, inače, nezaustavljiv. Kod Kubertena, videli smo, nema moralnog rasuđivanja: donošenje odluka uslovljeno je rigidnom životnom logikom koja ne trpi ni moralisanje ni umovanje. On u pravima čoveka i građanina s pravom vidi rezultat klasne borbe, odnosno, okove koje su "mase" stavile na ruke "moćnih" u trenutku njihove slabosti. Olimpizam je oblik u kome bogataška "elita" kida te okove i nanovo zadobija neprikosnoveni vladajući položaj. Kuberten je protiv pravila igre koja su obavezna za sve: "pravo jačega" je izvor, a odnos klasnih snaga korektiv (samo)volje vladajuće klase.

Kuberten ne teži uspostavljanju totalitarne dominacije "elite" bogataša putem represivnih društvenih institucija, već stvaranju takvih društvenih odnosa koji su u potpunosti uslovljeni zakonima koji važe u životinjskom svetu, kao i stvaranju takvog čoveka koji, po svom karakteru i po svojoj svesti, odgovara "civilizovanoj zveri". Kuberten je oduševljen Arnoldovim sistemom "vaspitanja", jer je on legalizovao "pravo" jačih učenika da silom nateraju slabije da im služe, i na taj način ostvario daleko efikasniji "red" u svojoj školi nego što se to moglo učiniti policijskim nadzorom učenika od strane školskih vlasti. Kuberten se ne zalaže za poredak u kome je osnov ponašanja ljudi u društvu poštovanje zadatih normi, odnosno, strah od sankcija (kao što je to slučaj kod zagovornika "pravne države" i "demokratije"), već za poredak u kome ljudi "samoinicijativno" delaju na osnovu onoga što ih uče "same okolnosti" (Kuberten), što znači da slede pravila koja im nameće borba za opstanak. Otuda sport, kao otelotvorenje socijalnog darvinizma u "čistom" smislu, predstavlja najvažnije sredstvo za uključivanje čoveka u duhovnu orbitu kapitalizma. Umesto za obrazovanje i stvaranje normativne svesti, Kuberten se zalaže za stvaranje pozitivnog karaktera, bezumnim agonalnim telesnim aktivizmom i mazohističkim telesnim drilom, na koji će biti "spontano" nakalemljena odgovarajuća (pozitivna) svest.

U borbi protiv radnika Kuberten ide dalje od Konta budući da krajem XIX veka radnički pokret, vođen idejama socijalizma, postaje takva masovna i organizovana politička snaga koja može ne samo da, pobunama i štrajkovima, ugrozi postojeći poredak, već i da, koristeći se stvorenim demokratskim institucijama, legalnim političkim sredstvima dođe na vlast i stvori novi društveni poredak. Kubertenu je jasno da u novim uslovima Tjerovi metodi pružaju malo mogućnosti za uspeh. Jedno je masakrirati radnike i njihove porodice po pariskim trgovima, a drugo uterati ih u rudnike i fabrike i naterati ih da za mizerne nadnice rade. Kuberten se fanatično posvećuje svojoj "misiji" da se zauvek obračuna sa slobodarskom borbom obespravljenih, ali je u njegovoj političkoj koncepciji prisutan pragmatizam iz kojeg proističe duh nagodbe - kada su u pitanju "čestiti radnici", kolonijalizovani narodi koji prihvataju kolonijalni jaram, i žena koja se odriče prava na slobodu. Za one "druge", Kuberten je predvideo Tjerove i Hitlerove metode. Umesto "društvenog ugovora" građana Kuberten nudi, da bi se sačuvao društveni mir i obezbedio stabilan razvoj kapitalizma, prećutni klasni "sporazum" (koji se svodi na ultimatum buržoazije radnicima) koji se zasniva na principu do ut des, facio ut facias. Ta logika dolazi do najboljeg izražaja kada Kuberten komentariše Lubeove reči upućene Alžircima: Francuska će sa "sve većim dobročinstvima nagraditi sve veću vernost." "Milosrđe" bogatih se ne meri na hrišćanskom milosrđu, jer je po Kubertenu "čovek čoveku vuk", već na potrebi da se "ublaži bes" sve brojnijih i politički svesnijih radnika i spreči "pobuna masa". Kuberten odbacuje i Kontov zahtev da se egoizam potčini altruizmu: "socijalna dužnost" koju bogataška "elita" treba, u vidu "milosrđa", da prihvati ne sme da ograniči njenu gramzivost jer ova predstavlja motornu snagu "progresa". Istovremeno, Kuberten prihvata Kontov zahtev da radnici i žena treba da izvrše moralni uticaj na kapitaliste da bi ovi pokazali više razumevanja za njihovu patnju. Dodvoravanje potlačenih radnih slojeva pljačkaškoj "eliti" postaje najviši oblik njihovog "političkog" angažovanja. Ovim je hipokrizija Kubertenove socijalne teorije dostigla svoj vrhunac.

