Prekjuče je održana sednica kojoj su prisustvovale brojne "krupne zverke" Miloševićevog režima, kao što su Dragan Tomić, Mirko Marjanović, Živko Šokolovački, Gorica Gajević i drugi visoki kadrovi SPS-a i JUL-a. Povod je bio manje-više formalan: obnova bombardovanih kapaciteta Naftne Industrije Srbije; moglo bi se reći, standardni performans namenjen eksploataciji u tekućoj propagandnoj kampanji RTS-a.

Međutim, za razliku od ranijih svečanih otvaranja rekonstruisanih objekata na kojima se celokupna retorika zasnivala na uopštenim frazama o napretku i progresu, ovaj sastanak je bio bitno drugačiji. Umesto ustaljenih demagoških floskula, kojih je, doduše, bilo poprilično i ovaj put, osnova elaborata i diskusija je ovoga puta imala konkretnu sadržinu. Promovisana je ideja (za početak?) parcijalne privatizacije NIS-a.

Naime, osim što se fraziralo o brzom i velikom uspehu u obnovi postrojenja za proizvodnju i preradu nafte, i pozitivnim posledicama koje će ona imati na normalizaciju ekonomskog stanja i povećanje životnog standarda, iznete su protivurečne ocene o uspešnosti poslovanja NIS-a. Tačnije, trebalo je dokazati kako je NIS u odličnom stanju i kako posluje odlično, ali da to opet nije ono pravo, te da su potrebne promene. Velike su muke imali govornici da izbalansiraju svoje izveštaje i izjave tako da prevelikom kritikom ne ugroze značaj postignutog jer bi tako odstupili od centralne niti čitave posleratne kampanje, i da svojim hvalospevima ne ugroze kritiku, koja im je trebala da bi njome opravdali ono što tek nameravaju da urade.

Smisao kritike je bio da posluži kao osnova za plasiranje ideje o privatizaciji Naftne Industrije Srbije. Na nju su se nadovezale opservacije o slabijoj ekonomskoj efikasnosti javnih preduzeća uopšte, iz čega je izveden zaključak da je nužna transformacija JP NIS, ili bar jednog dela. Interesantno je da se ni jedan od učesnika skupa nije izrazio konkretno o privatizaciji, već su svi uvijali svoje stavove u oblande, storgo pazeći da ne upotrebe termin "privatizacija." To, naravno, nije ni malo čudno, s obzirom da je iole obrazovanom čoveku jasno da se prirodni monopoli i tako vitalne grane privrede za svako društvo jednostavno ne smeju privatizovati, i kakve bi sve negativne efekte to imalo.

Tako se moglo čuti da se jugoslovensko zakonodavstvo zalaže za raznovrsne svojinske oblike, te da je sasvim normalno da se, ako forma javnog preduzeća ne odgovara, ono transformiše u neki drugi oblik. Kristalno je jasno da govornici sigurno na umu nisu imali društveno preduzeće niti zadružnu svojinu, jer to nije u skladu sa politikom koju režim poslednjih godina sprovodi zajedno sa pljačkanjem društva - privatizacijom i "tranzicijom ka tržišnoj, savremenoj, i razvijenoj privredi". Ako pogledamo koje forme vlasništva preostaju, lako ćemo utvrditi šta su imali na umu: ostaju još samo privatna preduzeća u nekoliko pojavnih oblika, ali sa istom suštinom - privatnim vlasništvom.

Naravno, oni vrlo dobro znaju da bi se odmah javio otpor kada bi pokušali da privatizuju ceo NIS, te se stoga govorilo o "transformaciji" samo jednog njegovog dela. Navodno, neefikasnog.

Posledice privatizacije bi svakako bile dugoročno loše, iako bi kratkoročno mogle stvoriti određena poboljšanja zbog priliva novca od prodaje. Sama tranformacija bi verovatno bila slična prodaji jednog dela "Telekoma"-a pre nešto više od godinu dana, gde bi značajan deo akcija bio prodat nekoj stranoj kompaniji. S obzirom na značaj NIS-a, moguće je da bi se kao potencijalni investitori i kupci, bar jednog dela akcija, javili i domaći "biznismeni" koji su svoje bogatsvo stekli nelegalnim poslovima i pljačkanjem društvene svojine, koje je režim sprovodio u proteklih desetak godina.

To bi režimu dalo značajna novčana sredstva od možda par milijardi dolara da se izbori sa opozicijom i smanji nezadovoljstvo naroda katastrofalnom ekonomskom situacijom. Međutim, imalo bi efekte samo u kratkom periodu, i ne bi moglo rešiti ni jedan pravi problem jugoslovenske privrede - neefikasnost, neproduktivnost, nezaposlenost, nekonkurentnost... Sa druge strane, novi suvlasnik bi se trudio da realizuje svoj stečeni monopolski položaj što bi nužno vodilo podizanju cena proizvoda i usluga u tom sektoru, koje bi se osetilo čim bi početni efekti privremenog rasta standarda zbog sredstava od prodaje prestali. Dakle, dugoročno, još jedan atak na standard i egzistenciju radničke klase.

Radnici se moraju suprotstaviti ovakvom ugrožavanju njihovih interesa! Ali, ne smeju stati pod barjak opozicije, koja namerava da sprovede još bržu i suroviju privatizaciju po dolasku na vlast, kako bi sebi obezbedila privilegije, moć, novac, i koja je spremna da uskladi svoje interese sa interesima zapadnih vladajućih klasa, izraženih u intereima krupnog kapitala. Radnici moraju shvatiti svoje prave ineterese koji se ogledaju u vraćanju samoupravljanja, društvenog vlasništva, jačanju društvene kontrole privrede i većoj participaciji u upravljanju. Samo to im može obezbediti kvalitetniji život, adekvatnu zdravstvenu, penzionu, i socijalnu zaštitu, i uživanje u plodovima njihovog sopstvenog rada, za koje se sada otimaju Miloševićev režim i opozicija.