Moderni olimpizam razvija se u vremenu u kome dolazi do razvoja organizovanog radničkog pokreta koji dobija internacionalni karakter. Olimpijski pokret postaje svojevrsna internacionala parazitskih klasa i kao takva sredstvo za obračun s proleterskim internacionalizmom. Moderni olimpizam je duhovni barjak evropskog kapitalizma pod kojim je trebalo okupiti vladajuću "elitu" najmoćnijih (zapadno) evropskih država da bi se zauvek sasekao slobodarski radnički pokret u Evropi, uništio antikolonijalni otpor "nižih rasa", kao i borba za emancipaciju žene. Marks je proletarijatu "poverio zadatak" da se zauvek obračuna s klasnim privilegijama i klasnim društvom; Kuberten daje buržoaziji zadatak da se zauvek obračuna sa slobodarskom borbom "radnih masa" (žene i kolonijalizovanih naroda), nastojeći da tome da odlučujući doprinos: sport postaje ideološka pesnica bogataške "elite" sa kojom treba uništiti klasnu svest radništva i postići njihovu nepovratnu integraciju u uspostavljeni poredak. Kao što se Marks zalaže da radnici u borbi protiv buržoazije upotrebe sva sredstva koja mogu da je sruše sa vlasti, i iskoriste sve slobodarske tekovine čovečanstva koje mogu da doprinesu konačnom oslobođenju čoveka od tiranije - tako Kuberten podržava nemilosrdni obračun buržoazije s revolucionarnim proletarijatom (između ostalog Tjerov krvavi obračun s pariskim proletarijatom nakon pada Komune) i nastoji da se obračuna s emancipatorskim nasleđem čovečanstva, koristeći se idejama za koje je smatrao da mogu u tome najbolje da mu posluže. Kubertenov beskrupulozni prokrustovski odnos prema svemu što mu je dopalo ruku proističe iz njegove fanatične usresređenosti na postizanje najvažnijeg cilja: ostvarivanje konačne istorijske pobede bogataške "elite" nad radnim "masama". To je osnov olimpijskog misionarstva i izvor osećanja "izuzetnosti" sa kojim je "božanski baron" Kuberten nesumnjivo bio opterećen. Može se reći da je Kuberten, kada je reč o borbi buržoazije za konačni trijumf nad slobodarskim radništvom, dao sebi onu ulogu koju je Marks, po njemu, imao kada je u pitanju slobodarska borba proletarijata: on je sebe video u ulozi duhovnog vođe i vrhovnog stratega buržoazije u krstaškom pohodu protiv slobodarskog proletarijata, emancipatorskog pokreta žene i antikolonijalne borbe "obojenih rasa". Kuberten je verovao da je u olimpizmu pronašao sredstvo kojim će uspeti da "vrati" istoriju u vreme u kome se demos još nije pojavio na političkoj sceni i u kome je bila uspostavljena apsolutna vlast aristokratije nad radnim slojevima - stvaranjem pozitivnog karaktera ljudi i brisanjem njihove istorijske (kulturne, slobodarske) svesti. Kubertenov univerzalni metodološki koncept glasi: osakatiti emancipatorske mogućnosti progresa i iskoristiti ih za obračun sa slobodarskom borbom potlačenih. "Praktični" Kuberten nastoji da upotrebi sve što mu je na raspolaganju da bi sprečio "uspon masa" i sačuvao vlast aristokratije i buržoazije. On pristupa kapitalističkom društvu na isti način kao što lekar pristupa pacijentu: on nije socijalni inžinjer, već specijalista za socijalnu profilaktiku. Polazeći od Kontovog principa "od nauke dolazi predviđanje, od predviđanja akcija", Kuberten nastoji da uspostavi dijagnozu stanja društvenog organizma i predloži odgovarajuću terapiju (akciju). Karakterističan primer njegovog lekarskog umeća je njegov angažman nakon Oktobarske i Minhenske revolucije: da bi spasao pacijenta koji je u agoniji, Kuberten traži od buržoazije da otvori "gradske gimnazije" za proletersku mladež u kojima bi bio zabranjen čak i sport (takmičenje), a dozvoljena gimnastika kao najjače socijalno-medicinsko sredstvo za pacifikovanje radničke mladeži.

Moderna olimpijska ideja ne nalazi se samo ispod dostignutog nivoa prava čoveka i građanina, već i ispod nivoa koji uspostavlja i zahteva ekonomska sfera kapitalizma. Kuberten ekonomsku logiku kapitalizma podređuje političkoj logici - politička stabilnost vladajućeg poretka primarni je egzistencijalni interes buržoazije kome mora biti podređeno ekonomsko ustrojstvo društva. Kuberten, poput Konta, insistira na "socijalnoj dužnosti" koju buržuj treba, poput feudalnog gospodara, da prihvati kada je u pitanju "briga" za radnike koja podrazumeva sprečavanje posledica koje donosi laisser faire doktrina: nezaposlenost i egzistencijalna neizvesnost radnika i u tom kontekstu njihova borba za socijalna i politička prava. O tome Markuze: "Comte je držao da teorija i praksa liberalizma ne mogu zajamčiti disciplinu. "Isprazno i iracionalno raspoloženje da se dozvoli samo onaj stupanj rada koji dolazi sam po sebi" (to jest onaj do kojega dolazi pomoću slobodnog djelovanja ekonomskih snaga) znači "svečano pomirenje" društvene prakse sa svakom zbiljskom opasnošću u društvenom procesu."(23) Boreći se protiv anarhije koju stvara tržište, Kuberten se ustvari bori protiv toga da se radnici pojave na tržištu kao "slobodna" radna snaga i da sindikalnom i političkom borbom pokušaju da ostvare svoja radnička, građanska i ljudska prava. Kuberten se, poput Le Plea, zalaže za patronalistički oblik kapitalizma, koji je blizak "korporativnom" kapitalizmu koji će da nemetnu fašisti u Italiji i Nemačkoj, kao i kapitalizmu kome teži katolička crkva. Poput Le Plea, Kuberten se zalaže za sistem u kome će biti ukinuta laisser faire ekonomija i "slobodni rad" i u kome će radnici dobiti onaj status koji su kmetovi imali u feudalnom društvu. Umesto feudalaca, novi patroni se pojavljuju u liku "industrijskih patrijarha". Kuberten je blizak Karlajlovim klasnim razmatranjima: "U svim evropskim zemljama, a specijalno u Engleskoj, već se do izvesnog stepena izobrazila jedna klasa kapetana i komandanata nad ljudima, koju je lako razaznati kao začetak jedne nove, realne a ne imaginarne aristokratije; to su kapetani industrije, na svu sreću upravo ona klasa koja je u ova vremena potrebna pre svih. A izvesno je da, s druge strane, ne vlada oskudica ni u ljudima kojima je potrebno da neko njima komanduje; to je ona žalosna klasa ljudske sabraće, koju smo opisali kao Hodžove emancipovane konje, svedena na skitnju i na gladovanje; i ta se klasa razvila u svim zemljama i razvija se sve više u zlokobnoj geometrijskoj progresiji, sa zastrašujućom brzinom. Na osnovu ovoga može se nepogrešivo reći da je organizacija rada opšti životni zadatak sveta."

Kuberten je razdvojio stvaranje bogatstva od njegovog prisvajanja. Po njemu stvaraoci društvenih dobara nemaju pravo da prisvoje rezultate njihovog rada, već oni koji imaju moć da ih prisvoje. Izvorište svih prava, uključujući i pravo vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i rezultatima rada, proističe iz "prava jačega". "Prirodno pravo" moćnih da izrabljuju i pljačkaju "slabije" neprikosnoveni je osnov Kubertenovog "civilizovanog" društvenog poretka: sposobnost pljačkanja radnih slojeva vrhunac je arete buržuja. Za Kubertena nije ljudski rad stvaralac bogatstva, već je materijalno bogatstvo osnov i generator daljeg stvaranja bogatstva. Iz toga sledi da su posednici bogatstva "nosioci progresa", a ne oni koji to bogatstvo svojim radom stvaraju. Kuberten je "prevideo" da bez rada zemljište, rudnici, fabrike, kao zlato i novac - nemaju onu vrednost koja čini suštinu njegovog (aristokratskog i kapitalističkog) poimanja "bogatstva", a samim tim nema ni "progresa". Kuberten nastoji da stvori utisak da je "davanje posla" radnicima od strane gazda (i danas su kapitalisti zvanično "poslodavci") akt njihovog "milosrđa", a ne osnovni uslov njihovog opstanka kao klase i osnov njihovog bogaćenja. Radnici nisu stvaraoci društvenih vrednosti, već prosijaci koji žive od "milosrđa" bogataša i kao takvi su društvena balast. Očigledna je Kubertenova namera da industrijske radnike svede na rimski plebs, što znači na "masu" parazita koji od svojih vladara traže "hleba i igara". "Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za život..." - konstatuje Kuberten u svojim "Olimpijskim pismima" iz 1918. Gazde su, dakle, ti koji "daju radnicima hleba" i stoga radnici nemaju nikakvog prava da im postavljaju bilo kakve zahteve. Samo tako je moguća Kubertenova tvrdnja da je "vlastelin podnosio žrtvu" zbog "brige" o kmetu - koga je bespoštedno pljačkao i na najsvirepiji način kažnjavao kada je on odbio da mu plaća danak. Odakle, uostalom, Kubertenu 500 000 zlatnih francuskih franaka imetka, i koju je on to "podneo žrtvu", kao aristokrata, za radnog čoveka? Kuberten je sveo radnike na sluge bogataša koji radeći za bogataše obezbeđuju sredstva za preživljavanje, znači nemaju čak ni status saučesnika ili pomagača u stvaranju društvenog bogatstva. Zato Kuberten zastupa krajnje nepomirljive stavove kada se radi o predlozima da se radnicima prizna pravo da učestvuju u podeli dobiti. Naterati radnike da rade i sprečiti ih da putem legalne političke borbe realizuju svoja ljudska, građanska i radnička prava osnov je Kubertenove političke (olimpijske) strategije. Njegov "dušebrižnički" odnos prema radnim "masama" kreće se u kvadratu čije stranice čine doktrine Le Plea, Karlajla, Tjera i Hitlera.

Borba radnih "masa" protiv pljačkaškog poretka nelegitimna je i zbog toga što protivreči egzistencijalnoj logici na kojoj se zasniva kapitalistički poredak. Sam Kuberten konstatuje da je reč o "nepravednom" poretku, ali je on sa aspekta interesa vladajuće "elite", koji se poistovećuje sa "interesima društva", neprikosnoven. Kubertenova olimpijska filozofija je, Morovim rečima kazano, "zavera bogatih, koji se, tobož za račun i u ime državnih interesa, bore jedino za svoje lične interese". Nije ideja socijalizma kao takva glavni neprijatelj za Kubertena; u njoj Kuberten prepoznaje samo jedan od oblika u kome se iskazuje istorijska težnja radnih "masa" da se oslobode pljačke i tiranije. Ono čemu se Kuberten ustvari suprotstavlja je ideja da svako živi od sopstvenog rada, koja se pojavljuje još u antici, a u modernom dobu je najjasnije iskazana u Rusoovom "Emilu": "Ko jede u besposličenju ono što sam nije zaradio, taj vrši krađu, i rentijer, koga država plaća za njegov besposleni život, ne razlikuje se mnogo, u mojim očima, od razbojnika koji živi na račun putnika." Na osnovu analize postojećeg pljačkaškog poretka, Ruso uobličuje svoje genijalno "proročanstvo" koje će se uskoro obistiniti u vidu Francuske građanske revolucije, i koje će tokom čitavog njegovog "olimpijskog" života odzvanjati u Kubertenovoj glavi kao najstrašnija kletva: "Vi se oslanjate na sadašnji društveni poredak ne uzimajući u obzir da je ovaj poredak izložen neizbežnim revolucijama i da vam je nemoguće predvideti ili sprečiti onu koja može snaći vašu decu.(...)Mi se očito približujemo krizi i veku revolucija."

Kuberten je dobro naučio istorijske lekcije i shvatio da malobrojna vladajuća "elita" nema nikakve šanse u otvorenom političkom sukobu sa klasno organizovanim, politički zrelim i slobodarski opredeljenim proletarijatom. Zbog toga on ne insistira na duhovnoj ekskluzivnosti vladajuće klase, koja je karakteristična za prethodne poretke, već nastoji da, putem sporta, uvuče radnike (kao i kolonijalizovane narode) u duhovnu orbitu buržoazije i na taj način ih integriše u kapitalistički poredak. Nije slučajno što se olimpizam oslanja na sport, a ne na emancipatorske oblike telesne kulture koji su nastali na krilima prosvetiteljstva i Francuske građanske revolucije i razvili se u okviru filantropskog pokreta kao sredstvo za osvešćivanje, organizovanje i aktiviranje građanstva. Sport je otelotvorenje socijalno darvinističke doktrine kojom je vladajuća buržoaska "elita" nastojala da ovekoveči svoj dominirajući položaj i opravda stvaranje globalnog kolonijalnog poretka. On dobija svoj institucionalizovani oblik krajem XIX veka, u vreme kada radnici stiču kako slobodno (neradno) vreme, tako i pravo da se na legalan način uključe u borbu za vlast. Pol Hoč nazvao je sport "ideološkom policijskom snagom" sa kojom buržoazija drži radnike u pokornosti. Na tačnost te konstatacije upućuju nastojanja Kingslija, Morisa, Kubertena i drugih građanskih "humanista" da (pogotovu nakon Oktobarske revolucije) iskoriste sport za kolonizaciju dokolice radnika i na taj način ih isključe iz političkog života. Nije slučajno što radikalni kritičari sporta naglašavaju da je sport postao "opijum za mase", a ideolozi "slobodnog sveta" da je bez sporta opstanak kapitalističkog društva nezamisliv. Isti oni koji neprestano ponavljaju da "sport nema ništa sa politikom" stvorili su od sporta najvažnije političko sredstvo za ostvarivanje strateških ciljeva vladajućeg poretka.

U nastojanju da od sporta i represivnog telesnog vežbanja stvori univerzalno političko sredstvo za realizaciju strateških interesa kapitalizma, Kuberten je ponudio niz "rešenja" koja nisu uvek međusobno usklađena, ali se nalaze u istoj političkoj ravni. Za svaku situaciju stvoren je odgovarajući mehanizam dejstva. Kuberten sa senzibilitetom iskusnog političara prilagođava svoju koncepciju političkom trenutku, što znači momentalnom odnosu snaga između vladajuće "elite" i potlačenih. Plutajući na valu rasizma i kolonijalizma, Kuberten je na početku svoje "olimpijske epopeje" nastojao da od olimpizma stvori univerzalno političko sredstvo za militarizovanje evropske (prvenstveno francuske) buržoazije da bi ognjem i mačem pokorila svet. Tokom vremena, Kuberten postaje svestan da ta koncepcija nije realna i, polazeći od kolonijalnog iskustva Engleske, u sportu otkriva "inteligentno i efikasno sredstvo" za duhovno porobljavanje "nižih rasa" i za njihovo pacifikovanje. To je glavni razlog što je Kuberten prisvojio "pacifističke" reči pensilvanijskog biskupa, koje je ovaj izrekao u katedrali "svetog" Pavla u Londonu povodom održavanja Londonskih olimpijskih igara 1908. godine: "Važno je učestvovati na ovim olimpijskim igrama, a ne pobediti". Taj princip će Kuberten primeniti i kada je u pitanju francuski i evropski proletarijat: sport dobija profilaktičku ulogu i postaje sredstvo za depolitizovanje radništva i za njihovu nepovratnu integraciju u kapitalistički poredak - bez promene njihovog ropskog položaja. Ta orijentacija biće kod Kubertena sve prisutnija kako se razvija klasna borba u Evropi, pogotovu nakon Ruske i Minhenske revolucije. "Davanje" prava potlačenima da se na sportskom polju "takmiče" sa svojim gospodarima, po viđenju pragmatičnog Kubertena, je "cena koja mora da se plati" da bi se smirila njihova "nagomilana srdžba" i da bi prihvatili uspostavljeni poredak. Bio je to iznuđeni potez u uslovima kada se golom silom nije mogla efikasno suzbiti slobodarska borba potlačenih, dakle, nužno zlo. U doba velike ekonomske krize i u predvečerje dolaska fašista na vlast u Nemačkoj, Kuberten napušta taktiku "ideologijskog buržoaziranja proletarijata" (Rajh) i nanovo se vraća svojoj izvornoj olimpijskoj intenciji, što znači sportu kao sredstvu za razvoj rasističke svesti i za kolonijalnu ekspanziju (zapadno) "evropske rase", čiju udarnu pesnicu ovoga puta čine "arijevci" pod kojima se podrazumeva "nemački narod", a ne samo buržoaska mladež : klasni elitizam "prevaziđen" je rasnim elitizmom. Zaslepljen pompeznim manifestacijama fašističke moći i njihovom "efikasnošću" u suzbijanju radničkog pokreta, Kuberten je "zaboravio" na principe na kojima se zasniva "sportska republika" i sa oduševljenjem je prihvatio ulogu reklamnog agenta fašističke Nemačke. Isto se desilo sa podrškom koju je dao ideji da se u Barceloni održi "Narodna olimpijada" (Olimpiada popular). Ni reči protesta protiv fašističke pobune u Španiji koja je započela u Barceloni napadom na radnike koji su, u julu 1936. godine, iz raznih zemalja sveta došli da učestvuju na radničkoj olimpijadi. Umesto tekstova posvećenih "vaspitanju" proletarijata, Kuberten u nacističkim glasilima objavljuje tekstove u kojima savetuje nacističke glavešine kako da upotrebe sport i telesne vežbe da bi stvorili "lepu rasu arijevaca". Impresioniran "efikasnošću" kojom su se nacisti obračunali s radničkim pokretom, Kuberten je zbacio sa svog olimpizma šareni plašt mirotvoračke retorike, odrekao se "milosrdnog" i "dušebrižničkog" nuđenja sporta radnicima (i kolonijalizovanim narodima) i pokazao svoje pravo lice - ono koje je bilo oduševljeno Tjerovim masakrom desetina hiljada pariskih radnika-komunara i njihovih porodica, kao i lice fanatičnog kolonijaliste sa kojim je krenuo ka olimpijskim vrhovima. Sport nanovo postaje privilegija vladajuće "elite", a autoritarno ustrojstvo MOK-a prototip "efikasnog" organizovanja vlasti. Kuberten u nacističkoj Nemačkoj i njenom "olimpizmu" pronalazi otelotvorenje svojih izvornih olimpijskih ideala, a u nacistima najpouzdanije nastavljače njegove izvorne olimpijske ideje - koji treba da je "sačuvaju od izvitoperenja".

Politički pragmatizam aristokrate, rasiste i seksiste Kubertena bio je polazište i ideja-vodilja na njegovom putu ka olimpijskim vrhovima, a ne "humanizam" i "briga za čovečanstvo". Kriterijum "kvaliteta" olimpijske doktrine je prostor koji olimpizam (sport) pokriva u obračunu sa slobodarskom borbom potlačenih, a kriterijum "uspešnosti" je stepen efikasnosti kojom se uništava slobodarska misao i slobodarski pokreti. Kuberten je fanatični borac za kapitalizam, ali i politički realista koji nema bilo kakvih moralnih "predrasuda". Sva sredstva, koja omogućavaju opstanak postojećeg poretka, dozvoljena su - samo je pitanje političkog trenutka, što znači odnosa klasnih snaga, kada će koje sredstvo biti upotrebljeno. Kubertenova politička biografija ukazuje na to da je on bio spreman da prihvati sve oblike političke prakse buržoazije, od kompromisa do koncentracionih logora i genocida, koji u datom trenutku mogu da obezbede opstanak kapitalističkog poretka i njegovu ekspanziju. Kubertenova "olimpijska epopeja" ustvari je krstaški pohod protiv emancipatorskog nasleđa modernog društva i njegovih nosilaca, odnosno, pokušaj da se između (novih) bogataša i radnih "masa" uspostave oni odnosi koji su postojali pre Francuske građanske revolucije. Kuberten se nikada nije odrekao namere da povrati ono najvažnije iz ancien regime-a: apsolutnu vlast bogataške "elite" nad radnim "masama". Njegova "borba protiv socijalizma" i protiv Marksa (sa čijim "idejama" se Kuberten upoznao preko bulevarskih listova), samo je maska iza koje se krije borba protiv emancipa- torskog nasleđa građanskog društva, uključujući tu i emancipatorske tekovine prosvetiteljstva. Bespoštedni obračun sa slobodarskim pokretima i idejom budućnosti, koja je usmerena ka prevazilaženju nepravednog društvenog poretka, nepromenljiva je konstanta i osnov autoritarnog karaktera olimpijske doktrine i prakse. To je put koji Kubertena vodi od Adolfa Tjera, krvnika pariskog proletarijata, do Adolfa Hitlera, krvnika nemačkog i evropskog proletarijata. To je, istovremeno, misaona nit koja od Kontovog pozitivizma vodi do fašističkog totalitarizma. Kubertenova doktrina nije samo "predskazivanje preobrazbe liberalizma u autoritarizam", kao što je to slučaj s Kontovim "pozitivističkim programom društvene reforme", već bitni doprinos uspostavljanju autoritarizma.